Gospodin Pavićević, a namerno kažem gospodin Pavićević da bi mu dao još jednu priliku da čestita Vladi i Aleksandru Vučiću na izvanrednoj pobedi koju smo ostvarili otvaranjem granica, ali na jedan diplomatski način, na jedan civilizovan način, daje neke različite aršine, duple aršine.
Naravno da je svakom narodnom poslaniku, ne samo dozvoljeno, već mu je i posao da piše amandmane, ali isto tako, gospodine Pavićeviću, posao je narodnog poslanika i da piše govore. Kada vi pišete amandmane, onda je u redu, a kada narodni poslanici SNS-a napišu govore, to su za vas uspavanke. Nemojte, dupli aršini su loši bilo gde.
S druge strane, evo prilike, gospodine Pavićeviću, da ima akademske čestitosti, pa da sada ustanete i da se pridružite i da kažete – da, treba pogledati konferenciju za novinare predsednika Vlade Aleksandra Vučića večeras u 21.00 sat i čuti sve detalje oko izvanredne pobede koju smo na diplomatski način ostvarili u ovom sporu ničim izazvanim od strane Beograda, a ne nekim protestima kojima se dočekuju investitori.
Pa, zamislite da vi bilo gde u civilizovanom svetu pozivate na proteste one ljude koji donose milijarde evra investicija, hiljade i hiljade radnih mesta, menjanje geografije Beograda, menjanje geografije Srbije na kraju krajeva. Zato što će hiljade ljudi naći posao kroz taj projekat. Jedino to ne odgovara onima koji najavljuju neku novu nacionalizaciju, kao danas gospodin Borko Stefanović, koji najavljuju neke nove sporove, koji ne priznaju Ustavni sud Srbije, Ustavni sud gde su oni doneli Zakon o Ustavnom sudu, gde su oni birali sudije Ustavnog suda. Sada kada im ne odgovara ili su želeli drugačiju presudu, onda će krenuti i protiv nezavisnosti pravosuđa.

Zahvaljujem se gospodine predsedavajući.
Gospođo Mihajlović, zahvaljujem se što ste prihvatili amandmane moje uvažene koleginice Ivane Stojiljković i moje amandmane.
Ujedno bih u stilu uvaženog kolege obavestio i narodne poslanike i Narodnu skupštinu, obavestio i građane Republike Srbije, da nisam bio baš toliko vredan kao neki drugi narodni poslanici, bar ne, po brutu i po broju predatih i podnetih amandmana, ali da sam bio mnogo kvalitetniji i efikasniji.
Zato što sam u ovom desetom sazivu Narodne skupštine, do ove sednice Narodne skupštine podneo 84 amandmana, od čega je Vlada Republike Srbije prihvatila 78, što čini, dame i gospodo narodni poslanici, 92,8%. Procenata 92,8 podrške, ne moje, meni je najvažnije ono gde pripadam, a pripadam jednoj velikoj, najvećoj porodici, porodici SNS i ta je podrška SNS, ali to nije sve. Za ovu sednicu koji polako privodimo kraju, podneo sam četiri amandmana na ovaj zakonski predlog, kao i dva amandmana na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama.
Predao sam još šest amandmana i dame i gospodo narodni poslanici, svih amandmana je prihvaćeno. Tako da ja mogu da saopštim da u ovom trenutku mojim skromnim delanjem u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da sam u prethodnih godinu i nešto dana podneo 90 amandmana, a da od tih 90 amandmana je prihvaćeno 84, što znači 93,34% podrške.
To samo, dame i gospodo narodni poslanici, znači da ovakvim delanjem opozicije, za samo nekoliko dana ove sednice, podrška SNS je porasla za više od pola procenta, samo za nekoliko dana.
Sada bih naravno bio ozbiljniji. Mnogo se pričalo, gospođo Mihajlović, i pre nekoliko dana u raspravi u načelu i danas u pojedinostima. Neki ljudi su uneli, kako reče uvaženi kolega Arsić, i neke cepanke ovde, a ja ih pitam, da li su znali i da li su čuli za mesta Savinac, do pre nekoliko dana? Nisu. Da li su obišli baziliku? Nisu. Nisu ni znali da postoji.
Znali su i čuli su za hrast, siguran sam kao i svi građani i građanke Republike Srbije, siguran sam da su znali i šta je bazilika, ali da su znali da su je obilazili i da su je čuvali i negovali i onda kada su bili na vlasti, onda kada su bili predsednici vlada, pa su mogli da ograde taj hrast, pa su mogli da tu baziliku da srede, pa je ta bazilika možda mogla u tom periodu kada su bili na vlasti, a nisu znali ni gde je bazilika, ni gde je hrast, ni šta on znači.
Možda bi to do sada bila turistička atrakcija. Možda bi oni koji su projektovali put do sada i pomerili ga negde na neku drugu stranu. Ne, nisu. Ali, zbog dnevno političkih razloga slikaće se pored hrasta za koji nisu znali ni gde je, ni šta je. Slikaće se pored bazilike za koju nisu ni znali da postoji samo i isključivo zbog dnevno političkih razloga.
Čuvanje dobara, najveće dobro, dame i gospodo, i ovo je moje skromno mišljenje, najveće dobro koje mi moramo da čuvamo i da sačuvamo je život u Srbiji. Džaba nam hrast, džaba nam bazilika ako ne sačuvamo ljude, a čuvaćemo ljude samo time što ćemo im omogućiti radna mesta, što ćemo omogućiti da mogu da rade, da žive, da stvaraju svoje porodice, da vaspitavaju svoju decu, da njihova deca uče škole, da se edukuju i obrazuju, da ostanu ovde, a ne da gledaju put granica i put van granica naše zemlje.
A kako to možemo da uradimo? Samo ako našu zemlju premrežimo dobrom infrastrukturom. Da uradimo ono što radi Vlada Republike Srbije, a obavestiću vas da samo na Koridoru -10 se u ovom trenutku rade deonice od 85 i od 80 kilometara što sa drugih 138 kilometara na drugim deonicama i drugim koridorima sada iznosi skoro 300 kilometara koji se završavaju.
Tim putevima će ići ljudi..(čuje se šuštanje u sali)
Šta ćemo sada predsedavajući?

Zbog preciznosti, ja bih pročitao član 65. stav 1. tačku 2) koja je u Predlogu zakona i glasi: „Za gradski i prigradski prevoz opštinska odnosno gradska uprava, odnosno uprava nadležna za poslove saobraćaja“.
Sada ću vam pročitati sa prihvaćenim amandmanom član 65. stav 1. tačku 2): „Za gradski i prigradski prevoz opštinska odnosno gradska uprava odnosno uprava nadležna za poslove saobraćaja“. Isto. Izbrisana dva prazna slovna mesta. Oprostite, jedno prazno slovno mesto. I gde je tu suština? Suština oko koje vodimo računa, zaista. Vodimo računa i kada su predlozi zakona koje predlaže i Vlada Republike Srbije, ali i kada su predlozi drugih narodnih poslanika.
Ne vidim ništa loše u tome što će mene neko u predloženom amandmanu ili izgovorenoj reči opomenuti, ispraviti. Ja sam spreman da učim. U tome ne vidim nikakav problem, već posvećenost poslu gospodina Orlića, narodnog poslanika SNS.
Što se tiče kontrolne uloge, nemojte mnogo plakati za tom kontrolnom ulogom. Evo, za dva sata će ovde biti Vlada Republike Srbije i moći ćete da pitate, ali, plašim se da od tih odgovora brzo napustite salu, kao što je bilo i do sada.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Iako izuzetno cenim trud svakog narodnog poslanika da što bolje prouči predloge zakona i da da odgovarajuće amandmane, mislim da je to posao svakog narodnog poslanika, ali ja ću vam sada pročitati Predlog zakona, član 76. stav 1. tačka 1): „Registrovani red vožnje, odnosno fotokopija registrovanog reda vožnje overena pečatom i potpisom ovlašćenog lica prevoznika.“ Ovako piše u Predlogu zakona, a ovako piše u Predlogu zakona sa usvojenim amandmanom: „Registrovani red vožnje, odnosno fotokopija registrovanog reda vožnje overena pečatom i potpisom ovlašćenog lica prevoznika.“ Isto, suštinski isto.
Jedan kvadratni mikrometar praznog prostora je izbrisan i to je jedina tema ovog amandmana. Dobro je, zato što postoji poštovanje. Kao što narodni poslanici čitaju predloge zakona, ovim se pokazuje i da Vlada čita predloge amandmana i da nije problem usvojiti amandman i da nikome neće pasti kruna sa glave ako usvoji amandman i da neće pasti kruna sa glave nijednom narodnom poslaniku i nijednoj narodnoj poslanici SNS zato što će, glasajući za zakon u celini, glasati i za amandmane kolege Pavićevića i kolege Živkovića. Ali, jeste problem što će sastavni deo ovog predloga zakona, prilikom glasanja u celini, biti i amandmani uvažene gospođe Stojiljković i moje. Suštinski bitni, četiri izuzetno bitna amandmana, ali gospodin Pavićević neće glasati za to, neće glasati ni za svoje čak amandmane, ni za taj zakon u celini jer će verovatno u nekoliko sati glasanja koje ćemo imati sutra tokom dana on imati pametnija posla po beogradskim kafićima i kafanama ili bilo gde. To je njegova slobodna volja, ili bilo gde, samo ne u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Ja bih voleo da svako ima dovoljno jedne poslaničke časti, pa da kaže – da, prihvatamo amandman i glasaćemo za njega, ali da se sa druge strane, vođen istom tom čašću poslaničkom i na takve amandmane, jako kvalitetne, i sa druge strane odgovori istom merom, disciplinovanim ostankom u sali Narodne skupštine, pa makar i prilikom glasanja za zakone.

Zahvaljujem se, gospodine Bečiću, što ste mi dali šlagvort za odgovor.
Ne znam kada je potrebno uputiti izvinjenje zato što radite svoj posao. I ja, kao i moj uvaženi prethodnik, i čitam predloge zakona i upućujem amandmane, ali ne zaboravljam jedan jako bitan segment poslaničkog delanja, a taj bitan segment poslaničkog delanja je glasanje, bez obzira bilo ono podrška ili nepodrška ili uzdržan. Ali, sve je to deo glasanja i time se pokazuje političko mišljenje i politički stav. Otvoreni parlament je jedan odličan alat gde može da se vidi prisustvo, gde mogu da se vide govori, gde ćemo u godinama ispred nas, neko će nas podsećati na ono šta smo govorili i šta smo zastupali i koji su efekti toga što smo govorili i zastupali, ali će i reći o tome koliko smo i za koje i amandmane, ali i zakonske predloge glasali.
Činjenica je da su uvažene kolege veoma nemotivisane da ostanu na glasanju, da li zbog manjka koji imaju, da li zbog toga što ne mogu da svoje predloge iskažu i da dobiju većinu za svoje predloge, ne znam, ali je činjenica da, osim retkih pojedinaca, u danima za glasanje, slobodno mogu da kažem i u satima za glasanje, nema narodnih poslanika iz opozicije i to je činjenica.

Da li ja sada moram da se izvinim zato što oni nisu tu kada bi morali da budu tu ili da se izvinim zbog toga što sam ja tu onda kada moramo svi da budemo tu?

Gospodine predsedavajući, gospođo Mihajlović, dame i gospodo narodni poslanici, evo na kraju današnje rasprave želeo bih da saopštim da sa ovih pet prihvaćenih amandmana, od 95 koliko sam ukupno podneo, da je Vlada Republika Srbija prihvatila 89, tako da je SNS na procentu efikasnosti, procentu podrške od 93,68% i da smo za jedno pre podne, za jedno evo radno vreme, sada je tri sata, ovakvim delanje opozicije, da je SNS samo za jedno radno vreme taj procenat poboljšala za pola procenta.
Želim da na ovaj način nastavi opozicija sa delanjem u Narodnoj skupštini, svako radno vreme pola procenta na tasu SNS i Vlade Aleksandra Vučića. Ovo jeste pobeda, ali prvenstveno pobeda Vlade Aleksandra Vučića i SNS, zato što ćemo mi sutra glasovima narodnih poslanika i narodnih poslanica SNS, ali i naših koalicionih partnera dobiti, između ovih 14 zakonskih predloga, i dva odlična zakona iz oblasti saobraćaja. Zbog toga sam zahvalan i gospođi Mihajlović, ali i njenim saradnicama i saradnicima iz Ministarstva. Zahvaljujem se na radu i zahvaljujem se što ste podržali i doprineli da procenat SNS dođe do procenta od 93,68%, naravno po logici uvaženog kolege.

Replika, gospođo predsednice.
Ako mi dozvolite, na tri puta pominjanje SNS i naprednjačke većine.
Pa, jedna mala digresija na te procente prihvaćenih amandmana i podrške u biračkom telu. Istim ovakvim žarom je predlagač amandmana pre nekoliko dana nas obavestio, upoređujući prihvaćene amandmane i ukupno podnete, da je podrška njegovoj stranci 6,5%. Samo pre 15 dana je ta podrška bila 6,5%.
U ovom trenutku je, kako nas je obavestio predlagač amandmana, ta podrška 6%. Pa, pazite nekoga ko se hvali sa podrškom koja je samo za 15 dana propala i pala za pola procenta, a on sanja o nekim desetinama i desetinama i ne znam ti čemu.
Mala digresija. Ipak ne treba se uvek hvaliti nečim što može da se poredi sa onim što je bilo pre 15 ili 20 dana.
Sa druge strane, rečenica koja mi je najviše zaparala uši, sa kojom ću se složiti, a to je da se naša porodica, naša srpska porodica, tu mislim na naše društvo, našla u teškom stanju zbog čega mora na prodaju da izloži bižuteriju, jer je porodični nakit već prodala. Tačno je, ali zbog koga i zbog čega i zbog čijeg delanja se našla u takvoj situaciji naša porodica i naše društvo? Ko je prodao porodične dragocenosti? Ko je privatizovao od 2000. godine na ovamo? Da li su stvorene neke nove vrednosti? Da li su ljudi zadržali svoja radna mesta? Da li se bilo šta u našem društvu i u našoj državi uradilo do 2013. godine?

Ja bih molio samo da predlagač amandmana bude precizan i da kaže ko je odgovoran zašto se naša porodica i naše društvo našlo u takvoj poziciji?

Ne, po replici, gospođo predsednice, na pominjanje predsednika Vlade i predsednika SNS, gospodina Vučića.
Cenim da neko promeni mišljenje. Ne znam da li je to preokrenuto ili prekrenuto, ima velike razlike. Ali, za nekoga ko je sada protiv prodaje porodičnog blaga u najmanju ruku mora da uputi izvinjenje građanima RS za ono vreme koje je proveo u Narodnoj skupštini RS zdušno se zalažući za Vladu koja je rasprodala porodično blago RS. Četiri godine smo zajedno bili ovde narodni poslanici. Oćutao je četiri godine na svaku prodaju državne, odnosno društvene imovine. Sve što je Vlada Mirka Cvetkovića pomislila da rasproda, podeli i da da, sve je podržao.
Neko ko je sada protiv prodaje porodičnog blaga, a do onomad je bio za tu prodaju, u najmanju ruku što mogu da očekujem je da uputi jedno izvinjenje i da kaže kada je grešio – tada ili sada. Ne može da se bude kada si u opoziciji ili kada si na vlasti pa su to različite stvari i različiti stavovi.
Sa druge strane, Direkcija za imovinu RS i imovina koja će sada ovim zakonom biti u mogućnosti da se proda, zakupci, 614 ugovora i aneksa ugovora je napravljeno do perioda do 2012. godine. Dakle, 614 za razliku od protekle tri godine kada je napravljeno 78 i o kojim ljudima bliskim aktuelnoj Vladi vi govorite? Da li govorite o ovih 614 ljudi sa kojima ste vi napravili ugovore i anekse ugovora?

Pa kome su oni bliski?

Poštujem pravo gospođo predsednice da svaki narodni poslanik, kao što i vlasnik mandata može i da podnese amandmane na predloge zakona, da može isto tako i da glasa ili ne glasa o nekom zakonskom predlogu. Ali, pažljivim čitanjem predloga amandmana gospodina Senića i koleginice Karavidić, vidimo da je to identičan amandman, ali su različite namene novca.
Da - u amandmanu gospodina Senića taj novac bi se usmerio kao podrška poljoprivrednim gazdinstvima, a u amandmanu gospođe Karavidić iz iste poslaničke grupe i kada pominjem po imenu ne mislim ništa ni loše, ni pežurativno, niti da izazivam na repliku, već kao pravo i obavezu narodnih poslanika da rade svoj posao i u tome ih podržavam, a u amandmanu gospođe Karavidić da - za povećanje energetske efikasnosti i sada ja delim dilemu gospodina Vujovića.
Recimo da i gospodin Vujović, kada bi hteo da prihvati neki od ovih amandmana koji da prihvati. Da li da prihvati, pa, ne može oba amandmana da se prihvate, ne mogu namena i poljoprivredna gazdinstva i energetska efikasnost. Po kojem procentu i u kojem delu da ide i u jedno i u drugo? I, da li ako bi prihvatili amandman gospođe Karavidić - da, gospodin Senić ne bi glasao i obrnuto. Ako prihvatimo amandman gospodina Senića – da, gospođa Karavidić bi bila nezadovoljna i ne bi glasala.
Molim vas, da se u okviru poslaničke grupe dogovorite, nadam se da komunicirate, nadam se da imate stavove o pojedinim zakonskim predlozima, da sa tim zajedničkim stavovima i nastupite. Da ne stavljate ovde ni skupštinsku većinu, a ni gospodina Vujovića u jedan nezavidan položaj, da zbog toga što se vi niste dogovorili mi moramo gospodine Vujoviću da odbijemo oba ova amandmana zato što ne možemo da kažemo da nam je gospođa Karavidić draža od gospodina Senića ili obrnuto.

Sve dok se postavlja to pitanje, ja ću odgovarati istim odgovorom. Šest stotina četrnaest ugovora i aneksa ugovora je Direkcija za imovinu sačinila do 2012. godine. Od 2012. godine pa do dana današnjeg, ne do početka kalendarske 2015. godine, do kada daje pravo ovaj zakon, nego do dana današnjeg, je sačinila 78 ugovora. Ako je načinila tih 78 ugovora sa funkcionerima Vlade, ove Vlade, a sa kim je načinila ovih 614 ugovora. Znači, sa funkcionerima i sa njihovim tetkama, šurnjajama, strinama i ne znam ti sve kim do 2012. godine.
(Aleksandar Senić, s mesta: Ne sa mnom.)
Sa druge strane, nije dovoljno samo slegnuti ramenima i reći – ne sa mnom, ne ni sa mnom i nemam ni potrebu za takvim stvarima, ali ne želim da kršim Poslovnik tako što ću polemisati na ovaj način. Pažljivo sam slušao svakoga u ovoj sali.
Što se tiče prava i vladavine prava, kada se prodaje zemlja u Srbiji, kada domaćin odluči da proda parče zemlje, postoji pravo preče kupovine, a pravo preče kupovine imaju leari te zemlje, oni koji su u komšiluku imaju pravo preče kupovine. Vidim da neko ovde nije kupovao, ali jeste rasprodavao. Prema tome, nije ovo ništa izvan nekih pravila koja su do sada važila ili su u primeni u Republici Srbiji.
Uostalom, na ovaj način i onih 614 ugovora koje je zakupila, odnosno koje je sačinio i napravio i potpisao bivši režim, dajemo pravo i tim ljudima. To se ne odnosi na ovih 78 ugovora koji su napravljeni do dana današnjeg, odnosi se i na ovih 614 funkcionera bivšeg režima, ako ćemo razgovaramo na taj način i tom argumentacijom. Uostalom, mislim da ti ljudi imaju pravo preče kupovine, tu su u tim nekretninama, ulagali su u njih, investiciono ili bilo kakvo drugo ulaganje, vrše delatnost. Zašto da se osećaju nesigurno? Zašto bi to nesigornošću, možda neki ljudi, koji rade u tim nekretninama, možda ostali bez posla? Zašto posmatrati na taj način? Zašto da ne posmatramo na način što smo mi do sada kao država, kao društvo, bez obzira ko bio na vlasti … Nije se plaćao porez na te nekretnine. Ko bi plaćao porez? Država sama sebi. Na ovaj način država bi prihodovala po osnovu cene prodaje. Koliko će biti zainteresovanih i koja je cena zaista ne znam, ali verujem da će nas gospodin Vujović o tome izvestiti.
Sa druge strane, pokrenuo bi se ne možda dovoljno veliki zamajac, ali neki zamajac bi bio i za građevinsku industriju, jer bi ti ljudi sada investirali u svoje.
Sa treće strane, mogli bi da se kreditno zadužuju, jer bi na taj način stavili hipoteku na nekretninu koja je sada njihova.
Sa četvrte strane, država bi trajno, od dana prodaje, pa nadalje, naplaćivala porez. Šta do sada ima? Zakup. Koji? Kakav? Koliki? Nema ovde parcijalnih stvari. Nema ovde bilo kakvog udvaranja bilo kome i davanja prednosti bilo kome, jer ovde su ljudi većinom oni kojima je bivši režim dao pravo i priliku da sastavi ugovor i aneks ugovora o zakupu te nekretnine. Šest stotina četrnaest ugovora do 2012. godine i 78 ugovora od 2012. godine do dana današnjeg. I mi govorimo o sedamsto ljudi, od čega smo 614 nasledili. Imaju pravo, i to posmatramo na podjednak način. Loše bi bilo ako bi rekli – da, to imaju pravo samo oni koji su izvršili zakup u proteklih godinu dana, ali 614 ljudi, fizičkih ili pravnih lica, je u tim nekretninama koje su već godinama, da ne kažem desetinama godina, u tim nekretninama.
Tako da ne govorimo paušalno, da ne govorimo neozbiljno, da ne govorimo o funkcionerima koji će doći lako do nekretnine i stana. Ne hvala, ne treba nam. Uostalom, tu je Agencija za borbu protiv korupcije gde bi se odmah prikazalo koji je to funkcioner dobio na taj način mogućnost da otkupi nekretninu. Sa druge strane, možda ćemo videti i neke rodbinske veze sa bivšim režimom, možda ćemo videti neke ljude koji su, od tih 614, bliski nekome drugome. Šta ćemo u toj situaciji?
Mislim da je ovaj zakon dobar, da će na ovaj način država doći do jednog trajnog prihoda na ime poreza, doći će do jednog trenutnog prihoda na ime novca koji će dobiti od prodaje tih nekretnina i sve ono što ne služi svrsi, ne služi za državu, naravno da treba da se oslobodimo tih stvari i naravno da u tim nekretninama moraju da nastave da žive ili da rade oni koji su do sada u njima živeli i radili.

Dva argumenta zbog čega ne treba prihvatiti ovaj amandman.
Hajde da posmatramo to na jedan praktičan način. Imamo pravno ili fizičko lice koje je zakupac stana ili poslovnog prostora. To pravno ili fizičko lice je u prethodnim mesecima izvršilo investiciono ulaganje u tu nekretninu od nekoliko hiljada ili nekoliko desetina hiljada evra uz saglasnost naravno Direkcije za imovinu.
Sada će se javnim nadmetanjem pojaviti neko treće pravno ili fizičko lice koje će izlicitirati veću vrednost. Šta ćemo sa sredstvima koje je zakupac uložio u tu nekretninu? Šta ćemo sa tim? Da li će na način što će se prihvatanjem ovakvog amandmana ući u seriju sudskih postupaka i dokazivanja i troška na teret države Srbije ili ćemo verovati na reč ili ćemo smanjivati to na osnovu vremena boravka u tim nekretninama i u tom poslovnom prostoru? Zakukuljeno i zamumuljeno.
Sa druge strane, kada slušam neke kolege koji se tako zdušno zalažu da ne treba verovati Vladi na reč, kako reče malopre jedan kolega, a sa druge strane, drugi kolega koji kaže – ma licitacija je majka Mara, a zašto ta dva argumenta niste koristili onda kada su vlade koje ste vi podržavali prodavali šećerane bez licitacije za jedan evro? Šta mislite da smo tada ubrali sredstva koliko su te šećerane stvarno vredele? Pa šta mislite koliko bi toga bilo za energetsku efikasnost? Šta mislite koliko bi podsticaja za poljoprivredu bilo? Pa šta mislite koliko bi tada bilo i za poljoprivredna gazdinstva i za sve ono za šta sada tražite od ove muke i ovo malo sredstava, što mislite da će pokrenuti ne znam ti ni ja šta?
Zašto tada niste lupili šakom od sto i rekli – hoćemo licitaciju, ne verujemo tada Vladi, ne verujemo tada ljudima koji su takve stvari protežirali i propagirali? Zašto tada niste tražili licitaciju? Pa, možda bi se dobila dva evra, možda tri, a možda bi moj kolega Jovičić ponudio pet, nema više. Ali, to je više nego ovoliko koliko je dobijeno. Da li je pitan parlament za to? Nije. Da li je pitan bilo ko? Nije. Ali, tada ste verovali Vladi na časnu reč. Rekla Vlada časnu reč i to je zacementirano. E, sada je druga Vlada koju mi ne podržavamo i njima ne možemo da verujemo na časnu reč.
Znate, ti dupli aršini više govore o vama, nego o nama i o Vladi Republike Srbije. Radimo transparentno, radimo otvoreno. Radimo otvoreno prema građanima Republike Srbije, transparentno prema narodnim poslanicima, jer ovo nije stvar nikakve uredbe Vladine, nego zakona koji ćemo, nadam se, izglasati u petak, ali ipak, da bi se kvalifikovali, da bi se zabrinuli nad vladavinom prava, morate da se zabrinete nad politikom koja je vođena do 2012. godine, kada je rasprodajom naša država bila na dobrom putu da se ne zove Srbija, nego Deltalend.