Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo mojih kolega u ranijim diskusijama po ovoj raspravi istaklo je da po prvi put Narodna skupština raspravlja o jednom ovakvom izveštaju. smatram da je to dobro, da je to jedna praksa koju treba da ustanovimo.

Isto tako me i ne čudi što je od predstavnika bivšeg režima Izveštaj Evropske komisije ocenjen kao da je Srbija neuspešna i što u njihovo vreme, dok su oni vladali Srbijom nije bilo nijedne ovakve sednice zato što za vreme bivšeg režima i njihovih 12 godina vlasti Srbija nije uspela da otvori nijedno poglavlje, odnosno nije postala čak ni kandidat za članstvo u EU.

Razumem sve te njihove frustracije zato što bivši režim koji sad predvodi Dragan Đilas smatra da evropska ideja o Srbiji pripada samo njima, ali po onim merama i kriterijumima koji odgovaraju isključivo samo njima.

Isto tako, iznenadila me je diskusija i nekih kolega koji ne podržavaju Vladu, naravno, to je njihovo pravo, da ovde u Narodnoj skupštini govore o tome da je u Srbiji diktatura, a ja postavljam pitanje – ako je u Srbiji diktatura, kako ste vi to postali narodni poslanici? Na osnovu čega ste postali narodni poslanici? Da li u diktaturi ima opozicije? Da li ste vi lažna opozicija, ako je ovde diktatura? Ili ste izabrani na demokratskim izborima na kojima ste učestvovali i dobili poverenje jednog broja građana? I, neka ne zaborave, ne predstavljaju oni samo te građane, ne štite interese samo tih građana, štite interese svih građana Srbije i interese Republike Srbije.

I nikako da dobijem odgovor da dok čitaju Ustav Republike Srbije i pričaju o tome kako je po tom Ustavu moguće promeniti taj Ustav, jeste, moguće je promeniti ga. Da li će da ga poštuju dok ga ne promenimo? E, to nisam čuo. A voleo bih da jesam. Jer, valjda, jedan od uslova članstva u EU jeste poštovanje sopstvenog Ustava.

Čini mi se da je to taj problem, da je jedan od uslova i politički dijalog. Ali ne može Aleksandar Vučić ili Srpska napredna stranka da razgovaraju sami sa sobom, nego sa njima. Još jedna stvar, svaka diskusija u ovom parlamentu, pa čak i moja, podložna je kritici i javnosti, ali i mojih kolega narodnih poslanika. To jeste mesto gde pričamo o našim različitostima. To je mesto gde suprotstavljamo argumente jedni drugima.

Tako da, ako neko predstavlja neku manjinu, nemam ništa protiv, neka iznese svoje političke stavove, takođe nemam ništa protiv, ali neka ne očekuje da ćemo mi ako se ne složimo sa njim da ćutimo. Pa, valjda je to demokratija. Sloboda govora, sloboda dijaloga.

Isto tako, bivši režim ocenjuje ovaj izveštaj kako je Srbija loše ocenjena, kako nazaduje a ni u jednom delu nisu rekli u kojim to oblastima Srbija nazaduje.

Evo, svi portali, sve televizije Dragana Đilas, Šolaka pričaju o tome, pišu o tome. U kom to delu je Srbija nazadovala? Gde su to, u kom Izveštaju Evropske komisije pronašli? Ni u jednom. Valjda zato da bi napravili neki politički poen ili ostali u političkom životu, o tome pišu i govore.

Nikako ne vidim da li oni u tim njihovim diskusijama snose odgovornost što ovaj Izveštaj Evropske komisije nije makar malo bolji po Srbiju.

Na stranu to što nisu za 12 godina uspeli da budu čak ni kandidati.

Koje sve probleme ima sadašnja Vlada, sadašnji saziv Narodne skupštine i šta sve treba da rešava da bismo još brže napredovali, još bolje ocene imali od strane Evropske komisije? Kažu jedna od stvari je Ustav.

Koliko je meni poznato, mi smo krajem 2018. godine pokrenuli postupak za promenu Ustava Republike Srbije, da ga uskladimo sa zakonodavstvom Evropske unije. Taj Ustav se ticao nosilaca javnotužilačkih i pravosudnih funkcija.

Za Ustav nije dovoljna prosta većina, promena Ustava, početak promene Ustava, potrebna je dvotrećinska većina i apsolutna većina u svim radnim telima Narodne Skupštine koje učestvuju u postupku promene Ustava.

Srpska napredna stranka, sa koalicijom koja je bila tada na izbornoj listi i SPS, nisu imali tu dvotrećinsku većinu, ili je pitanje pristupanja Republike Srbije EU, stvar SNS, Aleksandra Vučića, SPS ili nacionalno pitanje. U nekim ranijim njihovim nastupima ja sam ocenio da je to nacionalno pitanje, bar su tako pokušavali da prevare građane Republike Srbije.

Zatim, za promene Ustava koje je ocenila Venecijanska komisija da su potpuno ispravne, da jačaju nezavisnost i nosilaca i pravosudnih i tužilačkih funkcija, nisu hteli da glasaju ovde u Narodnoj skupštini na taj način, obezbede dvotrećinsku većinu i da završimo sa tim promenama. Iz tog razloga su izašli iz Narodne skupštine Republike Srbije i proglasili nekakav bojkot rada Narodne skupštine, a ne zato što je ovde bila diktatura. Nije bilo nikakve diktature, ni onda ni sada, ali jednostavno podredili su svoj stranački lični i finansijski interes da im bude važniji od građana Republike Srbije, i od njenog punopravnog članstva u EU.

E takav je Dragan Đilas, i takav je bivši režim i kada govore o ljudskim slobodama, o izbornom procesu, svi su se složili da je onaj međustranački dijalog kakav god da je bio, dao jako dobre rezultate, i da Srbija u izbornom procesu 2020. godine imala najbolje uslove i najviše standarde, od kada se izbori u Srbiji dešavaju.

Samo jednu stvar SNS i Aleksandar Vučić nisu hteli da ispune. Znate koja je to? Da svi ministri podnesu ostavke, a onda da poslanici bivšeg režima predlože svoje ministre, kao prelaznu vladu, ispostave nama taj spisak, konkretno kolegi Aleksandru Martinoviću i da vladaju Srbijom bez podrške građana.

Čak su u svojim zahtevima otišli i dalje. Da to ne bude samo u Vladi Republike Srbije, nego u svakom gradu u svakoj opštini, jedino su izostavili savete mesnih zajednica. I zato nas napadaju da je ovde diktatura.

Sada pogledajte kako to izgleda u stvarnosti. Jedan od ministara u Vladi Republike Srbije, gospođa Gordana Čomić, 20 godina sa koleginicom Čomić u mnogim stvarima se nisam slagao, pogotovo dok je podržavala Đilasove vlade Republike Srbije, nisam se slagao. Imali smo dijametralno suprotna mišljenja po mnogim pitanjima. Danas je ona ministar u Vladi Republike Srbije. Da li se to dešava u diktaturi? Ona nije ikebana, vodi jedan značajan resor, baš o ovome o čemu sada pričamo. Nije ikebana. Pravi je ministar. Očekujem da će da ima ozbiljne i dobre rezultate u narednom periodu i zato sam je i podržao kao ministra prilikom biranja Vlade.

Isto tako, moram da postavim pitanje. Kakva smo to diktatura? Evo, napadaju sada ovi Đilasovi portali. Sve ono što mi kažemo o predsedniku Fiskalnog saveta Pavlu Petroviću. Da li oni misle da mi ne znamo da je on bio pomoćnik ministra u Vladi Zorana Đinđića i to Božidaru Đeliću, onog što ga je narod prozvao Boža derikoža. Mislite da to ne znamo. Znali smo. Znali smo i da je bio predsednik Saveta guvernera, viceguvernera, predsednik Saveta Narodne banke 2003. godine. Nama to nije smetalo da ga podržimo da ponovo bude izabran za predsednika Fiskalnog saveta. Nismo imali taj problem.

E, sada, to što gospodinu Pavlu smeta što su neki drugi ministri bolji i neke druge vlade bolje nego što je on bio pomoćnik ministra ili dok je on vodio Narodnu banku, to je njegov lični problem, a ne moj. I da zaista voli Srbiju ne bi se bavio ljubomorom, nego Srbijom.

Da pogledamo reformu pravosuđa. Zašto ocene nisu još bolje Evropske komisije? Setite se samo kakvu su reformu pravosuđa napravili 2010. godine. Evo, tu je kolega ministar Selaković, bio je ministar pravde u periodu od 2012. do 2016. godine, i mi dan danas ispravljamo sve njihove nelogičnosti, nepravde i nezakonitosti u oblasti pravosuđa i rada tužilačkih organa.

Da li mislite zaista da je ta reforma sprovedena kako treba, da bi Majić mogao da bude sudija Apelacionog suda i da oslobodi lice koje je oglašeno krivim za obljubu maloletnog deteta? Pa, zato nemamo bolji izveštaj o stanju u pravosuđu, jer ako počnemo da ih menjamo narušićemo samostalnost i nezavisnost sudijske funkcije ovde u Narodnoj skupštini. Očigledno da je to jedan od ozbiljnih problema sa kojima i ova Vlada mora u nekom periodu da rešava.

Ja se nadam da ćemo tim ustavnim reformama konačno da završimo i reformu pravosuđa i da oni koji nisu dostojni sudijske i tužilačke funkcije napuste te organe.

Republika Srbija, takođe, u samom izveštaju je istaknuto zadovoljstvo što je Srbija lider ekonomskih reformi u izveštajnom periodu, a u trenutku kada se ceo svet bori sa nezapamćenom krizom, ne samo da uspevamo da održimo pozitivan ekonomski trend, već idemo krak dalje u pružanju boljih uslova za život i rad našim građanima.

Sve reforme koje mi sprovodimo i sprovodimo na prvom mestu radi naših građana. To što smo prihvatili standarde EU zato što su oni u interesu na prvo mestu naših građana.

Međutim, možemo mi u svim ovim procesima da govorimo i o reformi pravosuđa, i o reformi tužilaštva, i o ekonomskim reformama, i o svakim drugim reformama, da dostignemo najveće standarde koje predviđa EU, da u ne tako dalekoj budućnosti kažemo – mi smo ispunili sve, sada je na vama da odlučite hoćete li da primite Srbiju u punopravno članstvo ili ne. Džabe nam je sve to.

Apelujem na sve ministre iz zemalja članica EU da pomognu Srbiju u jednoj, možda, najvažnijom stvari, a to je o očuvanju mira i stabilnosti ovde na zapadnom Balkanu. Bez očuvanja mira i stabilnosti nema ekonomskog napretka, nema ni jedne zemlje zapadnog Balkana u punopravnom članstvu EU.

Molim sve ministre da se uzdrže da dok traju pregovori o statusu naše južne pokrajine, da se uzdrže od toga da govore Srbiji šta je najbolje u njenom interesu, a to iz razloga zato što daju za pravo raznim ekstremistima da naruše teško stečeni mir i stabilnost koji su potrebni svima na zapadnom Balkanu.

Potpuno sam uveren da ne u tako dalekoj budućnosti, možda za par godina, poručimo Evropskoj komisiji - mi smo sve ispunili, na vama je da odlučite da li Srbija treba da bude član EU ili ne.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se, kada smo donosili Zakon o budžetu za 2021. godinu, obradovao kada sam video da u samom Zakonu o budžetu nema na rashodnoj strani sredstava predviđenih za rad našeg javnog servisa. Čak sam tada izjavio da je jedan od mogućih razloga to što smo konačno uspeli da skinemo Dragana Đilasa sa kičme našeg javnog servisa. S tim što mi izgleda da je šteta koju je pravio bivši režim koji je predvodio Dragan Đilas prilično velika i da i u 2021. godini RTS očekuje određenu problem od Vlade Republike Srbije, odnosno od, kako to oni vole da kažu, narodnih para.

Nije problem da Narodna skupština izglasa i ovaj zakon. Mi i dan danas vraćamo kredite kojim nas je zadužio bivši režim, čitavu državu, svakog građanina. I dan danas vraćamo kredite, otplaćujemo dugove koje je Dragan Đilas ostavio u Beogradu, pa nije problem ni ovo da se izglasa.

Mene jedna druga stvar interesuje, da li naš javni servis, medijski servis, RTS i RTV, plaćaju naknadu kablovskim operaterima? Jer, ako plaćaju naknadu kablovskim operaterima, onda smo mi u ozbiljnom problemu kao društvo. Onda je došlo do nekih poremećaja vrednosti.

Ne plaćaju? Dobro, javne servise ne plaćaju, ali zato druge kompanije plaćaju, jer mislim da treba regulisati rad kablovskih operatera zakonom. Ne može kablovski operater od proizvođača programa, to je neka televizija, da naplaćuje naknadu što program koji emituje ta televizija se nalazi u kablu tog kablovskog operatera. Kablovski operater je samo nosilac signala do krajnjeg korisnika i on to naplaćuje krajnjem korisniku. Ne možete da naplatite i proizvođaču i korisniku. Nije normalno. Zato što Srbija nema razvijeno tržište kablovskih operatera moguće je da se Šolak i Dragan Đilas danas ovako ponašaju, moguće je. To jeste ozbiljan problem.

Takođe, kada je u pitanju i naš javni servis, primećujem da se neprestano vrše reprize određenih serija, te programa. Nemam ništa protiv, verujte, ali hajde da budemo do kraja iskreni kako to zaista izgleda i koje su neke loše navike nastale u nekom ranijem periodu. Vidite i sami da već nekoliko nedelja, meseci, pa negde čak i godina, pojedini naši glumci, umetnici, kojima ja zaista za njihov glumački rad odajem priznanje, kažu da je u Srbiji jako teško raditi, kako je to više neizdrživo, kako će oni da promene mesto boravka, da bi da promene valjda i nacionalnost itd, neću da ulazim u to.

Znate li zašto je to? Šta se radilo u našoj kinematografiji za vreme, recimo dok je ministar kulture bio Bradić? Nije bilo projekata za snimanje filmova, bila su samo sredstva koja se odvoje iz budžeta, pa sednu te velike zvezde sa Bradićem, odredi se novac koliko će država da plati snimanje filma, započne se snimanje, završi se snimanje. Ako nešto novca pretekne, uplatiće statistima one dve-tri sekunde što su se pojavili, platiće im čak i da su veće zvezde nego Robert de Niro, ali taj novac neće ostati njima nego će morati da vrate glumcima, zvezdama.

Vlasnik filma nije država, iako je država kompletan film platila. Vlasnik je neka njihova izdavačka kuća koja će ga distribuirati po bioskopima, nosačima slike zvuka, za sve to uredno naplaćivati, a država od toga neće imati ni dinara. Na kraju će otkupiti pravo prikazivanja i RTS, pa će i ona ovim novcem iz budžeta opet da plati emitovanje tog filma i umesto da prihodi od tog filma budu vraćeni državi za novi projekat, završiće kod naših, ne mogu da kažem, zaista glumaca zvezda na nacionalnom nivou. E, to sada više ne može i tu je problem njihovog nezadovoljstva.

Ne krivim ja njih toliko zbog toga, nego krivim bivši režim, jer ih je naučio da na lak način dolaze do novca. Neću da spominjem njihova imena, naprotiv, oćutaću ime svakog od njih, zato što jesu umetnici na nacionalnom nivou, zato što nam je njihov ugled potreban radi očuvanja kolektivnog duha naroda, koji je takođe potreban zbog očuvanja čitavog naroda. Očigledno je da više ja brinem o njihovom ugledu nego oni što su brinuli dok su uzimali novac od tog istog naroda. Treba da ih bude sramota.

Ako žele da odu iz Srbije, neka odu. Dolaze novi, mladi, kvalitetni glumci, sigurno će biti ovde mnogo novih glumačkih zvezda koji će na svaki način privlačiti pažnju, čak možda i zabavljati naše građane. Ali, da završimo jednom sa tom pričom da je ova vlast protiv kulture, protiv umetnosti. Protiv je toga da se u ime kulture i umetnosti građani Srbije pljačkaju i na to da stavimo tačku.

Još nešto, svaki put kada RTS bilo koji od tih filmova, neću ni te filmove da spominjem, ni serije da spominjem, reprizira, svaki put mora toj izdavačkoj kući, odnosno tim glumcima ponovo da isplati honorare i naknade. Mislim da je to jedan vrhunski bezobrazluk, da ono što je finansirano iz budžeta Republike Srbije više puta bude naplaćeno iz tog istog budžeta, da bi se nekom omogućio lagodan i fin život. Nema problema što se tiče ovoga.

Takođe, raduje me i ovaj deo koji se tiče Sporazuma o kinematskoj koprodukciji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske. To je jako zanimljiva tema i verujem da će to gospođa Gojković jako dobro znati da iskoristi, da taj sporazum bude na obostrano zadovoljstvo. Svakako da je francuska kinematografija mnogo jača od srpske. Svakako da je potrebno pokušati barem, ako ne pokušamo nećemo ni znati da li to vredi, da se snime i neki istorijsko dokumentarni filmovi baš u ovoj koprodukciji. Na primer, da se snimi konačno film, recimo, o stradanju Srba, Roma, Jevreja, Hrvata antifašista u Jasenovcu. Ne zbog toga da bi se mi svađali sa komšijama, taman posla. Na prvom mestu da bi očuvali sećanja na žrtve koje su stradale u takvom jednom koncentracionom logoru i da bi ostavili i kroz jedno umetničko delo poruku da tako nešto više ne sme da nam se desi. To ne možemo sami.

Mi već generacijama pričamo o mnogo strašnih ratnih zločina koji su se desili ovde za vreme Drugog svetskog rata, stradanje đaka u Kragujevcu, streljanje građana u Kraljevu. Da li neko zna možda van Srbije o tim događajima? Mogu da kažem vrlo malo ljudi. Recimo, o jednom isto tako strašnom zločinu, broj žrtava nije za merenje i poređenje, svaka žrtva ima svoju težinu, vrednost, žaljenje, ali četiri ili pet puta manje je bilo nego u Kragujevcu, koje je Nemačka SS divizija, mislim da se zvala „Dač Rajsh“, napravila u jednom francuskom naselju, 650 ili 700 žitelja tog naselja je stradalo. To naselje je danas isto onakvo kakvo je bilo u trenutku kada su ti ljudi pobijeni i čitav svet zna samo za taj zločin.

Mislim da treba da iskoristimo priliku i da, uz podelu saučešća i bola za tim žrtvama koje su bile u Francuskoj i naših koje su stradale i u Kragujevcu i u Kraljevu i u Jasenovcu, iskoristimo francusku kinematografiju i da ostavimo jedan istorijski trag za ono što se desilo našim ili sunarodnicima ili sugrađanima.

Kada je u pitanju ovaj Ugovor o potvrđivanju, izbegavanju dvostrukog oporezivanja između Republike Srbije i Japana, mogu da vam kažem da se mnogo više radujem jednom takvom ugovoru nego što sam se radovao kada je, ne ja, nego možda moje kolege ranije, kada je bio potvrđen Sporazum između dvostrukog oporezivanja između tadašnje SFRJ i Luksemburga. Japan je ipak ozbiljna država i mislim da je vreme da počnemo da biramo zemlje sa kojima ćemo da imamo takvu saradnju.

Nemam ništa protiv ako je Srbija investitor u nekoj zemlji, pa da imamo takav sporazum. Nemam ništa protiv ni ako je neka druga zemlja investitor u Srbiji da imamo takav sporazum. Ali, da bi imali sporazum samo da bi par tajkuna izbegavalo da plaća porez u Srbiji, mislim da takve sporazume više ne treba da zaključujemo. Jer, Đilas i Šolak, o čemu je često pričao moj kolega Marijan Rističević, ovde vrše neku uslugu, ovde imaju neku delatnost, distribuiranje radio-televizijskog programa kroz kablove. Od toga zarađuju ljudi, verovali ili ne, to su iznosi od 600-700 miliona evra godišnje. Kada plate struju i ovo malo radnika što imaju, njihova televizija N1 fakturiše kablovskom operateru to što je emitovao njihov program i novac odlazi u Luksemburg.

Zemlje koje su ozbiljne kao Japan svakako da nešto ovako neće da dozvole, pogotovo što imaju svoje investicije ovde. Neće dozvoliti da im kaljaju ugled Šolak i Đilas, previše su oni ozbiljna zemlja za takva dva mangupa.

Što se tiče autoputa, već mogu da vidim sve što će da objave i Đilasovi portali i mediji i N1, ponovo zadužujemo građane Srbije, evo, to će biti sutra na svim naslovnim stranama njihovih medija. Niko neće da kaže koliko je neki autoput ili neki projekat, koliko su u stvari potrebni. Napašće Srbiju, napašće ovu Skupštinu što smo dali saglasnost za deonice autoputa od stotinak miliona evra, a to uopšte nije malo novca, ali je mnogo manje nego što košta most na Adi, mnogo manje nego što je oprano i izvučeno preko javnog medijskog servisa.

Još nešto, niko neće ni da kaže da ćemo mi da počnemo da otplaćujemo rate kredita kada ta deonica bude gotova iz prihoda koje taj autoput bude ostvarivao, ali će zato da napišu – evo ga Vučić, ponovo zadužuje građane, ponovo ropstvo, računaće koliko po glavi stanovnika mora da se vrati od tih kredita.

Ja sam na početku svoje diskusije rekao da mi i dan danas vraćamo njihove kredite i kao Republika i kao Pokrajina i kao grad Beograd, a ne znamo i ne vidimo rezultate tih kredita, osim da su oni sada mnogo bogatiji, nego što su bili kada su dolazili na vlast.

Gledao sam i njihove predsednike opština koji su dolazili u Narodnu skupštinu kada im je bio prvi mandat. Bili su narodni poslanici i predsednici gradskih opština. Da li verujete da su imali cipele koje su bile pocepane, za šest meseci, ali samo što su imali na sebi od garderobe satove, itd. više je koštalo nego sva imovina koji su mnogi imali i koji mnogi i dan danas imaju. Sada će oni nama da pričaju kako mi zadužujemo građane, zadužujemo da bi imali autoputeve, zadužujemo da bi mogli da nađu posao i ostanu ovde u Srbiji. Zadužujemo Srbiju i građane da bi doveli još više investitora da bi smanjili još više stopu nezaposlenosti, da bi na taj način tržišno uticali, da se poveća cena rada i životni standard građana.

Ne zadužujemo Srbiju da bi se Đilas, Šolak i ekipa bogatili. Svejedno, oni su valjda na taj način samo i navikli da zarađuju, tako što će da pljačkaju građane Srbije. I očigledno da im najviše smeta zato SNS i Aleksandar Vučić, ali to je već njihov problem.

Ako hoće ponovo vlast u Republici Srbiji, neka ne prizivaju ni Makedonski, ni Ukrajinski scenario, neka ne zovu tuđu decu da razvaljuju ovde Skupštinu i tuku se sa policijom, nego neka izađu na izbore, pokušaju da uvere građane Srbije da su se promenili, da su pošteni i da će raditi u njihovom interesu, mada znam da ni građani Srbije, čak ni mala deca, u tu priču više neće da poveruju.

Dame i gospodo narodni poslanici, valjda mi kao narodni poslanici smo se zakleli da ćemo poštovati Ustav Republike Srbije, i da se manemo više tih populističkih priča oko toga kako hoćemo da zaštitimo građane Srbije od njihovih javnih preduzeća na lokalnom nivou.

Ne možemo da radimo mi tu kontrolu. Da li mi dajemo saglasnost na cenovnik javnih preduzeća gde su gradovi i opštine? Mi ne dajemo. Da li bilo koji cenovnik javnih usluga može da bude primenjen pre nego što odbornici koji jesu vlasni za to, daju saglasnost? Ne može biti primenjen.

Znači, mi smo na republičkom nivou. Kontrolišemo republička preduzeća. Odbornici u jedinicama skupština lokalnih samouprava kontrolišu svoja preduzeća i nemojte taj posao da im oduzimate. To je njihovo, to je njihova opština, to je njihova odgovornost, to su njihovi građani, to su njihove komšije.

Zamislite da sad ja kao narodni poslanik iz Požarevca idem da kontrolišem kolika je cena vode, recimo, u Jagodini. Kako bi me pogledao predsednik vaše stranke, Dragan Marković Palma? Rekao bi mi, izvini nisi nadležan ti si poslanik, to rade odbornici. Nemojte da mešate te dve stvari. Zato i postoje, ne tri grane vlasti, nego tri nivoa vlasti: republički, pokrajinski i lokalni. I ako republika krene da vrši neki nadzor nad radom i autonomne pokrajine i lokalne samouprave, onda one gube smisao. Onda postajemo klasična centralizovana država koja ima samo jedan nivo vlasti, a to je Narodna skupština. To nije u skladu sa Ustavom.

Dame i gospodo narodni poslanici, valjda mi kao narodni poslanici smo se zakleli da ćemo poštovati Ustav Republike Srbije, i da se manemo više tih populističkih priča oko toga kako hoćemo da zaštitimo građane Srbije od njihovih javnih preduzeća na lokalnom nivou.

Ne možemo da radimo mi tu kontrolu. Da li mi dajemo saglasnost na cenovnik javnih preduzeća gde su gradovi i opštine? Mi ne dajemo. Da li bilo koji cenovnik javnih usluga može da bude primenjen pre nego što odbornici koji jesu vlasni za to, daju saglasnost? Ne može biti primenjen.

Znači, mi smo na republičkom nivou. Kontrolišemo republička preduzeća. Odbornici u jedinicama skupština lokalnih samouprava kontrolišu svoja preduzeća i nemojte taj posao da im oduzimate. To je njihovo, to je njihova opština, to je njihova odgovornost, to su njihovi građani, to su njihove komšije.

Zamislite da sad ja kao narodni poslanik iz Požarevca idem da kontrolišem kolika je cena vode, recimo, u Jagodini. Kako bi me pogledao predsednik vaše stranke, Dragan Marković Palma? Rekao bi mi, izvini nisi nadležan ti si poslanik, to rade odbornici. Nemojte da mešate te dve stvari. Zato i postoje, ne tri grane vlasti, nego tri nivoa vlasti: republički, pokrajinski i lokalni. I ako republika krene da vrši neki nadzor nad radom i autonomne pokrajine i lokalne samouprave, onda one gube smisao. Onda postajemo klasična centralizovana država koja ima samo jedan nivo vlasti, a to je Narodna skupština. To nije u skladu sa Ustavom.

Zahvaljujem.

Neću se više javljati na replike. Cenim ja želju svog uvaženog kolege, ali znate šta? Kada se kao narodni poslanik odričete makar dela svog suvereniteta teško ćete ga više ikada vratiti. To što jednom nekom date, više skoro nikada ne možete da vratite.

Mi smo pre, možda malo više od godinu dana, dali saglasnost za povećanje naknade korišćenja autoputeva, pričam kao narodni poslanik, a onda to prebacite na nivo odbornika u jedinice lokalne samouprave, da li je mogla DRI da promeni ili ceni našu odluku? Nijedno, ni drugo. Ne može. Nije moguće. Tako da, nemojte da pod izgovorom kontrole uništavamo suverenitet naših kolega u jedinicama lokalnih samouprava. Državni revizor ima pravo da kontroliše poslovanje i republičkih i lokalnih javnih preduzeća, njihov način investiranja, održavanja mreže, da li je to svrsishodno, nije i tako dalje, ali neke nadležnosti Revizor nema.

Nemojte da našim kolegama odbornicima uskraćujete prava za kojih su ih građani birali, jer onda se postavlja pitanje njihovog smisla, ništa drugo. Na kraju, ti ljudi odgovaraju, na nekim izborima pred svojim građanima. Ako su dobro radili, ako su imali dobre usluge, ako su pružali pristojne komunalne naknade prema svojim sugrađanima, biće ponovo izbrani, ako nisu zna se šta sleduje, politička kazna je nestanak sa političke scene.

Dame i gospodo narodni poslanici, jesmo svedoci ovih dana, meseci, pa čak i godinu unazad da se među građanima Srbije stvara jedna jako negativna slika o Narodnoj skupštini Republike Srbije, o narodnim poslanicima, uopšte, ali moram da kažem da to nije počelo za vreme vlasti SNS i Aleksandra Vučića, počelo je mnogo ranije, otprilike, vrlo brzo posle petooktobarskih promena.

Tadašnji režim, valjda u nedostatku rezultata, kao što su izgradnja puteva, škola, bolnica, otvaranje fabrika, morali su nešto da ponude građanima, da se građani zabavljaju o svom jadu, dok su gubili posao socijalno, ekonomski na svaki drugi način propadali. Tako je počelo urušavanje dostojanstva Narodne skupštine.

Kada je bivši režim izgubio vlast, opet, valjda u nedostatku političkog programa, političkih ideja, nedostatka poverenja građana na izborima, na svaki način pokušava da uruši ugled i dostojanstvo Narodne skupštine, kao i svakog narodnog poslanika pojedinačno.

Napisan je ovaj kodeks predložen od strane administrativnog odbora. Možda je to trebalo i ranije da se uradi, ali ne znam zaista da li bi to davalo onaj rezultat koji očekujemo od jednog ovakvog dokumenta. On svakako daje jednu određenu bolju sliku i bolju priliku da narodni poslanici rade. Međutim, dostojanstvo Narodne skupštine nije stvar predsednika Narodne skupštine, predsedavajućeg, već svakog od nas narodnih poslanika koji učestvujemo u radu Narodne skupštine i to je u mnogo čemu regulisano Poslovnikom o radu Narodne skupštine, ali kodeks, ovakav kakav jeste, daje i određena malo veća ovlašćenja za ponašanje narodnih poslanika van sednice i van zgrade Narodne skupštine. To je svakako jedan korak napred.

Zašto to kažem da bi ovaj kodeks trebalo ranije da bude donet? Evo, koji god deo pročitam ovog kodeksa, mogu da nađem primer kako se bivši režim odnosio i prema Narodnoj skupštini i prema dostojanstvu narodnog poslanika i prema uopšte značaju funkcije koju obavlja.

Evo, ja ću krenuti negde možda od sredine. U obavljanju poslaničke funkcije narodni poslanik je dužan da se s poštovanjem odnosi prema zaposlenima, bez bilo kakvih predrasuda. U obavljanju poslaničke funkcije narodni poslanik ne sme da ugrožava načelo političke neutralnosti zaposlenih.

Da li znate kako je to izgledalo u vreme Dragana Đilasa i njegove vlasti? Zaposleni u Narodnoj skupštini koji nisu hteli da potpišu pristupnicu DS izbacivani su iz svojih kancelarija, davana im je po jedna stolica da sede u hodnicima Narodna skupštine. Zamislite kršenje dostojanstva običnog čoveka od strane nosilaca vlasti? To je radio režim Dragana Đilasa.

Kada je to postalo baš previše brutalno i za njihov stomak i za njihove oči, našli su kompromisno rešenje, zaposleni koji nisu hteli da potpišu pristupnicu DS premestili su u kućicu za lift. Da objasnim šta je to. Mala prostorija u kojoj se nalazi pogonska jedinica lifta, elektromotor, sklopke, sajle, šta ti ja sve znam. Tako se odnosio prema zaposlenima u Narodnoj skupštini režim Dragana Đilasa.

Gospodine Odaloviću, ti ljudi još rade u Narodnoj skupštini i vi znate da je tačno to što govorim.

Možemo da pričamo i o tome. Evo jedan citat i voleo bih da svi državni organi donesu ili bar neke svoje kodekse ili da ubace u neka svoja podzakonska akta, ali zamislite da je u Statutu Grada Beograda pisalo sledeće: „Gradonačelnik Dragan Đilas je dužan da savesno, efikasno i ekonomično upravlja i koristi materijalna i finansijska sredstva koja su mu poverena u obavljanju gradonačelničke funkcije, kao i da sprečava njihovo nezakonito raspolaganje.“

Da li je to bilo moguće? Ne samo da nije bilo moguće da bude napisano. Ne, i ako bude napisano, nije bilo moguće pridržavati se toga. Takav je bivši režim bio.

Ili, Član 8 - Narodni poslanik je dužan da pristojno i da sa dužnom pažnjom i poštovanjem se odnosi prema građanima, uvažava druge narodne poslanike, govorom ne podstiče mržnju i nasilje.

Da podsetim svoje kolege koji su malo stariji, a da kažem ovim mlađima i građanima Srbije, pa iz ovih skupštinskih klupa se pozivalo na ukrajinski scenario, ovde u našoj Narodnoj skupštini, pa kada su videli da to nije moguće, onda su ovde u našoj Narodnoj skupštini priželjkivali i prizivali makedonski scenario.

Šta je jedan i drugi scenario? Nasilno preuzimanje vlasti. To su radili narodni poslanici bivšeg režima, narodni poslanici koji su bili na vlasti za vreme režima Dragana Đilasa.

Da li bi nam pomogao ovaj kodeks u vezi toga protiv, recimo, Balše, Kene, onog Aleksića i da ne nabrajam druge? Ja verujem da ne bi, ali bar bi imao neku osudu javnosti.

Kažu neke nevladine organizacije koje su nekako više naklonjene ka bivšem režimu, da ovaj kodeks nije dobar zato što narodni poslanik ako ga prekrši neće biti kažnjen, imaće javnu osudu. Zamislite sada da su kolega Martinović i Administrativni odbor predvideli nekakvu vrstu da li materijalne ili bilo kakve druge kazne, kako bi nas taj nevladin sektor napadao? Napadao bi nas da smo diktatori.

Kako je izgledala demokratija u vreme Dragana Đilasa? Ako narodni poslanik bude isključen sa sednice Narodne skupštine ne zato što je ugrožavao fizički ili moralno ili bilo koji drugi integritet predsedavajućeg, ministra ili bilo kog drugog narodnog poslanika, nego zato što je hteo da iskoristi svoje pravo slobode govora ovde u Narodnoj skupštini, valjda smo zato narodni poslanici, i ako neće da napusti salu posle mere isključenja, da li znate kako je izgledala njihova demokratija?

Prvo dolazi skupštinsko obezbeđenje, poziva sve narodne poslanike da izađu iz sale, poziva sve novinare da izađu iz sale, onda se pojavljuje drugi deo skupštinskog obezbeđenja, čupaju iz svih ovih kamera sve moguće kablove, znači, sala Narodne skupštine nema više nikakve veze sa ostatkom sveta i tada ide molba poslednja da napusti salu Narodne skupštine i druge kolege koje nisu htele da izađu, da napuste i oni. Ako se to ne desi, skupštinsko obezbeđenje izlazi i dolazi neko drugo, bez uniforme, bez službenih oznaka, u kožnim jaknama, patikama, sa palicama i počinju da tuku narodne poslanike. Tako je izgledala demokratija u vreme Dragana Đilasa. I video i osetio na svojoj koži.

Sada će ti mediji, te nevladine organizacije koje tada nisu htele ni slovo da kažu o ugroženosti narodnih poslanika, o ugroženosti demokratije, da pričaju kako je ovaj režim nedemokratski i kako vodi u diktaturu?

Mislim da sa ovim kodeksom možemo mnoge stvari ako ne da sprečimo, barem javno da osudimo, jer šta reći o narodnom poslaniku koji hoće… Pazite, narodni poslanik u svakom trenutku može da uđe u zgradu Narodne skupštine. Pa čak ako nije normalno doba, ako najavi sekretaru Narodne skupštine, ući će u zgradu. Zamislite narodnog poslanika koji hoće da uđe u zgradu Narodne skupštine tako što razvaljuje vrata i hoće svoje satrape da uvede unutra valjda da je ponovo pale, da se hvale kako su osvojili Narodnu skupštinu?

Imali smo i tu sliku pre nekoliko meseci ovde u Srbiji. Tada je policija opet, kao državni organ, reagovala, po meni, relativno blago, a razumem i zašto tako, zamolili su ih da napuste Narodnu skupštinu. Isto se dešavalo i sa zgradom RTS, gde smo opet videli neke poslanike, pa smo videli jednog bivšeg kolegu narodnog poslanika kako kaže na javnom servisu da Srbija ima najveću stopu smrtnosti u Evropi na 100.000 stanovnika. Dovoljno je da pogleda sajt Svetske zdravstvene organizacije da vidi da su 33 evropske zemlje ispred Srbije po stopi smrtnosti u negativnom smislu.

Bitno je da se pravi jedna lažna slika o nekakvoj diktaturi, o ugroženosti građanskih sloboda, o ugroženosti prava na okupljanje, pa čak idu i dotle da u svoje političke borbe uvlače i članove porodice, decu. Mislim da je to krajnje, poslednje, po meni čak i morbidno. Uvući decu u vašu političku borbu, pa makar to bila i deca predsednika Republike Srbije, nije normalno. To je za svaku osudu, ali šta očekivati drugo od ljudi koji su ovde uticali na mlade ljude. Na mlade ljude najlakše je uticati, nemaju dovoljno životnog iskustva, nemaju dovoljno zrelosti, uvek su puni tog avanturističkog, buntovničkog duha.

Šta je radio bivši režim koji predvodi Dragan Đilas? Tu istu decu huškali su na policiju, da se tuku sa policijom. Oni nisu bili u prvim redovima, niti su poveli svoju decu kao primer, nego tuđu. To samo pokazuje koliko je bivšem režimu stalo i do nečije dece, koja nisu njihova, i do građana Srbije i do Republike Srbije.

Ovaj kodeks sve te morbidnosti u političkom životu Republike Srbije neće da reši, ali, ako ništa drugo, barem usvajanjem ovog kodeksa možemo da očekujemo još veću osudu javnosti, građana Srbije za sve ono što je bivši režim radio upravo dok je bio na vlasti, a onda sada kada nije na vlasti i kakvu štetu pravi građanima Srbije. Već sada oni cenzus od 3%, smanjeni cenzus, ne mogu da preskoče ni sa motkom, a da ga smanjimo i na 1%, kako vode svoju političku borbu, ni to im neće biti dovoljno.

Dame i gospodo narodni poslanici, usklađivanjem iznosa pretplate koja se plaća javnom servisu RTS i RTV obezbeđujemo nezavisnost u radu javnih servisa.

Sve ovo što je rekao moj kolega Marijan Rističević, što se tiče nekakve izmišljene televizije N1, Šolaka i Đilasa, potpuno se slažem sa njim, ne verujem da se oni baš nešto raduju što je kolega Marijan Rističević danas ponovo sa nama i što je spreman da nastavi svoj rad u Narodnoj skupštini. Jer, znate, njima je bitno da na svaki način bilo koga ućutkaju.

Isto tako, javnog servisa nema ni u budžetu Republike Srbije, nema više potrebe. Nije više na kičmi javnih servisa Dragan Đilas da otima novac. Tako da, u sve u svemu, u toj slobodni govora nezavisnosti javnog servisa, Srbija, mogu da kažem da je daleko ispred mnogih zemalja u regionu.

Mi možemo da se slažemo ili ne slažemo sa politikom koju vodi javni servis. Naravno, oni imaju pravo da kritikuju i narodne poslanike, da iznose svoja gledišta, viđenja, na određenu problematiku, a i mi, narodni poslanici, imamo pravo da odgovorimo i da kažemo u čemu se ne slažemo sa našim javnim servisom, da iznesemo neka svoja viđenja, neke svoje ocene itd.

Svima je poznato da je danas epidemija kovida i da, osim života koji su ugroženi naših građana, država Srbija, na čelu sa njenim predsednikom Aleksandrom Vučićem, ulaže zaista velike napore prvo da sačuva javno zdravlje našeg stanovništva i živote naših građana. Ulaže takođe velike napore da održi nivo privredne aktivnosti koje su na teritoriji Republike Srbije i da održi životni standard naših građana na onom istom nivou kakav je bio pre izbijanja pandemije, kao što znamo, upravo smo izglasali budžet, neka povećanja plata, pre svega za zdravstvene radnike, kasnije i za pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva odbrane, nešto i za državnu upravu, čemu se naravno protivio Fiskalni savet.

Čini mi se da neki smatraju da to sve nije dovoljno i da bi trebalo još više nekim granama ili delatnostima da se da, da bi oni mogli da nastave da rade. Čini mi se da u toj jednoj galami u kojoj čak i učestvuje RTS i vrši pritisak ne na Vladu ali stvara jednu lažnu sliku o tome šta je sve urađeno za sve grane privrede, tako da smo imali, mislim da je bilo prekjuče, jednu emisiju koja je baš govorila i o krizi koja je u oblasti usluga, i o krizi koja je u oblasti ugostiteljstva, i o krizi koja je u oblasti turizma. Ja moram da postavim pitanje – a u kojoj to grani nije kriza? U kojoj to danas grani delatnosti nije kriza?

Svi bi mahom, masovno, da ne plate porez na dohodak. To je prvi uslov koji ćete da čujete. Evo, metaforički, da pristanem, ali onda moram da postavim ja drugo pitanje – a odakle ćemo da obezbedimo sredstva za zdravstvenu zaštitu i očuvanje života i zdravlja naših građana ako ne iz poreza? Ali, to niko u RTS-u nije hteo da komentariše.

Druga stvar, zašto kažem metaforički – ako imate da platite porez na dohodak, znači da ste nešto zaradili, znači da niste poslovali sa gubitkom i da jedan deo zarade trebate kao i svi ostali da uplatite državi, kao i svi ostali. Takođe, nije bilo reakcije nikoga od novinara, voditelja, urednika, ne interesuje me. Bilo je bitno da se tobože predstavi kako država o njima ne vodi računa i kako je ta pomoć koja je data od strane države, a data je od onih ljudi koji plaćaju porez, nije dovoljna.

Ljudi, kriza je, zdravstvena kriza, ekonomska kriza. Pa, ne možete da zarađujete koliko ste zarađivali pre vremena izbijanja krize. Pa, strpite se malo. Proći će ovo. Pa, moći ćete ponovo da zarađujete. Ali, nemojte da pretite i nemojte da govorite kako ništa nije učinjeno za vas. Nije korektno.

Evo, ja ću jedan primer da dam kako se ponašaju korektno ljudi, ne verujem da bi čak pristao da da bilo kakav intervju, bilo kojoj novinarskoj kući. Goša, ne iz Smederevske Palanke, nego iz Simićeve, ima blizu 200 radnika. Proizvodni program – 95% izvozni, porudžbine pale na 15% nego iz vremena krize. Vlasnik ne otpušta radnike, već zadužuje svoje preduzeće da sačuva te radnike i ta radna mesta za vreme kada prođe kriza. On plaća poreze, koristi i ove povlastice, ali plaća poreze.

Bavi se proizvodnjom, to su čitavi sistemi i procesi, gleda da sačuva i svoje radnike i svoju firmu. Naslušao sam se mnogih priča, 485 hiljada nerealizovanih turističkih putovanja zaključenih do marta meseca 2020. godine. Pa čekajte, da li Srbija ima sedam, osam miliona stanovnika ili 25 miliona stanovnika? Sada mene interesuje - koliko je zaista po Zakonu o deviznom poslovanju uplaćeno inopartnerima? Hajde i to da proverimo. Te podatke ima Narodna banka. Hajde tu da vidimo o čemu se radi. Da li je to zaista toliko? Da li je zaista u skladu sa deviznim poslovanjem taj novac prebačen inopartnerima ili je nošen u kešu? Ako je nošen u kešu, tog mangupa odmah u zatvor, jer je obračunao porez svom klijentu, naplatio taj porez, uzeo novac, odneo u inostranstvo i nije evidentirao porez i on očekuje od te iste države, koju vara, novac da preživi, jelte, dok traje krza. Ne možeš da varaš državu i da očekuješ pomoć od nje. To nije normalno.

Da li je nekome danas zabranjena delatnost? Nije. Dobro, prihvatam da turističke organizacije zaista imaju velikih poteškoća i onima koji rade u skladu sa zakonom zaista treba da se pomogne koliko je god to u moći države, ali nećemo prevarantima.

Da li je zabranjeno ugostiteljima da rade? Nije. Samo im je malo, u poslednjih dve nedelje, skraćeno vreme. Oni to predstavljaju, kao da ne rade ništa, na našem javnom servisu, kao da nemaju nikakav posao, nikakav promet, kao da samo plaćaju radnike, pa traže da ne plate porez na dobit ili dohodak. Ako nisi ništa radio, kakav to onda porez treba da platiš, nisi ništa zaradio? Onda bi svako ko ima teškoće u funkcionisanju, u obavljanju svoje delatnosti, a imaju je svi, verujte mi, od poljoprivrednih proizvođača, industrije, saobraćaja, pa evo ograničen je broj mesta u javnom prevozu, pa znači sada svi koji se bave javnim prevozom zato što imaju prepolovljen broj putnika da bi zaštitili naše građane treba da traže - država da mi nadoknadi onu drugu polovinu. Ne ide to tako. Država pomaže koliko može.

Nije tu ministar, ali voleo bih da mi kaže kada bude ušao u salu, kada se radila kontrola primene fiskalnih kasa, u kojoj delatnosti je najviše bilo nepravilnosti? Neka ministar kaže da ne kažem ja ili ću možda da ispadnem subjektivan.

Kladim se da oni koji su najglasniji sada da mere koje sprovodi Vlada Republike Srbije nisu dovoljni da oni ne mogu da rade pod takvim uslovima, kladim se u šta god hoćete da su bili najveći prekršioci Zakona o fiskalnim kasama, pa eto nezavisnosti javnom servisu. Ne mogu da kažu da im nisu obezbeđena sredstva, ne može da im se kaže da ne mogu da rade šta god hoće, da prenose kako god hoće, da kritikuju koliko god hoće, ali isto tako neka novinari, urednici, voditelji, šta god, krenu na neku temu, ako ne znaju detalje te teme ili namerno neće da ih govore, neka očekuju odgovor onda ovde u Narodnoj skupštini.

Dame i gospodo narodni poslanici, ove tri tačke koje se tiču izborne nadležnosti Narodne skupštine jesu jako važne, jednim delom u finansijskom sektoru, drugim delom u medijskom. Ne bih mogao ni da kažem da je nešto značajnije ili da je nešto malo manje značajno. Obe oblasti našeg društvenog života su podjednako važne o kojima danas raspravljamo.

Prvo bih hteo da kažem nešto o Narodnoj banci Republike Srbije. Svi mi kao poslanici znamo koja su ovlašćenja Narodne banke, kakva je njena uloga u skladu sa zakonom, ali obične građane najviše što interesuje jesu kursne razlike koje Narodna banka prema njihovom shvatanju delokruga rada Narodne banke, jesu najvažnije. O tome ću nešto kasnije.

Moram da kažem da je Narodna banka na prvom mestu jedan regulator na finansijskom tržištu, odnosno svojim podzakonskim aktima i ovlašćenjima koje ima u skladu sa zakonom reguliše rad finansijskih institucija ili banaka.

Mogu da kažem da je Narodna banka u poslednjih nekoliko godina, odnosno od 2012. godine, tačnije avgusta meseca 2012. godine, ima jedan kontinuitet u kontrolisanju banaka, njihovog poslovanja i na taj način ima i veliki doprinos na prvom mestu u razvoju privrede, na drugom mestu doprinos porastu životnog standarda građana Republike Srbije.

Zakon o Narodnoj banci, po kome je gospođa Jorgovanka Tabaković birana za guvernera, izmene i dopune podnela je baš Narodnoj skupštini poslanička grupa SNS. Mogu da kažem da je bivši režim tada napadao i SNS i Aleksandra Vučića i Jorgovanku Tabaković, da mi zakon donosimo da bismo smenili tadašnjeg guvernera, da bismo štampali novac, da bismo zemlju uveli u ratove, da bi izbila hiperinflacija, kao iz vremena devedesetih godina.

Na njihovo veliko razočarenje, a na veliku sreću građana Republike Srbije ni jedan od tih scenarija nije se desio na teritoriji Republike Srbije. Šta imamo kako rezultat? Setite se samo kamata koje su bile do avgusta meseca 2012. godine. Kamate sa deviznom klauzulom i godišnjim prirastom od 16 ili 18%, kamate sa dinarskim kreditima od 24 do 28% na nivou godine ili tzv. najpopularniji i najlakše su se dobijali, pa su se najviše i koristili, inače po meni i najskuplji jesu, tzv. kratkoročni krediti sa kamatnom stopom od 36 pa čak i 40%.

Takva je bila situacija na finansijskom tržištu koju je napravio bivši režim. Valjda su zato toliko i napadali Jorgovanku Tabaković i novi zakon da bi banke koje su im izgleda bile simpatičnije i više su ih voleli od građana Srbije, a čini mi se da ta ljubav ima i finansijski momenat nastavile da jednom netržišnom politikom sa ekstra profitima oštećuju građane Republike Srbije.

Da zlo bude još veće kada imate tako visoke kamate u jednom trenutku imate tolike prihode da više novim kreditima ne možete te prihode koje ste ostvarili da plasirate među građanima i među privredom, onda dolazi do jedne, mogu da kažem prilično nezakonite rabote, a to je nezakonito iznošenje deviznih sredstava sa teritorije Republike Srbije suprotno Zakonu o deviznom poslovanju.

Zato smo imali onolike kursne razlike između 2008. i 2012. godine. Taj novac koji je iznošen da bi se na jedan veštački način održala ista ponuda novca na tržištu, jer ako nečega ima više, onda on smanjuje vrednost, tj. manje su kamate, ako ga ima manje nego što je potrebno veće su kamate. Banke su, zahvaljujući neradu Narodne banke iznosile devize i na taj način održavale nisku ponudu kapitala, znači, po visokim cenama na tržištu Republike Srbije.

Kao posledica druga je bila gubitak vrednosti nacionalne valute. Narodna banka je tada u to vreme držala ekstremno visoku referentnu kamatnu stopu, koja je čak išla do 18%. To građanima ništa ne znači, to je bazna kamatna stopa na osnovu koje se banke zadužuju na međubankarskom tržištu ili kod Narodne banke i nikada ne može biti ni ista, ni manja nego što građani podižu kredit, nikada ista, ni manja nego što se država zadužuje.

Kada građani ostanu bez novca, a ostali su zbog visoke kamate koju su imali kod poslovnih banaka, ostali su bez novca zbog kursnih ralika, jer su njihovi krediti bili sa deviznom klauzulom. Kada im padne njihova kupovna moć sledeći koji se nađe na udaru jeste sektor privrede. Kada privredi počne ona da diže kredite po isto tako visokim kamatnim stopama da bi održavala svoju dnevnu likvidnost, a ne radi investicija, počinje da trpi država jer nema više ko da plaća poreze i puni budžet Republike Srbije.

Zato smo mi imali onoliki javni dug 2012. godine, sve zbog toga što tadašnji režim, sada već bivši, valjda je zato i bivši, nije radio svoj posao, a ne verujem da toliko vole banke sami od sebe, nego je tu bio i određeni finansijski momenat.

Kada smo uspeli da stabilizujemo situaciju na finansijskom tržištu počele su da se smanjuju kamatne stope kod banaka. Kada više niko nije mogao van Zakona o deviznom poslovanju da iznosi novac iz Republike Srbije, bilo je tu svega i svačega, verujte mi, čak i od toga da su se banke koje su osnivači banaka ovde u Srbiji pozajmljivale svojim bankama, ćerkama novac po ekstremno visokim kamata, pa i sa tim je morala da se bori Narodna banka, kada više novac nije mogao da se iznosi suprotno Zakonu o deviznom poslovanju konačno se dinar kao valuta stabilizovala.

Onda kreće jedna druga priča kako dinar ne treba da bude stabilan. Možda su i u pravu, ali treba kurs dinara da bude predvidiv, ali tražili su, i jedan deo naučne zajednice, valjda zbog žala što je bivši režim bio nesposoban, da se kurs dinara ponovo obori, jer navodno ne možemo da izvozimo i smanjujemo konkurentnost naše privrede ukoliko je kurs dinara predvidiv.

Dokazali smo u međuvremenu da to ne može da utiče bitno na izvoz, jer znate šta, kada hoćete da oborite nacionalnu valutu, nije samo izvoz taj koji će možda imati prednosti. Tvrdim da neće, jer svi oni ulazni imputi zavise od deviznog kursa, pa samim tim opet kroz, iako je dinar pao cena vašeg proizvoda na inostranom tržištu u evrima ostaje isti, niste povećali konkurentnost. Valjda su to poslednji bili pokušaji bivšeg režima da utiče na finansijsko tržište.

Samo da napomenem da je od 2008. do 2012. godine bivši režim prodao negde oko pet i po milijardi evra deviznih rezervi radi stabilizacije kursa, a kurs je sa 78 dinara skočio na 119,80. Znači, toliko su bili nesposobni i tolike su lopuže bili da i pored toga, što su prodali pet i po milijardi evra deviznih rezervi, nisu sačuvali kurs dinara, nisu sačuvali srpsku privredu i nisu sačuvali socijalni status građana Republike Srbije i njihov životni standard, ali je zato njihov životni standard jako porastao, a o tome ćemo nekom drugom prilikom, možda kada budemo raspravljali o članovima Saveta REM-a.

Pošto se ponovo gospodin Kovačević bira za člana Saveta Narodne banke, zato što je imao doprinos ovakvim rezultatima koja je imala Narodna banka, mislim da ga u danu za glasanje treba podržati, a poslanička grupa SNS svakako to hoće.

Kada je u pitanju Fiskalni savet, moja omiljena tema, smatram da je Narodna banka predložila odličnog kandidata - gospodina Bojana Dimitrijevića, znam ga odavno, znam koliko je sposoban, znam koliko je stručan, mnogo puta se nismo slagali po određenim političkim stavovima, ali to je normalno, ne moraju ljudi u svemu baš da se slažu, neki put nismo ni bili na istim stranama, on na vlast, ja opoziciji, ali mislim da njegovo iskustvo koje ima daje nam za pravo da verujemo da bi bio dobar član Fiskalnog saveta.

Međutim, ne bio mu ja u koži. Sa sadašnjim predsednikom Fiskalnog saveta ne znam kako će izaći na kraj, zaista. Zaista ne znam, jer sve ovo što je Fiskalni savet radio u proteklih nekoliko godina demantovali su događaji. Znate, napadan sam bio zbog toga što sam rekao, ali kada neko pet puta, i to uzastopno pet puta, da pogrešnu ocenu i događaji demantuju sve što je pisalo u toj oceni, vreme je da se zamisli šta radi, koliko je stručan, da li treba da bude tu gde jeste, da li treba da podnese ostavku, da li i dalje treba da govori u ime Dragana Đilasa, mislim na predsednika Fiskalnog saveta, da li treba da plaća Milojko, Arsiću, savetničke usluge, da pišu onakve gluposti kao ocenu i da to upućuje Narodnoj skupštini. Da li je sve ono što je predsednik Fiskalnog saveta u svojoj ranijoj prošlosti uradio bilo dobro? Treba da bude bačeno i da nestane zbog svega onoga što radi danas, neka se zapita i sam predsednik Fiskalnog saveta.

Gospodinu Dimitrijeviću samo mogu da poručim da ne odstupi ni milimetar od struke, od svog naučnog znanja i baš ako bude bio preglasavan, pa neka izdvoji mišljenje da mi o tome narodni poslanici znamo i o tome raspravljamo.

Naravno, dolazimo do čuvenog REM-a. Mnogo puta, takođe spominjano, čini mi se više u javnosti. Konačno ćemo imati potpuni sastav REM-a i nadam se da će REM konačno da stanje na medijskoj sceni u Srbiji privede zakonu. Mislim da je to, kao jednog regulatornog tela, njihova primarna uloga. Ne u smislu da oni određuju uređivačku politiku medija, nego da konačno Republika Srbija ima medijsku scenu koja odgovara njenoj zakonskoj regulativi, a njena zakonska regulativa odgovara svim direktivama EU. Da ne bude više priče o nekakvoj diktaturi ili neka bude, ali, znate šta, neka to budu domaća glasila, neka to budu domaće medijske kuće, neka to budu medijske kuće koje plaćaju porez u Republici Srbiji.

Znate, ako je N1 registrovan u Luksemburgu, pa se reemituje, kako oni kažu, a program se pravi na teritoriji Republike Srbije, preko kablovskog operatera, a gde je vlasnik N1 i kablovskog operatera potpuno isti, a svako ko radi na teritoriji Republike Srbije mora da plati porez na dohodak ili dobit, kako hoćete, koji iznosi 15%, a Šolak i Đilas to rade u Luksemburgu, plaćajući 5%, samo 5%, a celu svoju delatnost obavljaju na teritoriji Republike Srbije.

Znači, mislim da će to biti na prvom mestu, valjda bi to trebalo da bude na prvom mestu posao REM-a. Neka budu registrovani u Srbiji, konačno, i neka pišu i pričaju šta god žele, šta god im je volja, koliko god im je volja. Ne smatram da bilo ko od nas političara, koliko god da nas uvrede, povrede, ne računajući članove porodica, nas lično, ne treba da ih tuže, ali znate šta – nismo ni svi političari koje oni napadaju.

Samo da vas podsetim kako su Đilas i Šolak napadali i Lazu Ristovskog. On je glumac, ima svoj politički stav, a nekada je bio isti kao i njihov. Tada ga nisu napadali, tad im je valjao, pa je čovek video razliku između njih i nas i rekao – ljudi, pogrešio sam, podržaću Aleksandra Vučića i SNS. Koga on da tuži kad ga napadaju? Ako tuži njih preko sudova u Luksemburgu, reći će – znam, ali možda ste vi u pravu, ali zakon nije prekršen na našoj teritoriji, nego na teritoriji Republike Srbije, mi nismo teritorijalno nadležni za tako nešto.

Setite se samo šta su pisali i pričali o Nenadu Jezdiću. Čovek je isto glumac, umetnik, čak nije ni izrazio svoj politički stav. Prisustvovao je na državnoj ceremoniji. Kada prisustvujete državnoj ceremoniji, to ne znači da podržavate nečiju vlast ili vladu, valjda podržavate svoju državu. Šolak i Đilas su ga zato napadali, što je podržao svoju državu, svoj narod, svoje sugrađane.

Sada se ponovo vodi hajka protiv Dragana Stojkovića Piksija, ni glumac, ni političar, bivši fudbaler. U Srbiji velemajstor. Čovek koji treba da okupi, koji ima u tom sportskom svetu jednu posebnu ulogu, treba da predstavlja nacionalno jedinstvo, nije više on ni Zvezdin, ni Partizanov, ni bilo čiji, on je sad srpski. Napadnut je zato što je jedan investitor iz Japana, iz zemlje gde je on imao značajnu karijeru i bio je tamo fudbalska zvezda, sportska zvezda, prisustvovao ceremoniji polaganja kamena temeljca. Pa, vidite vi koliko je to bolesno.

Kakvi su to bolesnici? Pa da li je njima ljubav prema novcu jača od svega? Moram da postavim, da li su normalni? Pa, kad napadnete tuđu porodicu, tuđu decu, postavljam pitanje koliko volite svoju? Setite se samo šta su radili sa porodicom predsednika Aleksandra Vučića. Pa, da li je moguće da ljudi više vole novac nego svoju porodicu? Čini mi se da je kod Dragana Đilasa i Šolaka sve moguće.

Dame i gospodo narodni poslanici, pa setom ovih poreskih zakona o kojima danas raspravljamo, Srbija sasvim sigurno korača u modernizaciju u svim oblastima. Ne bih sada da nabrajam i Zakon o digitalnoj imovini i druge zakone fiskalizacije, druge zakone, hteo bih nešto da kažem o Zakonu o tržištu kapitala.

Naime, Republika Srbija već 14 ili 15 godina, poseduje tržište kapitala, odnosno tržište hartije od vrednosti. Nedostatak ovog tržišta jeste bio taj što smo mi na tom tržištu kapitala, hartije od vrednosti, prodavali samo vlasničke hartije od vrednosti. To je bivši režim izmislio da bi mogao da preduzeća koja su bula u postupku privatizacije, gde bi jedan određen procenat zaposlenih u tom preduzeću dobio određenu količinu akcija, većinski vlasnik preko tržišta kapitala, odnosno, hartije od vrednosti, postao apsolutni vlasnik jednog privrednog društva.

Za vreme bivšeg režima to je bila jedina svrha postojanja tržišta kapitala hartije od vrednosti, nikakvu drugu svrhu nije imala. Čak i u onim najgorim vremenima Svetske ekonomske krize 2008. godine, za koju kažem opet i uvek ću ponavljati da je mala beba u odnosu na ekonomsku krizu koja je izazvana pandemijom kovida, naše tržište hartije od vrednosti nije se modernizovalo. Zatekli smo Komisiju za hartiju od vrednosti koje je jedno regulatorno telo u jednom potpunom haosu, u jednom nedostatku zakonske regulative, nedostatku ponašanja prema dobrim običajima i bilo je jako teško ponovo pokrenuti, na prvom mestu, rad Komisije za hartije od vrednosti, a onda i unaprediti rad Komisije.

Mogu da kažem da su tu postojali jako veliki otpori da danas se jedan ovakav predlog zakona nađe na dnevnom redu. Suština ovog izmena i dopuna Zakona jeste da nisu samo vlasničke hartije od vrednosti predmet rada tržišta hartije od vrednosti, već i dužničke, odnosno po prvi put na teritoriji Republike Srbije može malo pravno lice, mikro ili neko drugo da učestvuje na tržištu kapitala od vrednosti i da nabavlja sredstva, da li za investicije, da li za poboljšanje svoje aktivnosti koja mogu biti značajno jeftinija zavisno od njegovog boniteta, naravno, nego što su sredstva koja možete da dobijete poslovnih banaka.

Tu je razlog zašto je bivši režim u svakom trenutku pokušavao da zaustavi taj proces modernizacije našeg tržišta hartija od vrednosti, zato što su oni bili ti koji su radili isključivo u interesu poslovnih banaka i velikih finansijskih sistema. Setite se samo kako smo branili dinar od 2008. do 2012. godine. Prodavali smo devizne rezerve, prodali smo najmanje 5,5 milijardi evra deviznih rezervi. Da li smo odbranili kurs dinara? Nismo. Izgubio je polovinu svoje vrednosti, sa 78 dinara na 119,80 – 120, to je više od polovine. Zato što su finansijske institucije u daljem tekstu banke zbog enormno visokih kamata napravile jedan perpetuum mobile, jednu svojevrsnu, primarnu emisiju novca i sa viškom zarađenog novca kroz reketaške kamate otkupljivali su evre i iznosili van Srbije, na taj način izazivajući pad nacionalne valute, pad životnog standarda, pad operativnosti privrede u Srbiji.

Sve je to bivši režim znao, samo ništa nije preduzimao. Zato i nismo mogli da imamo jedno ovakvo tržište hartija od vrednosti, zato što ceo taj posao koje su banke i određeni finansijski špekulanti, pre svega mislim na neke velike kompanije, „Delta“ ili tako nešto, ne bi mogli da zgrću enormne količine ekstra profita uništavajući ne samo privredne subjekte, nego svakog građanina, svakog pojedinca, svako domaćinstvo u Srbiji.

Bivši režim je pravio štetu na nacionalnog nivou i svakako je dobro da konačno ako neko ima višak kapitala da učestvuje na berzama, jer i onako poslovne banke danas sa kamatnim stopama koje su jednake nuli, vidi sredstva i depozite po viđenju tako da je ovo jedno unapređenje koje u svakom slučaju može da dovede do toga da naši privredni subjekti dolaze do jeftinijeg novca, da se poveća konkurentnost između učesnika na finansijskom tržištu, a kad novac kao roba pojeftini i vaša privreda je daleko operativnija i daleko, daleko konkurentnija.

Što se tiče zakona koji je vezan za televizijsku pretplatu, jedna od zamerki Fiskalnog saveta je bila ta da u Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2021. godinu nema sredstava u budžetu Republike Srbije za funkcionisanje javnog servisa.

Nama ne treba javni servis koji nije to što bi trebalo da bude, a to je da ima određenu nezavisnost i samostalnost u svom radu, da nema pritisaka bilo koga na uređivačku politiku javnog servisa, a imali smo situaciju da ako bilo koji novinar, bilo koji urednik pokuša da nešto objektivno prenese ne samo preko javnog servisa, čak i preko privatnih televizijskih emitera, da odmah bude linčovan i satanizovan od strane Dragana Đilasa i bivšeg režima.

Znate šta, bivši režim je imao jako dobru taktiku. Nisu imali televizijsku pretplatu. Novac je javni servis dobijao iz budžeta Republike Srbije. Ako nisu dobri, ne slušaju Dragana Đilasa, neće ni dobiti novac. To je primarna posledica.

Sekundarna posledica jeste da, samim tim, naš javni servis nije poslovao po tržišnim uslovima. Ako sluša Dragana Đilasa dobijaće novac, a sekunde i vreme koje je predviđeno za EPP moći će da poklanja istom tom Draganu Đilasu, koji će kasnije da ga prodaje.

Evo kako je na jedan prilično perfidan način Dragan Đilas indirektno pljačkao građane Republike Srbije i sve će to da bude pokriveno odlukama upravnog odbora, nadležnih tela za upravu javnog servisa, da bi izbegao krivičnu odgovornost, ali činjenica jeste da su zbog dotacija iz budžeta Republike Srbije, RTS i RTV svoje sekunde za EPP poklanjali Đilasu koji je kasnije to prodavao korisnicima. Znači, jedna vrsta pljačke i zloupotrebe položaja.

Da stvar bude još zanimljivija, mi kao društvo, naravno, napredujemo, koliko god da to ovi pokušavaju da ospore, pa čak sad postavljaju pitanje kada je fiskalizacija u pitanju, da li ćemo imati internet, da li ćemo imati struje? Znate, šta god da pokušate da uradite nešto novo i ako treba da bude dobro, nailazićete na jedan određen otpor koji često nije zasnovan na nekim vrednostima koje su ispravne, a dešava se i da bude sa zlom namerom. Tako imamo i ovu priču oko fiskalizacije. Mislim da je to dobro. Mislim da je dobro da je što je god moguće više uredimo i olakšamo našim poreskim obveznicima da na što je moguće lakši i jeftiniji način izvršavaju svoje obaveze prema državi, ali da li znate šta se dešava kao posledica?

Evo, bilo je danas te priče oko frilensera. Đilasovi mediji su i njih predstavljali kao velike izvoznike na teritoriji Republike Srbije i da zbog toga treba da budu izuzeti od poreza na teritoriji Republike Srbije. Dobro, a šta ćemo sa onim koji plaćaju porez? Znate, kada neko obavlja neku određenu delatnost, kad zarađuje novac, on plaća porez u svakoj zemlji. Neko kaže – pa, dobro, oni zarade nekoliko stotina evra za svoje članove porodica. Da, i onaj poljoprivredni proizvođač kome leđa pucaju po 12, 14 sati na suncu, takođe plaća porez i takođe zarađuje za svoju porodicu, tako da ne vidim zašto ne bi svi koji ostvaruju neki prihod plaćali te poreze.

Ponovo Đilasovi mediji provlače tu priču oko toga kako, eto, oni su se snašli, država im ništa nije omogućila, da ne nabrajam sve dalje, ali moram da postavim pitanje da li je zaista taj novac iz izvoza? Da li je to stvarno ostvareni izvozni prihod? Ja vam tvrdim da nije. Tvrdim da je novac odavde, sa teritorije Republike Srbije. To je novac koji su uplatili domaći privrednici za oglašavanje preko društvenih i socijalnih mreža. Nisu neki iz Amerike, iz Engleske ili sa bilo kog drugog mesta. Što bi neko ko nije prisutan na tržištu, plaćao reklamu na srpskom tržištu? Ne bi niko.

Od tih reklama, Gugl, Jutjub itd, koje su odavde, od naših privrednih subjekata uplaćene, vraća deo novca frilenserima, tako da ovde možemo pre da pričamo o uvozu, nego izvozu. Znate, uvek politički dobro zvuči kada kažete da neko nešto izvozi.

Kada smo tu priču otvorili i kada smo utvrdili da svako treba da plaća porez, ko obavlja neku delatnost, gospodine ministre, na desetine mojih prijatelja koji žive i rade u dijaspori pitali su me da li je tačno da će Republika Srbija da im uvede porez na njihove plate i zarade koje ostvaruju u inostranstvu. Postavio sam im pitanje – odakle vam to? Poslali su mi linkove baš opet sa Đilasovih medija, gde su citirali odredbe zakona, ne sve, nego samo one koji njima odgovaraju, da građani treba da plate porez koji žive i rade u inostranstvu.

Pazite, išli su toliko daleko i toliko bezobrazno da čak i tamo gde postoji sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, ako je poreska stopa manja u toj zemlji, da treba da plate razliku u Srbiji.

Znate, to su napisali. Da je neko drugi to protežirao, ajde da kažemo neznanje, da kažemo greška, ali to napišu Dragan Đilas i Šolak. Đilas i Šolak to napišu na svojim medijima, oni koji su majstori kako da prevare poreski sistem, da posluju ovde na teritoriji Republike Srbije, da ostvaruju prihode od preko 400 miliona evra, a da porez plaćaju Luksemburgu i znaju da niko ne može, pa čak ni oni, da budu dvostruko oporezovani. Ja mislim da je to jedan vrhunac bezobrazluka.

Mislim da bi u nekom narednom periodu, bez obzira da li je neko registrovan van teritorija Republike Srbije, ako obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije, da plati porez ili razliku ukoliko je registrovan u nekoj drugoj zemlji, jer ne možete novac da zarađujete ovde, a da porez plaćate drugima. To ne ide. To nigde ne postoji.

Konačno da tu dvojicu mangupa, barem što se poreskog dela, privedemo zakonu, izjednačimo njih zajedno sa svih ostalih osam miliona građana Republike Srbije, da plaćaju porez. Nadam se da će konačno i naše Republičko javno tužilaštvo i Više tužilaštvo u Beogradu da reaguju i na krivičnu prijavu Grada Beograda za sve one zloupotrebe, malverzacije, pranje para koje je sprovodio Dragan Đilas dok je bio gradonačelnik Beograda.

Dame i gospodo narodni poslanici, budžet Republike Srbije za 2020. godinu, s obzirom na okolnosti u kojima je danas država i ostatak sveta, mogu da kažem da je jedan od boljih u Evropi, a možda i šire. Mogu da kažem da je budžet izbalansiran, da ima razvodnu komponentu, da omogući dalji rast naše privrede, da ima komponentu podrške našem zdravstvenom sistemu kojim treba da nastavi da se bori protiv pandemije u 2021. godini, da ima komponentu podrške privrede, koja takođe treba da preživi i da se održi do završetka ekonomske krize koja je izazvana pandemijom kovida i da ima deficit koji garantuje stabilnost javnih finansija Republike Srbije.

Takođe, naš budžet ima i onu socijalnu komponentu, a to je povećanje penzija za naše penzionere, to je povećanje plata pre svega zdravstvenim radnicima, pripadnicima policije, pripadnicima Ministarstva odbrane, ali i zaposlenima u javnoj upravi. Čini mi se da baš oko tog dela postoje najveća sporenja da li je to trebalo učiniti, da li se to čini i u ovakvim vremenima i stalno pokušavaju da nas porede sa nekim zemljama koje nisu imale na vlasti bivši režim predvođen Draganom Đilasom. Naravno da ti građani imaju zbog toga i značajno veći životni standard, pa mogu mnogo laške ovakvu krizu da prebrode nego što mogu građani Republike Srbije.

Najveće kritike Fiskalnog saveta bile su usmerene baš u tom pravcu. Ja ne mogu sa se ne složim sa njima da kada kažu da je najbolje ulagati u javne radove i da će na taj način podsticaćemo rast BDP-a, pa u nekoj poslednjoj komponenti i rast životnog standarda, ali ja moram da postavim pitanje –kako će naši građani, dok ta poslednja komponenta ne počne da se dešava, a to je po pravilu na dugom štapu i traje nekoliko godina, kako će i od čega će oni da žive?

Čini mi se da Fiskalni savet nikako ne želi da prihvati te okolnosti i da jednostavno se ponaša na određen način i kao bivši režim i pokazuje da im uopšte nije stalo do građana Srbije, već do nekih brojeva, a pri tom zaboravljaju da iza svakog tog broja stoje na desetine hiljada života i sudbina građana Srbije. Tome se suprotstavljaju. Po njima ne treba ulagati u Ministarstvo unutrašnjih poslova, da smanjimo bezbednost naših građana, borbu protiv organizovanog kriminala, opšteg kriminala, pljačke, razbojništva, silovanja. To po Fiskalnom savetu ne treba da bude problem u državi, neka se građani snalaze sami kako znaju i umeju.

Ne trebamo ni da ulažemo u Ministarstvo odbrane, čuvamo svoju ne samo nepovredivost granica, nego svoju slobodu, jer čini mi se da su oni koji su prodali dušu đavolu slobodu odavno izgubili i ne znaju ni da je cene, a između ostalog i zato je bio napadan ovaj budžet i naravno ništa ne treba da iznenadi kada to ide iz kuhinje bivšeg viceguvernera Narodne banke, mog prezimenjaka, gospodina Milojka Arsića koji je jako blizak saradnik Dragana Đilas.

Ova diskusija koja je u mnogo čemu slična onoj diskusiji u načelu o budžetu Republike Srbije dala je neke određene reakcije kod Đilasovih portala. Nemam ništa protiv, neka oni pišu, neka napadaju, neka rade šta god žele, ali moram radi građana Srbije da kažem i šta su napisali – da li će naprednjaci za svakoga ko se ne slaže sa njima tražiti ostavku, nije tačno, ako neko ne radi svoj posao kako treba, neka podnese ostavku – i dokle će Skupština Srbije biti mesto odakle će se svakodnevno napadati svi neistomišljenici Aleksandra Vučića i SNS, jel zato plaćamo narodne poslanike?

Gde treba da iznosim svoj politički stav ili ocenu? Da li na ulici kao što su ovi oko Ivandana to radili, pokušavali da zapale Skupštinu? Da li u ringu? Da li treba da ćutim o kriminalu bivšeg režima i Draganu Đilasu i svemu onome što je radio? Tada bi bio dobar Đilasovim portalima i ne daj Bože da se neko drzne da kaže nešto loše, odmah će da ga napadnu pa su svi u strahu i sudije i tužioci. Niko ne sme ništa Draganu Đilasu. Malo se prevario. Mi ćemo u Narodnoj skupštini da pričamo kolika je lopuža i kakva je njegova ideologija i kojim se on bogovima klanja i šta je to u njegovoj osnovi.

Nisam se plašio Dragana Đilasa kada je bio na vlasti. Nisam se plašio Dragana Đilasa i bivšeg režima kada su me napali na Trgu oslobođenja u centru Požarevca na konferenciji za štampu koju sam držao. Snimilo je pet kamera, niko nije smeo da objavi. Jel to diktatura? Zamislite da li je to danas moguće? Nije, a zato što nemaju podršku u narodu oni hoće da predstave neku diktaturu. Hoće i nas poslanike da ućutkaju. Nazivaju nas – skupštinskom deponijom da bi nas ućutkali. Valjda se kamermani, snimatelji, kako li se već zovu, urednici RTS boje, ljudi koji učestvuju u prenosu Dragana Đilasa kada neki poslanik pokazuje dokument koji tereti Dragana Đilasa i dokazuje njegovu krivicu da se to uveliča i vidi na ekranu i onda pričaju o nekoj diktaturu oni, pa još nas pitaju – jel zato plaćamo narodne poslanike? Da, zato plaćamo narodne poslanike, da iznose svoje političke ocene, svoje političke stavove, da brane građane Srbije od tajkuna i lopuža kakav je Đilas. I jeste, tačno je zloupotrebio je položaj – iz Srbije je nestalo nekoliko miliona evra, otišlo u Grčku, verovatno u Đilasov džep za, pazite, konsultantske usluge prilikom izgradnje mosta na Adi. O tome ne sme više da se priča, osim naravno ovde u Narodnoj skupštini.

E, pa pričaćemo i može da tužaka koliko god hoće, ne bojimo ga se i pored toga što nas naziva skupštinskom deponijom i kada vidite kad neki njegov bot nešto napiše vidite kakva ideologija. Tačno je, svako pametan i školovan radi za Dragana Đilasa. Znači, mi smo glupi, nepismeni, nepošteni, nepodobni.

Već duže vreme u našem društvu, kao potpuno legitiman cilj političke borbe, a to vidim da radi samo Dragan Đilas i ekipa oko njega i možda čak i onaj nesretni Boško Obradović, provlači se jedna priča da kulturna elita treba da vlada u Srbiji i da su oni predstavnici kulturne elite, da su svi drugi građani drugog reda, niža rasa, manje vredni, pa to radi i onaj akademik Teodorović. To stalno pokušavaju da prikažu jednog, bilo kog Đilasovog protivnika, kao, recimo, muškarca koji nema zube, koji je neobrijan, koji je prljav, koji je pocepan, pa time se bavi Đorđe Vukadinović. Čitali smo ovde njegove članke, a da su oni školovani i pametni, umiveni, obrazovani i da više vrede. Svaki čovek isto vredi, bez obzira na njegovu stručnu spremu. Njegov život je potpuno isto vredan, njegova sudbina potpuno je isto vredna i to što možda neko nema novca ne znači da je nesposoban i to što neko ima novca ne znači da je sposoban, jer Dragan Đilas nije sposoban, nego je lopuža, ništa drugo.

Vidite kakvu ideologiju kod nas u Srbiju pokušavaju da dovedu, spaljivali su knjige, ne može niko da kaže da nisu. Jesu. Jel su pokušavali oko Ivandana da uđu u Narodnu skupštinu, ne da je zauzmu, nego da je spale? Jesu. Jer pokušavaju da vladaju Srbijom bez podrške građana? Pokušavaju. Jer su svi drugi građani koji nisu sa njim ili ne misle isto kao oni građani drugog reda po njima? Jesu. Pa, čija je to ideologija?

Nacisti su došli na vlast bez izbora, ukinuli parlament, nazvali sve druge građanima drugog reda, sprečavali slobodu govora, slobodu mišljenja, slobodu okupljanja, palili su knjige, političke neistomišljenike zatvarali u koncentracione logore. Pa, jel to Srbija kakvu nudi Dragan Đilas? Ako ne može da pobedi na izborima, to je Srbija kakvu on nama nudi.

Da poručim još jednom ne bojimo ih se. Nismo ih se bojali dok su bili na vlasti, nećemo ni sad, ne samo zato što smo hrabri, nego zato što radimo u interesu građana Republike Srbije i ovaj budžet koji ćemo izglasati za nekih sat ili dva takođe je u interesu građana Republike Srbije, a nikako u interesu hohštaplera, tajkuna i lopuža kakav je Đilas.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ako je neka organizacija Vladina, znači, ona odgovara Vladi Republike Srbije, a saveti nacionalnih manjina su nezavisni organi, tako da, ne mogu nikako da budu vladine organizacije, čak ni nivo vlasti.

Ali, da počnemo da pričamo o budžetu.

Drago mi je za ove podatke koje ste izneli u vezi lokalnih samouprava i projekti iza koji stoji Vlada Republike Srbije, i u pravu ste, nisu to mali novci, kako to vole da kažu kolege iz AP Vojvodine. Sasvim sam siguran da velika većina lokalnih samouprava na teritoriji Republike Srbije po raznim osnovama, potražuje određena sredstva iz budžeta Republike Srbije. Tu imamo i ovaj nenamenski transfer koji im uplaćujemo svake godine.

Voleo bih kada bi naše lokalne samouprave, pa i one iz gde je pretežno bošnjačko stanovništvo, ne da predaju zahteve za dodelu sredstava za nenamenske transfere. Da objasnim građanima, vi znate šta je to, nenamenski transfer je da lokalna samouprava po svojoj volji može da troši novac. Najčešće velika većina nenamenskih transfera završi za plate, ili pokrivanje nekih gubitaka često u javnim preduzećima, gde je osnivač ta ista lokalna samouprava.

Više bih boleo kada bi to bili namenski transferi na osnovu projekata, da ne samo oni koji vrše vlast u takvim lokalnim samoupravama imaju korist, već i građani, u čije ime vrše vlast.

Sasvim sam siguran da bi stanovnici, građani i u Požarevcu, i u Smederevu i u Petrovcu na Mlavi i u Novom Pazaru, bili zadovoljniji i srećniji ako bi se na taj način novac trošio.

U ovom budžetu za 2021. godinu primećuje se da ozbiljna sredstva nastavljaju da se daju sistemu zdravstvene zaštite i da to u ovom trenutku zahteva jedna epidemiološka kriza sa kojom je Srbija opterećena.

Međutim, uvek ćete imati, koliko god novca da izdvojite, uvek ćete imati nezadovoljne, koliko god novca izdvojite. Sada sam čuo da je lečenje od Kovida, da košta građane po džepu, i da čak i onu osnovnu medicinsku zaštitu moraju da plaćaju.

Međutim, s tim ipak ne mogu da se složim. Ne mogu, ja sam upravo završio tu epizodu u svom životu, i znam da ništa nisam platio od medicinskih sredstava, i nije niko u Srbiji.

Isto tako, vratiću se na to kasnije, ali samo da spomenem, da po nekim podacima koji je nama dostavio Fiskalni savet, Srbija ima najmanje bolničkih ležajeva u zemljama centralne i istočne Evrope.

Onda ja moram da postavim jedno drugo pitanje, a kako to Srbija, koja ima najmanje bolničkih ležajeva u zemljama centralne i istočne Evrope, u ovom trenutku ima najviše građana u odnosu na broj stanovnika koji se leče u tim bolnicama?

To nije samo proizvoljan podatak koji dajem, jer je nivo te sekundarne zdravstvene zaštite, koja je jako opterećena epidemijom Kovida, na takvom nivou da mogu da kažem da imamo u odnosu na broj stanovnika i broj zaraženih najmanju smrtnost. Ne samo u zemljama centralne i istočne Evrope, nego na teritoriji čitave Evrope. Valjda to govori o tome koliko smo uspeli da u relativno kratkom vremenu naš zdravstveni sistem prilagodimo situaciji u kojoj se čitava država i njeni građani nalaze.

Ono što još takođe, mora da se pohvali u budžetu Republike Srbije jeste da on osim onog razvojnog dela se bavi i onim socijalnim, a tiče se plata i penzija za 2021. godinu, i čini mi se da se tu vode najveće polemike u društvu danas, ne ovde među narodnim poslanicima, očigledno je da je Dragan Đilas našao neke druge koji će u njihovo ime da pričaju da li na sednicama skupštinskih radnih tela, da li na javnom servisu, da li u sredstvima, medijima itd. Očigledno je da je Dragan Đilas nekog drugog pronašao.

Fiskalni savet, kao jedan državni organ, koji je nezavisan u svom radu, ali takođe, odgovara Narodnoj skupštini i za svaki Zakon o budžetu, Zakon o rebalansu, finansijskih i drugih zakona, mora da da svoje mišljenje Narodnoj skupštini i ocenu efekata donošenja jednog takvog zakona. Ovo je, što držim u ruci neki papir, koji je sve, samo ne ono što je posao Fiskalnog saveta, sve drugo jeste, i politika, i mogu da kažem i amaterizam, napisano, potpisano.

Cenim gospodina Pavla Petrovića, i biću, uzimam u obzir kada govorim o njegovim mišljenjima i ocenama i njegove godine, ali ipak, ne mogu da oćutim da mora da se na ovakav jedan način napadaju ispravne i dobre politike koju vodi Vlada Republike Srbije.

Već, da kažem, na početku, prva stvar koja zapada u oči, kaže da je najveći strukturni trajni problem unutar budžeta za 2021. godinu, koji će se teško otkloniti su prevelika izdvajanja za subvencije i plate u javnom sektoru i penzije, naravno.

Dame i gospodo narodni poslanici, u poslednje tri decenije život u Srbiji nije ni malo lak. Neko je očigledno, valjda zbog toga što je on imao komotan život, nije uzimao u obzir kako živi većina građana Republike Srbije? Poslednjih trideset godina, imali smo i ratove i sankcije, i zločinačku agresiju nato pakta, na kraju petooktobarske revolucije, unakažena privreda privatizacijom, unakažena privreda i javne finansije pljačkom i naravno da se sve to odražavalo na životni standard građana?

Ja postavljam jedno pitanje, pošto je navodno prevelika razlika između zaposlenih u javnom sektoru a to je takođe jedna igranka brojeva, šta je to javni sektor, a šta su to plate? Tim brojevima jako vešto pokušava da manipuliše Fiskalni savet, zato što je javni sektor i Elektroprivreda Srbije, da li se finansira EPS iz budžeta Republike Srbije? Apsolutno, ne.

Da li se druga javna preduzeća finansiraju iz budžeta Republike Srbije? Apsolutno, ne.

Da li ona žive i rade na nekom tržištu1? Apsolutno, da. Zarađuju za svoje plate.

A one plate koje se isplaćuju iz budžeta Republike Srbije, to su plate uprave, ovih ljudi ovde što nas, kao narodne poslanike, opslužuju.

Da li neko od vas ima predstavu koliko prima osoba sa 20 godina radnog staža, visokom stručnom spremom? Kolika je plata u Narodnoj skupštini, odnosno ostatku uprave na teritoriji Republike Srbije, da li neko zna? Da li zna da je manja zarada od proseka na teritoriji Republike Srbije? I ova povećanja plata koja treba da se dese u 2021. godini, osim za pripadnike Ministarstva odbrane, Ministarstva unutrašnjih poslova, zdravstvenih radnika, odnose se i na tu našu upravu koja, mogu da kažem, da je jedna od poslova i delatnosti koja je najslabije plaćena u Srbiji. Ali, to Fiskalni savet neće da kaže. Oni će njih da ubace u prosek sa elektroprivredom Srbije, sa drugim javnim preduzećima i da kažu – eto, oni žive bolje od svih ostalih u Srbiji, dobijaju pare iz budžeta, a ne rade ništa, što, naravno, nije tačno. E, to je to politikanstvo Pavla Pavlovića i Fiskalnog saveta koji, mogu da kažem, ne radi svoj posao kako treba.

Kad čitate ovo, pogledate i neke stvari koje su neistinite. Kaže da se subvencije uplaćuju i EPS-u, „Srbija gasu“, „Petrohemiji“ i drugima. Ni jedna subvencija nije uplaćena ni EPS-u, niti „Srbija gasu“. Jedino ako računa na projekte kao što je „Turski tok“, odnosno Južni tok. Ali, to nije, ljudi moji, tekuće poslovanje. To je investicija. To je projekat.

„Petrohemija“ je preduzeće u restrukturiranju koje je unakaženo privatizacijom i vraćeno državi sa dugovima. Pa, kao što smo rešili problem i „Sartida“, kao što smo rešili problem „Bora“, rešićemo problem i „Petrohemije“. Ali, bitno je da se nešto napadne i da se kaže da nije dobro. I to je taj problem koji imamo unazad već, mogu da kažem, godinama.

Dalje, stalno, kada god čitate njihovu ocenu, uvek će nešto da se prećuti, da bi se svi rezultati koje imamo osporavali i prikazivali na jedan prilično neispravan način. Recimo, u svakoj njihovoj oceni unazad evo već godinama stoji da Srbija u odnosu na zemlje centralne i istočne Evrope beleži manji rast bruto proizvoda, da nemamo dovoljno investicija, da se ne ulaže dovoljno u infrastrukturu, da se ne ulaže dovoljno u zaštitu životne sredine. I kao podatak počinju znate od koje godine? Od 2010. godine. Od 2010. godine, kada je na vlasti bio bivši režim, kada smo imali negativan rast bruto proizvoda, odnosno pad od 3,5%. Ali, to ne smeta Fiskalnom savetu. Oni to neće da kažu. Kažu – to nije njihov posao. A zašto ne pogledamo 2016, 2017, 2018. godinu? Zašto ne pogledamo da smo i kada smo sprovodili mere fiskalne konsolidacije 2015. godine imali blagi rast od 1%, a 2016. godine već ozbiljniji rast. To Fiskalni savet neće da vam kaže.

Isto tako, neka mi kažu u kojoj to zemlji na svetu do sada, kada su sprovođene mere fiskalne konsolidacije, je beležen rast bruto proizvoda? Ja ne znam, zaista, ni za jednu takvu zemlju.

Ono što drugo što se takođe jako važno prećutkuje – većina zemalja centralne i istočne Evrope su članice EU. Znate, Srbija kao kandidat za članstvo u EU ima pravo na određena bespovratna sredstva koja se zovu predpristupni fondovi. Ali zemlje članice EU imaju pravo na fondove EU. Odnos je u najbolju ruku po Srbiju deset prema jedan. Znači, za jedan evro koji mi dobijemo od EU, članice za takve projekte dobijaju deset puta više.

Zamislite sad, evo neću ni jednu zemlju da spominjem, kada vi morate dve ili tri milijarde evra da obezbedite u nekom periodu za izgradnju auto-puta, rekonstrukciju železničke pruge, izgradnju bolnica, ulaganju u zdravstveni sistem, da obezbedite izvore finansiranja, a to neka članica EU dobije besplatno i vi sa takvom članicom EU ne samo da držite korak, nego ste u nekim elementima i značajno bolji. A što to Pavle ne kaže? Zašto to ne napiše? Što se sa nama poslanicama odnosi na jedan način kao da smo mi ljudi koji ne znamo da razmišljamo svojom glavom i ne razumemo se uopšte u posao koji radimo? Hajde, ja razumem za ove polupismene novinare Đilasovih medija, pa ni ne znaju da napišu šta je bilo na sednici odbora, ne znaju, šta da im radim, nisu naučili, nisu naučili ni kući da budu vaspitani, da govore istinu, a druga stvar je da i kad hoće, oni to ne znaju. Ali, činjenica jeste da u poslednje vreme Pavle predstavlja Dragana Đilasa. Evo jedan primer za to.

U ovoj oceni fiskalne stabilnosti kaže se da iznenađuje činjenica da u budžetu Republike Srbije nisu predviđena sredstva za RTS i RTV. Mene to uopšte ne čudi. Pa, skinuli smo sa javnog servisa konačno, s grbače javnog servisa skinuli smo „Dajrek mediju“ i Dragana Đilasa. Znate kako je to izgledalo? Iz budžeta se odvoji pet ili šest milijardi dinara i uplaćuje se Javnom servisu, zato što ima obezbeđeno način finansiranja za plate i tekuće troškove. Javni servis po bagatelnim cenama prodaje, ili možemo reći slobodno - i poklanja sekunde Draganu Đilasu, koji to prodaje kao ekonomsko-propagandni program na tržištu i zgrće ogroman novac. To nije bilo iz budžeta možda, na posredan način. Što se tada Fiskalni savet nije javio da vrši analizu poslovanja RTS i drugog javnog servisa, kao što je to napravio, na prilično nestručan, nekorektan način sa, recimo, „Er Srbijom“.

Za kolege poslanike koji nisu pogledali ocenu, pogledajte, celo jedno poglavlje „Er Srbija“, celo jedno poglavlje. Kako se zove to poglavlje - Da li je pandemija uzrok svih problema u poslovanju „Er Srbije“? Da li je ovo seminarski rad? Šta je ovo? Politički pamflet? Šta je? Da li je to ocena?

Ja kažem da je ovo ponižavanje svakog narodnog poslanika i parlamenta u celini. Jel imamo mi koji državni organi i treba da se bave poslovanjem javnih preduzeća? Pa, jel nemamo DRI? Ona je ta koja daje te ocene, a ne Fiskalni savet.

Druga stvar, ovo je neistina do neistine. Ako pogledate dobro to mišljenje Fiskalnog saveta videćete da ga prave na osnovu podataka koje navodno ne mogu da provere. Pogledajte Zakon o budžetskom sistemu, koji reguliše nadležnosti Fiskalnog saveta.

Znači, za sve što ga interesuje, svaki državni organ, svako ministarstvo, pre svega Ministarstvo finansija, mora da dostavi odgovore na njihove zahteve. Da li su neki put zatražili? Nisu. Da li znate zašto? Pa, ne bi mogli ovako da naruže nikoga, jer bi imali sve podatke, jer bi morali mnogo da se namuče, da jednu ovakvu priču ispišu. Ovo su bajke što su pisali. Bajke, ništa drugo. To je očigledno neki poriv da se podrži politika bivšeg režima i Dragana Đilasa. Ja ne znam kako to da objasnim?

Ne mogu da objasnim ni mazohizam sa Javnog servisa, koji taj Fiskalni savet veličaju, a taj isti Fiskalni savet je dozvolio da njihove egzistencija i njihove plate i njihova javna preduzeća budu ugrožena od tog istog Dragana Đilasa. Fiskalni savet je ćutao.

Druga polemika koja se isto vodi u javnosti već duže vremena jeste tih čuvenih 100 evra koje je Republika Srbija, zbog rešavanja problema u svojoj privredi, poklanjala građanima. Ljudi, da, to je koštalo Republiku Srbiju oko 700 milina evra. To to je taman onoliko koliko je Đilas opljačkao dok je bio na vlasti u Srbiji i tada je isti taj Fiskalni savet o tome ćutao.

Sve ove mere koje smo imali u toku 2020. godine, zbog prevazilaženja problema koje ima privreda, pojedine grane, dali su svoje rezultate. Dali su svoje rezultate da je sada Srbija možda sa najboljim rezultatom u Evropi po pitanju ekonomije.

To je sada primarna stvar, kako da sačuvamo na prvom mestu zdravlje i živote naših građana, a na drugom mestu da sačuvamo privredu od koje te isti građani žive. Ona sekundarna, koja takođe nije ni malo beznačajna, jeste da našu privredu pripremimo za period posle krize.

Svakako, ministre, drago mi je da u budžetu za 2021. godinu i o tom delu govorite, jer problemi sa krizom počeće da se rešavaju u 2021. godini, da naša privreda bude stabilna i da u trenutku kada to bude bilo moguće u punom kapacitetu počne da radi.

Samo da vas podsetim, 2008. godine smo, takođe, imali finansijsku krizu. Finansijska kriza bila je mala beba sa krizom koja danas u ekonomskom smislu, ne samo u zdravstvenom. I pored toga, nismo prodali pet milijardi evra deviznih rezervi da ne bi sačuvali kurs dinara, kao što je to bilo tada.

Da vas podsetim sa 78 dinara, avgusta meseca 2008. godine, na 119,80, avgusta meseca 2012. godine. Nismo imali inflaciju, nisu nam zatvarane fabrike, nisu ljudi gubili posao, nismo imali negativan BDP. To su sve neki rezultati sa kojima danas u ovom trenutku vrlo malo zemalja na zemaljskoj kugli može da se pohvali, a onda se pojavi neko iz Fiskalnog saveta i da kaže kako to ništa ne valja?

Kada smo raspravljali o rebalansu budžeta za 2020. godinu, jer vidim da to izgleda jedan od najvećih problema koji Fiskalni savet ima, to je EPS. Evo, napisali su da su primili subvencije, što naravno nije tačno, ja sam tada rekao da je EPS najveći gigant na teritoriji Republike Srbije, da bi svako hteo da ga poseduje, a ako ne može da ga poseduje, bar da ga eksploatiše i onda dolaze te priče iz raznih finansijskih organizacija, ne da li treba da se sprovede reforma u EPS-u, nego da odrede i način kako ćemo da je sprovodimo. Znate, odakle je to najviše išlo? Baš iz Fiskalnog saveta. Znate li od koga je to išlo najviše? Od člana koji je podneo ostavku. A da li znate gde danas radi taj sada već bivši član Fiskalnog saveta? Pa, u finansijskim organizacijama.

Ništa ovde nije slučajno i ništa se ne dešava slučajno. Ovde je za cilj da sve one mere koje sprovodimo, koje su u interesu građana Republike Srbije, ali nisu u interesu bivšeg režima, nisu u interesu tajkuna. To što ne damo da više neko pljačka Republiku Srbiju, to je njima problem i zato imamo ovakva mišljenja koje daje Fiskalni savet.

Još nešto i završavam. Ovo je peto ili šesto mišljenje Fiskalnog saveta uzastopno koje ne samo da vređa dostojanstvo Narodne skupštine, nego nije ni dalo ispravnu ocenu, odnosno sve što je napisano u ranijim mišljenjima nije se obistinilo i pokazalo kao netačno.

Ako neko pogreši pet puta uzastopce, a za to prima ogromnu platu pored penzije, vreme mu je da podnese ostavku. Taj posao više ne treba da radi, jer nije sposoban, a to što nije sposoban, nema potrebe da angažuje Milojka Arsića, bivšeg viceguvernera, koji je, dok je bio viceguverner, fingirao izveštaje dve banke, Razvojne banke Vojvodine i Agrobanke. Nije se brinuo o njihovoj likvidnosti, a cena sitnica - milijardu evra, ni manje, ni više. Sada je on taj koji daje savete Fiskalnom savetu šta Fiskalni savet treba da napiše. Baš me interesuje da li i za to dobija novac od Fiskalnog saveta? Proverićemo i to, da vidimo da li takve stručnjake angažuje Fiskalni savet, da pišu ovakve neistine, političke pamflete narodnim poslanicima.

Zbog sveta što je Vlada Republike Srbije uradila u proteklom periodu u interesu građana Republike Srbije, zato što su ti rezultati vidljivi, opipljivi, stvarni, nema razloga da u danu za glasanje ne podržimo ovaj budžet.

Kolega, ja se sećam vremena, ako ste vi zaboravili, za vreme bivšeg režima kada je takođe vaš predsednik stranke participirao vlast, da ako je neko hteo da primi injekciju morao je da kupi alkohol i vatu, špric i iglu. Tako je bilo pre nekoliko godina, nismo to zaboravili.

Takođe, moram da vam kažem da srednje teški pacijenti i teški pacijenti, znači, onima kojima je zdravlje i život su najozbiljnije ugroženi, imaju apsolutno besplatno lečenje od svega, od antibiotika, suplemenata, vitamina, antipiretika, analgetika i svega ostalog.

Jedan moj sugrađanin, koji je inače doktor internista, kaže ovako – vidim da se država ozbiljno pripremila i skidam kapu predsedniku Aleksandru Vučiću. Prvi put mogu da dam čoveku lek čija jedna doza košta 1.500 evra i da ga imam dovoljno za svakog pacijenta kome je taj lek potreban, jer taj lek treba da mu sačuva život.

Jel o tome pričamo mi ili pričamo o vitaminima ili aspirinima? Vitamini i aspirini, jel tome pričamo? Antibiotici? Ne možete da kupite u slobodnoj prodaji antibiotik bez recepta. Ako ga kupujete sa receptom, on je besplatan.

Nemojte da iznosite neistine. Analgetici i antipiretici nikad nisu bili na pozitivnoj listi za lečenje i oni ne leče, oni olakšavaju bolest, podnošenje bolesti. Izlečili biste svakako i bez toga. Ono što leči je besplatno i nemojte tako da budete zluradi.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vaš posao kao ministra finansija u Vladi Republike Srbije je da napravite Zakon o budžetu, odnosno rebalansu budžeta koji treba da odgovara ekonomskom stanju u državi, a sada u vanrednim okolnostima i zdravstvenom stanju. Treba da napravite Zakon o budžetu koji će da omogući zdravstvenom sistemu Republike Srbije da zaštiti živote i zdravlje građana Republike Srbije. Treba da napravite Zakon o budžetu koji treba da u ovim, ne baš lakim, vremenima omogući privredi i realnom sektoru da funkcioniše.

Osim što morate takav budžet da napravite, da predložite Narodnoj skupštini i osim što morate da budete ubedljivi da je to zaista najbolje što je Republika Srbija mogla da ponudi narodnim poslanicima, narodni poslanici kada donose svoje odluke treba da se rukovode i mišljenjem jednog posebnom savetodavnog tela koje treba da predstavi narodnim poslanicima šta to Vlada Republike Srbije i vi kao ministar radite. Zato je nekim Zakonom o budžetskom sistemu utvrđeno da to treba da bude Fiskalni savet.

Srbija unazad, od kada je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, a tada predsednik Vlade Republike Srbije, pokrenuo reforme, čini mi se da, Fiskalni savet nije dorastao zadatku koji je imao. Vreme je da mi možda u Narodnoj skupštini postavimo pitanje – šta to naš Fiskalni savet radi? Projekcije koje mi dobijamo, kao narodni poslanici, i prema kojima treba da se odlučimo hoćemo li da glasamo za Zakon o budžetu ili rebalansu budžeta, svejedno, izveštaji koje dobijamo od Fiskalnog saveta, svi do jednog, ama baš svi do jednog, su bili netačni i sve do jednog ih je vreme demantovalo. Zato postavljam pitanje – šta radi predsednik Fiskalnog saveta, šta radi jedan član, jer drugi je podneo ostavku? O tome ćemo malo kasnije. Kakve to izveštaje mi, kao narodni poslanici, dobijamo na osnovu kojih odlučujemo da li ćemo da glasamo za vaš Zakon o budžetu ili ne?

Evo, kad god uzmem da čitam izveštaj Fiskalnog saveta, postavim pitanje – ko je ovo pisao? Da li je izveštaj pisao Fiskalni savet, odnosno njegov predsednik, Pavle Petrović, ili je pisao možda vlasnik tabloida Brkić, ili glavni i odgovorni urednik NIN-a, Milan Ćulibrk? Znači, verujte, kad čitam, ne vidim nikakvu razliku u onome što je napisano. Jedan sa šifrom, drugi je samoprozvani ekonomski stručnjak, po meni najobičnija neznalica, i treći je navodno profesor ekonomije, koji se neuspešno bavi politikom, umesto da se bavi onim zbog čega ga je Narodna skupština postavila, odnosno imenovala da bude predsednik Fiskalnog saveta.

Pogledajmo šta piše u tom izveštaju, na osnovu koga mi treba da se odlučimo da li ćemo da podržimo vaš Predlog zakona o budžetu. Između ostalog, piše da ne treba ulagati u odbranu i policiju. Sad ja postavljam jedno pitanje – a ko radi u toj odbrani i policiji? Jel su to neki ljudi koji nisu građani Republike Srbije? Jel oni ne treba da postoje? Da li treba da funkcionišemo po principu komuna i bezakonja? Da li se ulaže u zarade tih zaposlenih? Hoćemo li policijsku patrolu koja ide na uviđaje, recimo, u najobičnijem saobraćajnom malom udesu, nećemo o velikim tragedijama da pričamo, u zimskom periodu da idu ili pešice ili u automobilima sa letnjim gumama ili da nemaju goriva? Da li nam takvu Srbiju predlaže Fiskalni savet?

Da nam, recimo, naši predstavnici organa unutrašnjih poslova budu u pocepanim uniformama? A tako smo ih zatekli 2012. godine, u uniformama starim po deceniju i više.

Da li Fiskalni savet želi da se vratimo u ta vremena? Oni to predstavljaju kao da je to neki trošak koji je potpuno državi nepotreban, kao da, recimo, vojska i policija samo uvoze opremu i naoružanje, kao da to nije jednim dobrim delom i naša domaća privreda, čak najvećim delom, pretežno velikim delom, u kojoj rade naši radnici koji imaju svoje kooperante u svom radnom procesu i u realnoj privredi. Pa, šta, i te ljude treba da ostavimo bez posla?

Sad ide nešto najbezobraznije što sam mogao da pročitam u ovom mišljenju Fiskalnog saveta – da su oni nas opominjali kako umesto u vojsku i policiju treba da ulažemo u zdravstveni sistem Republike Srbije. To nije tačno. I još piše u ovom izveštaju kako je naš zdravstveni sistem maltene na nivou s kraja 19. veka. Pa bih pitao gospodina predsednika – je li Klinički centar u Nišu završen, prvi klinički centar koji je završen otkad Srbija postoji, pre pandemije, pre korone? Ali, to predsedniku Fiskalnog saveta nije bitno, jer on se valjda informiše iz tabloida ili NIN-a. On to valjda čita. To su ti podaci koje on uzima. To sam video onda u onom njegovom naučnom radu, koji je prezentovao na biznis forumu na Kopaoniku, pod nazivom – Stopa nezaposlenosti nije se desila bez rasta bruto-društvenog proizvoda. Evo, posle četiri ili pet godina taj isti predsednik Fiskalnog saveza kaže – pa, jeste, sad je stopa nezaposlenosti rekordna, na 7,3%.

I onda izmišlja razloge zašto, ne može on na nas poslanike više da utiče, naučili smo mi na njega, nego da bi prezentovao ljudima koji se ne razumu toliko u javne finansije, zašto Predlog zakona o budžetu nije dobar. Pa, između ostalog, navodi da smo mi trošili sredstva od davanja koncesije Aerodroma „Nikola Tesla“. Vi ste mu ponovili na Odboru, a i rečeno mu je na sastancima prilikom izrade budžeta, da su ta sredstva već bila opredeljena pre godinu dana za otplatu nekih kredita i da je samo jedan manji deo ostao deponovan na računima trezora Republike Srbije. Ako je to znao, a napisao ovo, ja njemu ne verujem više u njegove dobre namere, jer je svesno hteo sve da nas dovede u zabludu.

Ili ona čuvena rečenica, isto ima ovde napisano – zašto se „Er Srbiji“ daje 35 miliona evra subvencija? Na stranu mnoge stvari koje ste vi izneli, gospodine ministre, za koje ste bili potpuno u pravu, i da je taj „Er Srbija“ dovozio respiratore i medicinska sredstva i skafandere za vreme pandemije i da bi morali da klečimo, kumimo, molimo da nam neko drugi to doveze, „Er Srbija“ koja je vraćala naše građane koji su bili svuda po svetu, a maltene više nikakvog avionskog saobraćaja više nije bilo, sve je to vratila „Er Srbija“ i samo dokazala da nama nacionalni avio-prevoznik jeste potreban.

Ali, jedno drugo pitanje – zašto Fiskalni savet konačno ne kaže, nek naprave jednu analizu – koliko poslovanje „Er Srbije“ u normalnim okolnostima doprinosi BDP Republike Srbije? Da li je to 35 miliona evra? Ja tvrdim da nije. Neki koji su pesimisti kažu da je 1%. Neki koji su optimisti kažu da je 3%. Ne znam, ne ulazim u to, možda je istina negde na sredini. Ali, kad pogledate sve kooperante koji rade u sistemu „Er Srbija“, to je ozbiljan broj ljudi koji radi, koji zarađuje svoju platu, koji uplaćuju doprinose, koji pune naš budžet. E, onda to smeta nekom Pavlu, da kaže – nama ta „Er Srbija“ ne treba.

Drugo, stalno se prebacuje i to godinama unazad traje, da mi imamo određena državna odnosno javna preduzeća koja su neefikasna, da imaju prevelik broj zaposlenih. Čak su o tome pravili određene analize. Zbog toga je Republika Srbija imala prilikom svakog zaključenja ugovora sa MMF problema, baš zato što je Fiskalni savet, radeći u korist određenih finansijskih institucija, da prevedem – banaka, tražio da se sprovede reforma Elektroprivrede Srbije, a ta reforma je značila prodaju Elektroprivrede Srbije, ništa drugo.

Pitanje je sada – koliko oni zaista vode računa o građanima Srbije? Zato što to naše javno preduzeće posle svega onoga što su građani Srbije prošli za vreme i ratova i sankcija i jedne štetadžijske vlasti za vreme DOS-a i svih njegovih mutacija i kloniranja koja je u finansijskom smislu bila gora nego ratovi, tim istim građanima treba da naplaćujemo struju kao što je u zemljama EU gde radnici imaju najveća primanja. Valjda je to njima cilj i tome bi nepovratno i vodila privatizacija kakvu bi oni sprovodili EPS.

Najviše vam se gospodine ministre prebacuje, tih čuvenih 100 evra svakom punoletnom građaninu Republike Srbije. Ne znam zašto to ubacuje i ovaj izveštaj, to je već završeno. Mi smo taj rebalans izglasali. Taj novac je dat građanima Republike Srbije. Jako je teško objašnjavati – ej, ljudi, država ne postoji radi sebe, ne postoji ni radi tajkuna, postoji valjda zbog tih građana, valjda oni treba da uživaju, dobiju nešto od te države i objašnjavati im da je to bila potreba stanovništvu, ne samo sa one ekonomske strane, nego i sa one psihološke strane, da je bilo vanredno stanje, da je pandemija itd.

Sa one ekonomske strane, znali smo i vi i ja tada, da turističkih putovanja van Srbije neće biti i taj novac koji je davan građanima je iskorišćen najviše da završi u domaćoj potrošnji jednim dobrim delom u onom sektoru koji je najviše bio pogođen za vreme vanrednog stanja, a to je ugostiteljstvo i hotelijerstvo.

Pa sada, hoćemo li vlasnicima hotela i ugostiteljskih objekata da poklanjamo novac i da oni ništa ne rade ili ćemo da damo građanima koji će da troše novac, da ovi rade, zarađuju plate i naravno svi oni koji su u nizu pružanja takvih usluga da imaju neku korist, ali to je jako teško objasniti predsedniku Fiskalnog saveta, Pavlu. Zašto?

Evo, taj Fiskalni savet je postojao od kada je i Dragan Đilas bio na vlasti, i evo sada se polemika vodi oko 700 miliona evra koji su dati građanima Republike Srbije, Zakonom o rebalansu budžeta, a koje je dala Skupština Srbije, odnosno koja je izglasala. Nisam čuo ni jednom predsednika Fiskalnog saveta za vreme prethodnog režima da kaže Đilasu da ne krade i ne ukrade 700 miliona evra od građana Republike Srbije.

Pazite, on je ukrao od svakog građanina 100 evra, punoletnog, ali Pavle je tada ćutao. Sada ne znam da li on radi za građane ili radi za tajkune? Sve ovako kako radi mene ubeđuje da ne radi u interesu ni građana, ni Srbije, nego u interesu tajkuna, jer zaista dok su oni bili na vlasti, bivši režim, ja nisam čuo ni jednu ozbiljnu kritiku Fiskalnog saveta, ne na način kako su trošili novac, nego kako su krali državne i narodne pare.

Tako da, gospodine ministre, nećemo se opredeliti da glasamo, bar ja, na osnovu izveštaja Fiskalnog saveta i njihovog mišljenja, nego na osnovu naših iskustava kakve zakone u budžetu predlaže Vlada Republike Srbije, zato što imaju kontinuitet sa onim prvim budžetima od 2014. godine i što se drži onog kontinuiteta koje je postavio tada predsednik Vlade, a sada predsednik Republike Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Brnabić, pre nešto više od tri godine vi ste predstavili svoju prvu Vladu, svoje prve kandidate za ministre i tada ste nam nešto obećali. Obećali ste da će to biti Vlada kontinuiteta sa prve dve vlade tadašnjeg premijera, a sadašnjeg predsednika Republike Srbije gospodina Aleksandra Vučića. U vaše obećanje smo vam poverovali.

Pre nego što nastavim svoju diskusiju moram da postavim jedno pitanje i vama i narodnim poslanicima, ali i građanima Srbije. Da se niste držali tog obećanja koje ste nam dali pre nešto više od tri godine, da li bi Srbija uspela da se izbori sa onim prvim talasom Korona virusa? Tvrdim da ne bi. Onakvu Srbiju kakvu smo zatekli 2012. godine, potpuno devastiranu, sa potpuno razorenim privrednim sistemom i potpuno razorenom saobraćajnom infrastrukturom građani Srbije bi bili žrtve ovakve pandemije.

Zahvaljujući tim reformama koje je započeo Aleksandar Vučić 2012. godine počeli smo da obnavljamo Srbiju i da stvaramo privredu koja odgovara građanima Srbije, privredu koja će da stvori socijalnu jednakost i stabilnost, privredu koja će da stvori ekonomsku stabilnost, privredu koja će da stvori političku stabilnost i politički ugled u međunarodnoj zajednici. Reformom privrede postigli smo i fiskalnu stabilnost i da nije bilo tih reformi u oblasti privrede bilo kakva borba protiv Korona virusa ne bi bila moguća. To je samo dokazalo da ste ispravno postupili kada ste nam obećali i držali se reformi koje je započeo Aleksandar Vučić.

Nemojte da vas čudi što bivši režim za svaku fabriku koju otvori predsednik ili vi tvrdi da dovodimo robovlasnike u Srbiju, a da su građani Srbije ne radnici nego robovi. Nemojte da vas iznenadi što kada svaki put otvorimo neku deonicu autoputa ili započnemo izgradnju autoputa napadaju vas, napadaju predsednika Vučića, tadašnjeg ministra gospođu Mihajlović kako su sredstva obezbeđena nepovoljnim kreditima i kako će puno novca da se pokrade prilikom izgradnje tog autoputa.

Bivši režim, bivši tajkunski režim ne može da podnese da Srbija napreduje i stiče ugled u međunarodnoj zajednici. Nije njima nikada ni bilo stalo do tog ugleda jer bi se za njega i borili dok su bili na vlasti. Njima je stalo samo do načina kako da dođu do državnog novca, kako da ga zloupotrebe i kako da još više od Srbije naprave dolinu nesrećnih.

Sada imamo jedno novo ministarstvo gde treba da bude moja doskorašnja koleginica Gordana Čomić ministar. Da ne ispadne da sam protiv dijaloga, ali bih voleo, pošto poznajem gospođu Čomić dvadesetak godina, nikada nismo bili na istoj strani, kada su bili u pitanju državni interesi često sam sarađivao i to jako dobro sa gospođom, o čemu će gospođa Čomić da priča sa Đilasom ili Šolakom u tom dijalogu?

Šta će oni da obećaju, šta će da ispune, da kažu – ej, sada ćemo malo manje da krademo ili da obećaju – evo, nećemo više uopšte da krademo, časna pionirska reč. Pa, pre će čovečanstvo da stigne u neku drugu galaksiju nego što će to da se desi. Ja vam želim uspeha i na tom polju gospođo Čomić, ali da se vratimo onome što čeka ovu Vladu.

Čeka nas dalja borba sa pandemijom koja je zadesila Republiku Srbiju i borba da očuvamo naš ekonomski i privredni sistem u Republici Srbiji. Do sada smo odolevali. Odolevali smo zato što smo jako konzervativno trošili sredstva koja smo prikupljali od poreza koje je čuvao tadašnji, a nadam se i budući ministar Siniša Mali i uspeli smo na određen način da sačuvamo naš privredni sistem i prvi zadatak ovoj Vladi jeste dalja borba za očuvanje privrednog sistema i njegovo unapređenje, jer kao što smo na početku pandemije naučili nema zdravstvene zaštite bez razvijene privrede, nema ugleda međunarodnog bez razvijene privrede, nema zaštićenog naroda bez razvijene privrede i smatram kada ste sve ovo do sada uspeli da postignete, da ćete i u budućnosti takve rezultate da imate.

Bivši, tajkunski režim šta drugo reći o njima, valjda zbog svih ovih rezultata koje smo imali da sačuvamo i građane Srbije, bez obzira na versku ili nacionalnu pripadnost, što sad neki pokušavaju kroz jeftine političke poene da osporavaju, ostaje im jedno najniže moguće ponašanje u ljudskoj vrsti, a to je crtanje meta na čelu predsednika Republike Srbije, crtanje meta članovima njegove porodice, valjda svesni da nikada više neće biti u situaciji da pljačkaju građane Republike Srbije. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po ovom amandmanu zato što se tu možda i najjasnije vidi želja podnosioca amandmana.

Vi kad pogledate malo manje pažljivo amandmane rekli bi ste – ništa, kao i svaki drugi amandman koji podnose narodni poslanici. Ja sa tim ne mogu da se složim. Ovo su jako ozbiljni amandmani koji za cilj imaju da Srbiju prikažu kao državu koja ne brine o svojim nacionalnim manjinama. To nije slučajno.

Nije slučajno, jer kad god se napada ili Srbija ili Aleksandar Vučić, to se nekako uvek dešava ne stihijski, nego sinhronizovano u čitavom regionu. Ti napadi dolaze iz Crne Gore, dolaze iz Hrvatske, dolaze iz Federacije Bosne i Hercegovine, ali mora da postoji neko ovde ko će u ime tajkuna koji više nemaju svoje predstavnike zato što su bojkotovali izbore da napada Aleksandra Vučića i Republiku Srbiju.

Pogledajte sam amandman. Znači, predloženo je da se to zove ministarstvo državne uprave, lokalne i manjinske samouprave. Ko se iole malo razume i u državnu upravu i u politički sistem, ovo znači da saveti nacionalnih manjina postaju organ vlasti, zato što postojeći državni organi nisu u mogućnosti da im obezbede funkcionisanje kao pripadnicima nacionalnih manjina. To dolazi od stranke Sulejmana Ugljanina.

On misli da smo mi zaboravili šta se dešavalo 2012. godine. Ja sam bio narodni poslanik koji je glasao da Sulejman Ugljanin bude ministar u Vladi Republike Srbije, a predložen je od strane tadašnjeg mandatara ili predsednika Vlade, gospodina Ivice Dačića, na inicijativu baš SNS i predsednika Aleksandra Vučića.

Onda su Aleksandar Vučić i SNS bili dobri, sad ne valjaju zato što je Suljo kad je seo u ministarski auto, zauzeo ministarski kabinet prestao da brine o svojim sunarodnicima, prestao da brine o svim građanima Republike Srbije, prestao da brine i o gradu iz koga je došao, iz Raške oblasti. Kaže – ako ja ne budem ministar, biće nemira, biće rata u Sandžaku. To su njegove reči. Nemoj da to podnosilac ovog amandmana krije, jer ovde pokušava da se vodi jedna politika, u našoj Narodnoj skupštini, netolerancije između Srba i Bošnjaka.

Oni bi hteli ponovo da budemo u svađi, ne daj Bože da se raspravljamo, ne argumentima, nego oružjem zato što, valjda, u tome vide neku priliku ili da dođu na vlast u Srbiji ili da rastače i nastave ono što su Dragan Đilas i Šolak započeli kada su bili na vlasti.

Voleo bih da je podnosilac amandmana konačno u sali, da priča i brani svoje amandmane i da nam kaže konačno šta je zaista hteo.

Saveti nacionalnih manjina kakvi postoje u Srbiji, sa ovlašćenima koja imaju mogu da kažem da su najmoderniji, pa čak i primer mnogim demokratski razvijenijim državama kako treba da rešavaju pitanje nacionalnih manjina.

Isto tako bih voleo da mi odgovori – ako u Raškoj oblasti Bošnjak nema put do svog naselja, da li ga nema i građanin srpske nacionalnosti? Ako su građani u Raškoj oblasti siromašni, da li su siromašni samo Bošnjaci ili su siromašni i Srbi i svi ostali? Zna se da svi zajedno dele istu sudbinu.

Način na koji oni vode svoju politiku, pokušavaju da kroz jeftinu nacionalističku priču, koja naginje ka separatizmu, steknu određene političke poene, računajući na taj emotivni naboj kod svojih birača.

Samo postavljam pitanje – šta su uradili za svoje sugrađane i Srbe i Bošnjake i sve druge dok su vršili vlast u Republici Srbiji? Jedno veliko ništa, pa im je ostao samo model, da ponude svojim biračima, svojim sugrađanima da se svađaju sa pripadnicima drugih naroda i nacija. To je politika koja ne može da uspe, to je politika koja nema budućnost.

Konačno, gospoda neka izađu iz prošlosti, jer ako ostanu zarobljeni u toj prošlosti ništa neće da urade ni za budućnost Bošnjaka, ni za budućnost Srba i svih građana Republike Srbije.