Zahvaljujem se.

Pa mislim da je Narodna skupština arena gde se mišljenja iznose i gde se dolazi do najboljih rešenja.

Te uličarske fraze - siđi dole da ti ja pokažem; i tako to, bih ostavio za neke druge prilike i za one ljude kojima je tako nešto izgleda urođeno.

Nervoza zbog formiranja tog novog DOS-a ili kandidata za novog premijera, gospodina Živkovića, ili takvi kadrovi kao što su Amir Bislimi ili njemu slični, vidim da unose popriličnu nervozu u ovo malo poslanika bivšeg režima ili novog DOS-a koliko je ostalo večeras i noćas tu sa nama.

Mi nemamo tu nervozu, nemamo razloga, zato što smo sigurnu u ono što radimo, sigurni smo u ispravan put i politiku reformi i baš na ovom amandmanu se pokazuje razlika u našim politikama, razlika između reda i haosa, gde kao argument za prihvatanje amandmana se govori o nekoj zabrani promene mesta prebivališta.

A gde to piše? Ko je rekao da je zabranjeno bilo kome? Pa bilo kome i zaposlenom u državnoj upravi da promeni mesto prebivališta, ali neko ko je iz Užica se naknadno preselio u Vranje, ako se možda preselio stvarno, naravno da država mora da vodi računa i da i sa radnim mestom da bude u Vranju, da bi smanjila troškove, da bi smanjila namete građanima Republike Srbije, ili ćemo otvoriti vrata onako kako predlagač amandmana predlaže. Radite ljudi šta god hoćete i kako god hoćete. Država je krava muzara, možete da radite kako god hoćete.

Oni u Mošinoj vili što sede i večeras, oni će krasti najviše, neko će uzimati manje.

(Marko Đurišić, s mesta: Vi kažete da neko krade?)

Svakom po zasluzi.

(Marko Đurišić, s mesta: Pa ko je veći lopov od vas?)

Možete li da smirite poslanike ovde, ne znam zašto su tako nervozni.

(Aleksandar Martinović, s mesta: Mislim da je Pajtić najveći, pa onda Živković. Vodi se mrtva trka.)

Evo imaju takvu masovnu podršku Čede i Pajtića, Bislimija i njemu slični, ne znam zašto su nervozni?…

U potpunosti podržavam mišljenje Vlade da ovakav amandman treba odbiti, jer ovakav amandman je uvod u totalnu anarhiju da svako može da radi kako hoće i šta hoće o trošku budžeta. Tako nešto je nedopustivo i ono što ne bi radili sa svojim novcem, nemojte i sa svojim budžetom, nemojte raditi o trošku građana Republike Srbije.

Jako kratko gospodine predsedavajući.

Kako to neko ko je 12 godina imao priliku da uredi ovaj sektor i da uredi plate u javnom sektoru i ko nije imao hrabrosti da tako nešto uradi, ko nije imao znanja da tako nešto uradi, zna da ovo nije dobro? Nije znao kako treba, ali zna eto da ovo nije dobro.

Kako neko ko je imao priliku da ga i Svetska banka i MMF traži da tako nešto uradi i nisu uradili zna bolje i od Vlade Republike Srbije i od Svetske banke i od MMF, gde smo dobili pohvale za ovakav zakon, ali vi ste iznad svega toga? Dovoljna je vaša kritika, dovoljno je paušalno reći, onako populistički reći neke stvari. Sa kojim dokazima, kojim potvrdama? Gde utemeljujete to što tvrdite? U čemu, u tome da ste pokušali da uredite oblast plata u javnom sektoru? Niste. Zbog čega? Niste imali dovoljno hrabrosti ili vam je anarhija odgovarala, niste imali dovoljno znanja ili ste se plašili izbora i kako će se to odraziti na vaš rejting.

Pa, vidite da ništa niste radili, a opet se odrazilo na vaš rejting. Uređenje naše države je prioritet. Boljitak svih građana Republike Srbije je za nas prioritet. Bolji život građana je prioritet, ali taj bolji život ne može u anarhiji koju ste vi negovali. Bolji život ne može kroz put ka bankrotu gde ste nas doveli. Znate, kada se ugase svetla, tada je sve moguće.

Mi i na  ovaj način palimo sve moguće reflektore, ujednačavamo da plate u javnom sektoru budu jednake i pravične.

Meni je drago, gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što se argumentacija koja je iznešena ponavlja, a iznešena je kada se raspravljalo o Zakonu o radu. Voleo bih da efekat ovog zakona bude isti kao efekat Zakona o radu, zato što je posledica Zakona o radu ta i da se stopa nezaposlenosti u Srbiji sa katastrofalnih 26%, vaših 26%, svela na nešto više od 17%.
Ako će efekat ovog zakona biti isti kao efekat Zakona o radu, kao što je i vaša argumentacija ista, mi smo ne na odličnom, na fenomenalnom smo putu. Ja vam se zahvaljujem zato što ste nam dali i potvrdu za to.
Kada su smanjenja prava zaposlenih i kada je predlagač amandmana u obrazloženju govori da se ta prava samo smanjuju, jedino šta se smanjilo iz oblasti rada i radnih odnosa u Srbiji je stopa nezaposlenosti. Ponoviću, sa vaših 26% na sadašnjih nešto više od 17%. I mi nismo zadovoljni, i dalje je premnogo ljudi u Srbiji bez posla i želimo da i u budućnosti, kroz investicije, kroz realan sektor, da se ta stopa prvo vrati na onu stopu od 2008. godine, a to je nekih 13% koje ste uspeli tako uspešnom politikom koju ste vodili da duplirate. Pazite, šampioni po proizvodnji nezaposlenih ljudi, šampioni koji su sa 13% 2008. godine broj nezaposlenih doveli do 2012. godine na 26%.

Obećali ste 200 hiljada radnih mesta, 400 hiljada ljudi ste ostavili bez posla. Mislim da ste vi poslednji koji imate pravo da govorite o nezaposlenima i o njihovim pravima.

Postoji, gospodine Bečiću, samo jedna metoda obračuna i ne postoji nikakvo štelovanje, jer ukoliko su štelovali 2012. godine, a nikako da prevale preko usana tih 26%, nikako preko usana da prevale da su tih 26%, jedna Vlada sa 13 na 26% povećala stopu nezaposlenosti. Nikako. Prihvatiću. Možemo tu vrstu matematike da ostavimo po strani, iako je potpuno identičan metod obračuna procenta broja nezaposlenih ljudi rađeno i 2012, i 2014, i sada 2016. godine.
Činjenica je da mi sada imamo daleko veće uplate na osnovu penzionog i socijalnog osiguranja na zaposlene, nego 2012. godine i veći je baš za ovih 7%, koliko smo smanjili stopu nezaposlenih, ali jesmo smanjili stopu nezaposlenih u realnom sektoru, kao što je juče gospodin Vučić otvorio fabriku u Rumi kod gospodina Martinovića. Kao što vidite, svakodnevno se fabrike otvaraju. Svakodnevno strane investicije dolaze u Republiku Srbiju, od „Teniza“ pa nadalje.
To je ono što vama ne odgovara zato što ste vi u tu stopu nezaposlenosti i strane investicije obračunavali čak i Miškovićevu prodaju „Maksija“. Od kaže može, pa čak čovek nije platio ni porez Srbiji.

Od kada može prodaja privatne imovine da bude direktna strana investicija? Ima li matematike koja može tako nešto da objasni. Ne postoji takva matematika.
Ja i dalje pričam ono što je realno. Stopa nezaposlenosti u Srbiji i dalje je velika, ali se borimo svakodnevno, kroz svaku fabriku koju je Vlada Republike Srbije pomogla da se otvori, boljom investicionom klimom, time što smo napredovali na Duing biznis listi za 32 mesta, zakonima koje je i gospođa potpredsednik ovde predlagala, kao što je Zakon o inspekcijskom nadzoru, i mnogi drugi zakoni su doprineli da se svakodnevno ljudi u Srbiji zapošljavaju, ne na partijskoj osnovi, ne na osnovu poznanstva, nego na osnovu kvaliteta, i to sam juče video i u Rumi kada su mladi ljudi dobili posao i dobili školovanje, odnosno kvalifikaciju u Poljskoj. To je zasluga Vlade Republike Srbije i politike Aleksandra Vučića.

Gospodine predsedavajući, shvatate li vi morbidnost reči prethodnog govornika, shvatate li vi da je on rekao, valjda da bi izvukao nešto iz rukava, da je 7% ljudi u Srbiji manje živih, da li su se odselili ili, ne daj Bože, je nešto drugo bilo sa njima? Samo da ne vidi rezultate koje je postigla ova Vlada za prethodne dve godine. Rekao je za toliko se smanjio broj stanovnika u Republici Srbiji. Ne, nisu se oni zaposlili, oni su se negde odselili, oni su otišli negde ili im se, ne daj Bože, nešto desilo. Da li shvatate morbidnost ovih reči?
Ja znam da neko dolazi iz kraja čuvenih Tarabića, ali mislim da je neozbiljno da Narodnu skupštinu pretvaramo u to da svako, ako dolazi iz tog kraja, ima i te moći.
Govoriću vam o kompanijama, kao što su: „Meita grupa“ 60 miliona evra investicija; „Strejt Nova“ 18; „Teklas“ 11,3; „Long centar Beograd Ajmaks“ devet miliona evra investicija; „Čaudari grupa“ 8,5 miliona evra investicija; „Masterplast JU“ 8,5 miliona evra investicija, itd, itd. Mogu koliko god hoćete da govorim.
Ovo nije priča ala Tarabići. Ovo nije priča ala 7% ljudi u Srbiji je otišlo, odselilo se ili ne znam ti ni ja šta. Ovo je realan sektor. Ovo je život u Srbiji. Ovo je ono što se dešava. Da li može bolje? Da. Da li ćemo se boriti za bolje? Da, hoćemo. Da li se nikada više nećemo vratiti na vreme Pajtića, Čede i ostalih? Ne, nećemo se vratiti na to vreme, nikada više. Ne našom voljom, nego voljom građana Republike Srbije, koji jasno prave razliku između tih godina i ovog vremena.

Ja ću opet upotrebiti gotovo identičnu argumentaciju za ovaj amandman kao i za jedan pre nekoliko minuta, a to je da li bi predlagač amandmana tako nešto radio i takva prava davao zaposlenima da je on poslodavac?
Da li bi prihvatanje ovog amandmana stvorilo ogromne troškove, recimo u okviru Ministarstva spoljnih poslova? Zamislite da sada svaki ambasador, svaki zaposleni u našoj ambasadi, bilo gde na svetu, svaki naš konzul ima pravo svakog dana na dnevnicu, ovako kako je predlagač amandmana osmislio?
Zamislite koliko je to novca, a oni već imaju nešto veće plate, imaju troškove koje stvaraju svakog meseca. Sada, populistički, ne izvršavaju budžet, ne pune ga, ali ga Bogu hvala i ne prazne, onda ćemo kao nekada u onim starim crtanim filmovima „Sport Bili“ pa je on imao torbu, pa iz te torbe izvlači šta god poželi. To su ovi amandmani. Nemaju nikakve veze sa javnim finansijama, nemaju nikakve veze sa realnim životom, ali ih neko piše, populistički izbacuje neke ideje koje nemaju nikakve veze sa realnošću.
Da li bi na ovaj način vi dozvolili kao predlagač amandmana da svaki ambasador, da svako ko je zaposlen u našim ambasadama bilo gde u inostranstvu ima pravo svakoga dana pored plate, pored troškova, pored svega toga još i na dnevnice, male, velike, ovakve ili onakve? Koliki bi to trošak i koliki bi to udar bio za naše javne finansije i da li bi predlagač amandmana tako nešto dozvolio da on ima privatnu firmu, da ta privatna firma ima predstavništvo negde, što mu lično želim, u inostranstvu, da te ljude plaća toliko koliko ih plaća i da svakoga dana zato što rade taj posao da im plaća i dnevnicu? Ne bi gospodo, jer jedno je njihovo, a drugo je državno. Sa državnim rasipaj se, a njihovo štedi.
Mislim da se država na ovaj način ponaša domaćinski i onako kako građani RS očekuju da država i Vlada raspolažu novcem svih građana RS.

Apsolutno se slažem da je ovo baš ona razdelnica između naših politika zato što brisanje ovog člana i želja predlagača je da uđemo u totalnu anarhiju. Svako može da zapošljava, svako može da daje plate koliko hoće, svako može da probija i na kraju godine se ispostavi račun i taj račun bude deficit budžeta onako kako je rastao i javni dug, onako kako je rastao aritmetičkom progresijom i kako je opterećenje na sve građane RS raslo.
To je politika predlagača amandmana i ja sam siguran da će ta politika anarhije, politika da svako radi kako hoće i šta hoće, a da samo račun ispostavlja svim građanima RS, jer šta je budžet nego svi građani RS, da će ta politika takvu masovnu podršku da dobije na izborima da prosto ljudi obožavaju takvu politiku ili politika planiranja?
Zbog toga baš takva anarhična politika koja je vođena, onda me i ne čudi zbog čega su nama u školama toaleti takvi da ne bi unutra uveo ni kućnog ljubimca, a kamo li dete, da su nam uslovi u bolnicama katastrofalni i da tamo ne verujem da može da se leči bilo ko. Zašto? Zato što ste rekli – izvolite, radite šta god hoćete, trošite koliko god hoćete, nećemo vas pitati ništa, samo dajte glasove i glasajte za predlagača amandmana. Katastrofalna je to politika.
Da li je to država? Da li je to sistem? Da li je to uređeno? Nije gospodo. Naravno da mora da se planira i meni je malo, pravio sam sada tu matematiku, stalno se forsira tih četiri miliona dinara za pet zaposlenih, pa kada se podeli tih četiri miliona na petoro zaposlenih, to je 800.000 godišnje, pa na 12 meseci, pa kada se odbiju doprinosi i sve ono ide na teret poslodavca, dobijamo čak i manje od prosečne plate u Srbiji koliko će ti ljudi biti plaćeni. Zbog toga nemojte da govorite o nekim sumama koje stoje, ali kada se pogleda koliko je to mesečno, to je i manje od prosečne plate u Srbiji i to zaista nije neki trošak za sprovođenje ovog zakona.
Drago mi je što to baš potencirate kao razliku između naših politika, jer verujem da će ljudi sa posebnim oduševljenjem glasati za anarhiju, glasati da ne postoji red, glasati da se bože moj kako sme da se planiraju zarade. Vi u vašoj kući da li planirate vaše troškove? Da li planirate koliko ćete potrošiti? Ja planiram. Nemam baš toliko. Nemam bušotinu nafte, nemam eksploataciju gasa negde pa da mogu da kažem – briga me koliko će moja deca potrošiti. Ne, vodim računa koliko ću potrošiti, a i vi koji u kući, verujem, planirate, kao uostalom i ja i većina građana RS, a ne želite da to planira država, a ne želite da država na početku godine zna koliko će potrošiti za plate?
Molim vas, to je bezobrazno. Bezobrazno je reći – država neka radi nešto što ne bih radio ja. Državnim novcem i novcem građana RS neka se raspolaže ne na domaćinski način nego onako kako ko hoće i koliko hoće. Nemojte raditi i predlagati nešto što vi ne bi uradili sa svojim novcem.
Ako je ovo razlika u našim politikama, a jeste, uređenost od anarhije, red od nereda, drago mi je što je to razlika u našim politikama jer tako što vi predlažete nikada ne bi prihvatio i zbog toga podržavam što je Vlada odbila ovaj amandman.

Ja se zahvaljujem na tim željama za 100 mandata…
(Marko Đurišić, s mesta: Za šta replika?)

Ja se, gospodine Bečiću, zahvaljujem na tim željama da ćemo imati 100 mandata. Verujem da će politika Aleksandra Vučića imati još mnogo mandata i dobiće ih, ne od prethodnog govornika, nego od građana Republike Srbije. Ali, želim da i odgovorim na postavljeno pitanje zašto to nismo uradili u prethodnom periodu.
Znate zašto? Prvo smo morali da vratimo dugove, prvo smo morali da vratimo, one račune da platimo koje ste vi napravili, a onda smo kupili, naravno, onako kako se ispravno radi, kupili smo četke, kupili smo kreč, kupili smo boju, kupili smo sve ono što je potrebno za krečenje, a sada je došao red i na krečenje. Morali smo prvo da uradimo sve ono što vi niste radili. Morali smo da vratimo vaše dugove. Morali smo da očistimo ono što je ostalo iza vas, pa smo onda krenuli napred.
Sad je došlo vreme za krečenje, a vama čak i tako nešto ne odgovara. Pa, šta hoćete, ljudi? Pa, jel hoćete škole i bolnice u koje se ulazi zapušenog nosa? Jel mislite da tako možemo da čekamo budućnost? I sada vam to smeta. Smeta vam zato što ćemo staviti nove table, zato što ćemo toj deci omogućiti jedno pristojno mesto za školovanje, našim najstarijim sugrađanima pristojno mesto gde mogu da se bore za bolje zdravlje, gde će dobiti takve uslove. Ne odgovara vam ni to, ali vam odgovaraju dogovori u Mošinoj vili. Hajmo ponovo, kako ćemo da se skupimo…

…svi oni koji su posvađani već godinama, da bi opet došli do nekih mandata. Sa kojom politikom? Politikom protiv Vučića. To je politika Bojana Pajtića i vaša.

Na član 8. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe DS.

Na član 8. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Boris Tadić.

Reč ima narodna poslanica Biljana Hasanović Korać.