Koleginice Radeta, hvala na ovim informacijama. S obzirom da dobar deo njih izlazi iz okvira teme koja je danas na dnevnom redu, a moram priznati da neke od njih nisu ni tačne, pa ipak kao ministar prosvete u Vladi Republike Srbije smatram da i moralno i profesionalno treba da dam odgovore na neka od ovih pitanja koje ste vi pomenuli.
Juče sam bio na jednom skupu koji je organizovala jedna organizacija koja pokušava da pomogne našim studentima koji su upisani na Kembridž. Razgovarao sa gospodinom Salivenom koji je profesor sa Kembridža i koji je želeo da dođe u Srbiju i da vidi tu Matematičku gimnaziju, da upoznate te ljude, za njih je pravo iznenađenje da iz jedne zemlje iz jedne škole, maltene iz jednog razreda sedam đaka može da upiše, položi prijemni na Kembridžu.
Inače, u ovom trenutku ima 13 dece iz Srbije koja su upisana u prvu godinu. Preostalih šest su iz nekih drugih oblasti. Zašto ovo pominjem? Zato što to govori da u našem nesavršenom sistemu obrazovanju imamo fantastičnu decu i očigledno postoji jedan sistem koji treba da bude drugima dobar primer kako se unutar tog nesavršenog sistema može i te kako naći sistem koji daje dobre rezultate.
Kao su me juče obavestili, ako su mi dali pogrešnu informaciju, onda je i vama prenosim, nije poznato u istoriji Kembridža da iz jedne škole, iz jednog razreda, sedmoro dece je uspelo da položi prijemni ispit. Kembridž je institucija sama za sebe i vredna sama za sebe. Tu nema Boga, možemo misliti šta god hoćemo, ali to je vrednost i pokazatelj za druge.
Zašto ovo govorim? Zato što naš obrazovni sistem nije slab kako se želi prikazati, a nije ni dobar kakav bismo želeli da bude. S jedne strane, imamo sjajnu decu iz matematiku, informatike, astronomije, fizike, koji su zadnjih četiri godine na regionalnim, evropskim, olimpijskim i svetskim takmičenjima postigli sjajne rezultate.
Sinoć sam razgovarao sa direktorom gimnazije. Danas ćemo na Odboru, zahvaljujući članovima Odbora i profesoru Šamiju imati zadovoljstvo da razgovaramo sa talentovanom decom. Slušao sam sinoć direktora gimnazije koji tek sada očekuje žetvu medalja na olimpijadama.
Znači, imamo decu koja postižu dobre rezultate i tu sve vidi napredak da se radi. Međutim, imamo i drugu stranu slike, a to je da na različitim međunarodnim proverama znanja naša deca pokazuju loše rezultate i pokazuju zaostajanje za kolegama iz ostalih zemalja cele EU.
Sasvim je logično, ako hoćemo da budemo deo tog evropskog prostora, treba da primenjujemo ono što je dobro i kod njih i da zadržimo ono što je dobro kod nas.
Pomenuli ste srednje škole, iako one nemaju veze sa temom koja je danas na dnevnom redu, moram reći da je prošle godine 85% dece upisalo jednu od prve tri svoje želje i da je ovaj način provere znanja dečaka i devojčica na kvalifikacionom ispitu uspostavljen godinama pre i to je sistem koji je uspostavljen i on se menja. Ovo je zadnja generacija koja polaže na ovaj način.
Prošle godine smo jednu malu novinu uveli i ona se pokazala dobrom. Iduće godine to neće postojati, počinje mala matura, pa će onda biti velika matura. Pripremićemo i roditelje, i đake i decu. Zašto? Zato što su promene deo života. Ništa nije isto što je bilo pre deset, dvadeset ili trideset godina.
Ne treba da me podsećate na svoje političke stavove, nego da vas podsetim da je ovaj zakon donet 2005. godine. Donela je manjinska Vlada Vojislava Koštunice i tada sam kao socijalista glasao za ovaj zakon. Gospodin Gaša Knežević sa ovim zakonom nema nikakve veze, jer tada ta vlada nije bila niti je za to on bio odgovoran.
Vršili smo promene ovog zakona. Godine 2006. je počeo da se primenjuje. Vršili smo izmene u meri u kojoj želimo da poboljšamo zakon. Možda je to loše, možda je dobro. Oprostite, nismo mi jedini koji sudimo o tome, ali govorim vam da imamo spisak cele dokumentacije radne grupe koja je to predlagala.
Bez uvrede, ali to su ljudi sa univerziteta, svi, i studenti i iz Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, i iz Komisije za akreditaciju. Znači, neko ko je unutar sistema obrazovanja visokog govori o tome i ako oni zajedno smatraju da neka rešenja jesu dobra, donošenje bilo koje druge odluke koja je suprotna tome, u stvari je rad protiv njih. Ono o čemu niko ne govori, to je pitanje kvaliteta do kog treba da dođemo.
Vraćam se ponovo na srednje škole. Na nivou srednjeg i visokog obrazovanja, koleginice Radeta, vi to dobro znate, to nije problem od danas, nego možda od 50, 60-tih godina prošlog veka, ne mogu svi da upišu šta žele. Pa i u moje vreme, pre 30 i nešto godina se znalo, i tada je postojao broj studenata koji se može upisati na željeni fakultet, položiš prijemni i upišeš se, ne položiš prijemni, tražiš drugi fakultet, pa ideš Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš.
Neki su išli i prema Skoplju, i prema Zagrebu, i prema Sarajevu, prema Ljubljani. To je bilo tada deo jedinstvenog obrazovanog prostora. Niko nije mogao da upiše baš ono što je želeo. To je i danas situacija. Sada postoje standardi i kod nas i kod drugih, i oni koji pokažu znanje, oni upišu, a oni koji ne pokažu, oni upišu nešto drugo. Postavlja se pitanje cilja tih mladih generacija.
Na nivou srednjeg obrazovanja, kažem vam još jedan put, 85% dece upisalo je željene škole u odnosu na rezultate ne samo postignutim na ispitu, nego i na osnovu proseka ocena u šestom, sedmom i osmom razredu. Mi smo u proteklih sedam godina uveli 62 ogleda iz 12 različitih oblasti na nivou srednjeg obrazovanja i, po našem mišljenju, unapredili sistem, ali ne može se sistem unaprediti ukoliko se ne poboljša cela situacija u zemlja i ekonomska situacija.
Ovo govorim vrlo iskreno, jasno i javno, jer nema tog obrazovnog sistema koji može u punoj meri odgovoriti na potrebe države, ako država još nije stabilna kako bi trebala da bude, ako ekonomija nije kakvu bi želeli, ako smo nasledili probleme iz prošlosti, pa ih nismo eliminisali, ako ne ulažemo u obrazovanje u meri u kojoj bi trebalo.
Problem Kraljeva, ne treba ga politizovati, svi su znali i znaju da nema prostora i da ima prostora samo za dva razreda. Sada svi što bi želeli da budu tamo, to je ljudski, prirodno, roditeljski, ali će sutra isti drugi novinar doći i reći, čekajte ljudi, otkud vam ta pamet, primate 70 dece da se bave samo tom oblašću, jer će Zavod za zapošljavanje i Nacionalna služba reći da se čeka godinama na posao.
Onda će opet da bude Ministarstvo odgovorno, zato što nema svoje planove kako treba praviti procene razreda itd. Svake godine kad se upisuju deca u prvi razred, mi konsultujemo i Privrednu komoru Srbije, i Nacionalnu službu za zapošljavanje, Uniju poslodavaca Srbije i lokalne samouprave.
Rekao sam u subotu veče na jednoj nacionalnoj TV, da prema informacijama koje imam da je problem prostora. U međuvremenu sam se čuo sa kolegom Lazarevićem koji je nadležan za sektor stručnog srednjeg obrazovanja, tačna je ta informacija i direktor nije korektno postupio kad je rekao da ima prostora, išao je, kako bi narod rekao, roditeljima niz dlaku.
Nema prostora. To da li se može nabaviti prostor, to je drugo pitanje, ali nema prostora za svu decu, inače bi sedeli jedni drugima na glavi. Oni to odlično znaju. Nije to problema samo te sredine. Zašto pravimo raspored i strukturu odeljenja po zanimanjima, po ogledima, nego da bi pokušali da izađemo u susret što većem broju dece.
Moram vam reći, kada je reč o zanimanjima atraktivnim, deca se prvo opredeljuju za oglede, zato što žele da završe oglede četiri godine i da što brže nađu posao. To onda ide medicina, pa ekonomija, pa gimnazije. To je neki redosled škola unutar strukture dece koja upisuju srednje obrazovanje.
I oni se opredeljuju prema onom što ih zanima, a svima njima se ne može izaći u susret, voleo bih, ali nema idealnog sistema u svetu, ne u Srbiji, nego u svetu da se svim može izaći u meri kojoj bi oni želeli.
Zašto postoji pravo čoveka da odlučuje o svojoj sudbini? Zato što neko želi da studira to, a vi mu pričate, ali budete studirali to ne možeš dobiti posao, on kaže, šta tebe briga za moj posao, hoću to da studiram i hoću to, hoću da se bavim time.
Pitanje da li država može da mu obezbedi poslove, pitanje je koje objektivno ostaje nerešeno. Država svima ne može u isto vreme ispuniti želje koje želi. Postavlja se pitanje, šta država može i svako mora da razmišlja o tome šta želi da upiše.
Ovo ne govorim slučajno, približava se upisni rok za studente. Mi iz Ministarstava smo rekli više puta, na sajtu Ministarstva prosvete i Komisije za akreditaciju postoji spisak fakulteta koji su akreditovani. Pozivam đake i roditelje da razmisle o tome i da ne upisuju fakultete koji nisu akreditovani.
Postavlja se logično pitanje, ako on ne upiše fakultet koji nije akreditovan, koja su tu razmišljanja da se upiše nešto što nije akreditovano, ne razumem. Da li se računa na nešto treće, četvrto, peto koje treba da se desi u međuvremenu, da neko aminuje. Svi će proći proces akreditacije, preko 2.000 programa je akreditovano. Komisija za akreditaciju uradila je za sistem visokog obrazovanja u Srbiji jedan veoma, veoma kvalitetan posao.
Konačno imamo iste kriterijume za sve, druga je stvar kako se ko ponaša u praksi. Iste kriterijume za sve, iste standarde i isti sistem vrednosti, pa ko prođe, prođe, a ko ne prođe neka potraži drugu šansu. To nije nepoznato.
Mi ćemo objaviti spisak ponovo pre upisa onih fakulteta koji su akreditovani da ne bi ni decu ni roditelje dovodili u neku zabludu. Video sam da je prihvaćen amandman da se poveća visina bankarskih garancija, kao garancija da država u odnosu na neke privatne visokoškolske ustanove ima tu garanciju da deca budu zbrinuta, ako se desi nešto sa tom institucijom.
Jedna suštinska stvar vezana za visoko obrazovanje, verovali ili ne, ali vas stvarno molim da obratite pažnju na ovo što ću reći, 47 zemalja u Evropi stvara evropski prostor visokog obrazovanja, 27 zemalja članica EU i 20 koje to nisu. U tom procesu je i Rusija, u tom procesu je i Turska, u tom procesu su i druge zemlje koje nisu članice EU, ali imaju različite odnose sa članicama zemalja EU.
To je jedan proces koji je započet pre više od jedne decenije i koji nije obaveznog karaktera, ali učestvuju u njemu. Zašto? Pa žele da stvore svojoj deci oni prohodnosti, možda i da dobiju priliku da neko naše dete radi tamo za veći novac, bolji životni standard i to, ali svi se trude da budu deo toga, a nije obavezno. Zamislite nešto kada je obavezno, pa neće, a ovo nije obavezno, pa svi hoće. E sad mi treba da kažemo, e mi nećemo.
Ne razumem u čemu je logika. Ne branim bilo kog od prethodnika, nego sistem. Zašto ne stvoriti deci priliku da budu deo evropskog prostora visokog obrazovanja i da sutra mogu nastaviti da studiraju u Firenci, Madridu ili Helsinkiju ili da upišu studije u bilo kojoj od ovih država koje stvaraju evropski prostor visokog obrazovanja. Zašto da ne, ili doktorske studije. Kvalitet? To je posebno pitanje, kvalitet, to je sistem same države, kako mi pravimo kvalitetan sistem.
Ovo govorim zato što naši fakulteti u jugoistočnoj Evropi su bili pojam kvaliteta i mi želimo ponovo da se vratimo toj tradiciji, da budemo još bolji nego pre i da mi sami oblikujemo sistem. Zahvaljujem na kritikama povodom člana 4, ali mi smo u međuvremenu to promenili, prihvatili smo amandman kolege Petronijevića i Miletića Mihajlovića, a taj amandman dali su sličan vaše kolege Mijailović i kolege iz DS i DSS, čini mi se, vratili smo onu odrednicu koja je stajala u prethodnom tekstu. Nema takve vrste bojazni.
Nema bojazni uopšte ukoliko fakulteti vode računa o tome. Zašto? Sami prave programe, sami pišu profesori udžbenike i sami izvode nastavu. Čega se treba plašiti, stvarno ne vidim razlog. Imamo ovakve intelektualne potencijale i toliki broj ljudi sa sjajnom biografijom naučnom koji objavljuju svoje članke i radove u svetski poznatim časopisima, i sada treba da se bojimo nekoga sa strane. Zbog čega? Za mene je to potpuno iracionalno.
To pruža priliku za promociju i našeg obrazovanja, i naše zemlje i njih pojedinačno. Zašto bismo se plašili toga? Da li će neki fakultet raditi više ili manje, da li katedra ova ili ona i kako će se ophoditi prema studentima, da li će studenti biti deo sistema obrazovanja na način da uče samo da bi se dobio posao, a ne da shvate da se diploma dobija pa posle šta bude, to je sistem vrednosti u društvu i na tome moramo objektivno raditi.
U pravu ste, zakon se menja drugi ili treći put u nekoliko godina. Moram da vam kažem, izlazimo u susret zahtevima i akademske javnosti. Studenti i protesti idu nekim svojim tokom. Nekad su u saglasnosti sa ovim što radimo, a nekad nisu.
Podsećam, pošto sam to doživeo za ove dve godine dva puta, kada smo oktobra 2008. godine menjali Zakon o visokom obrazovanju, neki studenti su demonstrirali ispred Narodne skupštine u donjoj sali i onda su govorili, što nam menjate zakon usred roka. Pa da nismo promenili zakon ne bi upisali godinu, menjamo zbog njih.
To neke od njih nije interesovalo, kao i prošle godine. Tražili su zbrajanje bodova. Jedne godine učiš, druge godine učiš, treće godine ne učiš uopšte, a tražiš na osnovu kredita iz prethodnih godina da ti se da mogućnost da upišeš i ovu, a onaj ko je učio cele godine, on ima kao manje i ne može da upiše. Sistem treba da bude što pravedniji, a da država što je moguće više izađe u susret studentima.
Mi smo prihvatili predlog studenata i akademske javnosti da ove i sledeće godine uslov bodova bude 48 i svako se vara od studenata ako misli da je dobijanje većeg broja ispitnih rokova dobitnik. Ne. Dobitnik je onaj ko bude hteo da uči, ali i u životu, uvek imate onih koji hoće da uče i onih koji hoće da uče nešto manje, a da dobiju diplomu.
Oni koji hoće da uče, oni koriste sve pogodnosti koje država daje, i kredit, i dom, i stipendiju i kasnije druge vrste potpore države, i napreduju. Oni koji se zadovoljavaju sa određenim, a to je deo njihovih životnih ambicija, vi ne možete njima pomoći više nego što oni sami sebi hoće da pomognu. Ovde je reč o tome, mi pravimo jedan sistem i sistem se ne pravi preko noći, i uopšte neće biti s ovim sve završeno, sve ovo što smo mi govorili, verovali ili ne, biće deo i nekih novih rešenja kojih će biti u visokom obrazovanju.
Potrebna nam je i politička stabilnost, nije bitno ko je ministar, kao i saglasnost. Mislim da smo mi prethodnih godinu dana u ovom domu vodili vrlo korektnu raspravu o visokom obrazovanju i bilo je sijaset sjajnih sugestija, predloga, saveta kako treba oblikovati visoko obrazovanje.
Govorim vam, ovo nema objektivnu alternativu, sem ako se raspadne Evropa, pa i taj prostor visokog obrazovanja, pa će neko reći, bio sam u pravu. Šta u međuvremenu? Šta ćemo u međuvremenu sa visokim obrazovanjem, šta ćemo sa decom? Šta ćemo sa svojom zemljom ako se pravimo da smo pametniji od drugih, pa idemo nekim svojim tokom pored glavne matrice koja već ide.
Video sam pre dve godine i dozvoljavam da nisam možda u pravu, ali video sam tada Australija hoće da bude lider u jugozapadnoj Aziji pa 23 zemlje tog prostora okuplja u Melburnu da bi napravila nešto slično Bolonji.
Kolege iz Amerike diskutuju o Bolonji ne sa stanovišta sadržaja, jer to sam svako pravi, nego sa stanovišta broja država i broja stanovnika koji čine taj prostor. Svako ima svoje strateške stvari, kao Indija, kao Rusija. Kažu da najveći broj doktoranata u Americi su iz Indije, Rusije, Kine, pa tek onda Amerikanci.
Ali, visoko obrazovanje je deo jednog sistema koji se pravi. Mi smo predložili ove izmene sa namerom da unapredimo sistem, a onda za dve godine, jer imamo sjajan materijal radne grupe, da uvedemo mnoge novine o kojima je ovde bilo reči, ali koje u ovom trenutku nije moguće implementirati, i oko regulisanih profesija, i oko master studija strukovnih studija i možda oko vanrednih studija, oko mase ostalih stvari, jer to podrazumeva brojne promene u sistemu koje sada nije moguće izvršiti. Zašto? Zato što postoje standardi koji su deo sistema akreditacije i provere kvaliteta. Ako bi sada izvršili te izmene, mi bi ceo sistem praktično srušili, kakav god da je, a nismo loše ocenjeni.
Podsećam, dobili smo 3,8 u Luvenu među 46 zemalja. To je vrlo dobra ocena. Dobili bismo još više da su naša dva izveštaja vrednovana na vreme, ali nisu. U redu, ne treba biti pretenciozan. Prethodno smo dobili ocenu četiri, čini mi se, u Londonu 2007. godine. To je bila tada projekcija.
Znači, od tog projektovanog mi smo uradili 3,8. Nema razloga da budemo toliko nezadovoljni našim obrazovnim sistemom, a ima razloga da budemo nezadovoljni kvalitetom pojedinih visokoobrazovanih institucija. Vrlo svesno kažem, kvalitetom pojedinih visokoobrazovanih institucija.
Ali, ne treba taj kvalitet pojedinih prebacivati na ceo sistem visokog obrazovanja, jer mnogi fakulteti sjajno rade, mnoga deca su sjajni studenti, upisuju i kada žele da nastave master i doktorske studije sa lakoćom polažu prijemne na drugim univerzitetima širom sveta i to govori o kvalitetu koji mi posedujemo, a negde jednostavno toga nemate. Kako god da okrenete, mi se stvarno trudimo da sistem napravimo.
Jedno pitanje vezano za KiM. Kolega Bogdanović, kolega Tomica Milosavljević i ja zajednički pokušavamo da rešimo jedan problem koji nije naš nego problem Vlade. Tačno je da ima naših ljudi koji primaju lične dohotke iz institucija te tzv. države Kosovo. Ali, to nije problem nijednog ministarstva, to je deo politike Vlade. To sam rekao i javno pre nekoliko meseci, tu moramo doneti strategiju da se zna šta se hoće.
Inače, što se tiče ovoga, apsolutno mislim da je odluka o formiranju veća opravdana. Zašto? Zato što na KiM imamo, poštovane koleginice i kolege, jednu paradoksalnu situaciju. Ogroman novac država daje na Kosovo, a on se ne deli ravnomerno među svim našim ljudima. Ne deli se, nego neki imaju ogromne novce, a drugi nemaju ništa.
Zato je kolega Bogdanović i predložio ovo rešenje, jer ako nisu dole, a ne zna se gde su, sem kada treba prvog podići platu, onda se postavlja pitanje – šta je poenta davanja tolikog novca kada nemate nikakav rezultat? Valjda je suština postojanja veća organizovanje ljudi, organizovanje lokalnog života, držanje veze među njima, a ne samo – dođi prvog potpisati račun i uzeti novac.
Kažem vam, ogromne pare država daje, preko 500 miliona evra, to je bilo prošle godine, poštovane kolege. U odnosu na broj ljudi, to je prosek strašan. Ali, kada pogledate dole kada odemo kod ovih ljudi, oni kažu – čekajte, pa mi ne dobijamo ni dinara. Onda se postavlja pitanje – gde taj novac ide?
On ide nekim drugim tokovima, a država neće da ide drugim tokovima, nego da ide regulisanim tokovima i da što veći broj ljudi dobije taj novac. O nekim drugim stvarima stvarno nema ni reči.
Znači, nešto od ovoga što ste vi rekli mi smo već prihvatili i s te strane ne treba da budete zabrinuti, sem ukoliko neka visokoškolska ustanova jednostavno svoj program ne bude pravila po meri svojih interesa, pa ni uključi, primera radi, i elemente nacionalne tradicije. Ako ne uključi, to je stvar njenog izbora, jer akademski programi se prave autonomno unutar svake visokoškolske ustanove.
Što se tiče nas i sadržaja ovog zakona, mi mislimo da smo prihvatili dosta kvalitetnih stvari, jednostavno da smo zakon učinili boljim i neće se ova priča završiti ni danas, ni sutra ni prekosutra. Mi smo već najavili da bi bilo logično za godinu dana-dve da se donese novi zakon, da ocenimo ovaj, onda da napravimo jedan korak napred jer stalno se vrše promene.

Koleginice Radeta, daleko izlazimo izvan okvira rasprave o ovom zakonu, ali ne mogu da ostavim javnost, ne vas, jer znam da vi to znate, bez odgovora. Sudeći po onome što govorite, rekao bi čovek da država tu ne radi ništa, da je pasivni posmatrač.
Zašto postoje kvalifikacioni ispiti? Zašto postoje na nivou prvog razreda srednje škole i na nivou fakulteta? Da bi se video nivo znanja, zato što u nekim školama imate sve odlične ocene, pa se uzima prosek šestog, sedmog, osmog, plus njegovo znanje koje se pokaže, pa se onda deci daje mogućnost da napišu spisak svojih želja, pa u odnosu na znanje koje pokažu i želju koju iskažu upisuju odgovarajuću školu.
Rekli ste da deca ne mogu da upišu željenu školu, a ja vam kažem da mogu, 85% njih upišu, a onih 15% nemaju odgovarajuće znanje za onu želju koju bi hteli. To je raskorak između želja i mogućnosti. Nije to nepoznato. Samo je pitanje kako se u odnosu na to prima.
Kada bih vam rekao za koliko studenata, a o tome smo razgovarali o Zakonu o đačkom i studentskom standardu, država izdvaja novca, i to se ne može prenebregnuti. Očigledno je ovo razgovor u nekim delovima gluvih, jer ja vama govorim jedne podatke, vi koristite druge. Ovde je suština da zajedno radimo na pravljenju sistema visokog obrazovanja koji će biti kvalitetan.
Bez uvrede, ljudi koji su radili i pomogli nam da napravimo ovaj predlog, a odgovornost je naša, jesu ljudi sa izuzetnim naučnim i ljudskim kredibilitetom. Uopšte ne bih usudio se da dovedem u pitanje bilo koga od njih. Šta mislite o tome, bez uvrede, to je vaša stvar, ali je suština da su ljudi dali značajne predloge da se unapredi sistem visokog obrazovanja. Skupština će o tome reći posebnu ocenu, kao što to uvek radi, a mi se trudimo da ovaj zakon učinimo što boljim, za dobrobit visokog obrazovanja, uključujući i nastavnike i studente i Srbiju.

 Moram reći kao predlagač u ime Vlade Republike Srbije, čini mi se, da smo u ovih nekoliko dana pokazali spremnost da prihvatimo sve amandmane koji po našem mišljenju poboljšavaju tekst zakona. Mislim da ni DSS, kao ni druge stranke čije amandmane nismo prihvatili, nemaju razloga da tom našem stavu daju neke dodatne ocene koje po nama ne stoje.
Ovo pominjem, profesore Šami, zato što vaše je pravo da iznosiste stav svoje političke stranke, da se osećate zadovoljnim ili nezadovoljnim i u odnosu na to se opredelite na glasanje, ali sam ponukan i formulacijom koju je dala koleginica Donka Banović u četvrtak popodne na kraju, tako da nisam stigao da odgovorim, da sam navodno zlonamerno komentarisao amandmane DSS-a, što apsolutno nije tačno.
Amandmane DSS-a sam komentarisao kao i svake druge amandmane. Kada ste bili u pravu rekao sam – bili ste u pravu, kada niste u pravu – niste u pravu. Kada je taj amandman u duhu teksta zakona, prihvatamo ga, a kada nije, ne prihvatamo i nema tu ništa lošeg.
Bez uvrede, nisam želeo u vašim amandmanima da prihvatim ono što ne stoji. Bez uvrede, ovaj zakon je počeo da se primenjuje 2006, 2007. i 2008. godine, tada ste vi dve godine bili u vlasti i mogli ste ga menjati, ako ste primetili da je u primeni pokazao loše rezultate.
To ste učinili 2008. godine i obrazlagao sam. Tačno, amandman oko studenata je tada postojao, ali je on sada dobio jednu drugu dimenziju. Vi insistirate na ukupnom broju iz prethodnih godina, a mi mislimo da to nije dobro i ja sam obrazlagao zašto mislim da to nije dobro. Tu nema ništa loše.
Ako sam upotrebio neku tešku reč, izvinjavam se. Ali čini mi se da je rasprava koju smo vodili prethodnih dana o sadržaju ovog zakona pokazala jedan ozbiljan ton Skupštine gde se razgovara o visokom obrazovanju.
Videćete, naknadno sam posle četvrtka proveravao sadržaj jednog amandmana poslaničke grupe Napred Srbijo, utvrdio sam da su oni u pravu i zamolio sam kolege da naprave ispravku tog amandmana da bih ga u ime Vlade usvojio, da bi zakon bio bolji. Znači, naknadno, nemam ništa apriori negativno prema bilo kojoj poslaničkoj grupi, samo gledam sadržaj amandmana.
Uopšte ne sporim da će možda neka od ovih rešenja koje ste vi sad podneli biti deo nekog budućeg zakona, ali u ovom trenutku kroz ove promene njima nije mesto i ne poboljšavaju sadržaj tog zakona, po našem mišljenju. Tu nema ničeg drugog osim, po našem mišljenju, jednog korektnog i principijelnog stava vezano za sadržaj zakona.
Vezano za Vojvodinu, mi samo usaglašavamo odredbe ovog zakona sa Zakonom o prenosu nadležnosti AP Vojvodini i ništa drugo.

 Ja sam predlagač, ja dajem ocenu. Kao što vi mislite da je vaš amandman super amandman, ja mislim da nije. Setite se, ovo je parlamentarni život, svako ima pravo na mišljenje, a skupštinska većina donosi odluke.

Kolega Živanoviću, hvala na ovim informacijama. Samo želim da vam kažem nekoliko reči.
Kada je reč o osnivanju visokoškolskih ustanova ceo postupak se sprovodi na osnovu standarda koje utvrđuje Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Komisija za akreditaciju i mi dajemo dozvolu za rad kao Ministarstvo prosvete. Kada dođe do promene osnivača, osnivač je po zakonu dužan da nas obavesti.
Mi nismo dobili nijednu zvaničnu informaciju o promeni osnivača. Samo su mediji pisali o promeni osnivača vezano za univerzitet Singidunum, ali mi kao Ministarstvo nismo dobili nijedan zvaničan akt takvog karaktera.
Druga stvar koju sam želeo da vam kažem, da bi se sprečile bilo koje, kako bih rekao, nezakonitosti na svim univerzitetima na visokom obrazovanju Republike Srbije, postoje stvari koje su predmet tužilaštva, policije i krivičnog postupka, postoje stvari koje su predmet etičkog komiteta, znam da je većina univerziteta osnovala etički komitet.
Znam da, primera radi, Beogradski univerzitet ima sada i ombudsmana za ta pitanja, profesor Branko Rakić, sa Pravnog fakulteta u Beogradu je ombudsman, i znam da ima, što bi rekli, dosta posla, da upravo određene stvari koje se pojavljuju kao problematične u visokom obrazovanju reši, da kažem, u skladu sa zakonom, na obostrano zadovoljstvo svih.

Moram reći da posle konsultacije sa kolegama pravnicima iz Ministarstva i iz Sekretarijata za zakonodavstvo da smo se opredelili da je bolje prihvatiti amandman nego da koristimo onu raniju formulaciju da se podrazumeva i da ostavimo to na tumačenju visokoškolskim ustanovama i da možda nekoga sprečimo u nameri da dostigne veći nivo naučnog zvanja i da nastavi studije.
Vlada prihvata amandman sa ispravkom.

Zahvaljujem se vama, gospođo Čomić, i ostalim kolegama u Narodnoj skupštini Republike Srbije, svim poslaničkim grupama i poslanicima koji su učestvovali u raspravi o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Želeo bih da ih zamolim za razumevanje zašto su neki amandmani prihvaćeni, odnosno zašto neki nisu. U pitanju su ili koncepcijski razlozi ili činjenica da ti predlozi nisu bili, jednostavno, u ovom trenutku predmet izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju.
Potpuno sam ubeđen da će ove izmene unaprediti sadržaj zakona i unaprediti visoko obrazovanje. Šta drugo, pozivam vas da u danu za glasanje podržite ovaj predlog zakona, da bi svi ljudi u visokom obrazovanju, a najpre studenti znali šta ih čeka u sledećim ispitnim rokovima, da bi se na vreme spremili za ono što ih čeka, a to je da uče da bi položili ispite.

Poštovana koleginice Čomić, poštovane kolege narodni poslanici, smatrao sam da treba da se javim vezano za amandmane na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i mislim, uz svo uvažavanje kolega koji su izložili svoje stavove, da je ipak upotrebljeno mnogo više krupnih reči u odnosu na sadržaj onoga što je predloženo, a pogotovo u odnosu na sadržaj onoga što je prihvaćeno.
Primera radi, samo ću podsetiti, da je u postojećem Zakonu o visokom obrazovanju pod tačkom 5) pisalo – delatnost visokog obrazovanja zasniva se na sledećim principima: uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije.
Tri poslaničke grupe, DS, odnosno ZES, SNS i SRS, predložile su različite varijacije i konstrukcije reči vezano za ovaj član, odnosno ovu izmenu. Mi smo prihvatili kao predlagači stav, odnosno amandman kolega Miletića i Petronijevića, koji glasi – uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti nacionalne i evropske tradicije i vrednosti kulturnog nasleđa.
Po nama, apsolutno smo u ovoj formulaciji uključili sve ono što su tri poslaničke grupe pojedinačno predložile i mislim da je ovo nešto što apsolutno može da zadovolji i Skupštinu, a što je značajno za zakone, jer smo u stvari samo dodali vrednosti kulturnog nasleđa, ovo ostalo je ostalo kao što je i bilo u odredbama Zakona o visokom obrazovanju.

Uz svo uvažavanje argumenata koje je izneo poštovani kolega, mislim da oni ne stoje iz prostog razloga što ako se pozivamo na praksu drugih zemalja, praksa je, verujte mi na reč, raspitivao sam se malo, da upotrebim najblaži izraz, fantastično različita.
Nacionalni savet za visoko obrazovanje bira Narodna skupština Republike Srbije. Znači, biraćete ga vi. Sastav Nacionalnog prosvetnog saveta utvrđen je na način gde imamo 14 profesora, odnosno ljudi iz visokog obrazovanja i instituta u najvišim zvanjima, vrlo kompetentnih ljudi koji i te kako imaju svoju samostalnost i autonomnost u donošenju odluka.
Uključujemo po prvi put predstavnike studenata. Uključićemo po prvi put i predstavnike manjinskih zajednica kada se odlučuje o njihovim pitanjima koja su važna za njihov deo u obrazovnom sistemu.
Kada sam rekao da su iskustva različita, navešću vam primer jedne iz okolnih zemalja gde savet bira vlada, ne skupština, nego vlada. Sami znate kakva je razlika između skupštine i vlade. Primera radi, nisam primetio da je iko doveo to pitanje kao problematično.
Ovde nije o tome reč, Narodna skupština bira i ovde je reč o tome da sedam predstavnika Vlade od 21 člana čini trećinu. Poštovane kolege, uz svo uvažavanje, mislim da postoji jedan pogrešan pristup kada se govori o toj autonomiji i nezavisnosti.
Da autonomija, ali u čemu autonomija? Autonomija u procesu obrazovanja, u programima, u nastavi, u udžbenicima, u ispitivanju, u davanju ocena. Ovde je reč o Nacionalnom prosvetnom savetu koji mora da utvrđuje strategiju visokog obrazovanja, politiku upisa i mnoge druge stvari koje su vezane za visoko obrazovanje.
Da li se to može raditi bez predstavnika države? Mislim da ne može. Ko to treba da plati? Hoće li da plate sami profesori? Da li mislite da su oni u mogućnosti da sve ono što se smisli da se može realizovati?
Imali smo jednu situaciju. Mi smo stvarno s dobrom voljom po prvi put možda u istoriji višestranačke Srbije dali radnoj grupi isključivo od ljudi iz visokog obrazovanja da napravi jedan zakon, pa se ni oni sami oko toga nisu usaglasili. Imam ovde zapisnike saveta i senata univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Novom Pazaru i u drugim državnim univerzitetima, gde se oni izjašnjavaju na drugačiji način o sadržaja predloženog koncepta koji je napravila radna grupa, a to su radile sve njihove kolege.
Znači, sami univerzitetski profesori uradili, a drugi univerzitetski profesori se ne slažu sa tim konceptom i onda se postavlja pitanje – ko je taj neko ko bi trebalo da da konačan sud?
Mi mislimo da sedam predstavnika države u odnosu na 14 ili sedam u odnosu na 21 ukupan broj nije nešto što dovodi u pitanje apsolutno pravo, mogućnost i autonomnost univerziteta i visokih škola strukovnih studija u Srbiji da predlože ona rešenja koja će za njih biti najcelishodnija.
Izvinite molim vas, pa i ovi ljudi koje bude predložila država, zar mislite da oni neće biti sa univerziteta? Zašto sumnjate da će oni zastupati sa manjom merom upornosti, ako hoćete i agresivnosti ili požrtvovanosti stavove visokog obrazovanja u odnosu na ove druge? Zašto?
Do sada je praksa pokazala da Nacionalni savet za visoko obrazovanje apsolutno radi svoj posao. Videli ste u ovih proteklih pet godina ova Skupština, ali u jednom drugačijem sastavu, ga je izabrala pre pet godina i nije bilo reči tada o tome. Znate kako, pošto smo, usuđujem se reći, i ja i kolega sa iskustvom poslaničkim, dešava se skoro uvek da skupštinska većina bira tela koja bira. Ima izuzetaka i kada svi glasaju, ali po pravilu je skupštinska većina, jer svako ima tu svoj određeni pristup.
Povećanje broja sa četiri na sedam nije neko veliko povećanje. Mi smo povećali zato što smo želeli da uključimo jednostavno i neke druge ljude, odnosno iz drugih oblasti. Predlagaće 12 predstavnika i dva iz visoke škole strukovnih studija, što je 14. Apsolutno mogu svaku odluku da donesu ako se plaše uticaja države, ali tih sedam profesora koji su predstavnici države, oni treba da vode računa i o ovoj državnoj dimenziji.
Državna dimenzija se zove koliko to što se smisli može, šta treba da proizvede, na koji način država da reaguje i svi zajedno da promisle na drugačiji način, jer smo videli da neka rešenja koja autonomno daju profesori nisu održiva u praksi. Mislim da argument da povećanje broja članova sa četiri na sedam može ulogu države učiniti značajnijom nego što jeste jednostavno ne stoji, jer autonomiju niko ne dovodi u pitanje.
Tri predstavnika države više može samo doprineti kvalitetnom radu Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i pogotovo ova rešenja koja smo doneli.
Pozivanje na neiskustvo drugih je, uz svo poštovanje uvaženi kolega, nešto što se teško može objasniti, jer svaka zemlja primenjuje svoje načine modeliranja obrazovnog sistema, odnosno visokog obrazovanja, tako da možete naći sijaset potpuno različitih rešenja.
Ovde je reč o sledećoj stvari – Skupština će birati te predstavnike.
Vlada će predložiti sedam od 21. Četrnaest ostaje iz oblasti visokog obrazovanja, instituta i visokih škola strukovnih studija. Mislim da taj odnos sam po sebi govori da neće biti problema u radu saveta, niti na bilo koji način dovedeni u pitanje autonomnost visokog obrazovanja, s druge strane, da će predstavnici države pomoći, sa svojim malim učešćem u strukturi tog saveta, da odluke budu još kvalitetnije. Hvala.

Hvala gospodinu Krasiću na delu izlaganja koji se odnosi na, ako mogu reći, podršku jačanju uloge države u visokom obrazovanju. S onim drugim delom se ne slažem i ne delim vaš stav da ova rešenja mogu biti problematična, inače ih ne bi predlagali.
Naravno, praksa će pokazati šta je najbolje, ali moram nešto podsetiti vas, uvažene kolege. Ovo je zakon donet 2005. godine. Drugi put menjamo određene članove i ne idemo suštinski u promenu svega. Pokušavamo sistem koji je uspostavljen 2005. godine da učinimo što boljim.
Moram da vam kažem nešto što je apsolutno jedinstven stav rasprave koja je vođena na univerzitetima, da li zbog sadržaja predloga koji je bio predmet rasprave ili zbog atmosfere i situacije koja postoji u visokom obrazovanju, ali apsolutno je postojao stav da treba ojačati ulogu države u visokom obrazovanju. Verovali ili ne.
Na savetima i senatima državnih univerziteta, apsolutno je bio stav da treba ojačati ulogu države u visokom obrazovanju, baš možda zbog ovih nekih stvari koje su se desile u godinama pre, i u upravnim nadležnostima Ministarstva, i kroz kaznene odredbe i kroz preciznije određenje nekih stvari koje su bile predmet ovog zakona, pojašnjenje procedure, utvrđivanja kvaliteta i neke druge stvari.
Moram vam reći da smo se mi tom logikom i vodili. Mi sad predlažemo rešenje gde bi pravilnik o doktorskim disertacijama, naravno, odlučuje se na nivou visokoškolske ustanove, njihovim unutrašnjim aktom, ali saglasnost treba za to da daju dva ministarstva, baš da bi se izbegla ova situacija koja je postojala.
Ima još jedna druga situacija koju moram da naglasim. Sada sam našao u ovom postojećem zakonu. Član 12. kaže da Nacionalni savet podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o svom radu najmanje jednom godišnje. Ako budemo u situaciji da ono što jeste sadržaj zakona i ostvarimo, ništa loše o prethodnom periodu, ali govorim o ovom sadašnjem i budućem, onda ćemo mnoga pitanja lakše rešavati odnosno nešto što je nedoumica prestaće to da bude. Jer, mi smo videli da se značajan deo problema upravo nalazi u onom opusu i polju koji se zove - nereagovanje.
Čini mi se da je vaša koleginica Raguš pitala vezano za akreditaciju. Stoji jedan broj predmeta i na njih se ne reaguje. Komisija za akreditaciju s pravom ukazuje na neke pojave, ali nismo imali uređenu tu oblast. Takođe, vezano za ove disertacije o kojima je govorio gospodin Šami, ako nismo napravili pravilnik, ako nismo napravili postupak, ako nismo utvrdili kriterijume, onda nam se dešava ovo što se dešava, a imamo tela koja bi trebalo sve to da urade.
Da li je moguće da u tako kratkom vremenskom roku na jednom univerzitetu može toliki broj ljudi da dobije doktorske disertacije? Ko su ti ljudi koji svojim potpisima garantuju kvalitet te disertacije? Jer, da bi se jedna disertacija prihvatila, potrebna je i komisija, i recenzenti i veće itd. Potrebno je tu malo više stepenica i mnogo ljudi iz oblasti visokog obrazovanja koji svojim potpisom garantuju da to jeste naučno utemeljeno, opravdano i da predstavlja naučni doprinos. Nama se dešavalo da mnoge problematične stvari nastaju zato što ili nije rešeno ili ono što je rešeno nije primenjivano u praksi.
Razumem vašu bojazan, ali sam želeo da vam kažem da je stvarno većinski stav u ovoj raspravi, maltene jednoglasnost je postojala u tome da ulogu države treba ojačati na različite načine, da bi se sistem učinio na svaki način boljim.

Koleginice Tabaković, mislim da se mi ne razumemo, jer čini mi se da član 123. stav 1, 2, 3. i 4. i član 128. apsolutno daju mogućnost svima onima koji su započeli da završe.
Ako pročitate pažljivo, molim vas pogledajte, član 123. Studenti upisani na magistarske studije do stupanja na snagu ovog zakona imaju pravo da završe studije najkasnije do kraja 2013/2014. godine. Studenti upisani na doktorske studije, odnosno kandidati koji su se prijavili, koji su to već učinili, imaju pravo da završe do kraja 2014/2015. godine.
Član 128: Lica koja su prema propisima koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona stekla akademski naziv magistra mogu steći akademski naziv do 2015/2016. godine.
U čemu je problem?
(Jorgovanka Tabaković, sa mesta: Do kog trenutka stiču zvanje.)
Ne, koji su stekli zvanje.
Imate tri kategorije, koji su u postupku i koji imaju to zvanje.

Poštovani gospodine Šami, profesore Šami, pošto vi predajete na fakultetu, još dva argumenta u prilog da je ovo predviđeno rešenje koje smo mi predložili Narodnoj skupštini dobro, jeste da je u međuvremenu u odnosu na donošenje zakona o izboru članova Nacionalnog prosvetnog saveta povećan broj državnih fakulteta i primećeno je da nisu zastupljena određena naučna polja.
Drugo, ovo ozbiljno niko nije dovodio u rasprave u pitanje povećanja broja članova Nacionalnog prosvetnog saveta, jer su svi svesni da je sedam u odnosu na četrnaest, da kažem, duplo manje i ne može ni na koji način dovesti u pitanje sadržaj rada Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Sadržaj rada Saveta za visoko obrazovanje i te kako ima veze sa državom i uopšte nije tako, kako bih rekao, bezazleno kako se ponekad pokušava predstaviti.
Naprotiv, ako pogledate, evo citiraću vam nadležnosti Nacionalnog saveta iz člana 11. ovog zakona – Nacionalni savet, između ostalih stvari, prati razvoj visokog obrazovanju, njegovu usklađenost sa evropskim međunarodnim standardima, predlaže ministarstvu nadležnom za poslove visokog obrazovanja politiku visokog obrazovanja, daje mišljenje o politici upisa na visokoškolske ustanove, daje mišljenje u postupku donošenja propisa kojim se uređuju pitanja vezana za delatnost visokog obrazovanja, predlaže Vlade normative i standarde rada visokoškolskih ustanova, kao i materijalna sredstva za njihovo ostvarivanje po pribavljenom mišljenju konferencija univerziteta i konferencija strukovnih studija, utvrđuje naučno-umetničke standarde, stručne oblasti polja iz člana 27. utvrđuju standarde za samovrednovanje kvaliteta, utvrđuje standarde i postupak za početnu akreditaciju i brojne druge.
Znači, ima jako veliki broj nadležnosti gde je objektivno i važno mišljenje države. Zašto ono ne bi bilo određeno i u ovom prethodnom periodu? Zašto bi Nacionalni savet dao jedno mišljenje, pa onda Ministarstvo kaže nemamo para ili nečeg drugog ili niste u skladu sa ovim ili onim. Oni imaju i te kako velike nadležnosti. Struktura tih odnosa u visokom obrazovanju jeste da je Savet i te kako važno telo u visokom obrazovanju.
Druga stvar, koliko se sećam, Nacionalni savet je izabran pre pet godina. Izabrao ga je jedan potpuno drugačiji saziv od ovog današnjeg. U međuvremenu su dve vlade, ovo je treća, prošle, a oni nisu menjani. Nisu menjani i radili su potpuno autonomno, niti je ko predstavnike države menjao, niti je dovodio u pitanje njihov rad.
Koliko mene pamćenje služi, izabrali smo savet 2005. godine i onda je bila ona vlada 2007/08. godine, pa sada 2008/2010. godine članovi saveta su bili tu i radili su. Zašto bi, recimo, ovi budući članovi vlade i ovaj deo saveta iz dela vlade bili neko ko bi predstavljao jednu političku stranku. Ne, oni će biti ljudi iz visokog obrazovanja, samo će možda biti iz oblasti privrede, možda će biti iz instituta, možda će biti iz neke druge oblasti koja nije zastupljena kroz ovaj predlog, da kažem, KONUSA ili Visokih škola strukovnih studija.
Nema bojaznosti da sedam u odnosu na 14 može na bilo koji način dovesti u pitanje ili podrediti Nacionalni savet državnim interesima. Čekajte, valjda svi radimo isti posao i sve ovo treba da bude u interesu Republike Srbije i na kraju krajeva, i ovi predstavnici 12 iz KONUS, pa i oni rade u određenim institucijama koje država finansira ili s kojima sarađuje ili s kojima direktno ima i te kako veze.
Prema tome, ne vidim razloga i mislim da je ovo naše rešenje optimalno. Moram reći da to rešenje niko nije dovodio u pitanje. Naravno, to ne mora biti apsolutno argument za vas, ali jednostavno da znate i tu činjenicu.

Mislim da je ta strah bezrazložan, ali opet kažem jednu stvar, kolega Jon Magda je podneo jedan amandman kojim se briše reč "konačan predlog kandidata", znači, biće više kandidata od broja koji Skupština treba da bira. Biće, nadam se.
Čekajte, KONUS će da predloži, pa ako ne predloži, onda je Skupština vlasna da odluči šta joj valja činiti sa tim predlogom, jer koliko mene pamćenje služi, molim vas, slobodno me demantujte, kad smo glasali za prethodni saziv, jer sam i ja glasao za taj saziv, čini mi se da je bio dostavljen predlog broja kandidata koji se bira i samo jedan kandidat nije prošao, pa je naknadno drugi izabran na njegovo mesto. Znači, tada smo imali situaciju.
KONUS je sada predložio, oni su utvrdili određeni broj kandidata, međutim, očigledno će sada morati da i povećaju broj, moraće ako ni zbog čega drugog, zbog ovog što sada imaju obavezu dva više, a pogotovo videćemo kako će Skupština reagovati u odnosu na predložene kandidate. Mi smo prihvatili amandman kolege Jona Magde gde se briše reč "konačan" i time se daje mogućnost da se predloži više kandidata od broja koji treba da bude izabran.

Čekajte samo, kolega Šami, da razjasnimo jednu stvar: Vi i ja smo glasali za ovaj predlog Nacionalnog saveta 2005. godine, vi i ja.
(Zoran Šami, sa mesta: Nisam.)
U redu, poslaničke grupe kojima pripadamo. Je li tako? Bio je zakon koji je utvrđivao obavezu više kandidata nego što je trebalo.
Član 10. postojećeg zakona, stav 5. ili 6 – Konferencija univerziteta, odnosno Konferencija akademija strukovnih studija upućuje konačan predlog, sada brišemo reč "konačan", vodeći računa i o broju studenata i nastavnika univerziteta, od najviše 15, odnosno najviše tri kandidata Narodnoj skupštini u roku od 30 dana. Mislim da mi ovo nismo dirali kao odredbu.
Kada smo dobili predlog broja kandidata koji je izabran, je li tako, sa izuzetkom jednog čoveka koji nije izabran, nismo ni promenili zakon i birali smo isti broj. Sada je promenjen zakon, neće biti konačan broj, u stvari, videćemo, mi smo i prihvatili amandman kolege Jona Magde da bi stvorili uslove za veći broj kandidata, i obratićemo se Konferenciji univerziteta sa zahtevom da je zakon u međuvremenu izmenjen i da je njihova obaveza da dostave veći broj kandidata.
(Zoran Šami, sa mesta: Nije obaveza u zakonu, u tome i jeste stvar.)
Sada i jeste, posle prihvatanja ovog amandmana, o tome vam pričam. Dobro, videćemo, na kraju krajeva, Skupština će o tome da odluči, pa ćemo da vidimo šta je. Broj članova je utvrđen i on će se popunjavati dok ne bude kompletan. Tako smo uradili i prošli put, iako nije bilo ove odredbe. Mi mislimo da je ovaj amandman kolege Jona Magde korektan i da imamo sada uslove da ćemo imati više kandidata od broja koji se bira.

Moram reći, da budem iskren, sad sam u nedoumici. Da li je ovo, profesore, naknadno priznanje da zakon nije dobar, ovaj iz 2005. godine ili da Akademska zajednica nije htela da usliši molbe 2005. godine da da više kandidata od broja koji se bira.
Mi taj skepticizam nemamo, mi očekujemo da će biti više kandidata i da prihvatanjem ovog amandmana i ovog rešenja koje postoji u ovom stavu 6, da će biti više kandidata. Ako ne bude okej, javno ću da kažem da Akademska zajednica nije uslišila naše pozive i odredbe zakona koje govore o ovome.