Samo kratko, u vezi sa obrazloženjem koje smo upravo čuli.

Želim sa jednom tezom da se složim i jednu napomenu da dodam.

Složio bih se sa tezom da je opasnost od korupcije najveća tamo gde je u igri najveći novac. I zbog toga smatram da je važno da se zna, da se nikad iz vida ne izgubi, najveći novac koji je nastao pod, u najmanju ruku rečeno, ili najblaže rečeno, sumnjivim okolnostima, odnosi se na čuvenih 619 miliona evra prihoda firmi Dragana Đilasa u vreme dok je, obratite pažnju, taj Dragan Đilas bio sve i svja u Demokratskoj stranci, tada vladajućoj stranci, dok je bio na najvažnijim i najodgovornijim funkcijama u državi Srbiji. Dakle, bio je i direktor tzv. Kancelarije predsednika Republike, Borisa Tadića u to vreme, pa je onda bio ministar u Vladi Republike Srbije, pa je bio gospodar života i smrti u gradu Beogradu, kao njegov gradonačelnik.

I upravo tokom tih godina, tokom godina koje je proveo držeći značajne poluge vlasti u ovoj državi, Dragan Đilas je uspeo sebi da obezbedi fantastičan poslovni uspeh. Četiri njegove kompanije prihodovale su ukupno 619 miliona evra. Neto dobit, kako beše, 105 miliona. Dakle, lepo, čisto je ostalo, a kako i gde je to zabeleženo da se takav slučaj negde dogodi da neko obavljajući tu vrstu dužnosti, boravivši na tim funkcijama toliku novčanu vrednost zgrne, na konto svojih firmi u svoj džep?

Tu ste potpuno u pravu. Dakle, tu je potencijalna opasnost od korupcije i ponajveća. Goreg i drastičnijeg primera od ovoga koji sam upravo izneo nema ni u Srbiji ni u bilo kojoj drugoj zemlji. Ako neko pronađe neki, ja bih voleo da ga čujemo, ali evo godinama takav se primer prosto ne pojavljuje.

Napomena koju sam imao. Našu državu uskoro očekuje Zakon o ispitivanju imovine. To je zakon koji, kao što ste videli, najveću nervozu stvara upravo kod pomenutog Dragana Đilasa, ovog čoveka koji ne krije svoju bliskost sa osuđenim narko-dilerom, ali i drugima iz njegovog okruženja. Ne zna se ko je nervozniji, da li Jeremić, da li Obradović, da li Zelenović ili neko četvrti, ali svakako neko od pripadnika tog njihovog tajkunsko-lopovskog udruženja. Zašto? Verovatno zbog toga što im je savest u nedovoljnoj meri čista kada je reč o poreklu imovine koju poseduju, ali to je svakako nešto što Srbija treba da ima i nešto što bi trebalo da podrži svako dobronameran.

Odnos prema državi, između ostalog, pokazuje se i kroz to da li ste spremni da budete pošteni prema onom novcu koji pripada svim građanima, kada se neko poput Đilasa i ovih njegovih obogati na funkciji, a sve radeći, sarađujući navodno poslovno sa državnim preduzećima, javnim ustanovama grada Beograda i drugim izvorima narodnog novca. Dakle, onima koji se finansiraju iz budžeta.

Taj to čini direktno na štetu građana ove zemlje i to je sigurno nešto što ozbiljna država ne sme sebi da dopusti nikada.

Zahvaljujem.

Kao što vidite dame i gospodo, mi predlažemo i mi ćemo usvojiti predloge zakona kojima se upravo eliminiše mogućnost za nezakonite uticaje na birače. Tako da nema baš previše smisla optužiti bilo kakvu reč na tu temu i usmeriti je ka nama.

Tamo gde postoji ishod i to ishod utvrđen pred pravosudnim organima, e tu ima smisla pitati za takve pojave. A znate gde postoji takav ishod? Pa, primera radi postoji u Šapcu, postoji u Šapcu i to baš na primeru aktiviste Zajedno za Srbiju, Nebojša Zelenović. Dakle, ovog Đilasovog klana, pojavio se, ta vest obišla celu zemlju 2016. godine, informacija koju je pratio i snimak, audio snimak da Dragan Gligorić, aktivista Nebojše Zelenovića javno nudi novac ljudima da glasaju za Nebojšu Zelenovića i taj snimak postoji sada, može svako da ga čuje na jutjub.

Evo, šta kaže Gligorić s tom prilikom okupljenim meštanima, kaže – e, ljudi ovako, znate da idu izbori i nas zanima ovde u Šapcu, možete li vi da podržite Nebojšu Zelenovića sadašnjeg gradonačelnika. Šta ja sada vama mogu u celoj ovoj priči da ponudim? Da svi iz svake kuće koliko vas ovde ima dobiju jednokratnu pomoć koju gradonačelnik lično daje, Zelenović daje od 5.000 do 7.000, a moramo znati ako negde ima i više ljudi u kući, šestoro u kući, onda neće biti 7.000 biće veće, biće 11.000 i zato meni treba spisak koliko koga ima u kući da se ne ogrešim, a ja ću vam reći proceduru na poštu odeš podigneš novac, i to nije bilo sve kaže on, a i dalje priča u čije ime to radi, u Zelenovićevo ime to radi. Ova dva sokaka što imate ovde, kaže – to će opština besplatno da vam uradi. Ko nema overenu zdravstvenu knjižiću, dobiće fraj. To je ponuda koju ja mogu da vam dam u ime Zelenovića, a da se njemu da podrška. Ima toga još, da vam sada ne čitam sve.

Pokušavali da se ograde i ovaj Gligorić i Zelenović i pričali – to je neki montirani snimak, ali šta se dogodi? Utvrdi se autentičnost snimka i sam Gligorić koji je u ime Zelenovića, a to su njegove reči, novac nudio, građane kupovao, prizna. Dakle, da čuju građani Srbije, on je ovo priznao. Osnovno javno tužilaštvo u Šapcu je sa njim po principu oportunitet sklopilo nagodbu, on je priznao da je novac nudio, on je priznao da je kupovao glasove za Zelenovića i prihvatio da to sve sa svoje strane plati, ispašta u iznosu od 80.000 dinara. Tako je to izgledao i izgleda tamo gde se pitaju Zelenović i drugi pripadnici Đilasovog klana.

Hvala, gospođo predsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ja bih, pošto polako privodimo kraju raspravu, iskoristio priliku da prvo zahvalim, naravno, svima koji su u raspravi učestvovali.

Vi svakako znate da je to jedini pravi način da se bavimo pitanjima koja su od političkog interesa, koja se tiču građana Republike Srbije i kao što smo uvek ponavljali, ovo mesto, ovaj Visoki dom je prava adresa za svaki razgovor na temu političkih slaganja, neslaganja, eventualnih zamerki, komentara, predloga da se bilo šta reši na ovaj ili onaj način. Vidite, to je naš principijelni stav sve vreme i taj se stav i ogleda u činjenici da i dijalog na temu izbornih uslova u Srbiji mi u Narodnoj skupštini vodimo i to uvek naglašavamo kao posebno važno. Onaj ko hoće u tim razgovorima da učestvuje iskreno uvek je dobrodošao, ali zna se gde se taj razgovor vodi. Još jednom, u Narodnoj skupštini. Zna se ko je domaćin tog dijaloga, to je predsednica Narodne skupštine, gospođa Gojković.

Govorili smo i ponavljam – ova Narodna skupština odlučuje o predlozima zakona koji se tiču izbornog procesa na bilo koji način. Volja narodnih poslanika će biti ili neće biti da se predlozi zakona usvoje, baš kao što je, to ste danas i videli, volja narodnih poslanika članova nadležnog Odbora bila da se određene izmene u ovaj tekst odnesu.

Konačno, izjasnićemo se onda kada Dan za glasanje zakaže predsednica Narodne skupštine, u ono vreme koje bude saopšteno sa mesta gde sedi predsedavajući. To je jedini pravi način i to je odgovoran odnos prema institucijama.

Ne tražimo ništa više. Tražimo, dakle, da se uvažava svaka institucija ove zemlje, da se to pokazuje tako što ćete voditi dijalog u Domu Narodne skupštine, tako što ćete raditi svoj posao kao narodni poslanici. Svakako, ne tako što ćete provaljivati u Dom Narodne skupštine pokušavajući da razbijete staklo na ulaznim vratima pomoću srpske zastave, onako kako su razbijali Đilas i njegovi staklo na ulaznim vratima RTS-a. To, dakle, nisu primeri odgovornog odnosa prema bilo kojoj instituciji.

Ne tražimo ništa više nego da se uvaži činjenica – mi danas podižemo standarde i usvajamo ona rešenja za koja će svako moći samo da kaže – da, predstavljaju više transparentnosti. Da, predstavljaju bolje uređen postupak, otklanjaju nelogičnosti ili nedostatke, nedorečenosti koje su postojale u zakonima koje je sve sam bivši režim usvajao. I ništa više od toga.

Mi kažemo – da, predložili smo i strožije kazne zato što su svi zainteresovani akteri rekli da o tome treba razmisliti i to treba usvojiti. Kažemo – da, propisali smo rokove zato što su zainteresovani akteri na raznim stranama govorili da ti rokovi nedostaju, odnosno nisu bili predviđeni u onim tekstovima koja je usvajao bivši režim. Taj bivši režim koji, naravno, danas priča da to ništa ne valja i da njihovi rođeni tekstovi ne valjaju ništa.

Naš je stav i naš je pristup, verujem, sve vreme bio samo racionalan, ozbiljan, odgovoran i nismo slagali ni na sekund kad smo rekli – ljudi, ne bežimo ni od jedne teme.

Možemo da se dogovorimo o svakom, ali bukvalno svakom aspektu izbornog procesa i videćete, na samom kraju, svaki aspekt izbornog procesa biće unapređen. To vam je činjenica kako stvari danas stoje.

Nema ni jednog jedinog ugla posmatranja izbornog procesa, a da ćete sutra reći – nije unapređen. Birački spisak je unapređen, obuke za ljude koji su angažovani da izborne radnje sprovode su obezbeđene, materijali, edukacija za građane, detaljno informisanje, prebacivanje u digitalni oblik svih rezultata zapisnika, zakoni kojima se regulišu opasnosti od zloupotrebe resursa ili funkcionisanja kampanje. Apsolutno svaki segment mi smo pokrili i, kao što smo uvek govorili, biće nam čast da kažemo – podigli smo taj nivo kvaliteta, ako hoćete, i demokratiju i slobodu u Srbiji tamo gde ih nikada nije bilo, po najmanje u vreme bivšeg režima koji se samo obogatio i samo o sebi mislio. Baš ih je bilo briga i za izborne zakone i za narod i za demokratiju, ništa ih to zanimalo nije.

Dame i gospodo narodni poslanici, tražimo kao principijelni i fer stav samo priliku za sve one ljude koji se nečim u Srbiji bave, da prosto kažu – evo, to smo uradili i ništa više. Prvi smo kada treba da se zauzme stav – nema zloupotreba, prvi smo kada kažemo – ne treba da bude partijske koristi od javnih resursa na bilo koji način. Ali, prvi i kad treba da se kaže – pružite fer priliku svakome ko je nekada rekao građanima – hoću da učinim to i to, da sutra može pred te građane da stane i kaže – evo, vidite, jesam to uradio i to sad izgleda tako i tako. Mi uvek imamo samo priliku da odgovorimo – šta je bilo sa pitanjem odgovornosti u ovoj zemlji i ništa više sem toga. Pa, kad neko pita na primer za brzi odgovor, jeste to je princip da na jednom mestu možete da završite svu, kako narod kaže, papirologiju.

Jesmo to radili? Jesmo, mi smo vodili objedinjene procedure. Jel to digitalizujemo danas i činimo automatskim? Da, mi to radimo i ništa više ne tražimo, samo priliku da to kažemo i da to pokažemo, i da smo se trudili da propadne plan, pakleni plan bivšeg režima, da „Ikarbus“ potone, da ga onda oni razvlače budzašto i da u svoje džepove natrpaju apsolutno sve što u ovoj zemlji vredi. Pa, rekli – da, u više gradova obezbedili smo autobuse koji su zaista kreirani u saradnji sa Mercedesom i da pronašli smo dobro rešenje sa našim prijateljima iz Narodne Republike Kine i za to preduzeće. Samo šansa da to kažemo i ništa više. To je za narod više nego dovoljno.

Čipovi, investicije u IT sektor, pa prosto da kažemo – vidite, 23 puta su veće investicije u taj sektor danas nego pre pet godina, i da to pokažemo ako treba i na primeru kompanije u Novom Sadu i ako treba na primeru Pančeva, Zrenjanina, Beograda, gde god želite, ali sam fer priliku da se građanima izveštaj podnese. I, da kažemo – jeste, po prvi put je metro planiran našim budžetom i po prvi put zaista za to neko razmišlja da obezbedi sredstva. Nisu to više šarene laže Đilasove, kao 2009. ili 2010. kada je pričao – to ću ja za dve godine, pa nije bilo ni prvi, ni drugi, ni koji god hoćete put, kad je to bila samo priča. Velika je razlika u odnosu na to kada se ozbiljno planira pa su domaćinski kreiranom budžetu za to sredstva i obezbede.

To su naša principijelna stajališta. Bilo je pitanja, pa dobro, šta sad mi osećamo kada čujemo na primer da neko iz Evropskog parlamenta na sve to što radimo, kaže, ne radi vlast dovoljno, nije htela da implementira 60 ili koliko god hoćete posto? Šta da vam kažem, slegnete ramenima, zapitate se, da li je greška ili nije greška, ali da je neistina, neistina je. Nemamo nikada ni strah, ni nelagodnost da to kažemo otvoreno. I, to govorimo i danas, evo mi u ovoj raspravi reći ćemo i evroparlamentarcima i večeras i sutra i kad god hoćete, 60% je apsolutno 100% već implementirano svega onoga o čemu smo pričali, što je bila tema pre dva meseca ili kada je pre mesec dodato ili ovih dana, šta god hoćete, već je gotovo. Ostalo, u debeloj fazi realizacije. I, biće jako brzo 70, 80, 90 sve do dana kada će izbori da se održe, a održaće se onako kako to Ustav propisuje i kako to zakoni nalažu. Nikakav problem sa tim nemamo, pa kad greše, da im kažemo – grešite. Ali, nasmejali smo se par puta i to ste možda primetili jer je bilo pitanje na temu, kaže neko od ovih evroparlamentaraca, moraćemo da vidimo nešto oko roka za te izbore.

Što smo se nasmešili? Pa, pod jedan zato što mi to dobro znamo i svi to ovde dobro znamo, zna to i naš narod, Ustav kaže, kad će to da bude. Baš je ne deplasirano, nego poprilično neozbiljno, da neko sad tamo sa Đilasom ili ovim njegovim po budžacima nekim priča na temu da li to može na jesen. Da i to može sad za devet meseci? Ne može ni na jesen, ne može ni za devet meseci. Pored toga što to naravno, Ustav kaže, pored toga što je to propisano zakonima postoji jedna stvar koju treba da imaju u vidu svi koji se tim pitanjem bave, pre svega recimo, ti ljudi iz Evropskog parlamenta. Potpuno je besmisleno da na tu temu pričaju sa Đilasom ili ovim njegovim čaušima bilo kakvim, potpuno je besmisleno čak i nama da prenose poruke želje i fantazije Đilasove.

Postoji samo jedno mesto na kom ima smisla da postave bilo kakvo pitanje, ako im što god nije jasno u vezi sa tim kad će izbori. U ovoj zemlji, izbore za narodne poslanike raspisuje predsednik Republike. Tačka. Đilasi, Obradovići, koji god hoćete bogovi, s tim nemaju ništa i ako Evropski parlament ili nekog desetog, bilo šta zanima, ako im slučajno nije jasno postoji Andrićev venac, ali znaju oni jako dobro kakav odgovor mogu da dobiju, na bilo kakvu fantaziju, na tu temu. Pa, verovatno takvih pitanja neće ni biti, niti ih može biti.

Na samom kraju, u ovoj zemlji, šta god ko mislio i šta god ko hteo da razume ili to eventualno ne želeo da prizna, ne glasaju, pa samim tim i ne odlučuju o budućnosti ove zemlje, ni OEBS, ni Evropski parlament, ni bilo koja međunarodna organizacija. Glasaju građani ove zemlje, glasa narod Srbije. Baš zato što je to tako, odgovor će da bude jasan, sloboda, demokratija, perspektiva za ovaj narod, ekonomiju da izgrađujemo, kuću da čuvamo, da pravimo i te puteve koje smo čekali decenijama i fabrike, kliničko-bolničke centre i naučno-tehnološke parkove i firme da dovodimo nove, kao što već sa uspehom radimo. To znači, Aleksandar Vučić, SNS i politika perspektive za ovu zemlju ima apsolutnu podršku građana ove zemlje i apsolutno niko se drugi u ovoj zemlji ne pita, sem njenog naroda, dok smo mi, iz SNS na čelu sa Aleksandrom Vučićem u prilici da se za to staramo. Hvala vam najlepše.

Prvo, što se tiče tih nevladinih organizacija koje su učestvovale u čitavom ovom procesu, one su imale priliku i priliku su ikoristile da učestvuju u pripremi različitih rešenja, između ostalog i ovih zakonskih predloga.

E sad, to što se naknadno javljaju i kažu – mi hoćemo još, to vam je odličan odgovor na pitanje ko je ovo pripremio i ko iza ovoga stoji.

Dakle, mi smo lepo rekli. Hoćete fer, hoćete korektno, napravi se zajednički predlog i evo ga. Posle toga da neko traži preko hleba pogaču, toga nema. Lepo smo rekli, ne očekujte od nas da prihvatimo nešto što nigde u svetu ne postoji, da ljudi koji se bave nečim u ovoj zemlji kažu – evo, mi sada nećemo po godinu dana uoči izbora ničim da se bavimo, nećemo na posao uopšte da idemo samo da bi neko veštački pravio nekakvu jednakost. Nema nikakve jednakosti između ljudi koji rade, imaju rezultat da pokažu i normalno je da ga pokažu i očekuje se da ga pokažu, jer su nešto obećali, pa nešto ispunili i onih koji nikada nisu bili u stanju, a to mislim na bivši režim, da isporuče bilo kakav rezultat i hoće da budu jednaki u njihovoj nesposobnosti. To je nemoguće. Mi to da radimo nećemo i to niko na svetu ne radi.

Transparentnost se bavila tim postupkom godinama unazad. Između ostalog, napravili su izveštaj koji kaže da je funkcionersku kampanju pumpala DS, njen režim, njen predsednik, njen premijer i njeni visoki funkcioneri poput Dragana Đilasa, pa po 200, 300, 600 puta povećavali neke navodne aktivnosti uoči izbora. To je Transparentnost rekla i lepo je što su to zabeležili, da to ljudi znaju, koliko ljudi su okupljali ti ljudi na tim svojim tzv. protestima – 50, 100, 200 duša, koliko je bilo sa Boškom Obradovićem kada je pokušao da upadne u Narodnu skupštinu pre tri dana. To vam je pokazatelj relevantnosti. Ne mogu oni nikada da se porede sa Aleksandrom Vučićem ni iz 2011. ni iz 2012. godine. On u svojstvu jednog lidera u tom momentu najjače stranke u Srbiji okuplja, njihovi su izvori, Đilasovi govorili, desetine hiljada, a možda i 100 hiljada ljudi. Da li to može da se poredi sa bezumnim Boškom Obradovićem, sa par desetina pristalica, koji sami ne znaju šta će sledeće da urade? Ne može, relevantnost nije ista, ali i kada to znate, onda uzmite u obzir da i takvi Obradovići, Lutovci, Đilasi, koga god hoćete, idu po televizijama kada god im padne na pamet. Zovu ih na televizije sa nacionalnim frekvencijama, zovu ih na udarne emisije, čak i sami gostuju, ali to ih ne sprečava da pričaju - mi nikada nigde nismo bili.

Boško Obradović kaže i ne trepne – četiri godine se nigde pojavili nismo, a vi svake nedelje ih gledate kako defiluju po različitim studijima. Lutovac, odbije jedno gostovanje juče, drugo gostovanje danas i kaže – neću ja da idem nigde, zašto, zato što ću da kažem sutra - e mene nema dovoljno, ja se nigde ne pojavljujem.

To nije politika, to je zamajavanje i to je traženje alibija za sopstvenu nesposobnost i apsolutnu svest da nemaš podršku naroda. Koliko te prati na ulici toliko ćeš glasova dobiti sutra. Za tebe je pitanje, brajko moj, da li ima cenzusa, a ne neke pobede.

Poslednja rečenica.
Atmosfera jeste važna, slažemo se oko toga. Kažite Đilasu da raširi i ostalima da ne forsiraju atmosferu linča, da ne forsiraju atmosferu nasilja, da ne prete ljudima, da ih ne premlaćuju po ulici i da ne uništavaju institucije i dovoljno su učinili za atmosferu, verujte. Hvala.

Počeli smo još malopre na temu koliko ko može, odnosno ne može da preko medija saopšti šta bi voleo da kaže, jel tako?

Gospodin Rističević je, pod jedan, potpuno u pravu – može i to mnogo više nego što je mogao bilo kod od nas kada smo mi bili opozicija i bilo ko iz Đilasovog tabora i vi koji sad nešto, kao se ograđujete, pa tu, kao, ne pripadate da ide gde god mu je volja. Nije reč samo o tim televizijama koje pripadaju dominantno najvećem kablovskom operateru, reč je o Nacionalnom servisu. Jel defilujete po RTS-u kad god vam se prohte? Jel odbijate čak da dođete kad vam ne odgovara?

Lutovac kaže – neću ja večeras, nije odgovarajuća klima u studiju, šta je već rekao, ne odgovara mi satnica, imam nešto drugo da radim, vreme mi je za večeru. Neće da ide na druge televizije koje imaju nacionalnu frekvenciju.

Ja ne mogu da se setim da li sam ja ikada bio na televiziji u duel emisiji a da nije bilo nekog od vas kao predstavnika. U pravu je gospodin Rističević, vi ste bili sa mnom u emisiji.

Ja sam jutros bio u jednoj emisiji sa poslanikom DS, Radojčićem Kenom. Kad god sam gostovao bilo je bar jedno-dvoje predstavnika tih vaših snaga. Vi toliko možete da učestvujete da čak sami birate šta vam odgovara, šta vam ne odgovara, pa idete gde hoćete, ali sve vreme pričate - ne nas nema nigde, ne, mi smo zabranjeni.

Što se tiče Aleksandra Vučića, jeste meta broj jedan i nemojte da mislite da je neko to zaboravio. U tih famoznih, koliko beše, 42 preporuke i šest zahteva koje su uspostavili ti vaši Đilas, Obradović i ostali, jel se sećate gde se nalazi Aleksandar Vučić, gde mu se ime pominje? Na mestu broj jedan među zahtevima i na mestu broj jedan među preporukama.

Znači, najvažnije što imaju da kažu i da traže i pod zahtevima i pod preporukama to je, da vas podsetim, da se zabrani Aleksandru Vučiću da učestvuje u bilo kakvim političkim aktivnostima i to je suština svih njihovih zahteva. Ovo ostalo, pa oni ni sami ne znaju šta su na papir nabacali, ne znaju šta su im zahtevi, niti je to uopšte važno.

Najvažnija od svih stvari jeste to da se na neki način, ako je ikako moguće, odstrani Aleksandar Vučić, da mu se zabrani da učestvuje u političkom životu, jer znaju, svesni su, to je potpuno jasno i ptici na grani, ne mogu da pobede Aleksandra Vučića. Nema tih izbornih uslova pod kojima bi oni mogli da pobede Aleksandra Vučića, jedino da im se nekako na silu omogući da budu pobednici pa su na to sad prešli i to sad traže. Mi hoćemo na silu i bez izbora da budemo u vlasti, da budemo u Vladi, da budemo u javnim preduzećima, ali na izbore neće i ne smeju.

Znači, šta je na temu one atmosfere i klime najstrašnije? Što su duboko svesni da stvari stoje tako. Vučić ima podršku naroda. Ako ne mogu da ga spreče da se politikom bavi, ako ne mogu da mu konkurišu rezultatima, da li su onda spremni da idu na to da ga i fizički odstrane i likvidiraju?

O tome mi pričamo kada pričamo i o medijima, gospodine Vukadinoviću.

Baš mi je drago što se sećate, gospodine Vukadinoviću, da smo bili zajedno u emisiji.

Jedan od najvažnijih utisaka koje ja nosim je da evidentno dođosmo do bar jedne emisije koje ćete se sećati i za koju nećete posle da pričate ni vi ni Marinika Tepić ni ovi ostali Đilasovi da je nikada nije bilo.

Dakle, utvrdili smo, nadam se zajednički, da ste bili na RTS-u u udarnom terminu. I, da vas podsetim zašto mi je posebno važno ta emisija. Zato što se u njoj besomučno lagalo, da vas podsetim kako i koliko. Uz sve ono što ste pričali i vi i oni, a institucije lepo redom demantovale i na kraju se raspala svaka laž u param parčad.

Posebno mi je važno bilo što je Marinika Tepić tada izgovorila, hajde meni u oči, nego pred celom Srbijom, laže SNS da smo mi palili knjige kao nacisti, lažu, to su oni podmetnuli nekog iz SNS da radi, a nas da optuže i to je ponovila nekoliko puta.

Jel se sećate šta je bilo možda 10 dana kasnije? Priznali i to lično Dragan Đilas, morao je novinare da pozove, da postavi pored sebe onog Miljuša, koji je to sve tamo organizovao i time dirigovao i da prizna, lagala je Marinika Tepić kada je govorila da nisu oni palili knjige, lagao je kesa Bastać kada je rekao da nisu oni palili oni knjige. Miljuš se lično pravio lud, kaže – ma ne, znao sam ja da smo mi palili i jeste, Dragane, tačno je, mi smo palili, naši su ljudi palili, ali mene prosto, kaže, niko nije pitao, pa zbog toga se nisam izjašnjavao.

Dakle, ti lažovi su u toj emisiji i u danima nakon nje, a ponajviše na toj konferenciji za štampu, sami priznali kakvi su i koliki lažovi, a svi vi ostali vidite da li hoćete da u tim njihovim lažima učestvujete i vama onda sleduje ista sramota.

Što se tiče televizija, još jednom, gospodin Rističević je apsolutno sve u pravu. Tačno vam zna u broj ko je kada, koliko puta učestvovao što na RTS-u, što na RTV-u. Eto vam javni servisi. Kažete – ne vidi se vaša televizija svuda. Jel se ovo vidi svuda? Pa, vidi se. Jel učestvujete koliko hoćete? Učestvujte, bogami.

Što se tiče vaših televizija i vaših emisija, pa vi ste imali sopstvenu emisiju na Jeremićevoj televiziji, a sad imate, vidim, reklamu na Radulovićevoj. I šta vas sprečava da pričate šta god vam je volja, koliko god hoćete, dan i noć? Dakle, toliko na temu slobode medija.

Mi takve uslove nikada imali nismo. Ali, znate šta, mi smo, i sa onim kakve ste nam dali, uspeli da pobedimo, jer se stiče poverenje građana, jer se to glasom potvrđuje i na taj način se na vlast dolazi, da znaju oni kojima je demokratija strana.

Poslednja stvar na temu medija, marketinga bilo koje vrste. Nije Dragan Đilas poznat samo po tome što je kontrolisao sve medije, što ih je izrabljivao, ali i koristio tako da je jedan prema deset preprodavao marketniški prostor na njima, 619 miliona evra na taj način zaradio za sebe i svoje firme. On je poznat, pošto ste pomenuli „Vikiliks“, i po tome što je priznao američkom ambasadoru – moja politika, moja obećanja, to je sve marketing, tu nema ničega stvarno, meni to služi samo da lažem narod da bi na vlasti bio.

E, pa, da znate, „Vikiliks“ vam je jako dobar izvor da vidite kako su i koliko lagali ti dokazani lažovi koji na kraju moraju da priznaju da su lažovi, jer ništa bolji nisu.

Eto, kako od priče da nema prostora u medijima, da ne može da se gostuje dovoljno, na kraju zaključismo da izgleda da ipak ima i ha ha, da ima mnogo, mnogo više nego što je bilo za opoziciju do 2012. godine. U Beogradu nešto duže i u Vojvodini, takođe.

Sad je najveći problem, gospodine Vukadinoviću, šta je ova rasprava? Šta ste rekli? Ova rasprava je dokaz da nema demokratije i da nema odgovarajućih uslova za izbore i ovakve rasprave su onda glavni argument onima koji kažu da je u Srbiji diktatura. Svaka čast. Da vam kažem, ako je dokaz diktature to da možete, kao što možete, upravo to radite, lepo da sedite, mirno na svom mestu u plenarnoj sali, u velikoj sali Narodne skupštine, da učestvujete u raspravi, koristite pravo na replike od po dva i više minuta, koliko god vam puta na pamet padne, to je onda teška diktatura.

Pri tom, da podsetim i vas i ove koji su pametni, pa tako cene Narodnu skupštinu, nalazite se u direktnom prenosu na Javnom servisu. Da li se Javni servis vidi svuda? Da li ste željni učešća na njemu? Čestitam. Upravo vam je želja uslišena – vi ste na Javnom servisu i koliko god želite pričate šta vam je na srcu i šaljete poruke koje želite, a ovi koji su sami sebe lišili, jer ih taj gazda Đilas, pod čijim se šinjelom nalazite, da, svi zajedno, naterao da izađu iz sale, to je samo vaš problem. Još jednom, vi sami odbijate prilike da budete prisutni koliko god vam je volja i posle pričate, šta, mi vam zabranili. Sami ste sebi zabranili. Sami sebi što niste tu i što ne govorite, a imate prilike na Drugom kanalu Javnog servisa. To je prva stvar.

Druga, koliko je bio dobar gradonačelnik Dragan Đilas, pošto ste to pomenuli, verujem da ste oduševljeni time što je Beograd zadužio za milijardu i 200 miliona evra. Da znate, Beograđani nisu bili oduševljeni. Još manje su bili oduševljeni time što je duplo više naplaćivao vrtiće, nego što je trebalo, time što je ostao dužan i penzionerima, porodiljama, trudnicama i samoj deci, što se to merilo milionima, milijardama dinara čak, što će tri milijarde dinara iz gradskog budžeta da ode samo da nadoknadimo štete za to što je duplo naplaćivao, a ovo što je kasnio sve smo vratili na vreme, da se ne brinete, i danas se daje više nego ikada. Zbog takvih stvari, gospodine Vukadinoviću, Dragana Đilasa u Beogradu više ne ceni niko. Šta Beograđani misle kakav je bio, oni to lepo, jasno i glasno kažu. Dva puta je prošao kao bos po trnju kada su se Beograđani pitali, pa da znate da će tako biti svaki naredni put.

Na temu diktature i u ophođenju prema političkih neistomišljenicima, ali i u medijskom odnosu, znate šta je najgore i najstrašnije, šta je bukvalno jezivo? Jezivo je ubistvo Ranka Panića, da ne zaboravite to. To su uradili pripadnici bivšeg režima čoveku koji je bio samo njihov politički neistomišljenik. Nije ih ni na koji način ugrožavao, nije im se čak u životu obratio. Bio je na ulici, na Trgu i želeo da prošeta mirno, da kaže – ja imam neki svoj politički stav koji je drugačiji od vašeg. On je to platio glavom. To je diktatura.

(Predsedavajući: Hvala.)

Znate šta je u vezi sa medijima jezivo? Što su ti koji su tako nešto bili u stanju da urade živom čoveku uradili Ranku Paniću, zabranili Javnom servisu da se za njegovu sudbinu zna danima i nedeljama. Uporedite to sa bilo čim danas, pa će vam biti jasno koliko je Srbija drugačija, koliko nema veze sa mrakom Đilasa i ovih ostalih vaših.

Neće moći to da se relativizuje. Nema šanse. Da pomenete nekoga, bilo koga, jednog ili dvoje ljudi koje niko, gospodine Vukadinoviću, nije ubio. Ranka Panića su ubili. To nikada da se poredi ne može. Nekome se dogodilo da premine, žalimo naravno. Niko ne voli kada drugi čovek umre prirodnom smrću ili iz zdravstvenih razloga.

Kako to može da se poredi sa šutiranjem čoveka, sa gaženjem njegove kičme i lobanje od strane onih koje su poslali iz kabineta Borisa Tadića ili sa sličnog mesta, nema nikakve razlike. Država ih poslala da unište čoveka, da ga samelju, zbog toga što se drznuo da na ulici govori, da ne misli isto što i tadašnja vlast. Toga u današnjoj Srbiji nema. I to je ta ogromna razlika. Ne pokušavajte da to relativizujete da to razvodnite i da kažete danas je slično. Ne, ništa, baš ništa nije slično. Kada pričamo o ljudima ko ima koliku podršku.

Neka bude da je 50 i 100 ljudi puno. Neka ne bude da sam ja kazao da je to malo. To ne može nikada da se poredi sa onim brojem ljudi koji je bio okupljen ispred ovog doma kada su 2011. godine pozvali lideri SNS da se narod okupi. To vam je ona razlika u relevantnosti. Znate zašto je razlika toliko velika? Zato što mi nismo nikada, nikada, pozivali na to da se razbija motkama ulaz i zauzima Narodna skupština, pa da onda kao što su ovi pratili Boška Obradovića, neka ih je 20, neka ih je 50, nikakve razlike nema, vikali zapali, zapali sve, zapali Narodnu skupštinu. Nikada mi takve poruke slali nismo. E zbog toga je narod hteo politiku, poruke, poziv da se u državi nešto radi, da sledi. A, ove i ovakve Đilasa, Obradovića, pa neće da sledi niko.

Iako ćemo da pričamo o tome kako izgleda ova naša rasprava danas i kakva to argumente daje za ili protiv izbora ili demokratije u Srbiji, nemam ništa protiv. Hajde da posmatramo stvari jedne naspram drugih.

Dvostruka rasprava o budžetu u Narodnoj skupštini sa jedne strane, razbijanje zastavom Srbije koju koriste kao motku najobičniju, ulaznih vrata u Dom Narodne skupštine. Ispod 5% hitnog postupka u čini mi se prethodnih šest meseci, nek to bude okvir sa jedne strane. Uništavanje RTS, lom stakla, ulazak unutra u ubilačkom stampedu koji samo gleda koga će da pregazi prvog.

Sa jedne strane rasprava koja podrazumeva da se analiziraju i ovde raspravljaju otvoreno izveštaji svih nezavisnih institucija. Znate koliko su to tražili i sve su to dobili, sa jedne strane. Sa druge strane, vešala na Terazijama. Neka budu ovde prilike da replicirate i vi i ko god hoće u direktnom prenosu, sa jedne strane, a sa druge strane motorne testere kojima se nekome preti. Neka budu sa jedne strane RTS, RTV na kojoj mogu da gostuju i lideri i oni koji nisu lideri i koji imaju stranke i koji nemaju stranke, samo ako imaju nešto da kažu protiv Aleksandra Vučića, njegove porodice i SNS, sa jedne strane. Sa druge strane nek budu poruke poput snajper u grudi Aleksandra Vučića od jednog do drugog medija, od jednog do drugog nedeljnika ili dnevnika. Pa šta mislite, kada se pogledaju te dve strane, šta će Srbija da odabere? Razmisliste sami, Srbiji je ta razlika više nego jasna.

Samo me čudi kako stalno zaboravljate da to da su oni lopuže, i kad kažemo - dokazane lopuže, to podrazumeva dokaze koje su oni sami utvrdili i sami obelodanili. Dakle, zaboravili ste, pa moram da podsetim.

LJudi iz Demokratske stranke su sami formirali radnu grupu, sa ciljem da istraži šta se dešavalo u njihovoj stranci, ali i u Srbiji, dok su oni bili na vlasti. Šta su oni sami utvrdili, sami stavili u izveštaj i taj je izveštaj posle i objavljen - da su njihovi lideri od 2006. godine pa nadalje, što podrazumeva i period Dragana Đilasa i period Vuka Jeremića, znate već ko je sve bio na čelu te stranke od 2006. godine nadalje, dakle, učestvovali u onim aktivnostima kojima su sami sebi i svojoj stranci zaradili etiketu žutih lopova. To oni kažu. Oni su utvrdili, istraživali, gledali svoje stranačke finansije, gledali valjda zapisnike sa sastanaka, što javnih, što tajnih, i utvrdili. I kažu još u tom svom tekstu da su učestvovali u nameštanju tendera, da su učestvovali u nameštanju konkursa, da su učestvovali u ugradnji za procenat, da su tražili da im se procenti od poslova koje odobre daju i vraćaju, pa onda one koji plaćaju bolje forsirali i dalje, one koji plaćaju slabije menjali drugima, koji su dalje učestvovali sa njima u sve samim koruptivnim aktivnostima. To su oni utvrdili. To nije nešto što treba da ja sad utvrđujem. Oni sami obavili posao za sve, pregledali.

Šta su posle radili sa tim, da li su to terali pred sudom, to je druga stvar. Kao što su, nažalost, moram da kažem, i Tužilaštvo i sud potpuno druga tema. Jel znate koliko ljudi je došlo do toga da mora da bude predmet zvanične istrage? Mi smo čitali ovde i imena govorili. Evo vam još jednom, samo par, da se podsetite: Saša Dragin - bivši ministar, Predrag Bubalo - jel bivši ministar, Oliver Dulić - takođe, bivši ministar, Milosavljević - bivši ministar. A šta radi dalje sud, to nemojte da pitate nas kao narodne poslanike? Mi, koliko god se suzdržavali, neretko kažemo - mi ne znamo šta radi i ne možemo da razumemo šta radi.

Šta radi Tužilaštvo? Još jednom - nemojte da pitate nas. Koliko god se suzdržavali, mi ponekad opet moramo da pitamo - a što ne reaguju? Jel su podnete krivične prijave i protiv Đilasa i protiv Jeremića i protiv Bastaća i protiv Aleksića, kada još? Tu se godinama ćuti. Tu se godinama čeka. A mi pitamo. Dokumentovano, dokazi priloženi.

Šta je sve radio i koliko je vršljao Aleksić po Tresteniku sa svojim tastom i ekipom? Šta je radio i koliku je štetu napravio Jeremić na temu "Energoprojekta"? Šta je radio i kakvu je štetu napravio Đilas i tim trange-frange sekundama i svim drugim što je radio, 619 miliona evra čovek zaradio, pod znacima navoda, dok se bavio politikom, od bavljenja politikom. Šta je bilo sa Bastaćem, šta je bilo sa onom štetom koju je napravio svojoj opštini? Šta je bilo, na kraju krajeva, sa uzbunjivačima koji tvrde - davio nas kesama, uništavao nas, terao nas da uzimamo sa njim pare iz opštinskog budžeta, pa da onda vraćamo i dajemo njegovima.

Dakle, mi pitamo - šta se sa tim stvarima dešava? Nikoga od njih mi ne štitimo, naprotiv. Ali, da se razumemo, kad kažu sami za sebe - žuti lopovi, kad kažu sami za sebe - utvrdili smo da smo krali, znate šta, ja tu ne mogu da ostavim ni promil sumnje, samo mogu da kažem - u pravu ste, vi sami najbolje znate ko ste, kakvi ste i od čega ste.

Mislim da ste, zapravo, sa tim pričama o masovnosti tih protesta, skromni. Znate, tamo gde od par stotina ili neke hiljade, vidite desetine i desetine hiljada, vi ste još i skromni. Mnogi drugi su među vašim redovima govorili da je to i veće, da vas im pet miliona. Toliko su govorili, da je toliko bilo.

Tačno je, u pravu je gospodin Arsić, niste pogrešili kad ste rekli da je splaslo, ali samo niste rekli zašto je splaslo. Da vas podsetim, zato što su Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović, Lutovac i ostali izašli na scenu, nisu se više krili, vukli konce iz senke, nego su izašli na scenu. Svi su lepo videli ko stoji iza cele te ujdurme. Za tim ljudima, gospodine Vukadinoviću, narod neće.

Dakle, onog momenta kad je postalo potpuno jasno, oni sami priznali – evo, mi stojimo iza ove priče o tim tzv. protestima, ostali se okrenuli i otišli kući. Znate li zašto? To ima veze sa onim da li su oni bolji ili su gori. Zna ih narod kao zlu paru, zna da su najgori, zna da od njih gorih nema i neće narod da ih sledi. Zato je to splaslo i zato se sad broji sa, ne znam, 20 ili 50 ljudi.

Grešite kad kažete, veoma kažete kad kažete da su neki među nama, poput njih enormno bogatiji. Jedan jedini primer nađite među nama ili gde god hoćete, a da se ne zove Dragan Đilas, čoveka koji je 619 miliona evra uspeo da proknjiži kao prihode na računima svojih firmi dok se bavio politikom od bavljenja politikom. Jedan jedini, a da se ne zove Dragan Đilas, takvog primera nema, ni među nama ni među nekim trećima, petima, ni u Srbiji, ni van Srbije, koju hoćete zemlju uzmite. To je uspelo samo Đilasu i nikome više.

Takvih primera više nema, te nezajažljive, enormne halapljivosti nema. Ako mislite da ima problema manjih dimenzija među nama na tu temu, pa mi kažemo, te probleme mi rešavamo sami. Zakone o ispitivanju porekla imovine, mi ustanovljavamo, mi ćemo tim stvarima da se bavimo, pa ni po babu ni po stričevima, kako nama tako i drugima, jer nemamo čega da se plašimo, jer znamo takvih kao što je bio Dragan Đilas, nezasiti tajkun Dragan Đilas, među nama nema i nema čega da se brinemo. Ako 2012. godine narod nije znao tačno ko smo i šta smo, samo je znao da su oni tamo bili najgori, šta je bilo 2014. godine? Šta je bilo 2016. godine? Šta je bilo 2017/2018. godine u Beogradu?

Gospodine Vukadinoviću, samo sebe lažete ako mislite da narod razliku ne pravi. Pravi i te kakvu zbog toga kako vreme prolazi, naši su uspesi sve veći, pobeda Aleksandra Vučića i SNS sve ubedljivija. Znate kada se ta razlika prvi put jasno videla? Pa, 2011. ili 2012. godine. Onog momenta kada je narod pred sobom imao opoziciju, Aleksandra Vučića, Tomislava Nikolića, SNS koja je govorila, mi smo uvereni da smo mnogo bolji, mi smo uvereni da je razlika očigledna, samo tražimo izbore i ništa više. Rekli smo bivšem režimu, eto vam sve što već imate, i vaši zakoni, i vaši REM-ovi, RRA-ovi, Agencija za borbu protiv korupcije, sve što imate držite u svojim rukama, samo dajte izbore da se mi u oči pogledamo da se na tim izborima izmerimo pa da narod kaže. Narod je rekao, ovi ljudi zaslužuju poverenje, a ovi što hoće da uništavaju i razbijaju samo izgovore traže za to što ih niko neće da sledi, pa vama je potpuno jasno da ti sami od sebe ne očekuju baš ništa jer znaju koliko vrede, odnosno ne vrede ništa.

Znači, još jednom, dijalog koji mi vodimo vodi se u Narodnoj skupštini. Dakle, tu se mi okupljamo i sa onima sa kojima se slažemo i sa onima sa kojima se ne slažemo i mi to radimo isključivo u institucijama. Ko se okuplja po budžacima i hotelima, to nismo mi sigurno, a i to je njihova stvar i ne bi se na tome dalje zadržavao.

Narodna skupština je mesto na kome se o tome raspravlja. Narodna skupština, što je možda i važnije, je mesto na kome se o tome odlučuje. Mi raspravljamo o predlozima zakona, šta može, šta ne može. Ne određuje niko, ni sa istoka, ni sa zapada, ni sa severa, ni sa juga planete, nego odlučuju institucije ove zemlje, odlučuje Narodna skupština u koju je narod svoje predstavnike poslao. To je odgovor na sva pitanja - da li neko nešto nama može da servira, nametne ili ne. Narodna skupština, institucije i tačka.

Pitanje demokratije, poštovanje parlamentarizma, tu vam se završava svaka priča na tu temu.

Što se tiče onoga da smo mi isti sa bivšim režimom i da isto radimo, zato se ne slažem? Zato što mi obezbeđujemo prosečnu platu koja je pedesetak posto veća nego što su je oni imali, zato što mi obezbeđujemo autoputeve koje oni nisu bili u stanju ni da započnu pošteno, zato što mi podižemo zaposlenost i, da vas podsetim, stotine hiljada novih radnih mesta obezbeđujemo, nasuprot njih koji su stotine hiljada radnih mesta gubili. Možemo koliko god hoćete. Taj spisak je bukvalno nepregledan. Sve radimo potpuno drugačije, potpuno suprotno od njih i po pravilu to znači dobro i uspešno za Republiku Srbiju.

Da pričamo i o spoljnopolitičkom planu i odnosima, da, sa Evropskom unijom, ali i sa Rusijom, i sa Kinom, i sa SAD, tako je, ali i sa zemljama Afrike, Latinske Amerike. Sve je danas toliko bolje da je to neuporedivo, apsolutno neuporedivo i nema ni promil prostora da neko kaže – radimo isto, isti smo. Mnogo se razlikujemo i baš zato mi pobeđujemo, zbog toga našu politiku, politiku Aleksandra Vučića narod podržava, a njih neće očima da vidi.

Što se tiče onoga kako su nekada postupali Rajhu odani Srbi, ne znam kome to može da se postavi kao pitanje danas. Onima koji podržavaju ideologiju Rajhu odanih Srba iz Drugog svetskog rata? Da li mislite na LJotićevce? Eno su zajedno sa onima što pričaju kako će oni na vlast bez izbora. Da li je demokratija tema? Jeste. Dok mi pričamo demokratski se na vlast dolazi preko izbora, oni sanjaju da ih neko iz belog sveta posadi na vlast. Oni znaju da nemaju šta da traže na demokratskim izborima. Ako pričamo o demokratiji i ko će koga da pusti niz vodu ili smeni, uvek je principijelni odgovor s naše strane – narod odlučuje, i to narod Srbije, narod se ovde pita ko će šta da radi, ko će da bude poslat duboko na marginu, narod se pita kakvu budućnost hoće, koga će na izborima da podrži. Vodite računa na izborima. Tu se donose odluke i ko će parlamentarnu većinu da čini, ko će sutra da se pita za zakone, za unapređenje ovih ili bilo kojih drugih. Dok se mi po tome ravnamo, budite sigurni, nama je savest potpuna mirna, jer pred taj narod uvek smemo, jer imamo sa čim.

Izlazimo na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Ne stidimo se toga i to čak sa velikim ponosom kažemo i sa svim onim što smo uspeli da uradimo, jer tim stvarima, dobrim stvarima, standardu i infrastrukturi i radnim mestima, nikada neće moći da konkurišu oni koji su poput Đilasa i ovih njegovih LJotićevaca, fašista, obožavalaca Rajha, kako je rečeno…

(Predsedavajući: Hvala.)

… gledali kako sebe dodatno da obezbede, kako svoje džepove dodatno da napune i kako da budu neka vlast, makar to značilo i preko grbače tog naroda i derući tom narodu kožu sa leđa.

(Predsedavajući: Hvala.)

Kad narod vidi, pa se narod pita i onda narod ima vrlo lep i jasan odgovor. Kaže – apsolutna podrška za Aleksandra Vučića i SNS.

Dobro, držaćemo se.

Dakle, Narodna skupština i evo mi i niko sem nas, i ko se pita. To vam je odgovor na sva pitanja, a o čemu se pita, nema ništa ni štetno ni ponižavajuće.

Kada se kaže – resursi su, pa se onda taksativno lepo, precizno navede šta. Kada se kaže – sme da se koristi to i to, ne sme da se koristi to i to za potrebe predizborne kampanje. Kada se kaže – rok za reakciju na zahtev Agencije toliko i toliko dana, odnosno rok u kom mora da postupi sama Agencija je toliko i toliko vremenski. Nema ništa ponižavajuće kada se kaže kazne za onog ko to ne poštuje su tolike i tolike i neki će reći, pa većinu tih stvari smo imali već ranije. Nismo imali precizno definisane na taj način i nismo imali sve, ali kada ih pogledate nema tu ničega što će prosto zdravo razumski bilo koji građanin Srbije reći da je loše ili sporno.

Dakle, to su sve načini da se u potpunosti otkloni bilo kakva, pa i teorijska sumnja da neko može da vrši pritisak kada je reč o izbornoj podršci. Dakle, mi sve vreme pričamo, naš interes je da niko sutra nema ni jedan jedini adut, ni najmanje da kaže, e neko je negde bio pritiskan, ucenjen, ma ne svako treba u ovoj zemlji i mi na to sve vreme pozivamo, da bude potpuno slobodan, da izađe na izbore, da se tamo izjasni i mi smo uvereni, u tim uslovima mi pobeđujemo.

Pobeđivali smo sve ove godine, pobedićemo i sada, nemam uopšte dileme na tu temu. Znate ko ima? Pa, oni koji su protiv toga da se izbori održe po bilo kakvim uslovima, oni koji hoće vlast na ulici, oni koji otvoreno kažu, a ovi Đilasovi, Aleksići, Obradovići itd, oni otvoreno kažu – hoćemo fizički da sprečimo izborni postupak. Ne da sami neće da izađu da glasaju, ne da će svoje poznanike i simpatizere da pozovu da ne glasaju, hoće svakog čoveka, običnog građanina koji želi na izbore da izađe u tome fizički da spreče. E, to je velika razlika. Dok mi kažemo – hoćemo uslove koji su svakom čoveku nesporni i jasni i na osnovu kojih će svako moći da bude maksimalno slobodan, komforan, opušten, kako god želite, da iskoristi svoje pravo, oni govore sve suprotno.

Dakle, nije to nešto što treba da ide nama na teret pre svega ubeđeni principijelno da je to jedino što je ispravno i dobro za Srbiju, pa ko god da pobedi. Dodatno, mi smo uvereni, takve argumente imamo da tu naprosto konkurenciju od strane ovih koji hoće vlast bez izbora, nema. Treća stvar, oni su sami duboko svesni da je to tako i imaju pravo da ostanu kod kuće koliko god žele.

Ono što mi sve vreme ponavljamo je nemojte da ugrožavate druge ljude, ni nas koji hoćemo da se ovim poslom bavimo ozbiljno, ni vas koji hoćete da učestvujete zato što poštujete državu i njene institucije, niti bilo koga trećeg. Ne postoji ničiji dinar, evro ili dolar, ni Đilasov, ni Jeremićev, ni Obradovićev, koji je vredan jedne razbijene srpske glave, jednog uništenog stakla na institucijama ili suze bilo čijeg deteta.

Dobro sada već klizi ozbiljno u neozbiljnost, da se tvrdi da je neka pokojna žena nas pritisla da mi nešto radimo ovog meseca. Nemojte molim da pričamo na tom nivou na ovu temu.

Što se tiče onoga ko je šta tražio, pa mi kako je rečeno, popustili. Da vam kažem, zahtev svih zahteva bivšeg režima tog koji hoće vlast bez izbora bio je da nestane Aleksandar Vučić sa političke scene, čak i sa planete fizički, vidite šta poručuju sa svojih naslovnih strana.

I sada, neko da kaže da smo mi na takve stvari pristali, pa nismo nikada, niti ćemo ikada. Dakle, ono svoju nemoć će morati da zaleče na neki način. Ili će se politikom baviti kako dolikuje ili neće nikako, ali da nas dovedu u situaciju da se mi odreknemo svog lidera, predsednika republike, da to on uradi da bi njima učinio da oni budu još bogatiji, da se još iživljavaju da još dodatno zemlju upropaste, kao malo je bilo šta su uradili. To se ne dešava, nije se dogodilo, neće se dogoditi.

Kao što se vidi, njih apsolutno ništa u vezi sa izbornim procesom ne zanima, te ljude. Mi razgovaramo sa onima koje zanima, sa parlamentarnom opozicijom, vanparlamentarnom opozicijom, nekim ljudima koji se, kažu, time bave stručno. Nema veze, razgovaramo. Sa ovima nemamo šta da razgovaramo iz prostog razloga što njih tu ništa ne zanima.

Šta njih zanima? To je da budu vlast, da se na izborima ne pojave uopšte. Da li se dogodilo da smo na to pristali? Nije. Nije se dogodilo i neće se dogoditi. To je sav odgovor na sve priče da li smo mi pod njihovim pritiscima ili ne znam čijim popustili. Što se nas tiče, može u skladu sa zakonom. Što se nas tiče, može u skladu sa onim što ima smisla, nekog elementarnog, logičkog smisla i zato kažem, nema u ovim predlozima ništa loše i ponižavajuće.

Piše lepo – mora da se reaguje u roku tri dana, na poziv ili Agencija mora da preduzme postupak u roku od 24 časa, šta je tu strašno. To su sve normalne stvari koje prosto možda nisu bile precizirane, pa je bilo pitanje da li će ovaj da tumači da ima dan više ili dan manje, a ovaj drugi koji je podneo neku primedbu, da se ljuti, ali to je sve. Kada pričamo o visini kazni, da li je 50.000 dinara veća, šta je tu ponižavajuće i strašno? To su sve normalne stvari i stvari koje nikome u Srbiji ne smetaju.

Ono što mnogima u Srbiji smeta to su nečije ideje i to ću da ponovim koliko god puta da je potrebno. Da on zaslužuje da je bogom dan, da drugima vlada, bez da ima čiju podršku, da on poput Boška Obradovića i ovih njegovih čuvenih teorija o staležima treba da se postavi za sve i sja u zemlji, a ostali da mu budu podanici, da služe njega i Đilasa, a oni da uživaju i da se dodatno bogate. Malo im je bilo onoliko koliko već jesu. To ljudima smeta, to je narodu neprihvatljivo. Dok se narod pita to tako moći neće, a dok se mi pitamo kako ćemo, uvek će odgovor biti – narod se pita.

Prvo, moram da kažem da niste u pravu kada kažete da je Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava neka nevladina organizacija, i pominjete pokojne ljude sa tim u vezi.

Dakle, ta kancelarija je kancelarija OEBS-a, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. To što se na engleskom skraćeno kaže – ODIR, bilo bi nezgodno na srpskom da se izgovori kao skraćenica, jer bi zvučalo KDILJP, ali odnosi se na Kancelariju za demokratske institucije i ljudska prava.

Dakle, sa tim ljudima razgovara radna grupa Vlade kada analizira različite mere. To je, dakle, Kancelarija OEBS-a, Organizacija za evropsku bezbednosti i saradnju. To nije isto što i JUKOM, koji je bio skraćenica za valjda Komitet pravnika, je li tako, za ljudska prava, to prosto nije isto i nema veze jedno sa drugim.

Kada pričate o tome da je nešto sporno u vezi sa ovim Predlogom zakona o javnim preduzećima, znači konkretno, ceo član kako glasi taj za koji se kaže da je sporan, u članu 78. dodaje se jedna tačka, dakle, tamo gde se predviđa šta podleže sankcijama, kaže – ukoliko koristi, misli se na direktora javnog preduzeća, ili mu je bilo poznato da se koriste, a ne preduzme radnje za koje je nadležan, da spreči korišćenje resursa javnog preduzeća u političke svrhe suprotno zabrani iz člana 70. stav 1. ovog zakona. Prosto, govori jednu stvar koja je jednostavna za razumeti. Direktor ne sme da koristi javne resurse preduzeća kojim rukovodi ili da uz prećutnu saglasnost dozvoli da to čini neko drugi u političke svrhe. Za ovo će vam svako reći da je to potpuno u redu, ljudi se slažu. Javno preduzeće ne treba da troši svoje resurse na takve stvari. To nema veze sa političkim aktivnostima ni u predizborno vreme, ni pre, ni nakon kampanje. Ne treba javno preduzeće, ne služi tome. Svako će vam reći da ovde ništa sporno nema.

Zato kažem, ovo zvuči kao pokušaj da se napravi velika pompa i teška tema tamo gde je nema. Ima onih stvari koje jesu sporne i koje zaslužuju da se koriste velike reči i da se pokaže ozbiljna briga, ali to nije ovo. Te stvari koje jesu sporne i koje treba ozbiljno da zabrinu svakoga jesu pozivi da se ne primenjuje ni jedan demokratski princip, jesu pozivi da se ne glasa na izborima, jesu pozivi da se ne poštuje ni jedna institucija, nego da se ruše, uništavaju, kao što su Skupštinu probali Obradović i ovi drugi Đilasovi, da se provaljuje, kao što su već u RTS provalili, da se potom šta, pali, to su nam rekli, zapali, zapali sve, udri policiju tamo, neka gori Skupština, kao što su je uostalom već i zapalili, ima tome blizu 20 godina.

To su ozbiljne stvari, to je ono što treba da brine svakog poštenog i pristojnog građanina. Ako nešto treba da osudimo zajednički, nisu to mere koliko treba dana da se reaguje kada se nešto prijavi ili koliko hiljada dinara više ili manje treba to da košta, zajednički treba da se pokaže briga hoćemo li mir, stabilnost, pristojnu zemlju dobrih ljudi, čestitih ljudi, koja vodi računa o sebi, gradi svoju budućnost, gradi svoju ekonomiju i čini svoju perspektivu izglednijom, ili hoćemo mržnju, uništavanje i nasilje koje su jedino što nude Đilas, njegovi dveraši i ovi ostali koji su sa njima. To je jedina dilema ovde.