Poštovani ministri, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam danas slušao raspravu koja evo traje već skoro sedam časova. I ako je predat jedan veliki broj amandmana, ja nisam mogao da čujem neke konkretne zamerke, a još manje nisam mogao da čujem da je neko predložio alternativna rešenja. Nisam mogao da čujem ništa što bi moglo da poboljša predložene zamerke, odnosno predložene zakone.
Ono o čemu se danas ovde najviše govorilo u osporavanju ovih zakona odnosilo se sa jedne strane na tehničku stvar, a to je sazivanje sednice Narodne skupštine. Današnja sednica Narodne skupštine sazvana je u potpunosti poštujući Poslovnik o radu Narodne skupštine. Sazvana je na vreme. Neko se požalio da nije imao dovoljno vremena da pročita 14 zakona. Ono što je kontra argument, je da je na ove zakone koji su danas u proceduri predloženo 519 amandmana. Što znači da neko ko nije imao vremena da pročita zakone, ne verujem da bi imao vremena da predloži i ovoliki broj amandmana, tako da ta prva zamerka, mislim da na ovaj način otpada.
Druga zamerka je išla i to nekoliko narodnih poslanika ovde je postavilo pitanje, a to je da se nešto o ovim zakonima, nešto želimo da sakrijemo. Ukoliko već godinama unazad Narodna skupština Republike Srbije nosi titulu najotvorenije institucije, najtransparentnije. Ukoliko znamo da sve što se dešava u Narodnoj skupštini, svaki dokument, svaki zakon, svaki amandman se prikazuje preko otvorenog parlamenta, da svi građani Republike Srbije imaju pristup otvorenom parlamentu, da se sednice Narodne skupštine, ali i sednice nadležnih odbora, sve ono što se dešava i u Maloj sali i u holu Narodne skupštine i u odborskim salama, prenosi preko lajf strima, da se i ova sednica Narodne skupštine prenosi preko Javnog servisa. Ja mislim da je Narodna skupština poslednje mesto gde bi neko nešto sakrio, tako da i ta druga zamerka koja je danas iznesena, mislim da na ovaj način otpada.
Želeo bih da nekoliko rečenica kažem o Zakonu o javnim preduzećima. Naravno, da ja ovaj zakon, iako su svi zakoni koji su predloženi izuzetno bitni, mislim da se ovaj zakon nekako izdvaja. Tri reči koje definišu ovaj zakon po mom skromnom mišljenju su profesionalizacija, depolitzacija i ekonomičnost.
Kada kažem profesionalizacija, prvi put da su jasno određeni kriterijumi koji se odnose i za članove nadzornih odbora, ali i za direktore javnih preduzeća, za one koji će upravljati javnim preduzećima koji u mnogome svojim delovanjem i svojim činjenjem određuju uslove života i kvalitet života naših građana.
Pa ćemo tu videti i u članovima 25. i 26. i pre toga članom 18. koji definiše uslove za izbor članova nadzornog odbora, ali i članom 25. gde direktor mora da ima stečeno visoko obrazovanje na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine, odnosno na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 bodova, master akademskim studijama, master strukovnim studijama, specijalističkim akademskim studijama ili specijalističkim strukovnim studijama, da ima najmanje pet godina radnog iskustva na poslovima za koje se zahteva visoko obrazovanje s tačke 2. ovog zakona, da ima najmanje tri godine radnog iskustva na poslovima koji su povezani sa poslovima javnog preduzeća, da poznaje oblast korporativnog upravljanja, da ima radno iskustvo u organizovanju rada, u vođenju poslova itd, itd. Za razliku od nekog perioda, perioda do 2012. godine kada je jedini kriterijum bila politička pripadnost, poznanstvo, vizit karta ili rodbinska povezanost sa nekim od političkih moćnika da bi takvo lice bilo postavljeno na mesto direktora ili člana upravnih i nadzornih odbora.
Kada sam rekao da je politizacija, to se prvenstveno odnosi na član 25. tačka 7) gde se jasno kaže da direktor ne može da bude član organa, političke stranke, odnosno da mu je određeno mirovanje u vršenju funkcije u organu političke stranke. Zbog toga sam jako ponosan zato što sam predstavnik vladajuće većine, narodni poslanik vladajuće većine koja je imala hrabrosti da tako nešto, da depolitizaciju našeg javnog sektora, depolitizaciju javnih preduzeća pretoči u zakon i to zakon za koji ću zajedno sa mojim koleginicama i kolegama iz poslaničke grupe SNS veoma ponosno i glasati.
Ekonomičnost, gospodine Sertiću se ogleda u toj razlici, razlici u upravljanju javnim preduzećima. Ako se ne varam do 2013. godine, do zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima je bilo dvodomno upravljanje javnim preduzećima? Do sada je bilo dvodomno upravljanje javnim preduzećima. Imali smo i upravne odbore, imali smo i nadzorne odbore u javnim preduzećima. Sada, od ovog zakona imamo jednodomno upravljanje javnim preduzećima, nema više upravnih odbora, sada su samo nadzorni odbori.
Ono drugo što stoji kao kvalitet ovog zakona je i definisanje članova tog nadzornog odbora. Šta je bilo iskustvo u prethodnom periodu? Važno je bilo da u tim upravnim i u tim nadzornim odborima, broj članova tih odbora, najvažnije je bilo da je neparan broj. To je jedino važno bilo, sedam, devet, jedanaest, trinaest, pa čak i 21 koliko je bilo najviše članova upravnog odbora jednog javnog preduzeća. Samo je taj neparan broj bio jedino bitan.
Sada i ovim zakonom se jasno definiše, javna preduzeća čiji je osnivač Republika imaju jednodomno upravljanje, nadzorni odbor koji broji pet članova. Jasno se kaže kojih pet članova, da jedno lice mora biti iz redova zaposlenih, da jedno lice mora da bude nezavisno, vanstranačko lice i jasno se definiše odlukom Vlade kolike su nadoknade za ta lica.
Za javna preduzeća čiji je osnivač autonomna pokrajina, odnosno jedinice lokalne samouprave, nadzorni odbor broji tri člana, od kojih jedno od tih tri člana mora da bude zaposlen u tom javnom preduzeću. Takođe, odlukom Vlade se određuje nadoknada za članstvo u Nadzornom odboru.
E sada, ako imate razliku u tri, odnosno u pet članova Nadzornog odbora za razliku od nekog perioda ranije, kada je bilo po sedam, devet članova što nadzornog, pa još jedno pet članova upravnog odbora, kada smo imali desetine i desetine ljudi koji su na krajnje ne transparentan način tamo predlagani i birani, kada smo imali jedan tamni vilajet nadoknada koje su isplaćivane tim ljudima, mislim da ovaj zakon sa pravom nosi epitet ekonomičnosti. Ekonomičnost se i ogleda i u činjenici da direktor tog javnog preduzeća ubuduće neće moći da ima svog zamenika, jer želimo na ovaj način da pokažemo ko ima upravljačko pravo, ko ima, ali i čast, ali i odgovornost u upravljanju javnim preduzećima.
Ono na čemu moramo svi zajedno da radimo je promena svesti. Promena svesti ne može da bude definisana ni jednim zakonom. Promena svesti je jedan dug proces, težak proces, da raditi u javnom preduzeću, naročito, upravljati javnim preduzećem je velika čast i obaveza.
Svi moramo da budemo svesni da su javna preduzeća osnovna da li od jedinica lokalne samouprave, da li od autonomne pokrajine, da li od strane Republike, osnovana su tu da bi radila u korist građana Republike Srbije, u korist građana koji žive u AP, odnosno u jedinici lokalne samouprave.
I na kraju krajeva, ne da bi vodili računa o kvalitetu života svih naših građana, već i o tome da stvaraju dobit. Da stvaraju dobit koju će vratiti u budžet Republike Srbije, odnosno u budžet AP, odnosno u budžet jedinice lokalne samouprave. Da ostvariti dobit ne znači podeliti je kroz 13. platu, da ostvariti dobit znači uložiti u bolje uslove poslovanja, u bolji i kvalitetniji život svih građana Republike Srbije, da biti i raditi u javnom preduzeću je čast, a ne privatizacija tog javnog preduzeća i zbog toga mislim da u budućnosti moramo da radimo na promeni svesti kod svih ljudi koji rade u javnim preduzećima, da su tu da bi bili ne iznad, nego da bi bili sluge svih građana Republike Srbije, da rade ne za svoju korist, već za korist građana, i to ne može da definiše ni jedan zakon, to može da definiše samo odnos osnivača, u ovom slučaju Vlade, odnosno jedinica lokalne samouprave i AP.
I zbog toga sam ponosan što možemo da se pohvalimo radom, jednog dobrog dela javnih preduzeća koje je osnovala Vlada Republike Srbije, što posle jednog perioda kada su javna preduzeća onako po pravilu pravila samo gubitke, možemo da se pohvalimo velikim iznosima merenim u milionima evra koja su ta javna preduzeća pravila kao dobit i vraćala nazad u budžet Republike Srbije.
Budžet Republike Srbije, budžet AP, budžeti lokalnih samouprava i javna preduzeća neophodno i moraju da posluju u sistemu spojenih sudova. Ne možemo da budemo različiti, ne može da se posmatra da su to različiti sistemi. To je jedan sistem. To je jedno društvo, jer i Vlada i lokalna samouprava i AP moraju da rade u interesu građana Republike Srbije, i zbog toga ću sa velikim zadovoljstvom, nadam se već posle rasprave u pojedinostima, zajedno sa koleginicama i kolegama iz poslaničke grupe SNS glasati i za ovaj Zakon o javnim preduzećima, ali i glasati i za sve ostale zakone koje je predložila Vlada Aleksandra Vučića.