Dame i gospodo, narodni poslanici, pomenutim amandmanom uređuje se jedan deo oblasti koji decenijama nije bio uređen, a reč je o našim elektroenergetskim objektima, odnosno trafo stanicama, pojedinim visoko naponskim mrežama, za niskonaponske sam siguran da ih ima na hiljade kilometara, koje nisu bili registrovani, upisan u katastar nepokretnosti i mogu da kažem da po sadašnjem važećem zakonu o javnim nabavkama i njihovo održavanje i nije moguće iz javnih izvora, niti iz prihoda koje ostvaruju korisnici tih elektroenergetskih postrojenja baš iz tog razloga.

Ovim amandmanom se daje mogućnost da se ti elektroenergetski objekti upišu u katastru nepokretnosti, i da faktičko stanje privedemo i pravnom stanju, kada su u pitanju naši elektroenergetski objekti.

Ovo i ne treba da čudi, zašto je ovako. Jedno je opravdanje koje je važilo možda u decenijama ispred nas da su ti objekti pravljeni velikim delom 70. tih godina, ubrzanoj elektrifikaciji, jer znate i sami kako je to rađeno u vreme socijalističke Jugoslavije, hteli ili ne hteli, vršila se eksproprijacija oduzimanje zemljišta, često i bez naknade, ali to su neka druga vremena sa kojima mi danas trpimo posledice i nije to tema ovoga što želim da kažem o ovom amandmanu, već zar su bile potrebne tolike decenije, da se jedan ovakav problem reši.

To samo pokazuje kako se bivši režim odnosio prema Republici Srbiji i njenim dobrima i njenom elektroenergetskom sistemu.

Važnije je bilo da se taj elektroenergetski sistem koristi za onu čuvenu krađu struje koje su pravili Vuk Hamović i Vojin Lazarević, ili je mnogo važnije bilo da tadašnji ministar koji je vodio oblast planiranje izgradnje, odnosno legalizacije Šumarac, osnuje Inženjersku komoru.

Nije bilo bitno da li naš elektroenergetski sistem ima važeće dozvole, važeće građevinske dozvole, da bude upisan u katastar, da može „Elektrodistribucija“ sa njim da raspolaže u punom kapacitetu, važnije je bilo da napravimo nevladinu organizaciju, da njoj damo javna ovlašćenja u skladu sa zakonom tadašnjim i da naplaćujemo provizije, odnosno licenciranje inženjera svih u Srbiji koji bi zbog prirode svog posla morali da imaju licencu, a od toga gospodin ministar Šumarac, lepo da živi, da ništa ne radi i da na jedan način prevremeno obezbedi sebi penziju što je san mnogih ljudi, ali samo pokazuje kakav je njihov odnos…

Koleginice, dovoljno smo dugo poslanici i vi i ja, da znam da kada prođe drugi minut, koristim vreme poslaničke grupe. Nemojte da me opominjete.

Molim vas da me ne prekidate zbog toga sledeći put.

Smo pokazujemo kakav je odnos bivši režim imao prema Republici Srbiji. Jedan od najvažnijih sistema privrednog, ekonomskog, životnog, jeste energija koja nam je neophodna za život, a nisu o tom delu ni najmanje vodili računa, vodili su računa samo kako da sebe obezbede da ništa ne rade, da što više do novca dođu i da nastave da pljačkaju i varaju građane Srbije na svakim sledećim izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da po današnjem nekom mišljenju i standardima koji postoje u Srbiji rudarstvo i energetika i zaštita životne sredine ne idu nekako zajedno. Tako je bilo mišljenje, tako preovladava i mislim da smo sa ovim zakonima napravili jedan od prvih koraka da pokažemo da je to i te kako moguće.

Zato je Odbor za privredu, rudarstvo i energetiku organizovao javno slušanje po pitanju donošenja ovih zakona, ne samo iz razloga da poslanici koji treba da se izjasne, pre svega da diskutuju, a kasnije izjasne o ovim predlozima zakona, budu upoznati šta su to novine koje ovi zakoni donose, već i radi toga da bi naša stručna javnost, a kasnije i građani šta nas to očekuje kada ove zakone usvojimo.

To je bilo 9. ovog meseca. Već 10. aprila, ovde ispred zgrade Narodne skupštine održan je nekakav performans pod nazivom „Ekološki ustanak“. Čini mi se da organizatori nisu ni hteli ni da znaju, ni da čuju o čemu je to Odbor raspravljao kada je bilo to Javno slušanje.

Isto tako, nisu hteli ni da znaju, ni da pročitaju šta to piše u ovim zakonima o kojima danas raspravljamo, niti smo mi kao predstavnici građana dobili bilo kakvu inicijativu sa bilo kakvim zahtevima koji se postavljaju pred ovaj parlament i nas narodne poslanike. Onda, mogu da raspravljaju ako taj uslov nije ispunjen, a to je osnov, onda je to isključivo bio jedan politički performans određenih ljudi koji, pod izgovorom zaštite životne sredine, žele da spreče dalji razvoj Srbije.

Zato što, kada pročitamo bar ono što su oni dostavili medijima, više od 95% njihovih zahteva je sadržano u ovim zakonima. To bi naš narod rekao – zašto kucate na otvorena vrata.

To je, ja mislim, jedan od razloga zašto nisu ni hteli na neki drugačiji način da izrade neki svoj politički stav po pitanju ove oblasti.

Naravno da baš iz ovog razloga koji sam rekao na početku, do sada je bilo mišljenje da energetika, rudarstvo ne idu sa zaštitom životne sredine. U ovim zakonima mi sada treba da pronađemo meru, odnosno zakon treba da odredi meru u kojoj bi smo mogli da koristimo naša prirodna bogatstva, dakle rudna bogatstva, da kasnije dođemo i do energije koja nam je neophodna radi razvoja ne samo privrede i ekonomije, nego društva i u celini, a da pritom ne ugrozimo našu životnu sredinu.

Mislim da je ovo jedan dobar korak da imamo neka potpuno nova zakonska rešenja. Zakon o obnovljivim izvorima, odnosno Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije je jedan potpuno novi zakon u Republici Srbiji i na potpuno drugačiji način tretira ovu temu koja je do sada na određeni način bila regulisana i Zakon o energetskoj efikasnosti, da onu energiju do koje dolazimo, za sada relativno lako ali u budućnosti neće biti tako, na jedan racionalan, ekonomičan način koristimo i na taj način damo doprinos i svojoj energetskoj efikasnosti, energetskoj sigurnosti, a kasnije i zaštiti životne sredine.

Nadam se da ćemo u nastavku debate po ovim predlozima zakona pokazati da je moguće koristiti i energiju, odnosno proizvoditi je, koristiti prirodna rudna bogatstva i zaštiti Srbiju u ekološkom smislu i sredinu u kojoj živimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, mada nas je neko uporno početkom 21. veka vodio da budemo zemlja trećeg sveta iz 20. veka to se nije desilo. Bili smo na odličnom putu.

Jako smo zanimljive teme otvorili, evo u ovom kratkom delu rasprave o setu ova četiri zakona koji se tiču rudarstva i energetike. Postavili nekoliko pitanja i ja bih najviše voleo da smo mnogo od ovih danas aktuelnih pitanja postavljali i u tom periodu iz prve dekade 21. veka kada su nas vodili u jako uspešno ka tome da budemo zemlja trećeg sveta iz 20. veka.

Recimo, nisam primetio da je bilo ko od boraca za zaštitu čovekove okoline, napravio bilo kakav protest kada je rođeni brat ministra za planiranje i urbanizam i zaštitu životne sredine, uvozio olovne akumulatore u Srbiju, stare, upotrebljene, da bi naplatio od te iste Srbije subvencije zato što ih je otkupljivao i prodavao.

To je samo jedan primer. Možemo raspravljati o tome satima, godinama, niko nije postavio pitanje šta je sa tim starim akumulatorima, ko je tu osim rođenog brata Olivera Dulića zarađivao novac?

Zašto država nije reagovala? Šta se radilo sa sumpornom kiselinom iz tih olovnih akumulatora onima koji spominju sumpornu kiselinu? Šta se radilo sa olovo sulfidom, šta se radilo sa drugim raznim komponentama tih olovnih akumulatora koji i te kako mogu da zaštite životnu sredinu i ugroze zdravlje i živote naših građana?

Tačno je i ono što sam rekao u svom prvom izlaganju, kao predstavnik Odbora za privredu, rudarstvo i energetiku da je Odbor organizovao javno slušanje po pitanju ova četiri zakona, a isto tako je jako tačno da je ministarstvo, mesecima koji su prethodili donošenju samog zakona, vodilo prilično veliki broj javnih rasprava po pitanju ovih zakona.

Na neki su bili pozivani članovi Odbora, tako da mogu da budem svedok da je toga zaista i bilo, dobar deo tih javnih rasprava bio je organizovan od strane Privredne komore Srbije gde je bila bila prisutna i stručna javnost, gde su bili prisutni konzumenti u ovim oblastima, gde su trebali da budu prisutni i neki koje sam video ovde ispred Skupštine pre samo nekoliko dana gde nisu u tom trenutku nijedan jedini problem iznosili vezano za ova četiri zakona. Valjda zato što nisu ni želeli da učestvuju u tim javnim raspravama, nisu ni znali šta piše u zakonu. Pa bi onda znali da mnoge stvari, od ovih koje su ovde, koji su oni kao zahteve ispostavili ne znam kome, zaista ne znam, nikom nisu tražili iz Skupštine da obavi razgovor sa njima, ali bi znali da će ti njihovi zakoni biti ispunjeni donošenjem ovog seta zakona.

To samo pričamo oko toga kakvi dupli standardi postoje i kakvi se dupli standardi stalno prave, od kada od Srbije pokušavamo da napravimo i lepše i normalnije mesto za život, nego što je to bila prva dekada 21. veka kada nas je režim, bivši režim, koji sada predvodi Dragan Đilas, uspešno vodio da postanemo zemlja trećeg sveta 20. veka.

Evo, sad smo imali situaciju da raspravljamo oko već nekih programa i događaja koji će biti u budućnosti. Postavljaju se pitanja, vode se javne debate, a niko u suštini još uvek, dok traje istraživanje ne zna kakva će tehnologija da bude korišćena i niko ne želi da prihvati činjenicu da ovo nije Srbija trećega sveta iz 20. veka.

Da Srbija donosi svoje zakone, i da će kada zakoni iz ove oblasti budu doneti, morati striktno i da se poštuju, jer samo na taj način, možemo da postignemo one ciljeve koje smo postavili ispred sebe, da Srbija sebi obezbedi ekonomski razvoj, da obezbedi energente koji su nam potrebni za taj ekonomski razvoj i da zaštiti životnu sredinu. Životnu sredinu koju svi koristimo.

Naravno, uvek će biti i onih koji će nečim biti nezadovoljni, a ja bih da poručim i ministrima, a i svojim kolegama poslanicima da Srbija ne sme biti talac ekonomskih interesa, raznih kompanija u svetu. Ne sme biti talac ni Rio Tinta, ne sme biti talas ni njegove konkurencije. Jer, ako ste talac, onda neko od toga drugi ima korist, a vi imate apsolutno uvek samo štetu.

Zato me i ne čudi zašto su neki koji su ovde podizali ekološki ustanak pre samo nekoliko dana dobrim delom finansirani od raznog kapitala koji ima svojih interesa da se ovde u Srbiji nešto ne desi.

Nema tu samo političkog interesa, ima jednog klasičnog, logičnog, ekonomskog, ljudi pogledajte danas vreme u kome živimo. Vakcinacija koja treba da bude predmet javnog zdravlja, stanovništva na čitavoj planeti, postalo je žrtva geostrateških, političkih i ekonomskih interesa.

Što mislite da Srbiju u nekoj drugoj oblasti ne može da bude žrtva i talac, može i te kako. Može i te kako.

Evo već se priprema javnost za mnoge stvari koje treba da se dese u Srbiji koji će biti dobri za Srbiju, ali da pokušaju da to ometaju, da odlože da to ne uđe u primenu.

Evo, raspravljali smo toliko toga o tim minihidorelektranama i koje je kolega Tomić već i spomenuo da neće biti izgradnje u zaštićenim područjima itd. Što jeste svakako predmet zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije.

Da li su samo mini hidroelektrane tema ovog zakona? Da li ima nekih drugih odredbi u ovom zakonu koje nam pomažu da Srbija postane zdravije mesto za život? To niko nije spomenuo, niko od protivnika ovih zakona koje donosimo.

Niko, recimo, nije spomenuo da je predmet ovog zakona regulativa kojom će raditi elektrana na biorazgradivi otpad. To niko ne spominje, nije interesantno. Da li je dobro za Srbiju? Svakako da jeste. Em ćemo dobiti energiju, em ćemo, da bi smo dobili tu energiju, koristiti otpad koji nam zagađuje životnu sredinu.

To u sredstvima javnog informisanja nećete videti, nije zanimljivo. Kao što nije zanimljiva ni elektrana na deponijski gas, gas koji nastaje odlaganjem čvrstog komunalnog otpada i raspadanjem tog otpada u deponiju, a jeste izvor energije. To niko neće spomenuti. Kao što neće spomenuti, recimo, ni elektrane na gas iz postrojenja za tretman komunalnih otpadnih voda. Ni to neće spomenuti.

Nema ekonomskog interesa, ne pravimo nikom konkurenciju. Neće neka druga kompanija koja nije prisutna u Srbiji da dobije konkurenciju neke kompanije iz Srbije. I zato ćemo uvek o nekim fatamorganama koje se još nisu ni desile da napravimo problem, politički, i postali talac u ekonomskom smislu neke druge kompanije.

Ovo je samo jedan deo toga što se ne govori o ovim zakonima, a trebalo bi. Trebalo bi zato što niko u ovoj Srbiji nije valjda takav da može da se ponaša kao što se ponašao bivši režim kada je u pitanju zaštita životne sredine, kao što se ponašao tada ministar Oliver Dulić. Jer, tada je bilo bitno da „Farmakom“ zaradi, da njegov brat zaradi. Trpeli smo, uvozili smo otpade i nije bilo ekoloških ustanaka. To je, da kažem, samo jedan deo problema.

Kad postavljamo pitanje – da li ćemo uvek, po svaku cenu da insistiramo, moram opet sebi da postavimo sebi pitanje – koje će biti posledice? Jer, energija je svima nama potrebna, ne samo fabrikama, ne samo industriji. Energija nam je potrebna i za naša domaćinstva.

Tu i nastaje taj problem, jer neko se neko bori da bude energetski nezavistan i samostalan, a neko ima svoju želju, naravno, potpuno legitimno, ali da ne dozvolimo da budemo njegove žrtve da svoj energetski projekat ili paket plasira u Srbiji.

Zato imamo sve ove probleme koje danas u javnosti, to u suštini nisu pravi problemi, često provejavaju, da je to nešto što će Srbiju da unazadi, da uništi, da naruži.

Da postavimo drugo pitanje – šta je sa površinskim kopovima za eksploataciju uglja? Da li oni naružuju Srbiju? Još kako. Ja dolazim iz Požarevca, drugi energetski sektor u Srbiji, drugi kopovi po veličini u Srbiji.

E sad, da li ćemo da se okrenemo i da damo podršku obnovljivim izvorima ili će ti kopovi da budu još veći, termoelektrane još jače, još više da zagađujemo našu okolinu da bi neko ostvarivao svoje ekonomske interese ili ćemo da postepeno prelazimo na smanjenje količine energije koju dobijamo, barem u procentualnom smislu, od uglja i drugih neobnovljivih izvora?

To su sve pitanja koja moramo da postavimo kada krenemo da hvalimo, ali i kritikujemo zakon, a ne da večito, pod izgovorom nekakve borbe za zaštitu životne sredine, zatvaramo oči pred problemima koji postoje, jer da su tako radili pre 50 ili 60 godina hidroeletrana na Đerdapu ne bi postojala. Ne bi postojala.

Opet, malo poreklo vučem iz tog dela koji je u Đerdapskoj klisuri. Mom ocu je potopljena kuća zbog izgradnje te brane. To je bila cena da tadašnja, ta zemlja, kako god se zvala, može da obezbedi neki svoj ekonomski napredak.

Kao rezultat imamo jednu branu, jedan deo potopljenih naselja i imamo Dunav koji je sad u tom delu plovan tokom čitave godine i jedan od najlepših delova ne samo Srbije i Evrope, već čitavog sveta.

Ne mora sve što se uradi u tako jednom velikom projektu da bude štetno ni po prirodu, ni po okolinu, ni po ljude. To navodim samo kao jedan primer. Naravno da sam protiv toga da se prave mini hidroelektrane koje će potpuno da ugase jednu reku. To je, čini mi se, nedostatak bio-zakonske regulative iz ranijih perioda koje sada otklanjamo. Ali, ljudi, ne možemo da zabranimo da tamo gde nema nikakvog razloga da se u nekom trenutku ne napravi neka takva jedna mala elektrana, doduše bez cevi.

Za sve to su potrebne ozbiljne analize. Kao što mi, narodni poslanici, ne želimo da sečemo preko noći i određujemo samo na osnovu prvog saznanja i prve informacije, takođe molim i građane Srbije i zainteresovanu javnost da to isto ne radi i oni, već da dobro provere kakvi su efekti ovih zakona koje sada donosimo pre nego što unapred počnu da ih kritikuju.

Najsmešnije mi je bilo kada sam pročitao njihovu tu, nazovite, deklaraciju ispostavljanja zahteva gde je više od 95% njihovih zahteva već usvojeno u ovim zakonskim rešenjima. Onda dolazimo do one priče da to nema nikakve veze sa zaštitom životne sredine, da je to, pre svega, politički projekat.

Često se završavaju i interesi nekih drugih kojima finansijski, naravno, nije u interesu da Srbija na određeni način napreduje u svakom pogledu, a najviše u ekonomskom.

Kada je u pitanju Zakon o energetskoj efikasnosti, svakako da je to jedna novina u našem zakonodavstvu i svakako da određuje načina na koje ćemo da trošimo našu energiju, da budemo efikasni u tom smislu.

Moj kolega, Mijatović, je dotakao tu temu, kako se danas građani odnose prema energiji zato što je relativno jeftina, što neće uvek moći da bude tako i da je bolje da na vreme započnemo te procese oko toga kako ćemo tu energiju da koristimo.

Mislim da je odličan potez ministarstva što je predložio jedan ovakav zakon Narodnoj skupštini. Već vidim da će po mnogim sredstvima javnog informisanja koje koristi bivši režim Srbija da bude upoređivana, oni to kažu, sa uporedivim zemljama u regionu oko količine novca koji se finansira u energetsku efikasnost ovih zgrada. Odmah moram da kažem, Srbija najvećim delom sama mora da obezbedi ova sredstva. Mi nemamo pristup kao te zemlje sa uporedivim ekonomijama, a to su Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Češčka, Slovačka i Mađarska. Nikog nisam zaboravio. Nemam ništa protiv tih zemalja, ali mi nemamo pristup fondovima EU iz kojih oni finansiraju energetsku efikasnost.

Mi imamo pristup pretpristupnim fondovima, koji su po stanovniku deset i više puta manji nego da smo članica EU, tako da će Vlada Republike Srbije to morati da obezbedi zajedno sa svojim lokalnim samoupravama najvećim delom iz svojih sopstvenih prihoda, ali što pre počnemo pre ćemo da dostignemo one rezultate kojima ćemo biti zadovoljni, a to je da, pre svega, racionalno koristimo energiju, da smanjimo zavisnost od fosilnih goriva. Nikada, da budemo jasni, ne u bliskoj budućnosti, neće biti moguće da ih potpuno izbacimo iz upotrebe i da zaštitimo životnu okolinu, a uz sve to podignemo ne samo kvalitet života u Srbiji, nego i životni standard naših građana. Ova četiri zakona su odlična polazna osnova za takav jedan projekat i u danu za glasanje treba ih podržati.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dva minuta je jako malo vremena, ali može da se iskoristi.

Kao što reče koleginica Marković, jedna od tema jeste i sastav parlamenta Odbora za stabilizaciju i pridruživanje i hteo bih da kažem da taj odbor koji jeste sredstvo za olakšavanje Srbiji ulaska u EU nije nastao za vreme vlasti bivšeg režima zato što je bivši režim, koji sada predvodi Dragan Đilas, EU imao samo u pogledu obećanja građanima da će jednog dana, kada se to nekim slučajem desi, dok su oni na vlasti, Srbija postati punopravan član EU.

Jako je kratko vreme od dva minuta da pričam o tome šta se sve dešavalo po pitanju evropskih integracija koje je sprovodio Dragan Đilas, ali mogu samo da kažem jednu stvar, da je za vreme vlasti Dragana Đilasa Beograd godinu dana bio bez gradonačelnika zato što Dragan Đilas, kada je bio na vlasti, nije smeo da izađe na izbore Aleksandru Vučiću koji je tada bio opozicija, lice u lice, da izađu pred građane Beograda i da građani Beograda izaberu gradonačelnika.

Zato nas uopšte ne čudi što Dragan Đilas ne želi više da izlazi na izbore i traži da ga neko drugi kroz neke prelazne institucije dovede na vlast, da bi nastavio započeti posao, a to je da bude još bogatiji nego što je bio kada je gubio vlast.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da je današnji dan, radni deo Narodne skupštine započeo jednim svečanim činom, a to je bilo polaganje zakletve predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To svakako jeste nešto što je lepo, pogotovo ako se i nastavak rada odnosi na debatu i izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju i mnogo što šta imamo da kažemo i o tome kakva sve iskušenja čekaju sudije kada budu izabrani, kada budu položili svoju zakletvu i kako moraju mnogo upornosti i hrabrosti da imaju da odole svim onim pritiscima koje jedan takav poziv i posao povlači.

Trenutno u Srbiji imamo najveći pritisak ne ovde u Narodnoj skupštini prema nosiocima pravosudnih funkcija, ne od Vlade Republike Srbije, ne od predsednika Republike Srbije, to je bilo u nekim vremenima, možda ranijim za vreme bivšeg režima. O tome govori i ona čuvena reforma pravosuđa koju su sprovodili 2008. i 2009. godine. Ovde imamo jedan pritisak i na narodne poslanike i na nosioce pravosudnih i tužilačkih funkcija od tzv. intelektualne elite Republike Srbije. To je ona elita koja nas kao narodne poslanike, Vladu Srbije koju mi biramo i predsednika Srbije koga građani biraju nazivaju krezubom Srbijom.

Valjda u tolikom svom samoljublju zaboravljaju da ipak mi znamo nešto pomalo, da nešto po neki put možda i pročitamo za razliku od njih koji su jel te mnogo načitani, mnogo pametniji, mnogo sposobniji, mnogo bolji od nas, pa sa tim malim skromnim znanjem koje uspemo da sakupimo sričući jednu stranicu možda dan ili dva moramo nešto i da priupitamo jedan deo te intelektualne elite.

Ponovo smo imali jedan po meni jako ružan komentar o radu Narodne skupštine i izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda u nekoj emisiji gde su ovde i moje kolege dotakli – nema veze, mi smo političari, imaju pravo o nama da pišu i da govore, ali me iznenađuje kada član, odnosno čovek koji je nosilac pravosudne funkcije kaže sledeće – u izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda ukazuje na kršenje procedure prilikom izbora predsednika Jasmine Vasović koja je, kako kaže, do sada nezabeležena, pa postavlja pitanje – da li je normalno da ima samo jedan kandidat, pitao je Majić, napominjući da nije samo tu pitanje persone, jer o njoj nemamo podatke, već da je ovo pitanje procedure ko god da je na tom mestu, reče sudija Majić.

Postao je sudija 2000. godine na predlog JUL-a, nemam ništa protiv, takvo je bilo to vreme. Odbor za pravosuđe je predlagao sudije, Majić je ušao na kvotu JUL-a, predložen, izabran, samo mi nije jasno zašto to krije. Da li zato što sad pripada nekoj drugoj intelektualnoj eliti pa nekako mu je to neugodno? Remeti njegovu biografiju.

Znači, on je jedan recidiv jednog dela našeg ustavnog poretka tada, nema potrebe da se stidi da to krije, ali onda ne može da se predstavlja da je nešto pametniji i bolji od nas, nego da je isti kao i mi.

Sad pazite, pričamo o proceduri. Jedan deo procedure mene jako interesuje. Drugi put sam ga video u Narodnoj skupštini, od primene ovog Ustava, a to je da je Komisija koja je predložila kandidata, tada kandidata, sada predsednika Vrhovnog kasacionog suda, sagledala svu dokumentaciju i pribavila mišljenje opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda o kandidatu za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Što Majić nije rekao da Nata Mesarević nije imala pribavljeno mišljenje, a u Ustavu Republike Srbije i u Zakonu u sudijama piše da je to obavezno. Samo mi smo nepismeni, pa su se nadali da to ne znamo da pročitamo. Nije bilo mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, zato što je on svoj rad počeo 1. januara 2010. godine, a Nata Mesarević je izabrana u novembru 2009. godine. I nisam video ovde u Narodnoj skupštini, kad pričamo o proceduri predlog Visokog saveta sudstva, nego je Natu Mesarević predložio Odbor za pravosuđe po starom Ustavu, da vlada kao sudija po novom Ustavu i onda će naravno sudija Majić da kaže - ova procedura koju smo mi sproveli po Ustavu je kršena, a ova druga gde niko, ni čak ono lice koje, onaj organ koji je Ustavom jedini vlastan da predloži predsednika Vrhovnog kasacionog suda, nije to uradio pred narodnim poslanicima, nego je predložio Natu Mesarević, Boško Ristić. I što se taj papir krije? Sakrili su ga, ne možemo ni dan danas da ga pronađemo, pa će sudija Majić da priča o proceduri.

Dalje, isto me tako iznenađuje, ja sam narodni poslanik i u ovoj Skupštini i u ovoj sali, narodni poslanik sam i kad krenem kući. Narodni poslanik sam dok ne dođem u svoj stan. Pa valjda je i sudija nosilac pravosudne funkcije gde god da se nalazi, na bilo kom javnom mestu, i ovde u Narodnoj skupštini i na ulici, i u televizijskoj emisiji i ne može po dva izgovora, jer to je izigravanje, valjda u nadi opet da smo mi krezuba Srbija koja je polupismena. Ne može da kaže pod izgovorom sudijske samostalnosti, nezavisnosti i slobode govora, izražavanja mišljenja. Kaže - ovo pričam kao Miodrag Majić, a ne kao sudija Apelacionog suda.

Ako je tako, zašto je najavljen u toj emisiji „Utisak nedelje“ kao sudija Apelacionog suda? Ne ide i jedno i drugo, jer Miodrag Majić da nije sudija Apelacionog suda ne bi vredeo ništa. I ovako ne vredi baš mnogo, ali ipak je sudija i ja poštujem njegovu sudijsku funkciju, a kako on poštuje svoju sudijsku funkciju, o tome ćemo malo da popričamo.

Nisu samo zakoni ti koji određuju šta ko može ili ne može da radi. Mi kao narodni poslanici imamo Poslovnik, imamo Kodeks ponašanja, pa i sudije imaju neki svoj etički kodeks koji je utvrdio VSS, objavio u „Službenom Glasniku“ 96 iz 2010. godine, znači nije ga objavila vlast Aleksandra Vučića i režim Aleksandra Vučića, već prethodni režim. Majić ga je verovatno i pisao, računajući kakvo je imala poverenje Nata Mesarević u njega, jer on je jako brzo došao do sudije Apelacionog suda, pa se u tom dokumentu između ostalog u članu 2. kaže – sudija u obavljanju sudijske funkcije svojim ponašanjem u sudu i van suda odražava jače poverenje javnosti i stranaka u postupku i nepristrasnost sudija i sudova.

Pa da bi usaglasili svoj kodeks, sudije su ubacile i bliže razradile član 154. Ustava Republike Srbije u kome se kaže da je zabranjeno političko delovanje sudija – zakonom se uređuje koje su druge funkcije, posao ili privatni interesi spojeni sa sudijskom funkcijom, pa to piše i u stavu 6. člana 2. Etičkog kodeksa – sudija mora da izbegava učešće u političkim aktivnostima koje mogu da ugroze utisak nepristrasnosti. Pa u poslednjem stavu člana 2. kaže se – sudija je dužan da van suda u svojim ličnim odnosima sa pripadnicima pravne profesije izbegava situacije koje bi opravdano mogle da izazovu sumnju u njegovu nepristrasnost, a pričamo o emisiji gde je bila, reče kolega Mirković – Marinika Tepić.

Razumeo bih da je to bio jedan sudija Apelacionog suda, jedan sudija VKS ili možda više sudija iz apelacionih sudova pošto ih ima više, pa da neke svoje pravne argumente zbog nekog napretka u radu pravosuđa razmeni, ne, ovo je čista politička emisija gde se daju isključivo političke ocene određenih događaja i stvari u Republici Srbiji. Ništa drugo.

Da bi pokazao kakav sve besmisao sprovodi sudija Majić kao sudija Apelacionog suda, moram još jedan deo Etičkog kodeksa da pročitam. Znači, ovo je obavezujući dokument za sve sudije. Ustanovio ga je VSS i objavio u „Službenom Glasniku“. Znači, svaki sudija mora da ga zna.

Sudija mora da se uzdržava od nedoličnih postupaka, kao i od postupaka koji mogu narušiti poverenje javnosti u sud. Dobro. Šta ćemo sada sa Majićevom izjavom – pravosuđe u Srbiji funkcioniše u atmosferi preživljavanja i strahu da je u takvim uslovima nemoguće ostvariti funkciju koja je pravosuđu poverena u demokratskom društvu.

Nas napadaju da mi narodni poslanici narušavamo samostalnost i nezavisnost sudija, a ako pročitate šta rade nosioci pravosudnih funkcija, pokušavaju da stvore nepoverenje kod građana u nosioce pravosudnih funkcija u naše sudove i samim tim i uopšte izbor nas kao narodnih predstavnika.

Sudija je dužan da čuva ugled suda i sudijsku funkciju kroz pisanu izgovorenu reč. Čini mi se da se tu oglasilo neko udruženje sudija i tužilaca. Sudija je kao lice izloženo stalnom sudu javnosti, slobodno i svojevoljno prihvata lična ograničenja koja mu nameće sudijska funkcija.

Pa, izvinite, Miodrag Majić se polaganjem sudijske zakletve odrekao nekih građanskih prava i postavio sebi ograničenja koja sada ne poštuje, a to je da on daje političke stavove i političke ocene. Kao jedan primer, Srbija je postala zemlja apsurda, ovde komedijaši postavljaju pravila, a od genijalaca prave kriminalce i budale. To je izjavio jedan sudija Apelacionog suda. Samo ne znam ko je ovde komedijaš, na koga je mislio, bolje da je imenovao. Da li je mislio na kolegu Martinovića, na mene, na nekog ovde, na predsednika Vlade, na predsednika Republike, na ministre, možda i na kolegu Marijana Rističevića?

Ali, isto tako ne znam da li je za genijalca mislio da je Dragan Đilas? Evo, u toj istoj emisiji Marinika Tepić je branila Đilasa govoreći da mi provlačimo Đilasa kroz blato i pravimo od njega fašistu. To niko nije ovde rekao. To niko ovde nije njega optužio za fašizam, jesam ja Majića optužio za presudu koja je uvod u fašističku ideologiju, ali Đilasa niko nije optužio za fašizam. A, to da je lopina, to jeste i to najgore vrste. Znate, kada neko ima toliko para, ne može da opravda odakle mu taj novac, sigurno nije zarađen i stečen u skladu sa zakonom.

Znači, bavili su se svim i svačim, od izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda, do toga šta to radi Narodna skupština. Pa isto tako za presude koje smo čitali, nije problem da neko pročita neku presudu iako ne znaju čije su, znači sada se vraćam na onaj početak krezube Srbije koja je sada na vlasti, da mi ne znamo čije su presude.

„Oni su tokom izbora prvog sudije u zemlji isključivo govorili samo o meni, i to u prisustvu predstavnika VSS koji bi trebao da štiti sve sudije, ne samo mene“. Možda bi on bio i u pravu, ali na prvom mestu, on mora da poštuje taj VSS, svakog kolegu sudiju, svaku presudu koja je napisana, svaki stav Vrhovnog kasacionog suda, pa da dobije tu punu zaštitu koju ima. Još nešto, jako je teško braniti sudiju Majića, zato što ovde govorimo, ne o nekim diskrecionim pravima sudija u sudijskom postupku, nego o materijalnim dokazima i činjenicama koje ne može niko da ospori.

Tu se umešala i profesorka Pravnog fakulteta, gde pokušavaju da do kraja unize Narodnu skupštinu, pa na pitanje - da li je normalno da se u Skupštini komentarišu i čitaju sudske presude, Bajović je rekla da je teško napraviti distinkciju gde prestaje sloboda govora, a počinje govor mržnje, naravno da to ne priliči jednom parlamentu, a možda je i bila namera da se ta institucija obesmisli, rekla je ona, napominjući da postoje drugi problemi.

Sada ja moram da postavim pitanje, da li su suđenja javna? Jesu. Mislim da samo suđenja kada su u pitanju poveravanje dece, imaju određen stepen javnosti, ne potpunu, a sva druga od parnica, do krivičnih postupaka su javna suđenja. Hoće neko da me ubedi da neka presuda koja je pravosnažna, okončana, ne može da bude predmet debate u Narodnoj skupštini zato što to nekome nije normalno. Ja kažem da taj koji to kaže, nije normalan.

Postoji više razloga zašto je to tako, ali jedan od najvažnijih jeste da Narodna skupština donosi zakone po kojima sude sudovi i sudije. Da smo mi ti koji određujemo pravni okviru za rad sudova, ne ulazeći u to kakve će oni presude da donose. Onaj, još jedan važniji razlog je da ukoliko primetimo da naši zakoni koje mi donosimo u nekom delu nisu baš potpuno razumljivi ili ispravni, da budu i promenjeni. Ali, na svaki mogući način pokušaće da od Narodne skupštine naprave nešto što ne predstavlja građane, ili ako predstavlja građane, da je to ona krezuba Srbija i da su oni kulturna elita i intelektualna elita koja je greškom naroda sada na vlasti.

Ono najvažnije, ne libe se ni od čega da unize Narodnu skupštinu i narodne poslanike. „Stvorili smo društvo međusobne mržnje, polarizovano do krajnjih granica, a kada dođemo do ovakve debate u Skupštini, došli smo do ivice iza koje ide nasilje“, ocenjuje u „Utisku nedelje“ sudija Apelacionog suda, Miodrag Majić.

Sad, znači mi koji nismo pretili nikome, nismo napali nikoga, samo zbog debata koje vodimo kao rezultat imaćemo nasilje. Kao da se kolega Martinović sam sebe udario na sednici odbora, a nije to uradio Boško Obradović. Kao da je sam sebe udario ovde ispred stola predsedavajućeg, a nije to uradio Boško Obradović. Kao da je Marijan Rističević sam sebe udarao ispred Skupštine, a nije to radila klika okupljena oko Boška Obradovića. Kao da je Maja sama sebe napala u svom kabinetu, a nije to uradio Boško Obradović. Kao da smo mi za Ivanjdan pokušavali da upalimo Narodnu skupštinu, a nije klika koju podržava sudija Majić i koju predvodi Dragan Đilas.

O kakvom to nasilju oni govore? Jel o onom nasilju jednog tabloida na kome je nacrtana snajperska puška koja je uperena predsedniku u grudi? Jel o tom nasilju govore? Ili, jel govore o onom nasilju, ta intelektualna elita, kada Brkić poziva da se najmlađem sinu Aleksandra Vučića sudi iako danas ima nešto više od tri godine? Gde je bila ta intelektualna elita kada su narodni poslanici bivšeg režima nosili vešala po Beogradu? Kada su sačekivali svoje nove kolege pejntbol puškama? Jel o tom nasilju Majić mislio?

Ne znam o kom drugom bi mogao da misli. Verovatno o tom. Ili pokušava jedan tragičan slučaj bivšeg kolege koji se nije bavio politikom tri godine, neću ime da spominjem zbog poštovanja prema porodici, da jedan takav tragičan slučaj zloupotrebljava u političke svrhe. Ljudi moji, to je morbidno. To je bez ikakvog dostojanstva, to je dno ljudskog dostojanstva. Ne postoji ništa gore, ništa niže u politici. To nije čak ni za politiku. Ali, o tome će da piše Majić, da izaziva sumnju, da plaši ljude.

Samo na jedno pitanje koje sam mu postavio ovde nije odgovorio u toj emisiji, samo na jedno.

Rekao sam da je u jednom delu bio možda i u pravu, kada je rekao – opasne su veze političara i sudija, ali mi nije odgovorio koliko su opasne veze sudija sa ambasadorima koji su ovde. To kad mi bude odgovorio i da mi da odgovor zašto tako misli i da li je njegova nevladina organizacija finansirana od neke od tih ambasada, e onda možda budem počeo da menjam mišljenje o njemu, a ovako, izvinite, zadržaću jako loše mišljenje o njemu dokle god prvo prestane da krije da je izabran na predlog JUL-a za prvi sudijski mandat i da odgovori na ovo pitanje koliko su opasne veze sudija sa ambasadorima drugih zemalja.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda na osnovu, pre svega, Ustava, a zatim i zakona koji bliže uređuje način izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Jedan moj mladi kolega je čak i spomenuo istorijat vrhovnih sudova u Srbiji, uz jednu konstataciju, koliko sam ja razumemo, da do sada integritet tog najvišeg pravosudnog organa nije bio narušen od njegovog osnivanja. Nažalost, ja ne mogu da se složim sa kolegom. Narušili su ga i te kako. Narušili su ga za vreme čuvene reforme pravosuđa. Narušili su ga kada su birali ko će od sudija da ostane sudija, a koga će oni zbog nekog svog stava da pošalju van pravosudnih organa. Slično je bilo i u tužilaštvu, ali vrhunac bezobrazluka koji su imali jeste izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda iz 2009. godine.

Kad pogledate sada predlog koji imamo za novog kandidata, pa pogledate i obrazloženje, u jednom delu obrazloženja pronaći ćete komisije za kandidata za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda Jasminu Vasović, utvrdila završnu ocenu pet, sve u skladu sa članom 17. navedenog pravilnika i sastavila prethodnu listu kandidata na obrascu koji je sastavni deo pravilnika. Komisija je pribavila mišljenje opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda o kandidatu za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je Narodna skupština birala Natu Mesarović za predsednika Vrhovnog kasacionog suda pribavljeno mišljenje Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda nije postojalo.

Može neko da očekuje da je to samo formalnost. Međutim, član 144. Ustava Republike Srbije predviđa obavezu da predsednika Vrhovnog kasacionog suda na Predlog VSS po pribavljenom mišljenju Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog Odbora Narodne skupštine bira Narodna skupština.

Sad možete da zamislite kad izaberete predsednika Vrhovnog kasacionog suda 30. novembra 2009. godine, a naš Vrhovni kasacioni sud počne sa radom 1. januara 2010. godine i to ga je predložio VSS koji nije bio ni u kompletnom sastavu. Sad vidite kako su se igrali sa nosiocima pravosudnih funkcija.

Sve to govorim zato što bivši režim uporno pokušava da prikaže sadašnju vlast i predsednika Republike Srbije kao diktatora i da pravosuđe u našoj Srbiji ne funkcioniše, a ovo je samo jedna mala epizoda oko toga kako je sistem pravosuđa u Srbiji funkcionisao za vreme njihove vlasti i sada doživljavamo takve kritike od tih ljudi koji su to radili za vreme vlasti.

Da je samo nedostajalo mišljenje sednice Vrhovnog kasacionog suda, Opšte sednice, nego su, dame i gospodo narodni poslanici, nama ovde u Narodnu skupštinu u proceduru uputili falsifikovani dokument. Da li verujete da se u Narodnoj skupštini nalazi dokument koji ne odgovara ni zakonu, niti je potpisan, niti je predat od nekoga ko na to ima pravo.

Jeste VSS predložio Natu Mesarović. Samo mi nađite gde je taj izvornik ovde u Narodnoj skupštini. Nađite mi papir u Narodnoj skupštini potpisan od VSS kojim se Nata Mesarović predlaže za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Nema ga. Sakrili ga. Arhiva je dostupna, kolege, možete da proverite, a onda su se setili da u proceduru upute predlog, a ne mišljenje Odbora za pravosuđe na osnovu koga je Nata Mesarović bila birana za predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Takav su odnos imali prema pravosuđu Đilas i kompanija da bih ih slušali. Što se čudite? Tri advokata su odlučivala o sudbini srpskog pravosuđa. Nemam ništa protiv advokata odmah da se razumemo. Tri advokata. Homen koji je bio tada u Ministarstvu pravde, Boško Ristić koji je bio predsednik Odbora za pravosuđe i Nenad Konstantinović i Dušan Petrović koji je tad bio ministar u Vladi. Tako je odlučivano ko će biti sudija, ko će biti tužilac i ni jednom od tih advokata nije palo na pamet da su možda u sukobu interesa, jer zašto da ne? Zašto ne uništiti, recimo, malu advokatsku praksu. Jednostavno, promenite Zakon o parničnom postupku, odredite da advokat može da bude samo onaj koji je usko specijalizovan za jednu oblast, oni svi vlasnici velikih advokatskih kancelarija, imaju advokata sami koliko oni hoće, mala advokatska praksa bi nestala u Srbiji. I sve su zakone donosili da bi sebi ugodili. I sve su sudije i tužioce držali u strahu da ne prođu kao njihove kolege prilikom reizbora 2009. i 2010. godine.

Čuli smo ovde da je Nata Mesarović postavljala i svog sina za sudiju. Sećam se kada je bila jednom ovde u Narodnoj skupštini. Znate kako se ponašala prema narodnim poslanicima koji su tada bili opozicija? Kao da predsedava sudijskim većem. Ponižavani su narodni poslanici ovde od te iste Nate Mesarović. Bio sam na toj sednici.

Sada jedna ekipa, predvođena jednim rijaliti sudijom, nemam ništa protiv rijalitija, ali mislim da nosiocima pravosudnih funkcija tamo nije mesto, pokušavaju da ubede građane Srbije kako pravosuđe u Srbiji ne funkcioniše.

Evo, moj kolega Milenko Jovanov danas je u svom izlaganju, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS, govorio o sudiji Majiću. Govorilo je nas dosta kolega, čak se i spominje i to kako sam ja tražio da on dođe ovde da ga priupitamo o nekim stvarima. Jesam. Imao bih mnogo štošta da ga priupitam kao narodni poslanik. Ja se u njegov posao ne mešam, samo bih postavio određena pitanja više po pravilima kodeksa ponašanja nosilaca pravosudnih funkcija, nego o presudama koje piše, a naravno da ću uvek braniti stav Vrhovnog kasacionog suda i Ustavnog suda Republike Srbije, čak i kada su oni u suprotnosti sa presudama sudije Majića, jer ja time nisam narušio samostalnost i nezavisnost pravosudne funkcije, već sam podržao one sudske instance koje odlučuju o tome da li je neka presuda doneta u skladu sa zakonom i Ustavom ili nije.

Čini mi se da tabloidi, kao što je NIN i još neki, pokušavaju da mi stave reči u usta koje nisam rekao i očigledno je da ono što mi govorimo ovde na sednicama Narodne skupštine nekima daje za povod da pokušaju da naruše dostojanstvo i Narodne skupštine i svakog narodnog poslanika pojedinačno.

Podsetiću samo kolege o jednom članku koji je hvalio sudiju Majića i po kome se oglasilo čak i Udruženje sudija Srbije. Između ostalog se kaže da nas to Udruženje poziva kao poslanike da se uzdržimo od podsticanja nepoverenja građana u sudstvo, a nosioce javne vlasti da znanje i energiju usmere na kvalitetno obavljanje svojih nadležnosti umesto na međusobne optužbe i prozivanje pojedinaca. U saopštenju se podseća da su sudove i sudije dužni da nakon zakonito sprovedenog postupka donesu zakonitu i obrazloženu odluku zasnovanu na pravedno utvrđenom činjeničnom stanju na koju je pravilno primenjeno materijalno pravo. Ja to podržavam. Apsolutno podržavam taj stav, ne baš njih, ali nemam ništa protiv tog stava.

Današnji NIN, zamislite, sudija Apelacionog suda u Beogradu, pripadnik srpskog pravosuđa u jednom tabloidu. Doći ćemo i na naslovnu stranu.

Samo da pokažem kakva je dvoličnost sudije Majića i postavljam pitanje - zašto se udruženje sudija nije oglasilo na prethodne izjave i pitanje - da li će da se oglasi na ovo što je u tom intervjuu rekao sudija Majić? Setite se, da podsetim udruženje sudija je tražilo od narodnih poslanika da ne daju izjave po kojima će narušiti poverenje građana u pravosudni sistem Republike Srbije.

U današnjem broju, evo jedno pitanje - može li se u ovakvoj atmosferi uopšte reći da je pravosuđe treća grana vlasti? Sudija Majić odgovara - odavno govorim da se ne samo zbog toga ne može ozbiljno tvrditi da naše pravosuđe ispunjava svoju Ustavom garantovanu svrhu, jednačina je nažalost jednostavna, izraženost ovakvog stanja obrnuto je proporcionalna broju ljudi koji su spremni da se založe za to da se ovakvo stanje promeni. Upravo je uvredio sve kolege sudije, bez obzira na nivo sudova, da li su to sudovi osnovne, više ili bilo koje druge nadležnosti.

Ili vezano za današnju temu pitanje - kako tumačite to što ni nije javnost nije zainteresovana ko će biti na mestu vrhovnog mesta sudije? Zar nam je svima svejedno i da li to znači da kao narod verujemo da se presude više ne donose u sudovima? Dame i gospodo narodni poslanici, da je neko jedva prošao za sudiju, da jedva završio pravni fakultet, da je tek postao sudija zna da odgovor na ovakvo ponižavajuće pitanje se ne daje. Vidite sad šta sudija Majić odgovara - bojim se da je upravo to jedan od osnovnih razloga. Građani velikim delom veruju da je nevažno ko će biti pravi sudija. Sad znači vređamo i građane. To je ona priča njihova o krezuboj Srbiji koja vlada, da je većina građana Srbije nepismena, glupa. Nisu oni, građani Srbije, dostojni vlasti koju oni treba da vode Đilas i Šolak i Majić. Prema uvreženom mišljenju to će i onako biti prolazna politička marioneta. Gospodine predsedniče, i vas je uvredio. Dok će se suštinske odluke i u ovoj kao i u svim drugim oblastima donositi na Andrićevom vencu. Ovo je izuzetno opasno uverenje. No, možda je još opasnije to što iz razgovora sa kolegama shvatam da ni oni ne veruju da je to značajno i da je jasno da se na takvu poziciju ne dolazi bez predsednikovog zelenog svetla.

To je rekao sudija Majić bez ikakvog dokaza. Bez ikakvog. I još je ljut na svoje kolege zašto ne reaguju i to potvrđuje nastavkom - zato mnogim i iskusnijim kolegama nije palo na pamet da konkurišu niti da se suprotstave. Jasno im je da sudije nemaju vlast, da su mahom izgubile dostojanstvo i da ne mogu da utiču na stanje čak i u sopstvenoj branši, a to je onda pravi poraz ovog i ovakvog pravosuđa.

Da li Udruženje sudija Srbije u svom saopštenju misli samo na narodne poslanike koji prema njima podstiču nepoverenje građana u sudstvo ili se to odnosi i na nosioce pravosudnih funkcija pa čak i kada je u pitanju rijaliti sudija Majić? Naravno da su se dotakli i onog dela o kome sam govorio na prethodnoj sednici.

Šta kaže Majić - nedavno je Veroljub Arsić u Skupštini izjavio da štitite silovatelje i pitao kada ćete kako kao sudija doći u Skupštinu da vas on priupitaju šta radite? Da li su vas zvali da dođete? Iskren da budem, ja bih voleo da dođe. Ali sudija Majić odgovara - nisu me zvali, a i da jesu doživeo bih to samo kao jedan, još jedan vid šegačenja sa ustavnim poretkom. Sudija svoje stavove objašnjava u odlukama koje donosi. Pa, gospodine Majiću, čitali smo i vaše odluke. Čitali smo odluku koju ste potpisali kao sudija Apelacionog suda i kojom ste poništili prvostepenu osuđujuću presudu za obljubu nad trinaestogodišnjom devojčicom i to potkrepili u svom obrazloženju da je to običaj kod naših Roma, da deca romske nacionalnosti, devojčice od trinaest godina nemaju pravo da uživaju zaštitu naših zakona i da nad njima može da se izvrši obljuba.

To je napisao i potpisao sudija Majić i sva sreća što ta presuda nije ostala u pravnom poretku. Govorio sam o tome na prethodnoj sednici. Ta presuda da je ostala u pravnom poretku Srbije bila bi početak uvođenja Srbije u fašističku ideologiju jer kada izopštavate jednu etničku, versku ili nacionalnu grupu zbog njihove boje kože ili različitosti koju imate iz ustavnog i zakonskog sistema jedne zemlje, a to je Hitler radio sa Romima i Jevrejima od 1936. godine, počinjete to isto da radite što se dešavalo u nacističkoj Nemačkoj.

Ne znam koliko je sudija Majić ozbiljan u svemu ovome što tvrdi. Još nešto, kako uopšte neko dođe na ideju da bi sudija trebalo pred parlamentom da objašnjava presude, možemo li da zamislimo situaciju u kojoj on sedi u sali dok ga poslanici vređaju ili gađaju paradajzom? Odgovor je sledeći - bojim se da je malo stvari koje ovde možemo da zamislimo jednako kao što se ne plašim da se imajući na umu do sada viđeni nivo debate poslanici ne bi zadržali samo na paradajzu.

Dame i gospodo narodni poslanici, on je nas proglasio za nasilnike. Pokušava da prikaže kako je on nešto viša klasa od nas koje su birali građani, a njega je za sudiju Apelacionog suda postavio VSS, na kome je predsedavala Nata Mesarević koja je na neustavan način izabrana za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Zašto bih voleo da dođe u Narodnu skupštinu sudija Majić? Između ostalog i zbog današnje naslovne strane u tom istom NIN-u i kaže Miodrag Majić - opasne su veze političara i sudija. Slažem se, ali bih da ga pitam - a kakve su veze između sudija i ambasadora u Srbiji? Koliko su one opasne? Da li su te veze između sudija i ambasadora u Srbiji 2013. godine oslobodile krivične odgovornosti za počinjen ratni zločin Gnjilansku grupu? Što ne kaže sudija Majić koji stalno priča da je samostalnost i nezavisnost pravosuđa ugrožena, kako je on to mogao u jednom takvom diktatorskom režimu, jer tada je SNS bila na vlasti, pričamo o presudi iz 2013. godine, ako je takav diktatorski režim, kako je mogao da donese jednu takvu presudu?

Nije bio režim ni tada, ni sada diktatorski, nego sve ono što je on radio pokušava, iz njemu znanih razloga, to će morati isto, voleo bih da nam objasni ovde, pokušava da prevali na odgovornost aktuelnoj vlasti.

Stanje u pravosuđu jest važno za funkcionisanje jedne države, za osnovna prava građana, ali, ljudi, kakva su prava građana bila kada vam sudije biraju četiri advokata?

Opet kažem, nemam ništa protiv advokata, ali imam protiv ovih koji su akumulirali toliku političku moć da su se za sve u oblasti pravosuđa pitali. Birali su sudije, birali su tužioce, Skupština je donosila zakona kako su oni tražili, pa kakva su onda pravila građana? Kakva su onda ljudska prava u takvoj državi?

Sada nama ta ista ekipa koja je obrukala srpsko pravosuđe, jer oni preki sudovi posle Drugog svetskog rata ne mogu nikako da se nazovu srpskim pravosuđem, ali ovi jesu, obrukali srpsko pravosuđe od njegovog nastanka, prvi i jedini put do danas. Narušili su prava i sudija koji nisu izabrani i tužilaca koji nisu izabrani. Ustavni sud je to potvrdio.

Isto tako, jedno možda najvažnije pitanje koje bih mu postavio, pošto je reč o toj skandaloznoj presudi koja je iznad svake sudske prakse koju naše pravosuđe poznaje - kako ga nije kao sudiju, kao čoveka, verovatno i kao oca, sramota da ostane na toj funkciji kada je takvu jednu njegovu presudu poništio Vrhovni kasacioni sud i utvrdio da nije doneta u skladu sa zakonom? I on ima pravo da priča o paradajzu? I on ima pravo da priča o dostojanstvu drugih sudija? I on ima pravo da priča o nama, narodnim poslanicima? Kakav on to legitimitet ima i koga on predstavlja?

Postoji li rijaliti sud? Čuo sam da u Americi postoje. Vode javne debate, prenose, snimaju se serije i emisije. Očigledno da on više voli anglosaksonsko pravo od našeg kontinentalnog na osnovu koga je i doneo oslobađajuću presudu za Gnjilansku grupu. Neka vidi da li bi ga oni birali za sudiju tamo, ja sam siguran da ne bi, jer samo Boško Ristić, Homen, Petrović mogu da ga izaberu za sudiju, niko drugi. Sad će on da posipa pepelom sve.

Šta je tu sporno što javnost nema neko veliko interesovanje za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda? Da smo bespravna država, da sudovi ne funkcionišu, da su ugrožena ljudska i građanska prava i te kako bi javnost bila zainteresovana, a kada je u nekoj oblasti stanje dovedeno u red interesovanje javnosti prestaje tog trenutka.

Jeste tačno da još puno moramo toga da radimo da postignemo one pune kapacitete koje bi želeli da srpsko pravosuđe ima, ali to odsustvo dela javnosti koje nije zainteresovano za ovako nešto potvrđuje nam baš upravo to da smo na dobrom putu i da će Narodna skupština po drugi put izabrati predsednika Vrhovnog kasacionog suda u skladu sa zakonom i Ustavom Republike Srbije, za razliku od bitangi iz Đilasovog režima koji su to radili na neustavan i nezakonit način.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, naravno da je zdravlje naših građana najvažnije i da je to možda i najvažniji razlog zašto popis stanovništva koji je planiran da se sprovede u 2021. godini treba odložiti za neka vremena kada će javno zdravlje biti daleko bezbednije i kada sam postupak popisa stanovništva, domaćinstava i stanova može da se sprovede na jedan način, onako kako je to i zamišljeno, planirano i da podaci sa kojima raspolažemo budu što je god moguće verodostojniji.

Međutim, gospodine ministre, moram da kažem i da mi je izuzetno žao što neće biti popisa 2021. godine, a to iz razloga zato što je poslednji popis bio 2011. godine, pre tačno 10 godina.

U članu 6. osnovnog Zakona o popisu stanovništva 2021. godine kaže se da će, između ostalog, da budu popisana i lica koja se smatraju da su u radnom odnosu. To je bilo i 2011. godine, pa bismo, eto, imali priliku da vidimo razliku između Đilasove vlasti, tad je on bio na vlasti, 2011. godine, i vlasti koju predvodi SNS i Aleksandar Vučić.

Najviše kada je u pitanju tih 10 godina nekako da taj kukavički bivši režim, moram tako da ga nazovem, pokušava nama da pripiše njihove rezultate i ono šta su oni radili. Evo, kako god, kad god otvorite bilo koje novine, da li nedeljne, da li dnevne, koje kontroliše Đilas, uvek će naći nekog profesora koji ne radi i ne živi u Srbiji nego valjda u inostranstvu, a oni valjda smatraju da su ti koji su van Srbije vredniji, više vrede kao ljudi, kao stručnjaci, više znaju, ja ne mislim da je tako, nemam ništa protiv da neko bude profesor i u Notingemu i u Firenci, ali mislim da našima ništa ne nedostaje znanja koliko ga i ovi imaju, i sledeći podatak će da iznesu.

Recimo, u poslednjih 10 godina Srbija je najniža u regionu po rastu bruto proizvoda. I onda to obrazlažu. I nikada neće istinu da kažu do kraja. Godine 2010, 2011. i 2012. Đilasov režim je bio na vlasti i tada smo imali katastrofu od BDP, tad smo imali minuseve, da ne pričam koliko je vremena trebalo da sve njihove gluposti koje su napravili u državi i koje su nam sa svim tim problemima ostavili, trebalo da rešimo.

Još jedan podatak će uvek da iznose, koji je jako netačan, a to je da nas u tome upoređuju, kako oni kažu, sa uporedivim ekonomijama, pa tu navode, između ostalog, Bugarsku, Hrvatsku, Rumuniju, Češku, Slovačku. Nemam ništa protiv tih zemalja, ali mi nemamo uporedive ekonomije. Nemamo. Oni su članovi EU, mi nismo. Oni mogu da koriste fondove EU, mi možemo predpristupne fondove koji su po deset puta manji nego iznosi koje oni mogu da povuku. Mi moramo sami da nađemo sredstva i finansiramo razvoj Republike Srbije, dok oni jedan dobar deo sredstava povlače iz fondova EU. I to nikad ti ekonomisti tipa Ćulibrk itd. neće da vam kažu. Ali, to nije ni čudno, zato što oni ne znaju koliko jedan hektar ima kvadratnih metara. To neka nauče.Evo, vi ste ministar poljoprivrede, kad sretnete Ćulibrka recite mu koliko ima kvadratnih metara jedan hektar, on još to nije naučio. Još to nije naučio, verujte mi. Znači, to je jedan od načina kako to oni sve izokrenu.

Mislim da bi taj popis koji je trebao da se desi zaista pokazao i razliku u vlasti između nas i njih zato što pokušavaju opet kroz razne ekonomske analize, evo sada ću da vam navedem jednu glupost za koju koriste te profesore iz inostranstva. Neću da im spominjem imena. Ne treba.

Kaže ovako - više je vredelo 330 evra 2011. godine, nego 550 evra 2021. godine. Onda se ubi čovek da nam objasni kako mi ne znamo da razlikujemo evre u 2021. godini sa onim evrima iz 2011. godine. Zato mislim da nam je taj popis konačno potreban.

Još jedna stvar, da završimo, a to je da prestanu više da zamajavaju ovaj narod kako godišnje Srbiju napusti 70, 80, 90, 100 hiljada ljudi. Aman ljudi, pa koliko su rekli da je do sada napustilo, pola Beograda više ne bi bilo ovde. Taj trend je sada obrnut, možda nismo zadovoljni, ali smo napravili rezultat i uvek će da pokušaju da nas ubeđuju kako je za vreme Đilasove vlasti bilo bolje zato što smo propadali, nego za vreme vlasti Aleksandra Vučića kada Srbija napreduje.

To meni liči na onu tvrdnju Mirka Cvetkovića - Srbija je statistički izašla iz krize, ali to građani još ne osećaju. Oni su to sada malo preformulisali, pa bi da kažu da građani žive bolje, ali je Srbija statistički u krizi. I uvek su se služili svim tim manipulacijama.

Ako hoćemo prave podatke da iznesemo, i o broju stanovnika u Srbiji, o broju domaćinstava i o broju zaposlenih, neka uzmu neke podatke koji su uporedivi. Pet poslednjih godina unazad jesu godine kada je Srbija uspela da sprovede postupak reformi da njeni građani osećaju blagodeti reformi koje smo sprovodili 2014. godine kada je Aleksandar Vučić prvi put bio predsednik Vlade Republike Srbije.

Zahvaljujući tim reformama danas imamo i privredu i državu koje odolevaju ovoj pošasti koja se zove pandemija korona virusa. Zahvaljujući tim reformama, koje je započeo Aleksandar Vučić, a bivši režim ne da nije ni hteo, nego nije ni smeo to da uradi, danas imamo takvu ekonomsku situaciju u Srbiji kakva jeste.

Ali, gospodine ministre, šta god da uradite za Srbiju, šta god da uradite u oblasti poljoprivrede, pošto ste za to zaduženi, vaša koleginica koja je bila u prepodnevnom delu za privredu, vaš kolega koji je bio juče za saobraćaj i infrastrukturu, Momirović, uvek će da vas napadaju da vi to kao ministar ne radite zbog Srbije, nego da bi ste ostali na vlasti.

Evo još jedan suludi način razmišljanja. Još kažu - Aleksandra Vučića baš briga za živote i zdravlje građana, on je vakcine nabavio da bi produžio svoju vlast. Eto, to je način vođenja politike bivšeg režima, koji sada predvodi Dragan Đilas.

Mislim da je sve ovo uvredljivo i za građane Republike Srbije i voleo bih da imamo još jedan popis 2026. ili 2027. godine, da bismo onih deset godina vlasti, koje sprovodi SNS, potvrdili kroz taj popis. Ko će tada biti na vlasti, ne znam, ali znam ko neće biti, Dragan Đilas, bivši režim, koji su uništili i upropastili Srbiju i više nikada neće biti u situaciji da ponove to što su uradili sa nama i otimali nam budućnost čitavih 12 godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kroz diskusiju koja traje već dobar deo dana, mnogo smo čuli o značaju saobraćajne infrastrukture, o našim odnosima u regionu. Moram da se složim sa kolegama poslanicima, da svakako jeste jedan ovakav sporazum jako važan i to nije jedini projekat kad je u pitanju infrastruktura koju Srbija ima sa BiH.

Naravno, neki u Srbiji su se i zapitali zašto mi to radimo. Postoji više razloga. Ima onih političkih, naravno, ima onih demografskih, ima i onih čisto ekonomskih.

Politički šaljemo poruku da se Srbija zalaže za mir. Demografski po pitanju migracija ekonomskih. Po pitanju razvoja regiona u ekonomskom smislu i Srbije kao države u ekonomskom smislu, jer ako neko misli da će Srbija na duži vremenski rok da ima ovakav rast ekonomskog razvoja, a da pri tome privrede u regionu stagniraju ili beleže gubitke u velikoj je zabludi.

Jednostavno, delimo isti ekonomski prostor, upućeni smo jedni na druge, naše privrede su kompatibilne. Svakako da zbog toga imamo jednu veliku ekonomsku razmenu koja daje za pravo da se ulaže u infrastrukturu, pa čak, kroz sporazume i sa drugim državama.

Onaj demografski jeste zato što na teritoriji BiH živi veliki broj građana koji su pripadnici srpskog naroda. Cilj Republike Srbije nije da oni napuštaju svoja ognjišta zbog ekonomske nemoći države u kojoj žive i sele se po Evropi, u dijasporu ili dolaze u maticu Srbiju, cilj Republike Srbije je da oni ostanu na tom prostoru, a da ekonomski budu razvijani i da ekonomski ne postoji taj motiv zbog koga bi dolazili u Srbiju. Svakako da jedan od ovih sporazuma ide tome u prilog.

Međutim, gospodine ministre, koliko god da se vi upinjete da objasnite koliko je ovo značajno za Republiku Srbiju, koliko god svi mi zajedno ulažemo velike napore da se Srbija izgradi u svako smislu, koliko god ulažemo napore da se smanji broj nezaposlenih u Srbiji za 320 hiljada radnih mesta, novih radnih mesta, odnosno povećao broj zaposlenih u odnosu na 2011. godinu, bez obzira što je Republici Srbiji dato preko 2,5 milina doza vakcina, bez obzira što je sad već preko 21% vakcinisanih, bez obzira na to što smo dali pomoć privredi na početku pandemije kada je bilo vanredno stanje, koje je naša privreda trebala da preživi, šta god da ste uradili gospodine ministre, vi, ja, bićete zajedno sa predsednikom Republike Srbije optuženi da to ne radite za narod, da to ne radite za građane, da to ne radite za Srbiju, nego da radite da biste opstali na vlasti.

Evo, unazad nekoliko dana, ta teza preovladava kroz medije koje kontroliše Dragan Đilas. Uvek će da vam se javi neki penzioner koji će traži da mu se vrati penzija, koja je umanjena 2014, odnosno 2015. godine.

Gospodine ministre, tada niste bili u politici, mere fiskalne konsolidacije započete su krajem 2014. godine, to je bio novembar mesec. Tačno je da je tada zbog jako lošeg stanja koje je država imala u javnim finansijama trebalo kupiti vreme da se započne oporavak srpske privrede i da kroz taj oporavak imamo bolju ekonomsku situaciju nego tada.

Nažalost, tada su morale da budu smanjene i penzije, jedan deo penzija, ne svih penzionera i zaposlenih u organima državne uprave.

Znate li, ministre, kolike su bile uštede na penzijama za taj period 2015/2016, 2017. godine, kada smo počeli sa ublažavanjem mera. Na penzijama se uštedelo negde oko 700 miliona evra. Da li znate koliko je Đilas prihodovao od 2008. do 2012. godine? Isto 700 miliona evra. Deo tih 700 miliona evra nalazi se na Mauricijusu, po raznim egzotičnim destinacijama, pa, bih tog našeg sugrađanina koji traži da mu država vrati umanjenu penziju, pozvao da tuži Dragana Đilasa, da mu taj deo novca koji mu nedostaje, a koji nije hteo da solidarno podeli sa državom da mu to da Dragan Đilas, jer da nije on ukrao tih 700 miliona evra, penzije ne bi bile ni smanjene.

Ali, zamislite tu percepciju, gospodine ministre, da je bolje napraviti stelt autoput, da vas ne bi napali, da se dodvoravate građanima i ponovo budete ministar, doduše, oni koji su pravili stelt autoputeve, a svedoci smo da je toga bilo do 2012. godine, pa nestao nam je čitav autoput od Preševa do Vranja, jel tako? Nema ga, plaćen je.

Svi kriju novac po egzotičnim destinacijama i Mauricijusu. Tada bi valjda vas Đilas obožavao.

Kažu da smo onih 100 evra, tzv. helikopter novac, davali građanima da bi pobedili na izborima koji su bili održani 2020. godine. Taj novac je bio potreban građanima i zbog vanrednog stanja, pandemije i zbog psihološkog stanja, i da se kroz taj novac naš realni uslužni sektor, pa i turizma održi na jednom određenom nivou. Nema to nikakve veze sa izborima, ali je lepo praviti kao jedno poređenje. Da smo takvi kao što nas oni predstavljaju, gospodine ministre, da li bi mi 2016. godine, raspisali vanredne parlamentarne izbore? Tada smo imali komotnu većinu ovde u Narodnoj skupštini, 156 poslanika je imala lista koju je predvodio Aleksandar Vučić. Jer, samo u tom trenutku mere fiskalne konsolidacije su bile najžešće, najžešća su bila umanjena i u javnom sektoru i u penzijama i mi smo izašli na izbore.

Sad dolazimo do apsurda još jednog, koji je, po meni morbidna stvar. Spominjali smo do sada puteve, neki novac, mostove, pruge, aerodrome, ali da optuže predsednika Republike Srbije da je obezbedio vakcine ne da bi zaštito javno zdravlje i živote građana Srbije, nego da bi pobedio na predsedničkim izborima. Pazite to ludilo.

Godine 2009. i 2010. nismo imali ni jednu jedinu vakcinu protiv svinjskog gripa. Ljudi u Srbiji su umirali. I oni valjda zato to nisu nabavljali, da bi mogli više da ukradu. Još kažu – nije Vučić kupio te vakcine, to smo mi građani kupili. Pa, ko je i rekao da je kupio Aleksandar Vučić? Kupila je Srbija, prihodima koje ima iz budžeta, koji puni naša privreda, naši građani. Jedan tih od tih 100 evra se vratio državi kroz poreze, doprinose zaposlenih, itd, itd. Ali, po njihovoj percepciji, bolje je da ukradete. To je njihova percepcija. Tako oni gledaju državu.

Zašto napadaju toliko Aleksandra Vučića? Pa, da bi došli na vlast. Zašto hoće vlast? Pa, zato što je Srbija ponovo finansijski i ekonomski mnogo jača nego kad su odlazili sa vlasti i ponovo hoće 700 miliona evra za četiri godine. Ponovo hoće da pune svoje račune po deviznim destinacijama i na Mauricijusu. A narod, pobediće ih. Kako je ono rekao Mirko Cvetković – statistički, Srbija je izašla iz krize samo to građani još ne osećaju. E, sad prave neke obrnute statistike – da Srbija nije izašla iz krize, ali da građani pogrešno osećaju da mnogo lakše žive nego što su živeli za vreme njihovog režima. I statistički će opet da kažu da ti putevi koji se prave, ti mostovi koji se obnavljaju i prave, nemaju nikakvog ekonomskog smisla, jer zašto bismo mi rešavali problem naših građana Republike Srbije tako što će oni zbog svih tih projekata da dobiju priliku da ostanu u Srbiji.

Njima je cilj da naši građani napuste Srbiju i odu u EU, ne da budu u Srbiji u EU. Draganu Đilasu je cilj, Šolaku i svima ostalima da građani Srbije napuštaju Srbiju, jer njihovo obećanje EU u koju su nas vodili 12 godina je da smo imali strahovite migracije u periodu od 2003-2004. do 2014. godine, koji su uzrokovani baš time kakva nam je bila ekonomija i privreda, kakva nam je bila infrastruktura, kako su naši ljudi i građani živeli. To je njihova vizija Republike Srbije, pošto su uvideli da nemaju kapacitet da Srbiju odvedu u EU. Rešili su da građane proteraju tamo, čak i one kojima se ne ide. A usput, što će biti bogati, pa, to je valjda nagrada. Naši građani treba da se pomire. Učinili su im uslugu, oterali su ih iz mesta gde su se rodili, gde su se školovali, gde su porodice planirali da ostvare. To je nagrada na koju polaže pravo Dragan Đilas, Šolak, Mišković i cela ta bulumenta, to bogatstvo. Otvorili su nam oči da u Srbiji nema budućnosti.

Zato najviše Aleksandar Vučić smeta. Zato svaki rezultat i uspeh koji Srbija ima to je zarad, eto, da ostanemo na vlasti. A oni bi da dođu da kradu ponovo. E, pa, neće više nikad oni doći na vlast! Možda neki drugi, jednog dana, prirodno je izgubiti izbore u normalnom demokratskom društvu kakvo je Srbija, ali ova bulumenta, ovi lopovi koji su ojadili Srbiju, koji su napravili „stelt“ puteve, koji su nam zatvarali fabrike, koji su nam upropašćavali porodice…

Gospodine ministre, meni je nešto preko 50 godina, 14 godina mi je ukrao Dragan Đilas i njegov režim, 14 godina života ukrao je svakom čoveku koji je bio živ tada u Srbiji.

Ovi mlađi imaju prilike da mnogo više osete kvalitet ovih reformi koje sada mi sprovodimo. Ali, ta lopuža, da bi sejao po svetu novac, mi je otela, ne samo meni, nego još sedam ili osam miliona građana Srbije, godine života i deo budućnosti. Zato više nikad oni da vladaju Srbijom neće.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kad god raspravljamo o nosiocima pravosudnih funkcija, bez obzira da li se prvi put biraju na funkciju ili im prestaje mandat po raznim osnovama, uvek to nekako privuče i pažnju narodnih poslanika, ali i naše javnosti. Međutim, nikada se do sada nije desilo da se ode toliko daleko da se narodni poslanici napadaju da krše Ustav, da vređaju nosioce pravosudnih funkcija, da ne poštuju pravila lepog ponašanja, pa čak i kodeks koji smo mi sami doneli.

Ja ću samo jedan deo da pročitam, jednog teksta, koji je danas izašao u nekom nedeljniku, neću da kažem kome, ali u tom tekstu kao podnaslov ili uvodni tekst možete da nazovete kako god hoćete - Novi napadi u Skupštini Srbije na sudiju Miodraga Majića, bivšeg Poverenika Rodoljuba Šabića i Dragana Đilasa pokazuju da poslanici ne znaju ili ne žele da znaju svoj posao i mandat, ali da svesno krše i Ustav i zakone neprimerenim uvredama i klevetama sudija, advokata i političkih komponenata.

Ja u samom tekstu nisam pronašao ništa što bi se moglo nazvati kršenjem Ustava Republike Srbije, ništa što bi bilo i uvreda čak, bilo je komentara raznih, ali smatram da mi kao narodni poslanici treba da zaštitimo nosioce pravosudnih funkcija od pojedinaca koji su zaista u velikoj manjini i koji krše Ustav i stvaraju lošu sliku o našim sudijama.

U tom tekstu navodi se jedan deo moje diskusije, tendenciozno interpretiran, u kome se kaže: „Narodni poslanik Veroljub Arsić optužio je tako sudiju Majića da bi on zaštitio i silovatelje i pitao kada će on kao sudija doći u Skupštinu“.

Istina, voleo bih da dođe jednom u Skupštinu, verovatno tada neće biti sudija, nego će biti poslanik, pošto vidim da se više naginje angažovanju u politici. Nemam ništa protiv to je njegov izbor. Rekao sam sledeće, što su kasnije, doduše prilično nemušto preneli, ako tumačim presudu kojom je sudija Majić poništio prvostepenu presudu koja je bila osuđujuća za lice koje je izvršilo obljubu nad maloletnim detetom i koje je u tom trenutku imalo 13 godina, postavio sam pitanje - da li bi i takvu analogiju primenio za brojne slučajeve afera gde su štićenice bile na neki način, videćemo to su afere, sudovi neka daju svoju konačnu odluku, ali zasad se neki ljudi sumnjiče za takva dela, da su izvršili obljubu nad tim svojim štićenicama i da bi, kako sam rekao, Majić rekao da se presuda poništava zato što je spreman da uvredi sve naše umetnike, znači, ne ja, nego Majić, kao što je već uvredio sve pripadnike romske nacionalne manjine i kaže da je takav stav o ponašanju među njima uobičajen.

Samo sam povukao jednu paralelu o jednoj jako štetnoj presudi koju je doneo sudija Majić, a kasnije ćemo malo da se pozabavimo time.

Dalje se navodi, ne mogu da kažem da se novinar nije potrudio da napiše ovaj tekst prema važećem zakonu, „Rad svih sudija i predsednika sudova vrednuju komisije Visokog saveta sudstva, Visoki savet sudstva, a ne postojeći ili vladajući ili bilo koje političke opcije. U ostalom sudski Poslovnik nalaže svim sudovima da Ministarstvu pravde redovno dostavi izveštaj o radu svih sudija. U skladu s tim vrednovanje rada sudija mogu da obave samo komisije Visokog saveta sudstva dok Ministarstvo pravde od sudova dobija redovne izveštaj o njihovom radu“.

Sve je tačno, ali su samo zaboravili jednu stvar - ko preispituje presude apelacionih sudova? O tome ni reči, a ovde je reč bila baš o tome, o presudi Vrhovnog kasacionog suda. Malo kasnije ćemo da se vratimo na tu presudu Vrhovnog kasacionog suda i ko ovde narušava samostalnost i nezavisnost nosilaca pravosudnih funkcija ko se bavi politikom. Prvo, da te stvari rešimo.

Pazite sada ovo, što je po meni i uvreda i svih narodnih poslanika i kršenje dostojanstva Narodne skupštine, sudija Apelacionog suda Miodrag Majić kaže: „To je očigledno postala jeftina zabava. Takođe, kod određenog dela ljudi takav način vređanja izaziva pozitivnu emociju i potvrdu da su nam baš ljudi koji vređaju potrebni za vođenje države“. To kaže jedan sudija, sudija koga su birali narodni poslanici, doduše, ne ovi neki drugi, ali je sudija. „Očigledno je, dodao je on, ukazivanje na nedopustivost, vređanje u Skupštine nema efekta na ljude koji sede u parlamentu“. Znači, mi smo bez mozga. „Mi stalno nešto komentarišemo, a očigledno da je vulgarno ophođenje prihvaćeno kao način na koji se vodi debata u Skupštini, ali i u društvu. Očigledno je i da naše reagovanje nema efekta. Šta više, dodaje gorivo onima koji vređaju da intenziviraju napade i na protivnike se obruše još neprimerenijim jezikom. Do sada se više puta pokazalo da nema kodeksa ponašanja u Skupštini, naglašava Majić“.

Pazite, ne može sudija da da ocenu niti da presuđuje narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini, ali to se dešava, nažalost.

Oglasilo se čak i Udruženje sudija koje je izdalo svoje saopštenje. U saopštenju se kaže: „Udruženje je pozvalo poslanike da se uzdrže od podsticanja nepoverenja građana u sudstvo, a nosioce javne vlasti da znanje i energiju usmere na kvalitetno obavljanje svojih nadležnosti, umesto na međusobne optužbe i prozivanje pojedinaca“. Sasvim ispravno, potpuno se slažem, ali dali su narodni poslanici ti koji čine da građani Srbije gube poverenje u nosioce pravosudnih funkcija ili to dolazi od jednog manjeg broja nosilaca pravosudnih funkcija.

Taj isti Majić kaže 28. decembra 2019. godine – sve smo bliži krahu pravne države. To kaže sudija Apelacionog suda. Slušajte sad dalje, 15. novembra 2020. godine – pravosuđe u Srbiji funkcioniše u atmosferi preživljavanja i strahu da je u takvim uslovima nemoguće ostvariti funkciju koja je pravosuđu poverena u demokratskom društvu. Jesu li poslanici ti koji stvaraju nepoverenje u pravosudni sistem Republike Srbije ili nosilac pravosudne funkcije sudija Majić? Ili - 3. avgusta 2020. godine - Srbija je postala zemlja apsurda. Ovde komedijaši postavljaju pravila. Ne znam na koga je mislio da je komedijaš, da li na predsednika države Aleksandra Vučića, da li na predsednika Vlade, gospođu Anu Brnabić, da li na ministre u Vladi Republike Srbije, da li na narodne poslanike, da li na predsednika Skupštine? Ne znam.

Slušajte dalje, nastavak - ovde komedijaši postavljaju pravila, a od genijalaca prave kriminalce i budale. Ko je genijalac? Možda sebe ubraja u genijalce. Kasnije ćemo o njegovoj genijalnosti. Jel genijalac možda po njemu i Dragan Đilas? Pa, jesmo mi ti koji smo izneli tolike silne pare po Mauricijusu. Jel zbog toga genijalan? Izgleda mi da jeste. Da li je genijalan njegov satrap Šolak? Moram da priznam da jesu, način na koji su pljačkali državu zaista je bio uspešan na stotine miliona evra. To koliko je Đilas zaradio za te četiri godine meri se sa onih 100 evra koji je svaki građanin Srbije dobio kao podsticaj Vlade u merama izazvanih korona virusom.

Znači, od svakog građanina Srbije Dragan Đilas je ukrao 100 evra i od bebe i od penzionera po 100 evra, što znamo. Da li je zato genijalan? Mora mu priznati da jeste. Da li je zato kriminalac? Pa ne pravim ga ja kriminalcem, jer Bože moj, pa što kriješ pare po Mauricijusu, egzotičnim ostrvima i drugim državama? Što ne držiš novac u Srbiji? Što si menjao Zakon o deviznom poslovanju ovde u Narodnoj skupštini da bi mogao da iznosiš taj novac ako je on legalan i ako nije kriminalnim radnjama stečen i onda su narodni poslanici ti koji napadaju nosioce pravosudnih funkcija. Ma nije baš tako. Nije baš tako.

Isti taj sudija Majić 22. septembra 2016. godine – politika upravlja srpskim pravosuđem. Da se vratimo šta kaže Udruženje sudija – poslanike da se uzdrže od podsticanja nepoverenja građana u sudstvo. Oni nas pozivaju, a njihov sudija to radi godinama unazad.

Neću da komentarišem njegovu presudu za Gnjilansku grupu, pozabavićemo se time neki drugi put. Jeste ta presuda bila sramota, ali se kaže između ostalog i u tom istom saopštenju Udruženja sudija da su sudovi i sudije dužni da nakon zakonito sprovedenog postupka donesu zakonitu i obrazloženu odluku zasnovanu na pravno utvrđenom činjeničnom stanju na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo i tu dolazimo u stvari do početka i kraja svega ostalog što se dešavalo u toj diskusiji koja je bila prošle nedelje, prošlog četvrtka.

Naime, moja malenkost, kao narodni poslanik, a i moje kolege narodni poslanici napadali su presudu sudije Majića koju je on doneo kao apelacioni sudija i kojom je lice koje je ranijom presudom bilo proglašeno krivim oslobođeno odgovornosti sa obrazloženjem da je to opšte prihvaćena norma u etničkoj grupi kojoj pripadaju i oštećeno lice i izvršilac krivičnog dela.

Sva sreća na to se oglasio Vrhovni kasacioni sud koji ima pravo da preispituje odluke nižih sudova, u ovom slučaju Apelacionog, pa kaže Vrhovni kasacioni sud, čiji stav sam ja branio u svojoj diskusiji, da je pravosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu povređen zakon u korist okrivljenog koji je pod obrazloženjem pravne zablude tom presudom oslobođen od optužbi za obljubu devojčice 2017. godine, koja je u to vreme imala 13 godina, ja sam tu presudu branio Vrhovnog kasacionog suda, oslobađajućoj presudi septembra prošle godine, koju je potpisao sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić, i pravnička i laička javnost je zamerala obrazloženje u kojem je bilo navedeno da su optuženi devojčici, pripadnici romske nacionalne manjine, u kojoj su polni odnosi sa decom prihvatljivi. Ljudi, da li vi znate šta ovo znači u toj presudi? Ima li neko predstavu? Pričamo o pravosnažnoj presudi, konačnoj. Samo Vrhovni kasacioni sud u postupku zaštite zakonitosti koji mora da pokrene Republički javni tužilac može da poništi ovu presudu i sva sreća da je pokrenuto i sva sreća da je poništena. Ta presuda da je ostala na pravnoj snazi napravila bi Srbiji ozbiljne probleme jer kada neki građanin iz bilo kog razloga pokrene postupak pred međunarodnim sudovima, šta mislite koga on tuži? Da li mislite da tuži sudiju? Ne. Da li sud koji je doneo presudu? Ne. On tuži državu Srbiju. Sud je država, deo države, ali je država zahvaljujući svom ustavnom poretku, mestu u ustavnom poretku.

Šta bi značila jedna ovakva presuda da je ostala na snazi? Moram da pitam kolege poslanike, ako vi pripadnike jedne etničke grupe ili nacionalne manjine izdvajate, izopštavate iz pravnog sistema Republike Srbije ili bilo koje druge države, šta to znači? Ima više negativnih posledica. Prvo, to je velika i ozbiljna posledica po samu tu etničku grupu, ali osim što ih zatvarate u geto, na mala vrata pokazujete da nisu ravnopravni građani Republike Srbije, da nisu isto vredni kao i mi, da za njih ne važe zakoni koji važe za nas, da za njih ne važe prava koja imamo mi, da njihov život manje vredi nego naš. Koja je to ideologija? U šta nas je to uvlačio Majić - u fašizam, najmračniji deo ljudske istorije, civilizacije?

Država hapsi pedofile za razmenu pornografskog materijala, a on kaže – to je kod njih opšte prihvaćeno. Pa nije, prvo to moram da kažem. Nije u pravu i to je slagao. Kod velike većine Roma to nije opšte prihvaćeno. Moj školski drug iz osnovne škole, sa mnom je sedeo u klupi, bio je Rom. Išao sam kod njega kući, dolazio je kod mene kući. To nije imalo nikakve veze šta je ko. Nikakve veze. Boja njegove kože što je malo tamnija od moje. Odgovarali smo kao drugovi jedan drugom. Zato smo se i družili, a on bi hteo da iz izmesti, da budu manje vredni, da se ne snose posledice za krivična dela koja se čine prema njima ili koja oni čine. To nije usluga tom narodu.

Sva sreća da je Vrhovni kasacioni sud poništio tu presudu. Recite mi, molim vas, kakve to veze ima, reč je o devojčici od 13 godina, da li ona… u obrazloženju presude Vrhovni kasacioni sud navodi da obljuba sa detetom ne predstavlja samo povredu prava, već istovremeno povredu moralnog poretka, zbog čega i prema domaćem zakonodavstvu i međunarodnim standardima maloletna lica uživaju posebnu zaštitu u pogledu polnih odnosa, naročito deca koja nisu dostigla dovoljan stepen fizičke i psihičke zrelosti.

Pa, da li nečija nacionalna pripadnost ili pripadnost nekoj etničkoj grupi opredeljuje koliko to dete ima fizičke i psihičke zrelosti? A to je radio sudija Majić i na to se odnosila moja diskusija. Zato što je on taj koji narušava poverenje građana u pravosudni sistem. Zato što je on taj koji blati i sramoti veliku većinu poštenih sudija koji sude po zakonu. On je i naša i njihova sramota, sramota našeg društva. Pokušao je da prevari Srbiju da uđe u jednu fašističku ideologiju. Može on da se posipa pepelom i da se pere koliko god hoće, to je uradio. Nikad u ovoj skupštini neće imati podršku za takve stvari koje je radio.

Sama ta presuda je sramota za pravosudni sistem Republike Srbije, ali ne mogu da krivim sudije koji nisu učestvovale u tome, ne mogu da krivim Vrhovni kasacioni sud ni Visoki savet sudstva. Krivim onoga ko je potpisao i nemoj da se zaklanja da je to donelo sudsko veće, zato što kao predsedavajući on sprema referat za sudsko veće i on je taj koji brani i zastupa referat. U referatu je pisalo to da zato što je ona Romkinja, da zato što je on Rom, mogao je da izvrši obljubu nad devojčicom koja ima 13 godina. Pa neka tabloidi naklonjeni Đilasu i Šolaku njega brane, samo postavljam pitanje - oni koji ga brane da li bi ga branili da se njihovom nekom poznaniku to desilo? Da li bi ga branili da se desilo njihovoj deci? Ja sam siguran da ne bi. To samo pokazuje dvostruke standarde i dvostruke aršine, jer ono što se dešava nekom drugom to ne boli, boli samo kada se dešava nama.

Mi smo sa takvom Srbijom raščistili 2012. godine i više nikad to vreme u Srbiju neće da se vrati. I ova presuda je samo opomena da sudije moraju odgovorno da rade svoj posao, da se brinu da zaštite sve stranke u postupku i kao što kaže Udruženje sudija – da donose presude nakon zakonito sprovedenog postupka, donesu zakonitu i obrazloženu odluku zasnovanu na pravno utvrđenom činjeničnom stanju na koji je pravilno primenjeno materijalno pravo. To traži Narodna skupština od nosilaca pravosudnih funkcija, pa i od sudije Majića. Ništa više, samo to i sva je sreća da velika većina sudija, zaista velika većina sudija, zaista ovako vodi postupke, a ne kao ova bruka i sramota zvana sudija Majić.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je svaki popis koji je država sprovodila da bi utvrdila broj stanovnika na svojoj teritoriji mnogo važan za tu državu zato što ekonomski potencijal jedne države ne određuje samo teritorija, ne određuje samo njen geografski položaj, ne određuje samo njena saobraćajna infrastruktura, već određuje i potencijal koji se nalazi u broju stanovnika, gustini naseljenosti, delatnostima i stručnoj spremi koju ti ljudi imaju.

Svakako da nećemo biti najsrećniji sa rezultatima tog popisa koji nas očekuje u budućnosti i mnogo razloga i opravdanja ima za tako nešto. Jedan od razloga zašto Srbija ima u nekim stvarima imala je do sada negativne trendove, jeste u maloj stopi nataliteta, s jedne strane, s druge strane imali smo ranijih godina, pogotovo pre jednu deceniju, možda i nešto malo više, strahovite migracije koje su bile izazvane ekonomskom krizom.

Gospodine ministre, vama je poznato da je u Srbiji od 2008, 2012. godine 400.000 ljudi ostalo bez posla. Došli smo na 28% stope nezaposlenosti. Šta preostaje našim građaninu koji ostane bez posla? Da se obrati državi, centrima za socijalni rad. Možda bi se on kao pojedinac i snašao, ali ima i porodicu. Značajno pitanje je koliko od 400.000 izgubljenih radnih mesta i tih ljudi koji su izgubili ta radna mesta napustilo Srbiju.

Samo, znate gospodine ministre, ne napušta tu za jedno radno mesto jedan Srbin, odlaze čitave porodice. I na ovom popisu imaćemo posledice toga šta je radio bivši režim i Dragan Đilas. Evo, ovih dana, zahvaljujući istraživačkom novinarstvu, imamo podatak da je gospodar Dragan Đilas sakrio po raznim destinacijama po svetu nekih 68 skoro 70 miliona evra. Neću sada da pogađam koliko je to kilometara autoputa, koliko je predškolskih ustanova, koliko je to bolnica.

Samo da postavim jedno pitanje. Da li neko uopšte ima predstavu koliko je to novca? Da prevede. To je u trenutku kada je Dragan Đilas bio na vlasti 68 odnosno 70 miliona evra je bilo 0,25% bruto proizvoda u Srbiji. A kako vreme odmiče, ja sa siguran da ćemo do famoznih 2% BDP koje je Dragan Đilas razvejao po čitavom svetu i oteo od naših građana.

To znači gospodine ministre, u grubo računica, bez neke ozbiljne analize, da je od 1.000 ljudi koji su u Srbiji po broju stanovnika, znači ne računamo radno sposobne, trojica stanovnika morali da rade za Dragana Đilasa, prosta matematička jednačina, ništa izmišljeno, lako dokazivo. Sada zamislite kakvo smo to rukovodstvo imali. Šta još utiče na migracije i na natalitet? Naravno da utiče i zdravstvena zaštita.

Recite mi ministre, da li se sećate možda da je neka bolnica bila izgrađena, obnovljena ili otvorena za vreme režima Dragana Đilasa? Ja se zaista ne sećam. To je valjda prva stvar. Ako hoćete da imate natalitet, da pružite dobru zdravstvenu zaštitu, da motivišete prvorotke da rode i drugo dete. Ali, su zato pravili one sajtove da napadaju sve one promene koje smo stvarali u državi da bi omogućavali povećanje nataliteta. Setite se onih silnih, neću imena da spominjem, portala koji su napadali naš zdravstveni sistem.

Šta još utiče? Utiču na natalitet i predškolke ustanove, škole. Ne sećam se da su bilo koju školu napravili. Predškolske ustanove tu i tamo, ali gospodine ministre, u to doba je gradonačelnik Beograda bio Dragan Đilas. Znate po čemu se proslavio? Po neopravdanom i nezakonitom povećanju cena naknade za predškolske ustanove. Evo i dan danas i Radojčić i Vesić moraju da vraćaju novac građanima Beograda koji im je ukrao i opljačkao Dragan Đilas, ali samo se sada vraća iz budžeta. Pričamo o tome kako oni misle nešto dobro Srbiji. To su problemi koje ćemo imati sa popisom.

Gospodine ministre, bili ste kada su bile one poplave, prirodne katastrofe, bili smo zajedno kada se branila Sremska Mitrovica. Moram da postavim pitanje – kako bi bilo u Srbiji da su oni bili tada na vlasti? Da li biste mogli vi kao gradonačelnik Sremske Mitrovice da organizujete odbranu od poplava? Sa onakvom državom kakvu smo mi nasledili 2012. godine. Ja vam tvrdim da ne bi. Tvrdim da bi većina gradova koji su bili ugroženi bili i poplavljeni i da bi se naši građani davili zato što bivši režim nije bio u stanju da bilo šta uradi, nego samo da razmišlja kako što više može novca da ukrade i da zaradi.

Evo gospodine ministre, čuli smo svi za neki izveštaj Evropskog parlamenta. To su naše kolege narodni poslanici i morao bih nešto opet vas da pitam, da li oni to možda znaju ili ne znaju. Rekli su nam i između ostalog u tom izveštaju se spominje da su naši lekari nešto malo manje stručni, nego oni u zemljama iz kojih oni dolaze. To sada već ne znam, ali znam nešto drugo, da u Srbiji nijedan doktor, nijedan specijalista, nijedan medicinski tehničar nije morao da bira koji će pacijent da mu ostane u životu i koga će da priključi na uređaj za održavanje života, na respirator, a koga će da ostavi da o njegovoj sudbini odlučuje Bog ili neko drugi.

Da li su moje kolege narodni poslanici, kada su izglasavali taj izveštaj Evropskog parlamenta o tome razmišljali? Da napadaju naše lekare koji brinu o zdravlju našeg stanovništva, koji brinu o tome da što je god moguće manje trpimo posledice ove pandemije koja nas je zadesila.

Mogu samo da zamislim koliko bi građana Srbije bilo na popisu oktobra ili novembra 2021. godine da je Dragan Đilas bio na vlasti za vreme pandemije izazvane korona virusom. Verujem da bi nas bilo upola manje. Verujem da bi umiranje u bolnici kada bi on bio na vlasti, bilo privilegija, da bi smo umirali po ulicama, po parkovima, gde sada on isteruje omladinu da demonstriraju protiv mera koje sprovodi Krizni štab. To bi bili rezultati koji bi nam se još manje svideli. Znači, i ekonomski preduslovi i zdravstveni preduslovi i prosvetni i sve ostalo utiče a broj stanovnika u jednoj zemlji da bi ostvarila neki svoj ekonomski razvoj i ostvarila svoje ekonomske ciljeve i zaštitila svoje stanovništvo od odumiranja.

Kolega Dabić je samo jednu stvar rekao za mlađe ljude koji se vraćaju u Srbiju, ali od kada Aleksandar Vučić sprovodi ove mere i reforme i obnavlja Srbiju, taj proces odliva naših građana iz Srbije počinje da dobija konačno obrnut smer. Daje nam za pravo da kažemo da reforme koje sprovodi Aleksandar Vučić jesu prava mera za građane Srbije. Od 2018. godine u Nemačkoj više se odjavi građana Srbije nego što se prijavi. Tačno je da se svi ti građani ne vrate u Srbiju, možda odu u neku drugu zemlju zapadne Evrope, ali je jedan dobar pokazatelj da je obrnuti proces započeo.

To je onaj obrnuti proces o kome predsednik govori na svakom početku radova ili obilasku radova, kada je u pitanju saobraćajna infrastruktura. Da Srbija se izgrađuje, radi da bi bila lakše mesto za život, gde bi čovek lakše živeo, gde bi više zarađivao.

To je cilj svih ovih reformi, između ostalog, da oni koji su u Srbiji ostanu ovde, izgrađuju Srbiju, umnožavaju i uvećavaju svoje porodice, a one koji su zbog neodgovorne i lopovske vlasti Dragana Đilasa napuštali Srbiju da bar nekima od njih damo motiv da vide da je Srbija i lepše i srećnije mesto za život nego zemlje u kojima se oni danas nalaze.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Marinoviću, da li vi znate koji je bio najveći domet vašeg prethodnika, gospodina Šabića? Evo, ja ću da vam kažem. Najveći domet je bio da što pre Narodna skupština, odnosno generalni sekretar Narodne skupštine dostavi izveštaj raznim nevladinim organizacijama ili istraživačkim novinarima kakve su prihode imali narodni poslanici, ili da što pre bude dostavljen cenovnik iz restorana koji ne pripada Narodnoj skupštini, ali se nalazi u zgradi Narodne skupštine.

Tu su oni raspravljali i raspredali o svemu i svačemu, o tome koliko je koji narodni poslanik potrošio novca iz budžeta Republike Srbije za dolazak na sednice koristeći svoj automobil, koliko je potrošio za prenoćište po hotelima, išlo se čak i dotle da se raspreda o tome koliko su potrošili za javni prevoz. Znači, nije hteo da putuje ni svojim vozilom, nije hteo ni da spava u hotelu, koristio je javni prevoz, železnicu ili autobuski prevoz. I to je bila tema. Narušavalo se dostojanstvo Narodne skupštine, poslanici bili izvrgavani podsmehu, ruglu, pravljena je jedna klima da je ovaj posao koji radimo za svaku osudu, ispod svakog morala, profesionalnosti, bilo čega. To je bio najveći domet rada gospodina Šabića u periodu do 2012. godine.

Nije to rađeno samo da bi se urušilo dostojanstvo Narodne skupštine i svakog od nas narodnih poslanika, rađeno je zbog nečeg drugog. Rađeno je da se skrene pažnja pre svega na to kako naši građani žive u Srbiji u tom periodu za vreme bivšeg režima i da bi se skrenula pažnja i interesovanje za onu zloupotrebu i pljačku koju su imali građani Srbije od strane bivšeg režima. Evo, da je kojim čudom sada na vašem mestu gospodin Šabić, ako bismo spomenuli račune na Mauricijusu, on bi rekao da su to podaci koji pripadaju zaštiti ličnosti. Takva bi bila reakcija i to bi se radilo.

Da li građani Srbije imaju pravo da ostvare uvid u poslovanje privrednih društava koje predvode gradonačelnici, narodni poslanici, za ministre ne znam, da li se time bave? Po meni da, bilo gde, i ovde u Srbiji i bilo gde u svetu, ako obavljaju bilo kakvu delatnost. Jer da je to bilo moguće do 2012. godine, onda ne bismo imali tolike milijarde evra iznete iz Srbije. Dragan Đilas je samo jedan od njih i videćemo koliko će to zaista na kraju da ispadne, koji je iznos on opljačkao od građana Srbije, izbegao da plati porez i izneo iz države.

Sad ću malo da se vratim samo na izbor nosilaca pravosudnih funkcija, da vidite kako je sve to uvezano. Sada već druga godina ima kako Srbiju u pravom smislu reči potresa ona afera oko poništavanja prvostepene presude za krivično delo obljube maloletnog lica koju je potpisao sudija Majić, koji obavlja funkciju apelacionog sudije. Ako pogledamo koliko je takva jedna presuda, koja je apsolutno protiv svih onih zakona koje je donela Narodna skupština, kakve sve posledice može da ima?

Navešću jedan primer u aktuelnom društvenom životu Srbije. Srbiju trenutno potresa afera da postoje osnovi sumnje da su određena lica koji su mentori i profesori izvršili jedno od najtežih krivičnih dela, po meni najgnusnije, prema svojim štićenicama, i ako bi tužilac utvrdio da postoje osnovi sumnje i pokrenuo sudski postupak i prvostepeni sud utvrdio krivicu i da takva presuda padne u ruke gospodinu Majiću, znate šta bi napisao, a može i bilo koji sudija, zato što je on uspostavio neki vid sudske prakse? To je da se presuda koja osuđuje ta lica poništava, zato što je spreman da uvredi sve naše umetnike i umetnice i da kaže da je takav vid ponašanja u tom esnafu opšteprihvaćen. Možda u nekoj drugoj filmskoj industriji, ali u ovoj našoj ne. Takvu praksu je napravio Majić.

Postavljam pitanje – kada će on jednom da dođe ovde nama na dnevni red da ga mi priupitamo: „Šta radiš to?“, a ne da mi se seljaka po izmišljenim televizijama, koje ne postoje u Srbiji, nego su registrovane po raznim svetskim destinacijama da bi se izbeglo plaćanje poreza i izbegli odgovornost za ono što rade, a u suprotnosti je sa našim domaćim zakonima?

Onda se pojavljuje još jedan, mi to imamo običaj, baš me briga da li će da se naljuti, Pokemon. Znate, to su neki apstraktni likovi u vidu bivšeg guvernera Šoškića, koji kaže – da bi Srbija ekonomski napredovala i razvijala se moramo da imamo pravnu državu. Slažem se. Samo postavljam pitanje – što to nisi rekao, bivši guverneru, dok si bio guverner, što nisi to radio dok si bio guverner? Što nisi rekao Šabiću – Šabiću, Đilas iznosi novac iz Srbije po egzotičnim destinacija. Tad si ćutao. Što nisi opomenuo sudiju Majića, koji je bio perjanica reformi koje je sproveo bivši režim, pravosudnih reformi? Nemoj slučajno da ti padne na pamet da donosiš takve presude. Što nije rekao ko je izneo iz Srbije, a to jeste podatak koji može da se objavi i pripada vašem delokrugu rada, koja su to pravna i fizička lica u periodu od 2008. do 2012. godine iznela iz Srbije pet i po milijardi deviznih rezervi, a da pritom ni dolar, ni evro, ni dinar nisu uneli u Srbiju. To je jedan jako interesantan podatak, jer je sav taj novac proneveren.

Zašto sam ovoga nazvao Pokemonom? Pa zato što je on učestvovao u trošenju tih pet i po milijardi evra i ćutao je o tome. Neko se bogatio, upropašćavao državu, siromašio građane, tada je mogao, da vas podsetim, bila je jako visoka inflacija, ljudi su zbog te jako visoke inflacije i velikih oscilacija dinara u odnosu na evro gubili posao, firme su bile zatvarane, a onda on priča nama o pravnoj državi, a najveći lopovluk i uništavanje dešavalo se dok je on bio guverner. Tada je ćutao. Što nije rekao, to je informacija od javnog značaja, da je izveštaj o poslovanju Agrobanke bio falsifikovan i da ga je falsifikovao i on i onaj Milojko Arsić? Koliko smo zbog toga platili štetu? Preko milijardu evra. Što je dozvolio onakvo ponašanje Bojanu Pajtiću i ekipi oko Razvojne banke Vojvodine? Kolika je tu šteta? Između 350 i 400 miliona evra.

Jesu li to informacije od javnog značaja? Jesu, a nije koliko je poslanik potrošio na autobus. Ali time su nas zabavljali, i nas i građane, i pravili su jednu od najvećih pljački u regionu, ako ne možda i u celoj Evropi, jer ovakvo ponašanje, kako su oni državu doživljavali, kao privatnu imovinu, nigde u Evropi ne možete da nađete od Drugog svetskog rata do danas.

I danas to pokušavaju isto. Evo, u nekim tabloidima koji su bliski i finansirani od bivšeg režima, neću da ih spominjem, ali imam pravo da se kritički osvrnem na njihov članak. Evo ponovo nas narodne poslanike uvlače u neke svoje, da kažem, političke ciljeve, ali idu dotle da narodnog poslanika nazivaju papagajem, da narodni poslanici nemaju svog mozga, da ne znaju šta rade, da je to samo orkestrirana kampanja protiv bivšeg režima. Pa nije orkestrirano ako ste ukrali, nije orkestrirana kampanja protiv bivšeg režima ako si u Srbiju došao na vlast sa 75 hiljada evra, a odlaziš sa 700 miliona evra. To nije orkestrirano, to nije ni normalno, ni u jednom društvu.

Podržaćemo svaki vaš korak, i kad je u pitanju zaštita podataka, ali i dostupnost informacija od javnog značaja, da svako ko je enormno postao bogat dok je vršio vlast mora da obrazloži kako je zaradio novac, mora da obrazloži da li je ostvario sukob interesa, da li je ostvario trgovinu uticajem ili ne i, što je najvažnije, da li je platio porez ili ne? Jer, ko plati porez, ne krije novac na Mauricijusu kao Dragan Đilas.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, nemojte mi zameriti, ali mislim da svaki moj kolega, narodni poslanik, na današnji dan, 24. mart 2021. godine, mora da spomene jednu zločinačku agresiju, dela međunarodne zajednice koju je zadesila Srbija, u kojoj je stradalo preko 3.000 građana Republike Srbije, ubijeno osamdesetoro ili devedesetoro dece, sa nadom da ćemo kroz rad raznih komisija utvrditi koliko je zaista stradalo naših građana i koliko je zaista ubijeno i pogubljeno naše dece, jer kada dete strada od bombe, nije poginulo, nego je pogubljeno.

Nemamo pravo o tome da ćutimo. Imamo obavezu da stalno o tome pričamo i da naše potomke učimo o tome da Srbija nije kriva za jedan takav zločinački čin dela međunarodne zajednice, da ništa nije uradila da bi bila bombardovana, da bi bila rušena, a njeni građani pogubljeni.

Ja se izvinjavam što sam malo govorio mimo teme, jeste u pitanju regulacija vazdušnog saobraćaja, ali te 1999. godine, nama iz vazduha je stizala samo smrt, razaranje i strahote.

Šteta koja je nastala je ogromna. Neki kažu 30 milijardi evra, dolara, direkte štete, neki kažu preko 100 milijardi indirektne. Neka to istraže, verovatno će jednom ti podaci biti potpuno dostupni i potrebno je vreme da se sve to uradi.

Posle tog zločinačkog čina, samo nešto malo više posle godinu dana došlo je do promene režima u Srbiji i to je jedan od razloga što danas govorimo o tome.

Bilo nam je zabranjeno da govorimo o zločinačkoj agresiji. Ja bih već dobio opomenu od predsedavajućeg ako mi ne bi bila i oduzeta i reč samo ako bih bilo šta spomenuo od toga. Bilo nam je zabranjeno da se sećamo na svoje poginule. Bilo je zabranjeno da govorimo ko smo, šta smo i odakle smo. Bilo nam je zabranjeno da govorimo da je to zločin. Trebalo je da se zaboravi, a srpski narod i srpska država da polako uvenu i nestanu.

Pa, ne znam da li je u materijalnom smislu šteta koju je Srbija preživela, ali samo u materijalnom, ljudski životi su nemerljiv i najveći gubitak, da li je veća šteta koju je Srbija preživela u zločinačkoj agresiji, bombardovanju ili je veća materijalna šteta koju je Srbija imala za vreme bivšeg režima?

Vi ste u svom izlaganju dotakli i saobraćajnu infrastrukturu i kapitalne investicije koje tek treba da se dese u Republici Srbiji. Moram da vas pitam nešto - jeste li pitali zato Fiskalni savet šta oni misle o tome? Pavle Petrović šta misli o tome, baš bih voleo da čujem?

Znate, vi sad odgovarate na određen način i za rad našeg, imate jako značajno ministarstvo, našeg nacionalnog avio-prevoznika, pa proverite. Za vreme vlasti Pavla Petrovića, Mirka Cvetkovića, Nikezića, koliko je bilo letno sposobnih aviona u tadašnjem JAT-u. Ono ja što sam čuo, od sedam „Boinga“, samo tri su mogla da lete, nisu bila potpuno ispravna ali su mogla da lete.

Zašto to pričam? Zato što smo, kad smo imali raspravu o budžetu Republike Srbije, čitavo jedno poglavlje o mišljenju Fiskalnog saveta na Predlog zakona o budžetu imali koji je vezan za poslovanje „Er Srbije“. Stalno sam se pitao zašto toliko neprijateljski stav i Fiskalnog saveta i predsednika Fiskalnog saveta, kako ga oni zovu čika Pavle, deda Pavle ne ulazim u to.

Onda sam pogledao malo biografije predsednika Fiskalnog saveta. Je li vam poznata firma „Ces Mekon“? Ne znam da li jeste, vi ste iz privrede došli na ministarsku funkciju i mislim da je to sasvim u redu, ali „Ces Mekon“ je bila neka konsultantska firma iz koje su osim Nikezića, bio je i Mirko Cvetković, koji je kasnije bio direktor Agencije za privatizaciju, a suosnivač je bio baš Pavle Petrović.

Pogledajmo malo zašto toliki napadi i na „Er Srbiju“ i na vlade, od prve vlade Aleksandra Vučića 2014. godine, pa na sve vlade do sad i postupke koje vuče Vlada i koje vuku predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić u proteklom periodu.

Evo danas vi ste spomenuli da Srbija započinje novi ciklus investicija po pitanju izgradnje raznih saobraćajnih infrastruktura i to je jedan potez koji se pozdravlja. I niko normalan neće reći da to ne treba da se radi. Jedan od razloga, ne samo onaj primarni, a to je da se Srbija unapredi u infrastrukturnom smislu, onaj sekundarni je da da podsticaj svojoj privredi da privreda preživi ove mere koje imamo.

Da ste to rekli prošle godine, vas bi podržao i Fiskalni savet, ali uz jedan uslov, ne bi moglo da se isplati onih čuvenih 100 evra svakom punoletnom građaninu koji je to želeo.

Sad kad ste ministar, znate i sami da novi investicioni ciklus ne možete da započnete preko noći. Potrebno je vreme da se urade projekti, da se izvrši eksproprijacija zemljišta, utvrdi javni interes, vrednost projekata i svega toga. Pod nekim normalnim okolnostima to bi potrajalo tri-četiri godine, u vanrednim, kao što je epidemija korone, nemamo vremena za takav luksuz, ne više od godinu, godinu i po dana.

Ali, ministre, moram da vas pitam, šta će naši građani da rade i da prežive za tih godinu, godinu i po dana? Šta će naša privreda da radi tih godinu i po dana?

Zato što smo branili privredu, zato što smo branili naše zaposlene, naše penzionere, mi smo napadani od Fiskalnog saveta, i vi ćete, budite u to uvereni.

Znate šta, kad bi mogli gospoda iz Fiskalnog saveta, oni bi prodali vazdušni prostor iznad Srbije. Nije to tako teško. Dovoljno je da prodate samo Kontrolu leta i rekli bi – nema problema, bolje da time upravljaju Šolak, Đilas ili neko drugi nego država. Prodali bi i „Er Srbiju“, ali novi vlasnik te kompanije nema nikakvih obaveza više prema Srbiji. Da li će avioni da doleću ili odleću iz Srbije odlučuje novi vlasnik. Ne znam ko bi onda donosio medicinsku pomoći vakcine kad je to bilo najneophodnije?

Nisam znao da Fiskalni savet za da leti, verovatno ni ne bi mogli. Ne bi mogao niko. Pa, i ako bi neko mogao, to bi nam skupo naplatio.

Kad pogledate još šta su radili preko „Ces Mekona“, onda vidite o svemu i povezujete stvari kako idu, jer „Ces Mekon“ je učestvovao u upravnom odboru „Agrobanke“. Ne znam da li ste upoznati, to je ona afera kad je nestalo blizu milijardu evra državnih para. Pa je „Ces Mekon“ učestvovao u upravljanju Azotarom. Tu je opet Mirko Cvetković, deda Pavle, čika Pavle, kako ga zovu, Nikezić itd, zajedno sa Sašom Draginom, pohapšeni svi, uhapšeni Nikezić i ekipa, čini mi se, za nekih pet miliona evra zloupotrebe, a Azotara, koju su oni privatizovali, vraćena je državi, uz dugove, naravno. Tako to rade Pavle i Nikezić, samo uz dugove vraćaju.

Učestvovali su i u radnoj grupi za prodaju Telekoma. To je ono što je SNS sprečila 2011. godine. Inače su planirali naš Telekom da poklone. I mnogo bitna stvar, Telekom je bio mnogo jeftiniji zato što je u dugogodišnjem zakupu bio niko drugi do Šolak i Đilas, pa je taj jeftin zakup uticao na ukupnu vrednost Telekoma, kompletno sva optika, svi optički kablovi za prenos kablovskih signala bili su kod njih u zakupu. Nemoj da se čudimo onda kako je tu par stotina, možda i pola milijarde evra nestalo iz Srbije, izneto u toku 2010, 2011. i 2012. godine.

Pa, nema gde sve nisu bili. Samo da vas podsetim, pa Fiskalni savet, ovaj put ne Nikezić, bio je predsednik Saveta NBS. Nisam znao da je kurs tada u to doba bio baš tako dobar kao danas. I, naravno, deda Pavle je bio i pomoćnik ministra finansija, i to baš u onom periodu kada je uveden porez na upotrebu, držanje i nošenje dobara. To kad kažem građanima, oni to većinom ne znaju šta je. E, pa to je taj porez na oružje koji vam nije niko drugi uveo nego Pavle i Boža derikoža. Tako smo ga zvali ovde u Narodnoj skupštini.

E, sad takvi ljudi napadaju nas i predsednika Srbije Aleksandra Vučića zašto postoji „Er Srbija“. Napadali su i koncesiju za aerodrom „Nikola Tesla“. Napadali su i aerodrome koji su osposobljeni u Nišu i Kraljevu. Kažu – nije dobro za finansijsku stabilnost i bezbednost. Pa, najbolje da ništa ne radimo, da ništa ne leti, da sve predamo strancima i da mi nemamo ništa. Ne bi to bili stranci, to bi samo bili kao onaj Ho što je došao iz Hong Konga, koga je doveo Vuk Jeremić da postanu vlasnici Srbije, ne oni pravi investitori koji gledaju i da zarade, ali i da rade i daju posao. Sad, ne znam, u materijalnom smislu, koja šteta je veća, ona 1999. godine ili ova koju je pravio bivši režim, sa Srbijom koju smo zatekli i još uvek, nažalost, od onih koje predstavljaju kao relevantne, dobijaju stalno neku podršku.

Gospodine ministre, siguran sam da ćemo davati saglasnost na određena zaduženja za programske kredite koji će biti podizani kod međunarodnih institucija za realizaciju svih ovih projekata koje imate u planu, i to je nešto potpuno jasno, vidljivo, svi znamo o čemu se radi i ulazi u procenat zaduženja države u odnosu na BDP.

Samo, ministre, ako nešto finansirate iz tekućih obaveza, pa ne ostvarite planiran prihod, a napravili ste obavezu, da li je i to javni dug? Jeste, jer dugujete. Mi vas nismo ovlastili za tako nešto, ali država duguje. Ko koga pita za šta je ko ovlašćen, a država je dužnik prve kategorije, ne sme nikoga da prevari, da mu ne plati, jer gubi kreditni rejting i bonitet u bilo kakvim odnosima i svi investitori beže i od te države i iz te države, bili domaći ili strani, svejedno.

Vidite, i tu je Fiskalni savet pravio gimnastiku, da ne bismo znali koliko je režim Đilasa i Šolaka zadužio Srbiju, a to je blizu 80%, 75 ili 76%. Kada smo otkrili sve dugove koje smo morali da servisiramo, morali smo da podižemo kredite kod komercijalnih banaka da dugove bivšeg režima vraćamo. Znate kako je reagovao na to Fiskalni savet? Pričao je da penzionerima treba još više smanjiti penzije, da zaposlenima u javnoj upravi, smanjiti broj zaposlenih znači otpuštati ljude s posla, a ono što ostane da im se smanje plate, da „Elektroprivredu Srbije“ treba prodati, da „Srbijagas“ treba prodati, da „Telekom“ treba prodati. Jel po ovom modelu po kome su prodavani Azotara i sve ono što je ranije bilo prodato? Verovatno po tom. Zašto? Nisu stigli baš sve da upropaste, kao što su upropastili JAT koji je tada imao samo tri od sedam Boinga 737 koji su bili u letnom stanju.

To su sve problemi, ministre, sa kojima ćete da se sukobljavate u narednom periodu. Ja vam poručujem da, bez obzira, koliko god vas budu napadali, imate ciljeve koje smo započeli da ostvarujemo još 2014. godine, zajedno sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem nastavite ka tim ciljevima. Šta god da oni pričaju, građani će da vas zato podrže i pohvale.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je svrha podizanja ovog kredita, za koji mogu da kažem da nije po samom nominalnom iznosu nešto veliki i da reguliše jedan deo iz zemlje i društva za koji su mnogi pretpostavljali da u Srbiji neće skoro doći, reč je o zaduženju radi poboljšanju internet signala, da prevedem najobičnijim građanima, u ruralnim delovima Srbije koji su u proteklim decenijama desetkovani u svakom pogledu, desetkovani po migracijama iz tih sredina ka velikim gradovima, desetkovani iz tih sredina ka zemljama EU i traženju boljeg sutra.

Sada, kada bih se podsetio na period kada je Aleksandar Vučić počeo da obnavlja Srbiju i koliko je to bio dug put da bismo danas imali zakon koji reguliše jednu ovakvu materiju, mogu da kažem da smo ga relativno brzo prošli.

Samo da vas podsetim, dame i gospodo narodni poslanici, 2014. godine, zato što je tada kao kandidat za predsednika Vlade Aleksandar Vučić počeo da obilazi ruralne delove Srbije, da obilazi škole, da obilazi domove zdravlja, da obilazi opštine koje su postepeno odumirale, tada su ga zvali premijer za WC i podsmevali su se svemu što god smo uradili, što bismo pokušali da uradimo i podsmevali su se našim planovima da obnovimo Srbiju. Valjda su mislili da su je toliko uništili da nikada neće biti obnovljena.

Svakako da ova oblast za koju sada raspravljamo jeste jako važna da naši građani ostanu u tim opštinama, da se ekonomski razvijaju, da grade svoju budućnost tamo, da damo priliku tim ljudima koju nisu dobijali od bivšeg režima da ostanu tu gde su rođeni i da tu vaspitavaju, školuju i ostavljaju svoje potomstvo. Znate, drugi korak tih naših reformi bila je izgradnja saobraćajne infrastrukture.

Opet moram da vas podsetim kako su nas bivši režim i Dragan Đilas napadali. Najčešće su govorili – pa, nije autoput ili put nešto što se jede i od čega se živi, narodu treba posao, pa postavljam jedno logično pitanje – a koliko ćete investitora da dovedete u nekom mestu ako nema saobraćajnice, ako nema puta, ako nema električne energije, ako nema gasovoda, ako nema železničke pruge, ako na kraju i nema sredstava telekomunikacije?

Sada smo ovom poslednjem delu pokazali da Srbija može da se obnovi, pokazali da Srbija može da bude bolje mesto za život, ali bi nam mnogo lakše bilo da umesto što su na jeftin i besplatan način najčešće Šolak i Đilas preko SBB-a i KDS-a dolazili do besplatne internet komunikacije zahvaljujući svom političkom položaju i strpali nekoliko miliona evra u džep, umesto da je ta ista internet komunikacija i njeno korišćenje i iznajmljivanje služilo da se ti ruralni delovi Srbije osposobe u 21. veku.

Na stranu da stavimo koliki je to bio zločin u finansijskom smislu, ali moram da pitam koliko je to naših desetina hiljada ljudi napustilo Srbiju da bi Dragan Đilas, Šolak i ostali mogli da se obogate u periodu od 2001. do 2012. godine?

To je jako velika cena koju smo platili, ta u gubicima koji se tiču stanovništva. Sada opet i te ljude koji su baš zbog svoje nebrige, svoje halapljivosti oterali iz Srbije zloupotrebljavaju na razne načine.

Samo jedan primer naših građana koji su u dijaspori, kako jedan mangup, koji se zove Dejan Atanacković, pokušava da ih natera da se odreknu Srbije, da se odreknu matice, zemlje iz koje potiču. Još naglašavaju, pazite, on je profesor iz Firence. Pa, šta? Jesmo li mi manje vredni koji smo ostali ovde u Srbiji?

Nemam ništa protiv da bilo koji naš naučnik, umetnik bilo šta radi poboljšanja kvaliteta svog naučnog znanja, svoje umetnosti ide po belom svetu. Apsolutno nemam ništa protiv, ali se nadam da će jednog dana da se vrati u Srbiju i da to svoje znanje koje je stekao prenese na pokolenja koja su u Srbiji. Ako to ne uradi, nije on za mene nikakav profesor, pogotovo ako mu Ćulibrk daje NIN-ovu nagradu, onda je za mene on običan hohštapler i ništa više. Zloupotrebljavaju to što su na desetine hiljada ljudi naterali da pomisle da u Srbiji nema više budućnosti i da trebaju Srbiju da napuste da bi je ostavili praznu i da je rasprodaju Šolak, Đilas i Mišković. U tome je problem.

Čini mi se da sve ovo danas što god pokušava Aleksandar Vučić da uradi ima samo jedan cilj kod bivšeg režima – da to predstave na taj način da je tu neuspešno. Nećemo toliko baš daleko da idemo, dve, tri godine unazad, evo samo prošle godine, da vas podsetim, šta je sve bilo, kada je započeta, kada je u stvari otpočela pandemija izazvana korona virusom. Prvo je bilo – zašto ne zatvorite Srbiju, pa zašto ne uvedete policijski čas, pa je kasnije bilo da se krše građanska prava i slobode zbog ograničenja slobode kretanja u određenom vremenskom periodu. Setite se samo onih ružnih udaranja u šerpe, lonce i pištanja kakvu su poruku slali našim lekarima, medicinskim sestrama i tehničarima koji su se borili u crvenim zonama. Na svaki način su pokušavali da onesposobe Srbiju da bude moderna, razvijena i da ovaj narod ostvari svoje pravo na bolji život.

I danas vode jednu takvu borbu. Vode je preko antivakserskog lobija, iako je Dragan Đilas lepo primio vakcinu, ali će naći svoje sledbenike koji će da predstavljaju da je to nešto loše, da je to opasno. Ljudi, ta ekipa je optužila internet komunikaciju da je izazvala korona virus, da je 5G mreža izazvala korona virus. Pričaju kako će ko primi vakcinu da mu bude ubrizgan mikro čip koji će da kontroliše njegovo ponašanje i razne gluposti.

Po njima, po onima koji pričaju kako je zemlja ravna ploča… Moram svoje kolege poslanike da podsetim odakle ta ideologija. Počinje iz doba rimokatoličke inkvizicije. To je jedan od najmračnijih delova ljudske istorije. Setite se samo, Đordana Bruna su spalili, Galileo je morao da se odrekne svojih naučnih radova da bi sačuvao živu glavu, spaljivali su žene optužujući ih da su veštice, bacali u vodu, davili ih, šta im sve nisu radili. Ja ne vidim razliku između te inkvizicije i ove danas u antivakserskom lobiju.

Možda su u nečemu u pravu, a to je da nije ove sada civilizacije verovatno nas ne bi mučila korona, ali bi umirali od kuge, od lepre, od velikih boginja. Verovatno, po njima, i Paster i Tesla i Pupin su trebali da budu spaljeni na lomači, ali bi se danas vozili i oni i mi u volovskim zapregama i živeli u kućama od blata. Ne vidim nikakvu razliku između antivaksera i inkvizicije koja je bila u srednjem veku. To je ozbiljan problem sa kojim moramo kao društvo da se suočimo.

Meni je pomalo smešno da u 21. veku treba nekog ubeđivati da zbog svog ličnog zdravlja i odgovornosti prema drugima primi jednu vakcinu, ali taj haos koji bi nastao da Srbija ne ide putem imunizacije kako treba i da je jedna od vodećih zemalja u svetu i Evropi odgovara samo Đilasu, jer ne može Đilas više ni na jednim izborima da pobedi više nikoga, a kamoli Aleksandra Vučića. On sanja samo jedno, a to je da nasilnim putem osvoji ponovo vlast u Srbiji. Jedan od načina jeste i taj antivakserski lobi.

E sad, taj antivakserski lobi, kad bi se malo zamislio, i da su spalili Pupina, Teslu i Pastera ne bi bilo ni interneta. Postavljam pitanje – kakav bi bio smisao njihovog života? Verovatno bi i dalje optuživali da su žene veštice i davili ih i spaljivali na lomačama.

To je samo jedan mali deo problema koji je ostao, mali deo problema koji Srbija danas ima, a cilj nam je da u ne tako dalekoj budućnosti svaki deo Republike Srbije ima pravo na svoj ekonomski razvoj, da svaki građanin Republike Srbije oseti da država brine o njemu, da može da računa da će država sve da uradi da mu se vrati život dostojan čoveka, da ne mora da ide po belom svetu, da bude svoj na svome.

Kad pričamo o kvalitetu života, znam da u velikom delu Srbije nije samo internet signal nešto što je prvo možda i neophodno, ali svakako jeste jedan korak koji mora da se učini da bi se poboljšalo ekonomsko okruženje, da se i takvi regioni ekonomski razvijaju.

Ne mogu da zaboravim ni kada je premijer Ana Brnabić 2017. godine u svom prvom ekspozeu, šta planira da uradi kao mandatar u Vladi Republike Srbije, govorila o digitalizaciji. Ako opet pogledate Šolakove i Đilasove medije, to je bilo napadano i predstavljano kao naučna fantastika. Sada prvi put imamo ozbiljne rezultate i ne samo rezultate koji pokazuju da smo se pomerili sa mrtve tačke, nego rezultate na osnovu kojih nam dobar deo zemaljske kugle danas zavidi, a koje smo, nažalost, morali da dokazujemo u vreme jedne pandemije.

Ali, pokazano je i dokazano da Srbija može da bude i lepše mesto za život, da može da se gradi budućnost u Srbiji, a svojim zemljacima ne zameram ništa, koji su napustili Srbiju, zato što su ih svojom katastrofalnom politikom Dragan Đilas i Šolak oterali iz Srbije.

Ali, nemojte da napadate rezultate i pobede koje Srbija ima. Svako ima pravo na svoje odluke. Neko je rešio da ode u beli svet i potraži svoju sreću tamo, nemam ništa protiv, ali nemojte da napadate rezultate nas koji smo rešili da se borimo u Srbiji da Srbija bude lepše mesto za život, da Srbija bude mesto u kome je dostojno živeti i da nas nije sramota što smo iz Srbije. Živela Srbija.