Hvala.

(Vjerica Radeta: Ja mu ime nisam spominjala, jel korumpiran ili neznalica?)

Nemojte da se ljutite, gospođo Radeta, nema razloga. Kao što vidite, lepo razgovaramo o svemu i nema uopšte potrebe da bude drugačije.

Kada neko kaže da su problem izgubljeni sporovi koje je, to ste dobro primetili, skrivila, izgubila i za koje direktno greh nosi bivša vlast, da zbog toga imamo neki problem sa penzijama, ja sam tako vašu konstrukciju razumeo, moram da vam kažem da niste u pravu. Zna se čija je odgovornost i, naravno, kakav je bio javašluk i kolika je bila nebriga za državu bivšeg režima. To je svima u ovoj zemlji više nego dobro poznato.

Ali, nije tačno da nije bilo povećanja penzija u međuvremenu. Mi kada smo govorili, a zaista jesmo, Vlada Srbije danas o tom pitanju vodi računa, o tim potrebama se stara na odgovarajući način. Mi smo u ovoj sali bili svedoci u nekoliko navrata da donosimo odluke da tih povećanja bude i onih različitih programa jednokratne podrške. Jedan smo imali nedavno, čini mi se da nije prošlo mesec i po dana kako smo doneli još jednu odluku, ponovo, u nizu sličnih odluka da se našim penzionerima dodatno pomogne, to je bilo u iznosu od 5.000 dinara. Ali, ovom formulom, švajcarskom formulom o kojoj govorimo danas, mi ćemo od januara meseca imati ne tih 5,4%, 5,5%, koliko ta formula donosi, novog povećanja penzija. Mi ćemo kumulativno u odnosu na period tamo sredine 2014. godine do danas imati povećanje od, pričali smo o tome ovde preciznije, minimum 14% do preko 19%.

Dakle, nije ovo prvo povećanje. Da je prvo bili biste u pravu, to je onda 5,5% ukupno, ali od 14% do 19%, skoro 20% , to nedvosmisleno govori da je bilo više povećanja. Naravno, to naši penzioneri znaju.

Suština politike koju mi sprovodimo jeste upravo to da uvek bude više i da uvek bude bolje i da se ne ravnamo sa onim situacijama koje smo u prošlosti imali kada smo mi morali požar da gasimo, da spašavamo i državnu kasu, ali i sve penzije i sve plate, nego da se postaramo da svake godine bude nešto bolje, da i penzioneri, ali i zaposleni, mladi danas mogu da osete boljitak. To je ona politika koja danas u Srbiji pobeđuje, koja zbog toga ima podršku naroda, ali čini Srbiju, pre svega, dobrom zemljom, značajno boljom zemljom nego što je bila, čini da Srbija danas pobeđuje.

To je politika Aleksandra Vučića i SNS. Hvala.

Mislim da niste u pravu, gospođa Radeta, kada te programe jednokratne podrške, koje smo imali u nekoliko navrata, omalovažavate nazivajući ih crkavicom, milostinjom i na slične načine. To je novac koji je značajan za veliki broj penzionera u Srbiji.

Kada razgovarate sa ljudima, a ja sam siguran da ste u prilici da sa njima razgovarate, pitajte ih. Dakle, ja sam razgovarao i o tome sam, čini mi se, u ovoj sali i govorio, možda tu niste bili prisutni. To je novac koji znači našim penzionerima. Slušao sam ljude koji upravo kažu - hteli smo, primera radi, odavno da kupimo novi televizor i nismo bili u prilici. Prosto, vreme prolazi. Više decenija je prošlo, a mi nismo bili u prilici da kupimo novi televizor, ali, eto, danas, zahvaljujući tome što se ozbiljno, odgovorno odnosimo prema državnim finansijama, prema kasi državnoj, pa možemo da finansiramo i te programe koji penzionerima sa svim nivoima primanja, od najnižih pa nadalje, možemo da obezbedimo, primera radi, 5.000 dinara, na jednu jesen, pa onda još toliko naredne jeseni. Bude dvoje penzionera u kući, pa onda spoje ta dva iznosa i kažu mi ljudi, ja sam to slušao svojim ušima, kupili novi televizor. Znate, ne misle oni da su time omalovaženi. Naprotiv, raduju se ljudi, znači im.

Da li znate šta još kažu, pošto pričate o odnosu prema političkim akterima i onome šta narod misli i kako to doživljava? Kažu – imam novi televizor zahvaljujući Aleksandru Vučiću i Vladi Srbije. To ljudi osećaju i to ljudi misle. Ne treba se prema tome odnositi sa nipodaštavanjem.

Još jednom, to su ti programi jednokratni, ali uz njih postoje i povećanja penzija koje ostaju trajno. Ne bi bilo moguće da danas imamo 14%, 15% 18%, 19% veće penzije nego sredinom 2014. godine, da takvih poteza nije bilo.

Mi smo lepo rekli, švajcarska formula o kojoj ste vi ovde pričali, kada se podsećamo šta je bilo pre godinu dana, znali ste tada jako dobro šta podrazumeva. To je usklađivanje koje se odnosi istovremeno i na rast plata i na rast cena na malo. Kombinacijom tih faktora izračunava se koeficijent ili procenat, kako vam milije, za koji se vrši korekcija. Za to mi očekujemo po toj formuli da bude oko 5,4% i kada to povećanje dođe od 1. januara, to vam bude ovih 19% više nego 2014. godine. Složićete se, siguran sam, nije malo i dao Bog da nam bude još toliko jako brzo.

Hvala.

Vezano za sve ono što čujem u ovoj sali danas, postoji nekoliko stvari na koje zaista treba reagovati.

Prvo, kada neko kaže, a vezano za ono što su radili ovi Đilasovi lažni studenti i ostali neostvareni marsovci, znate jako dobro na koga mislim kada to kažem, da je to isto radila i SNS, jer tako je izgovoreno ovde, kaže - vi ste iste takve svoje studente koristili za ne znam šta. To je na prvom mestu potpuno nekorektno i takođe potpuno netačno.

Dakle, da se razumemo dobro, Srpska napredna stranka nikada nije one pojave poput Miljuša, Boška Obradovića, ko još beše bio tamo sa njima, predstavljao se kao nekakav student lažni, jel bila Marinika Tepić, Sergej Trifunović, Zoran Lutovac, nije nikada predstavljala kao neke studente i na taj način pokušavala da vrši politički pritisak, da maltretira institucije na taj način ih ponižava. To je prva stvar.

Druga stvar, nikada ni one koji jesu studenti i koji nisu studenti, bez obzira da li su članovi stranke ili nisu, nismo za te svrhe koristili ni na jednom mestu.

Nikada nećete naći primer jedan jedini, da smo pokušavali da, kao što oni jesu, ucenjujemo, maltretiramo zvanične institucije, ni jednu jedinu, a samim tim i Rektorat, kao što oni jesu pokušavajući da ih navedemo da za neki naš politički interes donose odluke koje nikakve veze nemaju sa univerzitetom, koji nikakve veze nemaju sa obrazovanjem, koje na najbrutalniji način krše autonomiju univerziteta. Takav slučaj pronaći nećete. Da neko pokušava da napravi paralelu, da izvuče znak jednakosti između nas i njih, to je nekorektno i to je netačno.

Branko Miljuš, onaj kog držite na vlasti na opštini Stari Grad, je donosio one sendviče i kojekakve druge ponude Đilasovim lažnim studentima, ne našim. Marko Bastać, onaj kog držite na vlast na opštini Stari Grad, što ljudima navlači kese na glavu dok se svađaju oko koverata za reket, on je dolazio da podržava Đilasove lažne studente, nikada naše. Slične primere, još jednom, pronaći nećete. Nikakve tu jednakosti nema.

Kada god smo mi tražili da se poštuju propisi, da se vodi računa o institucijama, pojavljivali su se zlonamerni pokušaji da se napravi neka paralela jednakosti, ali toga prosto nema. Kao što u njihovim aktuelnim lažima, a vidite da svakoga dana po jednu novu laž plasiraju, sve jedna laž drugu sustiže, budu u potpunosti raskrinkani i pokaže se da su najobičniji besomučni lažovi. Tako su lagali, i da nije reč o političkom pritisku, kada su slali onog, koliko ima 33, 34 godine neostvarenog marsovca da izigrava nekakvog studenta, a sa njim sve te o kojima, da, govori njihova dojučerašnja perjanica Anasonovićka, za koju ona sama kaže, dakle, oni sami o sebi pričaju, da su to sve partijski ljudi, da su to sve neki nazovi omladinci, a u stvari aktivisti što stranke Dragana Đilasa, što ovih drugih koji su pod Đilasovom kontrolom.

Dakle, to su neistine na koje smo mi ukazivali od samog početka, ukazivali na njih jasno, govorili o njima javno, da bi na kraju došlo do čega? Pa da ih oni sami priznaju, da oni samo u raskošnom intervjuu za neki dnevni list pre dva dana ispričaju da je apsolutno sve, od reči do reči što smo mi govorili, tačno, apsolutno sve. Da su bili partijski tzv. protesti u pitanju od samog početka, da su ih finansirali Đilas i ovi njegovi, da su pravili nekakve lažne građanske varijante sa nekakvim lažnim studentima, a u stvari sa svojim aktivistima. Da su zbog toga i propali, jer im narod ne veruje, jer narod neće da sledi Đilasa, Jeremića, Obradovića i ostale koji su narod u crno zavili.

Sve što pogledate, apsolutno odgovara onome što smo govorili mi i nikada se mi na taj način ponašali nismo. Jeste nekada videli da nekog mladog čoveka mi zloupotrebljavamo na taj način na koji su oni radili? Da teramo nekoga da napada policiju, a oni su kordone policijske ovde pokušavali da pregaze kamionom, ako se dobro sećate, to je lično Boško Obradović naređivao. Oni su policajce gađali flašama, oni su ih opsedali ispred policijske stanice, upadali sa njima, sa tim mladim ljudima koje su koristili i predstavljali ih kao ne znam šta, a svoje aktiviste gurali u prve redove da razbijaju RTS. Nikada nećete naći takav primer ponašanja na našoj strani.

Te mlade ljude oni su zloupotrebljavali i onda kada se dogodi da neko reaguje, a mora da reaguje kada je na primer napadnut pripadnik policije, onda su ih koristili za dalje kreiranje besomučne propagande. Da pričaju njihovi aktivisti kako su gladovali, sećate se, kada provedu dva, tri sata negde u državnoj instituciji odgovarajućeg ranga, pa se pojave snimci kako lepo ručaju sendviče tamo. Sve je bilo besomučno propaganda i sve je bilo laž i sve je bilo histerija sa željom da se izazove veći incident, da se izazove neka velika, snažnija reakcija državnih organa kako bi to dalje služilo da hrani njihovu propagandu.

Igra je potpuno pročitana, potpuno jasno od prvog dana. Još jednom vam kažem, ta igra se kreira samo na jednoj strani i tu vrstu provokacija, tu vrstu nestabilnosti sve vreme generišu oni. Nema tu nikakve jednakosti, to je prvo što treba da znate.

Drugo, što se tiče tog autoputa. Hajde, sto puta kada kažemo, nije nam teško ni 101 put, postojao je javni poziv za formiranje partnerstva. Je li činjenica? Činjenica je. Postojale su različite kompanije koje su mogle da se jave zadovoljavajući uslove. Je li činjenica? Činjenica je. Javilo se toliko koliko se javilo, jedna jedina. Je li činjenica? Još jednom, činjenica je.

Pre nego što sebi da za pravo neko da kaže šta on smatra koliko vredi, nek se podseti. Moravski koridor podrazumeva deonicu dužine 112 kilometara, nek se podseti. To je 78 mostova, to je 24 nadvožnjaka, 12 podvožnjaka, 10 petlji, to je dve godine intenzivnog posla, koji podrazumeva i izmeštanje korita reke, koji podrazumeva i kompletnu infrastrukturu, da obezbedi optički kabl koji treba da poveže čitav taj deo zemlje, koji podrazumeva i tzv. terminalnu infrastrukturu, koja će da omogući da tamo savremeni servis i internet budu čak i dostupniji nego u mnogim drugim danas razvijenijim delovima zemlje. Samo to imajte na umu i ništa više.

Dakle, da postoji prilika da se takmiči u ovoj zemlji, postoji. Da postoji prilika da se učestvuje, ko želi i ko je u stanju da bude konkurentan, apsolutno postoji. Ko na kraju pobeđuje? Pa suština ovoga bi trebalo da bude, ako se mi ipak dobro razumemo, da na kraju pobeđuje Srbija. Da ima tu infrastrukturu koju nije imala nekada, da ima auto-put tamo gde ga nekada nije mogla ni zamisliti, nekada u vreme ovih Đilasa, Jeremića, Obradovića, što zloupotrebljavaju mlade ljude, što vrše neprihvatljiv pritisak na institucije, koji su i sa Rektoratom uspeli da naprave ovo što su uspeli da naprave.

Dakle, da danas malo pametnije stvari radimo, da se ne bavimo njihovim glupostima i njihovim potrebama da budu bogatiji. Između ostalog, auto-puteve da imamo, i ovaj kao što imamo sada, auto-put „Miloš Veliki“, kao što imamo sada završen Koridor 10 i Južni i Istočni krak. Sećate se, i o tome smo pričali i govorili – biće. Kao što vidite, ima ga. I da Srbija danas sve to, i jedno i drugo i treće, ima odakle da finansira, a da nije ugrožena, nego da može, održavajući mir i stabilnost i razvijajući se ekonomski, da sve te stvari podnese i na kraju realizuje i da nastavi da radi dalje, da radi nove dobre stvari nije mogla da zamisli takođe, a koje, recimo, mi ni danas ne pominjemo u ovoj raspravi, a koje će takođe biti realnost, videćete i to.

Ulaganje u zdravstvo je apsolutno opravdano. Ulaganje u zdravstvo, dakle, niste u pravu kada kažete – ima smisla samo ako je ulaganje u kadrove i ako je na personalnom planu. Prvo, i to ulaganje u kadrove i ulaganje na personalnom planu se danas radi. Pogledajte samo ova povećanja plata koja mi imamo u nekoliko navrata do danas. Pa jesu li upravo najveća kada je reč o zdravstvenim radnicima, kada je reč o lekarima, medicinskim sestrama? Pa najveća su. Dakle, i to je jedna od stvari koje Srbija nije mogla da zamisli do juče, a danas radi, realizuje sa uspehom, ali radi i na unapređenju infrastrukture u tom domenu, takođe objekata, takođe opreme.

Ne može neko da kaže – to nije dobro zato što postoji bilo kakva mogućnost, makar teoretska zloupotreba. Da ste u pravu, onda niko nikada ne bi ulagao ni u šta što podrazumeva objekte, infrastrukturu i opremu. Da li bi iko jednu zgradu uradio negde, bilo gde na svetu, da je logika ta ispravna? Da li bi neko jedno vozilo nabavio, nije bitno da li sanitet ili policijsko ili vojno vozilo, da je ta logika ispravna? Pa ne bi nikada niko. Ne razmišlja se tako.

Zahvaljujući tome što pristupamo na pravi način, mi danas možemo da kažemo – da, novi kliničko-bolnički centri, Niš, o kom smo govorili, ali i Beograd, Kragujevac, Novi Sad, uostalom, pogledajte, dovoljno je da se provezete kroz glavne gradske ulice, pa ćete videti i objekte te vrste koji se danas rade, na veliko zadovoljstvo, možemo da kažemo, ponos građana ove zemlje dobijaju potpuno novi izgled. Neki od njih ni postojali nisu. E, postojaće i videćete biće toliko realni i toliko korisni koliko su, recimo, i ovi auto-putevi i drugi projekti te vrste koje smo već realizovali. Dakle, ulaže se i u ljude, ali i u sredstva pomoću kojih ti ljudi rade, leče građane ove zemlje. Naravno, sve je to u svrhu upravo zdravlja tih ljudi, tih građana ove zemlje.

Koliko smo danas u stanju da finansiramo projekata koji služe za to da se leče retke bolesti, da se finansira i lečenje u inostranstvu? Pa kad je toga bilo u Srbiji pre Aleksandra Vučića i SNS? Ko je uradio te kliničko-bolničke cente pre nas? Sećate se, pokazivali smo fotografije ovde, potpuno prazne, gole ledine su bile na mestu gde danas imamo te objekte. Prazna mesta u raspalim garažama, tamo gde danas imamo moderne sanitete. Ali, ako hoćete, i vojna vozila i policijska vozila, sve su to stvari koje potpuno drugačiju, mnogo bolju, mnogo uspešniju Srbiju prikazuju danas, u odnosu na onu kakva je bila u vreme ovih večito nezasitih, večito gladnih dodatnih para. Malo je Đilasu 619 miliona evra, hajde ako može još krug, još toliko, ili dva, još bolje. I sve je vredno toga i sve može da se gazi, samo da bi gospodin tajkun ponovo to sebi mogao da obezbedi i priušti, pa ako treba da se gaze institucije, može, uništavaj Rektorat, uništavaj sve ostalo, blokiraj Narodnu skupštinu, blokiraj Predsedništvo, gazi autonomiju Univerziteta, ništa sveto nije i ne treba da bude sveto.

Da li treba da se uništavaju životi mladih ljudi, da se ti ljudi zloupotrebljavaju? Nikakav problem. Tamo gde je osnovna logika novih 600 ili koliko hoćete stotina miliona evra, za nezajažljive tajkune nisu vredni ni ljudi, ni institucije, ni bilo čija sudbina, niti bilo kakva pamet tu ima bilo kakvu vrednost. Bitno je samo to njihovo lično, pohlepno i nezajažljivo.

Kada pričamo o penzijama, te penzije, još jednom, ti pohlepni, nezajažljivi su ugrozili. Hajde da se podsetimo još jednom kada i kako. Tako što nisu razmišljali o državi ni najmanje, tako što su se ponašali kao pijani milioneri. Dakle, rasturali su finansije ove države, rasturali su budžet, zaduživali se besomučno, nisu razmišljali o tome ko će to da vraća, nisu razmišljali o tome kako će to da funkcioniše sutra, a kamoli za godinu dana i time doveli državu na ivicu bankrota. Uostalom, to i oni sami kažu.

Kada pričamo o stvarima koje priznaju, pa najbolje su, znate, najslađe su stvari koje oni sami priznaju. Kao što danas priznaju šta su radili divljajući sa onim svojim tzv. protestima i lepo imenom i prezimenom govore ko je zabranio da se obrate određeni glumci, ko je zabranio da se narodu obrate određeni politički predstavnici koji im nisu bili po volji, kao što danas kažu i ko je šta finansirao i plaćao i sa kojim interesom.

Tako su i sami priznali, jeste, država je bila pred bankrotom, ali mislili su – šta ih briga, više to nije njihov problem i njihov posao. Ali to je ta nakaradna logika, to je taj sebični pogled na život. Nije bitno šta će i kako će sutra, nego da vidim ja šta tu ima za mene, pa da ja svoje firme obezbedim, pa da mi kao Đilas u četiri firme lepo zgrnu što je moguće više para, da prihoduju nekih 619 miliona, a ja sam kao što je Đilas da imam lično bogatstva 25 miliona evra samo u nekretninama, a bog sveti zna koliko ima onoga o čemu nije ni govorio. Dakle, to je napravilo tu vrstu opasnosti u državi.

Šta smo mi uradili? Još jednom, pa mi smo državu spasili te opasnosti. Penzije su danas svima veće, upravo zahvaljujući ozbiljnom i odgovornom odnosu koji smo pokazali svi kao društvo 2014. godine. Naravno, naši penzioneri pokazali su tu odgovornost najviše. Zbog toga mi uvek kažemo, ponosno kažemo – njima neka je najveća čast i najveće hvala za to što smo uspeli da uradimo. Bili su strpljivi, bili su svesni koliko je važno da se država sačuva, jer ako je ne sačuvamo, onda nema ničega, bukvalno ničega. Nema tih penzija, nijedne jedine, ne u ovom ili onom iznosu, nema ih uopšte, nema plata, nijedne jedine, nije bitno u kom iznosu, nema ih uopšte, nema ni novih vozila, nema ni novih objekata, nema nove infrastrukture, auto-putevi ostadoše samo u pričama i planovima od Broza naovamo, nikad ništa neće biti.

Zbog toga što smo razmišljali drugačije, ozbiljno, odgovorno, mi smo te reforme sa uspehom proveli, pa sada, čuli ste, 14 do 19% su veće penzije svima, kao što su veće i plate, sve plate su veće, ne samo one koje se odnose na javni sektor, nego to vam kažu predstavnici stranih investitora. Veće plate u javnom sektoru automatski povlače i povećanje u privatnom. Svima standard raste. Uporedite danas aktuelnih 500 evra prosečne plate sa onomad aktuelnih 320 evra prosečne plate, pa to je jasna razlika.

Prave šale ovde neki da li će švajcarska formula za penzije da predstavlja švajcarski standard. Pa niko ne kaže da će Srbija da postane Švajcarska, ali koja je penzija manja nego u vreme tih genija koji su bili Švajcarci, ali samo za sebe i svoje firme, kada je Đilas bio najveći Švajcarac, ali za svoje firme, svoj džep, svoje nekretnine i svoje neposredno okruženje. Kad je bilo šta bolje od toga? Znate šta je problem sa tim švajcarskim paralelama? To smo rekli i ovima koji danas ponovo pričaju besmislice o penzijama. Problem je što su sve kritike onoga što smo uradili i što postigli bušne ko švajcarski sir.

Kada pričamo o Švajcarskoj, da li znate možda, da li ste saznali, pitali smo nekoliko puta, ali ste ćutali, koliko iznosi minimalna cena rada u Švajcarskoj? Ne znate i dalje, je li tako? Nemojte da vas začudi da u Švajcarskoj možda ne postoji ništa garantovano u tom smislu. A Srbija ne da ima garantovano, nego je to garantovano sada duplo bolje nego u vreme Đilasa, duplo bolje. Je li bilo oko 16.000? Koliko je u odnosu na tih 16.000 danas 30.000 i nešto? Je li duplo bolje? E, to vam je, ako hoćete da pričamo o Švajcarskoj i o nama.

Što se tiče vojnih penzija, oni su ih devastirali, oni, niko drugi, a mi izvodili računice koliko su samo veliki greh napravili, i ne samo to, rešenje našli. Da li je predložen zvanično program svim vojnim penzionerima koji se tiče nadoknade toga? Jeste, godinu dana unazad.

Da li se veliki deo tih ljudi saglasio sa tim predlogom? Dakle, prihvatio da nađe rešenje zajedno sa svojom državom. Pa, jeste. Ko je to našao? Da nisu Đilas i ovi njihovi Anasonovići i Miljuši i ostali lažni studenti? Pa, nisu, nego one vlade koje je lično vodio Aleksandar Vučić i ove vlade koje sprovode politiku koju je ustanovio Aleksandar Vučić. U njihovo vreme, u naše vreme Srbija je postala dovoljno snažna da može to da finansira, rešenje napravi i sa narodom ga dogovori.

Dakle, ta ista država danas uspešna, neuporedivo uspešnija nego onda, i to je pitanje rešavala. Kada neko kaže, ma najlakše je, čuo sam to malopre. Znate šta, daleko je od najlakšeg, ubedljivo je najteže raditi ovo ovako kako radimo mi. Ubedljivo najteže, jer to podrazumeva odgovornost, svest da morate da napravite rezultat i da vas niko neće pitati jel vam bilo lako ili vam je bilo teško, da vas niko neće pitati da li ste znali za radni ili neradni dan, vikend, državni praznik. Svi će samo da pitaju gde je rezultat? Ali taj rezultat da pravite kao što ga pravimo danas. Mi smo to uzeli kao obavezu broj jedan za sebe.

To je ustanovio kao princip, ako hoćete da govorite o našoj politici, Aleksandar Vučić lično, i to je princip koji je za nas svetinja. E, zbog toga se ovakvi rezultati prave, zbog toga Srbija ima sve ovo što nekada, da zamisli, nije mogla. Znate šta je najlakše? Najlakše je reči, tako kao što govore mnogi, ništa ne valja. Ali, znate šta, to neće tog ko to tako kaže dovesti u situaciju da se sa bilo čim što smo mi napravili poredi, jer razlika između prazne priče i autoputa koji vidite, i plate koju primite, i penzije koju primite, znate da je veća nego ikada, pa razlika je toliko očigledna. Negde tamo krajem marta, početkom aprila videćete koliko je dobro, samo građani ove zemlje vide, razumeju i koliko vrednuju tu razliku.

Biće kratko.

Mislim da se mi u dobrom delu ovde i razumemo. Čak ću da vam kažem i u čemu se slažemo. Ali prvo ovo oko čega se ne slažemo.

Ne može nikada da se stavi znak jednakosti između onih koji su blokirali rektorat kako sami kažu. Otišli tamo da isteruju nešto što je njihov zahtev. Insistirali da ima da bude kako oni kažu, pa nek se svet raspadne. I, da ih je baš briga da li je to direktno kršenje autonomije univerziteta, a tako su se ponašali Đilasovi lažni studenti, da ih je baš briga kakav je to katastrofalan odnos prema institucijama, da ih je baš briga što se rektorat pretvara u u njihovo političko telo, i onih ljudi koji su otišli tamo da im kažu nemojte to da radite.

Tu je razlika kao između zemlje i neba. Niko nije, sem njih, vršio politički pritisak. Da se oko toga razumemo. Ako su se pojavili ljudi da im kažu nemojte to da radite, izađite napolje i ostavite univerzitet na miru. Nikada oni da budu jednaki ne mogu.

Ja sam pominjao Anasonovićku iz jednog razloga. Mislim da je to bilo potpuno jasno. Da vam kažem da nema bolje potvrde nego kada dođe iz njihovih usta, kada sami lepo ispričaju i priznaju šta su radili, i kada se to u dlaku slaže sa onim što tvrdimo mi. Pa, ima li bolje potvrde da su nacističke lomače pravili po Knez Mihailova onomad od toga da je Dragan Đilas sam morao da sazove novinare, kada se suočio sa dokazima, kada je video snimke i da prizna i da kaže – dobro jesmo. Bili smo mi, bio je neki naš čovek tamo, pa šta hoćete sada.

Dakle, zbog toga je to za nas važno, kad ljudi čuju iz njihovih usta da sami priznaju šta su radili i kako su besomučno lagali, to ima svoju težinu. A što se tiče odnosa prema institucijama i potrebe da se one zaštite, mi oko toga nemamo spor i nemamo različito viđenje, mi i ne bismo gradili državu da imamo drugačiji odnos prema institucijama, ali jednu stvar uvek govorimo, nećemo da dozvolimo da nas uvuku u svoje zamke. Oni bi hteli da bude energičnih intervencija policije, oni bi hteli da posle kukumavče i izigravaju žrtve kako ih je neko, ne znam hapsio i privodio i tako dalje.

(Predsednik: Hvala vam.)

Samo još jednu rečenicu, ali znate baš zbog toga što znamo da oni hoće da se izazove velika nesreća ovom narodu, mi nećemo da im dozvolimo tu vrstu zadovoljstva. Oni nesreću žele, a nam ne pada na pamet da je…

Deluje neverovatno da još uvek postoji neko ko nije razumeo…

(Predsedavajući: Da li je replika ili po amandmanu?)

Replika.

… da još uvek postoji neko ko to u ovoj zemlji nije razumeo, ali dobro, ako postoji, naše je da pomognemo da se određeno razumevanje uspostavi.

Srbija danas nije više u poziciji da mora da bira, kako bi to neki voleli da predstave, da li treba da se bavi izgradnjom infrastrukture koje se odnosi, da, i na vrhunski sport, ili da se umesto toga bavi izgradnjom osnovne infrastrukture kao što je kanalizaciona ili da se umesto toga bavi ulaganjem u kvalitet obrazovanja, infrastrukturu za škole ali i nove programe. Ne, Srbija danas zahvaljujući odgovornom, ozbiljnom odnosu i rezultatima koje je obezbedila politika Aleksandra Vučića i SNS, konačno u prilici da sve to i još mnogo toga drugog može da radi u isto vreme.

Uopšte nismo u poziciji da moramo nužno da biramo hoćemo li samo ovo ili samo ono, pa da vidimo šta su tu veći prioriteti. Možemo, dovoljno dobro stojimo da se bavimo i tom nedostajućom infrastrukturom kao što je kanalizaciona. Ko je pratio video je, već su preduzeti konkretni koraci da se to radi ove, sledeće godine, baš tamo gde nedostaje.

Kad pričamo o tim većim projektima, auto-putevi, gospodo, to je već realizovano, završeno, jedan otvoren pre, čini mi se, pet meseci od današnjeg dana, drugi pre jedno mesec dana. Iz dva dela, neka bude dva i po i nešto manje od mesec dana. Već danas pričamo o tome da počinju radovi na ovima koje planiramo ovim budžetom, koje smo predvideli ovim budžetom. To je realnost u Srbiji danas.

I ti objekti koji se tiču vrhunskog sporta. Možda je nekada neko tako isto mislio, identično tako mislio kada je bilo reči o izgradnji Beogradske arene, a realnost je bila da država dobije organizaciju vrhunskog događaja. Zašto ga ne bi smo dobili ponovo u nekom drugom sportu? Ko može sa sigurnošću da tvrdi da Srbija koja danas pokazuje da može da bude uspešna, da može da stvara, da može da gradi, pa izgrađuje svoju poziciju i u svetskim okvirima, neće biti domaćin velikog događaja. Ko se nadao pre dve ili tri godine da ćemo biti u prilici da predstavljamo evropsku kulturu kao jedna njena prestonica? I to je opet realnost, u Srbiji ove godine.

Dakle, pričamo o zemlji koja je potpuno drugačija od one percepcije na koju su mnogi navikli i zbog toga, čini mi se, uporno greše, ali činjenica jeste da ta Srbija danas koja ima te auto-puteve, koja ima te veće plate i te veće penzije, pri tome je najmanje važno, da vam kažem gospodine ministre, to da li vi nekome ovde treba da objasnite kada kaže - Bilo je 23.000 hiljade, pa 25.000, ali je tih 25 11% manje 23. Najmanje je važno da li na takve stvari treba da odgovarate, ali da građani Srbije razumeju, danas sve to što nam je bilo potrebno, mi sa uspehom realizujemo i tu elementarnu infrastrukturu, ali i ove programe koji zaista predstavljaju jedan pravi odgovor na potrebe koje su usmerene ka pogledu u budućnost. Dakle, u naše obrazovanje.

Da li je realnost ili nije da u Srbiji danas imamo ne hiljadama, desetinama hiljada se mere kompletno opremljene digitalne učionice? Novi programi obrazovanja koji su usmereni upravo na to da naše mlade pripreme da budu konkurentni u tim svetskim razmerama, da se razumeju, naravno, i u strane jezike, ali i u savremenu IT infrastrukturu, da umeju da programiraju sa uspehom. Da li Srbija danas ulaže u to da i visoko obrazovanje bude na značajno višem nivou nego što je bilo ikada pa smo zbog toga formirali i Predlog budžeta koji podrazumeva 800 miliona više sredstava iz tog budžeta za, na primer, Univerzitet u Beogradu, što je ovim lažovima iz bivšeg režima koje pominjemo, da, pa baš zato da nam se ne bi ponovila njihova nepočinstva?

Njima je to neverovatno, ne mogu svojim očima da veruju kada vide da je tako nešto u Srbiji moguće, pa zbog toga gluposti pričaju, ali da, to je Srbija u toj meri drastično, pozitivno promenjena, drastično pozitivno drugačija, da je danas za te koji su navikli na neka potpuno prevaziđena druga vremena, mračna vremena, teško da razumeju da je tako nešto u Srbiji danas moguće, a jeste. Dakle, to Srbija vidi. Zbog toga Srbija ima Predlog budžeta kao što je ovaj u kom ne mora da bira između tih stvari.

Srbija vodi računa o svojim potrebama. Srbija obezbeđuje prave odgovore na tu vrstu svojih potreba i upravo zbog toga Srbija danas pobeđuje. Ako neki ne mogu da je prepoznaju i prihvate, nije to strašno, neka nastave da je posmatraju dovoljno dugo i budite sigurni da će ova politika, politika Aleksandra Vučića i SNS, koja tu Srbiju pozitivno menja, biti u situaciji da pokazuje svoje rezultate još jako dugo, dovoljno dugo da i ovi kojima je teško da poveruju najzad neke stvari shvate.

Svašta može da se čuje, dame i gospodo, u skupštinskoj raspravi, ali, primera radi, da je iz bilo kog razloga loše što je kurs dinara u odnosu na evro stabilan, znate šta, to spada među veće hitove, kako bi rekli. Znači, ne valja ako je stabilan kurs dinara, ne valja ako je dinar jak, nego bi verovatno bolje bilo da se opet promeni taj kurs, kako beše u vreme bivšeg režima, upravo tog Dragana Đilasa i njemu potčinjenog ansambla, 50% brat bratu, od 78 dinara do 120 u četiri godine samo. Sećamo se koliko je bilo lepo, toliko smo svi uživali da bi prosto svako poželeo da se vratimo u to vreme. Teško.

Sigurno je dobar interes građana Srbije da im bude stabilan kurs i da se vrlo lepo, lako i precizno izračunava koliko im vredi plata primljena u dinarima koja konstantno raste u evrima, pa da se vidi da to u evrima takođe lepo raste. Da li je tako? Ili je možda bolje kada se promeni vrednost 50%, pa da više ni Bog ne može da isprati koliko se, kako je bilo priče malopre, nešto realno smanjilo, a samo se smanjivalo?

Kažu – nije dovoljno dobar rast. Verovatno opet misle da je dobar minus 3,1 rast iz te njihove fantastične, rekorderske 2010. godine. Kažu – Srbija zaostaje kada ima, koliko beše prošle godine, gospodine ministre, plus 4,4% rasta. Kada je bila u top deset ekonomija u Evropi po rastu, kažu – zaostaje. Ako ste u top deset, šta se onda, neko ko zaostaje? Neće biti. Pretprošli kvartal plus 4,7, druga u Evropi, odmah posle Mađarske. Zaostaje. Da li će biti da je tako? Očekuje se za poslednji preko plus pet i opet kažu – to znači da zaostaje. Neće biti. Dakle, ako ćemo da pričamo ozbiljno, ove stvari morate da prihvate na pravi način.

Medijana, čuvena gimnastička disciplina, pošto volite bazične sportove, o kojima volite da pričate vi koji politički postojite na „Tviteru“, kažu – prosečna plata 500 evra. Dobro, ali medijana, to je jedno četvrtinu manje, pa je to nekih, kako beše, 360. Nikakav problem nemamo sa tim. Statistika ima svoje kategorije baš zbog toga što su u nauci definisane. U Đilasovim i bivšeg režima 320 evra proseka. Znate li gde je bila medijana? Relativno isto, za četvrtinu manje. Medijana vam je bila 240 manje, 230. Da li je to bolje od ovoga danas, pa nije, kako god okrenete parametri su danas bolji, i to značajno bolji. Ako su 50% bolji u jednom smislu, 50% su bolji u drugom smislu. Od istine pobeći ne možete.

Ne možete da ubedite građane da je, kada je više njih u zemlji primalo 200 i neki evro, to bilo bolje, nego danas kada ih toliko prima 50% više. Ne možete da im objasnite da je prosečna plata, koliko god vam se sviđala, njihovih 320, bolja od prosečne od 500. Hoćemo li ozbiljno? Hajdemo onda tako, drugačije ne može.

Poslednja stvar. Jedna notorna neistina da se zaposlenost povećava zbog toga što ljudi odlaze. Čujte, pogledajte statistiku OECD stat. Mi smo je ovde čitali. Nažalost, kompletnih dve decenije iza nas, u proseku taj OECD stat kaže 40 hiljada ljudi napusti Srbiju i kada Dragan Đilas kaže – ne, danas napusti 100 hiljada, a tamo u moje vreme bilo je samo pet, da znate da laže, kao što laže i sve ostalo, kao što je lagao za paljevinu knjigu, kao što je lagao za priče o tome da Srbija izvozi oružje ISIS i sve ostalo što laže. Dakle, nije za pohvalu, veliki su to brojevi.

Šta mi danas radimo? Upravo to hoćemo da promenimo, to da zaustavimo, da te trendove smanjimo, a da znate da je to čista laž, jer broj zaposlenih ljudi ne može na taj način da poraste. Dakle, sabirali vi dolaske, odlaske, kako god hoćete, broj ljudi koji radi se evidentira kao uvećan iz godinu u godinu. Da je to bilo moguće na bilo koji način menjati, pa što ga nisu menjali ti veliki geniji iz bivšeg režima? Ništa manje ljudi nije odlazilo iz Srbije u njihovo vreme, a padala im je zaposlenost, a rasla im je nezaposlenost. Dakle, za istu vrstu pojave, oni su imali samo pad i u rastu, i u broj zaposlenih, i u prosečnoj plati. Kako je onda moguće da te iste stvari danas na iste kategorije utiču pozitivno? Nemoguće.

Dakle, ako ćemo da pričamo ozbiljno, u glavu se zna, u stotinama hiljada novih radnih mesta u ovoj zemlji u poslednjih nekoliko godina samo, u broj se zna novih firmi, novih pogona u ovoj godini. To su vam razlozi za ta povećanja, pa između ostalog i za te veće plate.

Na samom kraju, niko nije nikakve karte za budućnost prodavao. Ne, govorili se o jednom velikom, važnom, lepom projektu za koji se, vidim, slažemo i dobro je što se bar oko toga slažemo da je Beogradu potreban, a to je projekat metroa. Prvi put se ozbiljnost države vidi po tome što se za to planiraju sredstva u budžetu. Godine 2009. kada je pričao taj Dragan Đilas vaš – biće metro za dve godine, to je bila prodaja praznih i šupljih priča i, što je mnogo važnije, svim tim što su radili, što su zemlju opustošili, a sami se lično, besomučno bogatili, prodavali su budućnost ove zemlje, a to je najveći problem u celoj priči.

Dobro, ako neko i dalje nije razumeo, ja ću još jednom da ponovim, ovog puta malo sporije, da vam ne pobegne nijedna reč.

Ništa manje, samo više. Ali, ništa manje nisu ljudi odlazili iz države u vreme kada je bivši režim bio na njenom čelu, moram da kažem kada je nažalost bio na njenom čelu.

Kako onda, po tom istom mehanizmu nije padala nezaposlenost? Kažete to je mehanizam da pada nezaposlenost, kako je onda samo rasla nezaposlenost? Kako je? Nije manje.

Još jednom, OCD STAC, tako se zove izveštaj, odete lepo na sajt, ukucate i pročitate to. To radi međunarodna organizacija koja nikakve veze nema ni sa nama, ni sa našom voljom, ni sa našim političkim interesom i lepo pogledate sami. Neke četrdesetine hiljada su u pitanju i tada iz godine u godinu, a ne zaposlenost nije padala. Nezaposlenost je rasla i rasla i rasla i došla do 25%. Dakle, potpuno su druge stvari u pitanju. Potpuno druge.

Kada pričamo o povećanju zaposlenosti, nemojte mi da vam čitamo opet, verujte svojim očima, uzmite lepo izveštaje RZS i pročitajte koliko raste zaposlenost. Toliko je jednostavno. Ništa više ne moramo da vam kažemo. Sami pogledajte pa sami objavite istinu do koje ste došli.

Što se tiče pitanja da li se mi bojimo bivšeg režima i njegovih istaknutih predstavnika, počevši od žutog tajkuna Đilas Dragana, moram da vam priznam, u pravu ste, bojimo se. Toliko se bojimo da su oni od nas rešili da pobegnu glavom bez obzira pa da oni nama ne smeju da izađu na megdan na izborima. Šta mislite, šta vam to govori, ko se tu koga boji i koliko?

Ne samo da su se toliko uplašili oni nas da neće na izbore, nego su izgleda uplašili i sve ostale. Jel vidite dokle je to došlo? Do toga da od kompletnog bivšeg režima, dakle, od svih stranaka predstavnika DOS-a, danas ovde bude prisutan jedan jedini predstavnik. Doduše, onaj koji nije pročitao OCD STAC, ali do toga je došlo, do te mere je eskaliralo.

Budućnost u Srbiji definišu rezultati i ta budućnost se danas vidi kroz te veće plate, kroz te veće penzije, kroz tu infrastrukturu koja podrazumeva i izgradnju metroa, koja u vreme ovih kada je nezaposlenost samo rasla, standard samo padao, plate bivale samo niže, da se zamisli nije mogla i to vam je suština razlike. Ko u to ne veruje, slobodno, nek sam analizira izveštaje, nek sam čita, nek razmišlja svojom glavom, a bojim se, kada protekne to neko naredno vreme, a verujte biće ga na pretek za razmišljanje, u kom se takođe sprovodi ova uspešna politika koju je ustanovio Aleksandar Vučić, koju sprovodi SNS na kraju će samo da uhvati sebe da se hteo to ili ne, složi sa nama.

Dobro, takođe već standardni deo repertoara ili završetka tog repertoara koji već dobro znamo. Kada se istroše svi ostali argumenti, na kraju dođemo na priču, ali znate šta, planeta se tako okreće. Obrni okreni, mi ne možemo drugačije nego kako i cela planeta. Onda, eto, cela planeta je bila u problemu nekada, pa je i nama bilo loše, a danas je celoj planeti dobro, pa je i nama dobro. Što bi trebalo da znači da nije ni bitno ko nam je na vlasti, ni šta radi, jer će sve neke više sila da urade same.

Nije tako. Da je to potpuno pogrešan stav, pa eto, sami možete da smislite koliko god hoćete primera, ne trebam vam ja za to, koliko i u ovim ulovima koji su danas možda bolji nego prethodne godine, možete da nađete loših primera, neke kojima je lošije i obrnuto. Godine 2008. do 2012, jeste, znamo sve, bila je kriza, ali nije za sve bila jednaka i nije svima bilo isključivo loše.

Da vam to dočaram ovako do kraja i potpuno jasno. Srbiji je bilo loše, možda i drugim državama, Srbiji pogotovo. Jel znate kome je bio dobro? To vam je jasan pokazatelj da postoji velika razlika između toga ko je na vlasti i šta radi. Recimo, toj vlasti je bilo dobro. Jel znate kako je Dragan Đilas prolazio sa svojim firmama od 2008. do 2012. godine? Cela Srbija u minus, cela Srbija u bulu, a jel mislite da je njega povukla ta kosmička inercija o kojoj vi pričate, pa i on mora da pati? Nije patio ni najmanje, samo su mu rasli prihodi. Iz godine u godinu, samo mu je rastao konto na računima, sve četiri njegove firme, pa je u stotinama miliona bilo bolje u odnosu na period kada je počeo problem za Srbiju, u stotinama miliona evra. Jel znate kako mu je rastao udeo u tržištu onih sekundi za reklamiranje u medijima? Samo je raslo, iz godine u godinu, a pogotovo tih kriznih godina od 2008. do 2012. godine.

Dakle, nije za sve sudbina bila jednaka i nije bilo potpuno svejedno ko se pita i kakve poteze povlači. Znali su jako dobro da povlače poteze koji su za njih dobri, ali nažalost po Srbiju samo, isključivo za njih. Za narod marili nisu, za državu marili nisu. To što smo mi propadali nemojte da krivite ni komete, ni meteore, zna se čija je to odgovornost, kao što ni dan danas ne tražimo da nas neko pita sutra, jel vam bilo teško, jel vas neka kriza pogodila pa zbog toga niste mogli da se snađete do kraja. Mi tu vrstu opravdanja nećemo, mi tu vrstu opravdanja ne tražimo. Mi samo tražimo da se poštuje rezultat, da se ceni urađeno. Pa, kad je bolje, pa nekako po pravilu ispada da je sve mnogo bolje nego što je bilo u vreme tih štetočina iz bivšeg režima, da se to prosto korektno vrednuje i ceni.

Da znate, baš ovo što radimo ovako, što planiramo još veći rast standarda i još veće plate, što planiramo još investicija koje će da budu kvalitetom i značajnije, bolje, da podrazumevaju veće plate koje ponude mladim ljudima angažovanim ovde, baš zato što planiramo stanove pristupačne za te mlade ljude, prilike da kupe svoj automobil, da ostvare ono što mi zovemo srpski san. Mi radimo sve ono što je dobar interes države, onaj interes koji podrazumeva da ti mladi ljudi imaju mnogo više razloga, mnogo čvršćih razloga da ostanu u ovoj državi, da ovde zasnuju svoje porodice, da ovde svoju budućnost grade, samim tim i svoju zemlju grade i to vam je najbolji mogući odgovor na pitanje onoga šta treba Srbiji, najbolji mogući odgovor na pitanje, na koji način Srbija može da izgrađuje svoju budućnost, svoju perspektivu koja će da bude sigurno značajno bolja nego u vreme tih koji se danas na kosmos žale i na kosmos vade, a nikako da objasne da li im je taj kosmos podario stotine miliona, desetine miliona u nekretninama, samo vile i bazene, ili im je to ipak neko mnogo više ovozemaljski podario, neko ko ima veze sa njima samima, njihovim okruženjem i njihovim pajtašima sa kojima su plen delili.

Kad god neko kaže da traži da se nešto vezano za penzije vrati na nivo pre uvođenja mera konsolidacije iz 2014. godine, da ljudi razumeju šta je taj rekao - taj traži da im se penzije smanje. Dakle, ovaj što je rekao da traži da se nešto vrati na nivo penzije iz 2014, dame i gospodo, građani Srbije, vi koji penziju primate, taj traži da vam se penzije smanje. Koliko? Koliko traži da vam se penzije smanje? U proseku sa svim povećanjima koje smo napravili, sve penzije, ali sve penzije, za sve kategorije penzionera danas, odnosno po stupanju na snagu mera koje ćemo da izglasamo, a odnose se na naredno povećanje od januara meseca od planiranih 5,4%, gospodine ministre, sve penzije u Srbiji biće veće između 13,7 i 19,5% u odnosu na to stanje iz 2014.

Kad neko kaže - hoćemo da se vrati na ono stanje, on hoće da vam smanji penziju za između 13,7 i 19,4%, na nivou penzije od 50.000 ako neko, grubo, 19% ima više nego tada, on na godišnjem nivou koliko dobije dve do dve i po penzije više nego tada. Pa taj od 50.000 koliko dobije na nivou od godinu dana - preko 100.000 više nego tada. E, ovi što predlažu ovako mudro i pametno da se vrati, oni bi da vam izbiju iz džepa 100.000 i nešto dinara na nivou od godinu dana.

Kad kažu demagogija i kad pričaju o vraćanju, nema nikakvih problema da se mi bavimo tim kategorijama malo dublje na nivou njihovih ličnih saradnika i tu je u pravu gospodin ministar što pominje Dragana Đilasa. Gde držite na vlasti Dragana Đilasa? Jel na Starom Gradu? Jel demagogija da ste tamo napravili zajedno sa njim dva miliona duga preko grbače tih građana? Hajde to da se vrati, hajde tu demagogiju da vidimo, dva miliona evra da se vrati građanima koji žive tamo.

Koliko ste miliona uzeli iz džepa tih građana na lažne projekte pomoći u kući? Hajde to da vratimo, tu demagogiju da rešimo pa ćemo da pričamo dalje.

Koliko ste desetina miliona dinara uzeli iz džepa tih građana zajedno sa Đilasom ruku pod ruku na Starom Gradu plaćajući njegove pljačkaše i huligane da mu budu lično obezbeđenje onom Bastaću i onom Miljušu dok pale knjige.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Hajde i to da se lepo vrati i tu demagogiju da rešimo pa ćemo da se bavimo svim drugim.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Konačno, da li postoji računica - kakva bi bila penzija da mi nismo zemlju lečili, da mi nismo ekonomiju spašavali, da smo ostavili da sve propadne onako lepo kako ste umeli da zamislite na Starom Gradu, a što je na nivou i Beograda, ali i cele Srbije radio bivši režim. Zna se, sve bi penzije bile nula, jedna velika nula.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Ako neko smatra u ovoj zemlji da je to bolje od 13-19% većih penzija od ponovo značajno bar 10% većih plata u zemlji, ako neko smatra da su 500 hiljada izgubljenih radnih mesta i penzije nula bolje od toga da se prave autoputevi, fabrike, kliničko-bolnički centri, ja mislim da je taj na najbolji mogući način onako ličnim primerom objasnio šta je prava demagogija i šta je politička perspektiva, jednako dobra i sjajna kao što je tog Đilasa i tog Bastaća, a pitajte ih koliko im je lepo danas ispod cenzusa.

Ima dame i gospodo narodni poslanici, sada izvesnu obavezu i pred vama i pred građanima Srbije, pošto sam optužen da ne znam ništa o situaciji na opštini Stari grad, da dokažem da to nije tako.

Ja situaciju na toj opštini jako dobro pratio. Znate, to su izrekli ovi što se zalažu da se sada smanjuju penzije ljudima značajno, da se vrate na situaciju od pre pet godina, verovatno uz neku kalkulaciju da će opet da se ponovi rizik da sve te penzije budu nula. Ovi što sada drže Đilase, Bastaće i Miljuše na Starom gradu, oni su rekli, da ne znam kako izgleda situacija tamo.

Evo šta znam. Znam da je dojučerašnji funkcioner te gradske opštine, inače kum predsednika opštine Marka Bastaća, čovek prezimenom Lešnjak, javno govorio o tome kako funkcionišu ti što otimaju, pošto su neko otimanje pominjali na opštini Stari grad. Lično taj Bastać koga ovi što bi da smanjuju penzije, tamo drže na vlasti kaže – reketira privrednike, lično on uzima novac od nelegalne gradnje. A ovaj Lešnjak, njegov dojučerašnji najbliži saradnik, a kum, da li je i dalje ili nije, ne znam, on o tome svedoči. Znate šta kaže, kako to funkcioniše.

Kaže Bastać i ovi što ga drže na vlasti tamo uzimaju bele koverte od ovih što nelegalno grade. Jednom se dogodi da taj Lešnjik koji tvrdi da je lično bio zadužen da uzima te koverte i da ih nosi na ruke Bastaću i ostatku opštinske vlasti nije doneo jednu kovertu. Onda mu je Bastać stavio kesu na glavu, prethodno ga vezavši za stolicu, mučio ga je celu noć, valjda devet sati je to trajalo, tuko ga tamo nekom vijačom, dakle, zverski se izživljavao nad njim i tražio gde su pare, odnosno gde je njegov deo.

Kada pričamo o otimanju i kada pričamo o opštini Stari grad, ja mislim da je ovo jedan primer koji je dovoljno snažan, dovoljno jak da može lako da ga zapamti svako u ovoj zemlji i da se uopšte ne mučite nekakvim dilemama da li neko zna ili ne zna kakva je situacija tamo. Ko ovo jednom čuje, budite uvereni vi što hoćete da penzije smanjujete narodu, taj će to da zapamti vo vjeki vjekova.

Ako nešto držite na vlasti, na Starom gradu, vi držite to na vlasti. Dakle, one koji knjige pale, onog Miljuša, on vam je i dalje tamo član veća, jel tako, onog Đilasovog Bastaća koji stavlja ljudima kese na glavu i muči ih, one koji su urnisali „Milan Gale Muškatirović“ centar za dva miliona evra, ko zna koliko desetina miliona iz opštinskog budžeta potrošili na svoje ljude, ali kažu i neke odbornike koje plaćaju na taj način, dakle, to je pljačka i to je otimanje, ako o tim kategorijama pričamo.

Vi ste gospodine ministre oko jedne stvari u potpunosti u pravu. Narod sve dobro ceni, sve dobro meri i narod zna da mu zaista jeste bolje kada, rekli ste 13,7 do 19,4% veće penzije ima, i svakako je bolje kada mu značajno rastu plate i svakako bolje kada u stotinama hiljada ima novih radnih mesta. Kriminalci i oni koji ih drže na vlasti, tome da pariraju ne mogu, kada se suoče sa istinom, sa svedočenjima svojih najbližih saradnika, svojih kumova, kada se suoče sa svojim kesama i reketima, njihov jedini odgovor je, nećemo na poligraf nikada i nikome. To je možda dobar pokazatelj koliko su sigurni u onim stvarima koje rade, koliko je istina na njihovoj strani, iako je za to, pošto je neko pominjao aplauz, očekuju aplauz. Verujem da će dobiti i aplauz i ovacije na izborima za neki mesec, od danas neće morati dugo da čekaju na to.

Gospodine predsedavajući, u pravu ste sve, ali osim člana 103. i 108. i 109. predviđaju određene mere koje mogu da se primenjuju u situacijama poput ovih koje imamo danas.

Dobro, slažem se i ja, potpuno je jasno svima nama da ovde neki reaguju, pre svega, isključivo, na novčane kazne, zato što ih, pre svega, zanima novac i to smo u slučaju Nemanje Šarovića već utvrdili, ali nema veze.

Znači, prošli put kada je bio kažnjen sa 10%, pa je zbog toga, vi ste to dobro primetili, jedno sat vremena insistirao da se ta kazna smanji i radio sve što može i što ne može da zamisli, samo da mu se nekako spase, čini mi se, 7.000 dinara. To smo se dobro prisetili, kako je umeo lepo da se pretvara da je Vranjanac, pa da kao živi tamo, da putuje na sednice Narodne skupštine. Samo to je bilo malo više od 7.000 dinara, u njegovom džepu.

Mislim da se to malo nekim milionima merilo, tom prilikom. Ali, na temu koalicija, nema potrebe da se bilo ko, bilo šta, zavarava, da može nekoga da prevari, da ga slaže, sa prizivanjem pogrešnih uspomena.

Dakle, nije uopšte tema ko je sa kim bio u koaliciji pre godinu, dve, pet, koliko god hoćete, znači sećamo se mi da ste bili, kao što ste danas na Starom gradu i pre sa Đilasom, i sećamo se mi da su tu bile lepe apanaže upravnim i nadzornim odborima od strane Dragana Đilasa, obezbeđene za vaše predstavnike i sve je to odlično. Sve je to super.

Međutim, pitanje šta se dešava danas, danas sa Đilasom na Starom gradu? Sarađujete, najdirektnije moguće i sa njim i sa njegovim Miljušem, znači onim što pali knjige.

Ja sam čuo Vojislav Šešelj je ovde rekao – ako je nešto asocijacija na fašizam, to je onda paljenje knjiga. Vojislav Šešelj meni u oči, a pred građanima Srbije reče – ko je to radio, taj mora da se kazni.

Ja mu kažem – pa to je taj Miljuš radio i vaš Vojislav Šešelj kaže – ako se utvrdi nesporno onda mora da snosi konsekvence. Da li je utvrđeno nesporno, da li je Đilas priznao, da li je Đilas priznao da su to radili njihovi ljudi?

E, sada, ako nećete da stojite iza svojih reči, iza onog stava koji je ovde izrekao Vojislav Šešelj, pa da primenite političke konsekvence na te ljude ja mogu samo da zaključim, gospodine Arsiću, da ste vi bili u pravu kada ste rekli da je novac izgleda glavni motiv. Nije važno šta se kaže, nije važan stav, nije važna politička vrednost, nego nekome sedam hiljada, nekome koga Bastać plaća malo više, malo više.

Poslednja rečenica, gospodine predsedavajući. Pošto se ovde mnogo pričalo o otimanju, o tome da nešto treba da se vrati, hajde, pošto tako lepo sarađujete sa Draganom Đilasom, tako se dobro razumete i zajednički radite na Starom gradu, apelujte na čoveka, 619 miliona evra koje je nabacio na račune svojih firmi, dok je bio gradonačelnik, dok je bio ministar, dok je bio na javnim funkcijama, da on to vrati narodu.

Znate što vam to kažem? Jedan jedini milion evra, nije evidentiran da Dragan Đilas imao pre nego što je bio na tim funkcijama. Ja mogu samo da zaključim, te stotine miliona evra on ima zahvaljujući tim funkcijama, zahvaljujući narodnim parama. Pa, ako pričamo o vraćanju, apelujte, zamolite ga lepo, možda hoće da vas posluša jer ste mu dobri saradnici, da vrati te pare narodu.

I član 112. gospodine Arsiću, ja verujem da je to konstruktivan predlog u ovom trenutku, vi znate šta to znači.

Što se tiče, pa moram da kažem i pomalo ideoloških raspravo ovde, ja, naravno, neću da ih otvaram i neću da ih vodim, ali ima veze sa ovim koalicijama o kojima smo pričali. Aljbina Kurtija kao poželjnog partnera, koliko ja znam, pominjali su samo Dragan Đilas i ovi njegovi. Borko Stefanović, tada još lider levice Srbije, nije se kolektivno kod Đilasa prebacio, u nekoliko navrata pričao je da je Aljbin Kurti divan čovek, da treba sa njim da se sarađuje, jel tako? Đilasovi predstavnici na KiM, kako sebe zovu – savez za Kosovo, Rada Trajković i onaj Rašić, beše, koji je snimio predizborni spot na Albanskom jeziku i priča – ja Kosovar, mi Kosovari i mi stanovnici najmlađe države na svetu.

Svi su se oni zalagali i zalažu se za saradnju sa tim ljudima. Dakle, da sumiramo, da je neko od nas, mi kažemo, taj Kurti zagovara veliku Albaniju i mi smatramo da je to neprihvatljivo, nego ti vaši koalicioni partneri, vaš Đilas, Bastać, Miljuš, Borko Stefanović i ostali, oni se zalažu za saradnju sa Aljbinom Kurtijem, ne kažem na Starom gradu, nisu izgleda njega još tamo doveli, ali da budemo do kraja otvoreni, ne zanima vas u ovoj raspravi ni Kurti, ni Rada Trajković, ni ništa pet, ovde rasprava ima veze sa budžetom o parama.

Dakle, gospodine Arsiću, vi nećete da izreknete opomenu, dakle nećemo da uđemo u zonu najosetljivijeg pitanja za gospodina Šarovića i ostale, a to je novac. Ali, kad već pričamo o budžetu i kad pričamo o novcu, ja koristim priliku da još jednom ponovim moj korektan predlog vama. Razgovarajte sa svojim koalicionim partnerima iz Đilasove stranke.

Zamolite i Bastaća i Miljuša, što pali knjige i ove što kese na glavu navlače ljudima, da prenesu Draganu Đilasu, 619 miliona evra koje je prebacio na račune svojih firmi dok je bio gradonačelnik, ministar u Srbiji, pošto ih je stekao za vreme dok se starao o narodnom novcu i narodnom interesu, ja to čitam da je stekao na račun naroda, nek lepo vrati tom narodu, jer jedan jedini milion nije imao dok nije došao na te funkcije, pa ćemo da pričamo o tome šta sve lepo može da se finansira, a da ima veze sa narodnim interesima.

Ja mislim da je to odličan predlog, ono što čoveku ne pripada, a uzeo je od naroda, kao što je Đilas od naroda uzimao, nek vrati. Mislim da je to dovoljno dobar predlog da budete zadovoljni i vi, iako vam ta koalicija na Starom gradu neće potrajati dugo, do marta najdalje. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.

Sa jedne strane nisam mogao da odolim prilici, da se priključim višejezičnoj raspravi ovde, a i to je jedan od dobrih pokazatelja kako Srbija stoji po pitanju državnih politika, spram nacionalnih manjina i to ste takođe spomenuli u svojoj raspravi.

Složićete se, ne jednom, ne retko, čuje se od strane naših prijatelja i partnera iz EU koji u Srbiju dolaze, sa kojima se srećemo bilo gde, da je Srbija zaista po pitanju tih politika jedan od svetlijih primera na nivou celog kontinenta i da imamo ta pitanja uređeno značajno bolje od mnogih evropskih zemalja, čak članica unije.

Mislim da smo skoro na poslednjem sastanku Parlamentarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje, od strane naših kolega iz Evropskog parlamenta dobili ocenu da je za one napore koje smo u poslednje vreme kao država učinili po pitanju udžbenika i priređivanju istih na različitim jezicima nacionalnih manjina, napravili dobar posao, dakle to je nešto što oni smatraju kao jako vredan rezultat i toga ima dosta. To nisu jedini primeri.

Ali, Srbija se drastično promenila u pozitivnom smeru, rekao bih, kada govorimo o svim ovim stvarima koje su tema danas.

Ministre, samo da vam kažem 100 milijardi vredi sve ono što se orijentiše prema AP Vojvodina i mi znamo da tu postoje političke razlike u razumevanju ili spremnosti da prihvatimo šta hoćemo na taj način, a šta nećemo.

Znamo da vaša stranka insistira na tome da neke stvari ne želi da prihvati, ali kada kažemo ide, za građane koji žive na teritoriji Vojvodine, ide za samu teritoriju, ako se tiče prelaza ili infrastrukture, to je zaista tako.

Dakle, procenat 7 ili 8, ali put se zna gde ide. Dakle, 100 milijardi kada se sabere, sve, mislim da tu greške nema.

Poljoprivreda, čuli ste, više nego ikada ranije, i ovih 100 milijardi za Vojvodinu, ja mislim da je to više nego ikada pre, dakle, bolje nego prethodna godina koja je do sada bila rekordna. Kada pogledate, i za poljoprivredu, bolje nego ranije, i za, ako hoćete, teritoriju Vojvodine po različitim osnovama, slagali se mi ili ne, šta ko hoće da prihvati, da se tu broji, opet više nego ikada ranije.

Zbog toga kažem da je Srbija dosta drugačija. Srbija se promenila definitivno na bolje, a o tim našim razlikama i o tome da se Srbija menja, mislim da smo razgovarali i na onoj Posebnoj sednici koju smo imali ovde u Domu Narodne skupštine, koja je sazvana na formalni predlog vaše poslaničke grupe, upravo sa ciljem da raspravljamo o tim razlikama na primeru AP Vojvodine. Čini mi se da je ta sednica jedan od dobrih pokazatelja da se i parlamentarna praksa u Srbiji danas nalazi na nekim nivoima koje nikada nismo imali u prethodnim periodima.

Ja sam iskoristio priliku da na to podsetim i neće gospođa Papuga zameriti, da na to podsetim, ne samo nas koji smo u ovoj sali, već i one koji su se tim pitanjima bavili često u proteklom periodu, a u ovoj sali ne sede.

Sećate se sigurno više različitih nevladinih organizacija, često su se obraćale Narodnoj skupštini, sa različitim zamerkama, primedbama kako nisu zadovoljni parlamentarnom praksom, kako oni smatraju da bi nešto trebalo da se radi drugačije.

Pre nekih dva ili tri meseca, mi kao država zaključimo nekoliko važnih stvari, parlament promeni svoju praksu na nekoliko načina i pitamo ih otvoreno, dobro, da li zaslužuje danas Narodna skupština od vas koji ste uvek imali samo reči kritike za nju, jedno bravo, jednu pohvalu i konstataciju, zaista baš sve ono što su različite nevladine organizacije stalno tražile, Srbija danas može da pokaže, Skupština ume da prikaže u svojoj svakodnevnoj praksi.

Znate li šta je bio odgovor? Kažu, ne možemo još da kažemo da je to sve ispunjeno. Zašto? Šta je prepreka, jel nema više dupliranja različitih rasprava, kao što ste pričali? Nema. Jel nema više upotrebe hitnog postupka, kada god mi smatramo da je to potrebno, nego baš bukvalno samo isključivo onda kada to zahteva pitanje evropskih integracija. Da li je 95% zakona sada u redovnom postupku? Jel bilo podnošenja amandmana za koje se neko suštinski ne slaže da nešto kvalitetnije ne menjaju? Ništa, bukvalno sve što su tražili i CRTA i CESID i Transparentnost, sve Narodna skupština je pokazala da nije problem da usvoji.

Oni kažu – ne možemo da vam odamo priznanje, jer nedostaje jedna stvar. Šta nedostaje? Tražili smo, kažu, da bude i zasebna rasprava o budžetu, tražili smo dvostruko vreme za raspravu tom prilikom.

Vidite sada, ova sednica, ja mislim da je jako dobra prilika, najbolja moguća prilika da ja zamolim da se ovo pitanje prenese, da se ovaj poziv prenese, da se izjasni CRTA, CESID i Transparentnost, i svi ostali koji su govorili da Narodna skupština neke stvari treba da radi drugačije.

Od vas gospodo, pošto upravo raspravljamo o budžetu kao zasebnoj tački dnevnog reda, što je vaš suštinski finalni zahtev, upravo u dvostrukom vremenu što je vaš suštinski finalni zahtev, sada očekujemo jedno javno priznanje. Da, Narodna skupština je uradila baš sve ono što smo govorili da bi trebalo da uradi, ako hoće najviše standarde. Da, Narodna skupština danas zadovoljava najviše standarde, koji su čak i bolji od onih koji se smatraju evropskim. To je pitanje za njih.

Verujem da ovo gledaju i da će to neko da im prenese.

Sa ovim je i poslednja stvar koju ste rekli da treba Skupština da uradi, urađena. Očekujemo CRTA, CESID i Transparentnost i ostale da kažu – svaka čast za Narodnu skupštinu.

Dobro, pošto nekima očigledno nije jasno zato što ne žele da im bude jasno, evo da razjasnimo stvar, onima koji žele da slušaju i kojima nije teško da neke stvari porede, posebno ako su lako uporedive.

Dve hiljade dvadeseta godina, dakle, ovaj predlog o kome pričamo sada, ukupan budžet 51.993.000.000, itd, kao što smo rekli. Isto to, 2010. godine, dakle, u vreme kada su ovi što sad sve znaju, pa znaju i da treba da se potpiše zakon kojim usvajamo budžet ili ne treba, dakle, u njihovo vreme, sjajno vreme, moram da kažem, 25.621.000.000, grubo, tačno dva puta manje. Subvencije, ukupan iznos 2020. godina, ovaj predlog o kom pričamo sada, ukupno svi izvori 40.588.000.000 i nešto više. Njihova sjajna, takođe fantastična 2010. godina, ista ta stvar, 20.153.000.000, čudno ili ne, ali opet dva puta manje.

Dakle, sve što je u njihovo vreme, kojim se očigledno i danas diče i dalje ga priželjkuju da im se nekako vrati, ali toga, izgleda, biti neće, bilo ovako. Danas je po dva puta bolje, po dva puta bolje najmanje. I ovaj budžet omogućava to, najmanje dva puta bolje kada je o poljoprivredi reč.

Kada je reč o drugim sektorima, tu su i veće plate, veće penzije, novi auto-putevi, železnički koridori i sve ono što nismo mogli ni da sanjamo kada je sve bilo ovako sjajno u njihovoj 2009, 2010. ma, nije im ni 2011. ni 2012. godina, bila mnogo bolja, ali svakako je bila lošija nego što je ovo danas.

Dakle, da ovo što danas imamo, što smo stvorili, što smo stekli, menjamo za to njihovo, mislim da to nikome ozbiljnom u ovoj državi ne pada na pamet. Pitajte bilo kog čoveka da li hoće penziju veću nego ikada da mu vratimo na to njihovo vreme, jel hoće platu od 500 evra u proseku i nešto više, da vratimo na njihovih 320. Neće niko. Mi ćemo zbog toga, što je ovo danas ovako bolje od tog njihovog, sa velikim zadovoljstvom da glasamo, a onaj ko je pozvan da to uradi siguran sam sa ništa manjim zadovoljstvom i da zakon potpiše. Hvala lepo.