Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, na samom početku diskusije koja se vezuje za set zakonskih predloga o kojima raspravljamo, želim da istaknem da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje bezrezervno podržati sve zakonske predloge, kao i personalna rešenja koja su sastavni deo svega onoga što će biti tema naše rasprave.

Prvi zakon koji je danas zavredeo pažnju jeste Zakon o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi i zaista tom zakonu treba posvetiti pažnju iz više razloga.

Ja moram da iskažem jedno iskreno zadovoljstvo što ste prepoznali probleme u praktičnoj primeni aktuelnog Zakona o lokalnoj samoupravi, a prepoznavajući i te probleme ste dali adekvatna i kvalitetna rešenja kako da se ti problemi reše.

Mislim da smo danas mogli da dođemo do zaključka da i kolege iz opozicije i mi koji imamo razloga da podržimo ovo zakonsko rešenje, prepoznaju sistemska rešenja u ovom zakonu kao kvalitetna rešenja.

Ono što je suština i od čega su svi danas pošli jeste cilj postojanja lokalne samouprave. Cilj postojanja lokalne samouprave jeste najbolji mogući način zadovoljenja potreba građana.

Danas smo čuli metaforički da je to servisiranje potreba građana, odnosno da su jedinice lokalnih samouprava, to jest opštine i gradovi servisi građana. U suštini jesu, ali da bi to zaista u punom kapacitetu bile, onda su potrebna najmanje dva uslova da bi se te potrebe na adekvatan način zadovoljile.

Po mom dubokom uverenju, prvi uslov je odgovorna vlast na nivou jedinice lokalne samouprave, a da bi ta odgovorna vlast mogla da odgovori svim izazovi koji se pojavljuju u zadovoljenju potreba građana, moraju da postoje kvalitetna zakonska rešenja koja se odnose prevashodno na njihove nadležnosti. Zbog toga sam, uvaženi ministre, siguran da ste upravo kroz ovaj zakon, prepoznajući taj problem, definisali nadležnosti lokalne samouprave na najbolji mogući način.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što je do sada nadležnost bila specificiran na jedan zaista rogobatan i pogrešan način, zbog toga što su jedinice lokalnih samouprava same specificirale svoje poslove i nadležnosti u okviru kojih će se ti poslovi obavljati i na taj način su se dešavale čak i brojne zloupotrebe.

Sada se te nadležnosti definišu na sasvim drugačiji način i one se vezuju za odgovarajuće oblasti, a te oblasti su prepoznate u drugim sistemskim zakonima, kao što su Zakon o planiranju i izgradnji, kao što je Zakon o udruženjima, Zakon o komunalnim delatnostima, set zakona koji se odnose na socijalnu zaštitu, zakoni kojima se reguliše primarna zdravstvena zaštita itd. Ovo rešenje zaista predstavlja kvalitativan pomak napred.

Ono što takođe zbog građana treba odavde da ode kao poruka, zbog čega građani treba da budu zadovoljni kada je u pitanju primena ovog zakona koji će sigurno biti usvojen jeste konkretizacija određenih prava i odgovornosti, prevashodno konkretizacija prava i odgovornosti odbornika, koji sada imaju daleko povoljniji položaj u smislu preciziranja njihovih prava, prevashodno prava da budu obavešteni od strane nadležnih organa jedinice lokalne samouprave, a samim tim da i svoj odbornički posao obavljaju odgovorno, posvećeno i u celosti po zakonu.

Ono što takođe zavređuje pažnju kada je u pitanju donošenje zakona o kojem ja sada diskutujem jeste sprečavanje zloupotreba od strane predsednika skupštine opština jedinica lokalnih samouprava, jer su te zloupotrebe bile zaista primećene u praksi, pa se tako hitna sednica skupštine zakazivala na način koji je apsolutno nedopustiv, da ne kažem da su na taj način kršeni ne samo zakoni, nego je činjena i određena šteta jedinice lokalne samouprave. Sada se to zaista definiše precizno određenim rokom i da za hitan saziv sednice skupštine potrebno da postoje zakonom propisani razlozi koji moraju da budu izuzetno činjenično utemeljeni i koji opravdavaju hitno zakazivanje sednice Skupštine jedinice lokalne samouprave.

Ono što takođe treba pohvaliti jeste činjenica da smo se svi konačno oslobodili, odnosno da ćemo se osloboditi jednog rogobatnog rešenja, a to je da se radna tela skupština ili radna tela opština i gradova, koja su inače uređena statutom, menjaju statutom.

Vi i sami znate da je statut jedan od akata koji na nivou jedinica lokalne samouprave podrazumeva krovni normativni akt ili najviši normativni akt i njega je jako složeno promeniti, i zbog javne rasprave i zbog komisije koja treba da se formira za promenu Statuta i zbog rokova i zbog svega ostalog. Sada imamo daleko jednostavnije, daleko praktičnije rešenje da se to uredi Poslovnikom i zaista, tu ste pogodili pravi način rešavanja problema i tu, zaista, stoji podrška jednom takvom sistemskom rešenju.

Na kraju, kada se sve ovo sagleda, dolazimo do još niza rešenja koja treba pohvaliti. Jedno od njih je, kako ste vi to danas rekli u uvodnom delu, optimizacija broja članova opštinskih i gradskih veća, s jedne strane, s druge strane, broja pomoćnika predsednika opština, odnosno gradonačelnika.

Zašto je ovo dobro? Pa, dobro je isključivo iz razloga što se faktički gradsko ili opštinsko veće delilo kao politički plen i da je u tom nekom političkom kolaču, sa mnogo usta, se dešavalo da se čak dolazi do toga da onaj broj od devet plus dva ili jedanaest plus dva članova veća bude zloupotrebljen na nivou opština koje su izuzetno male.

Ako uzmete u obzir da postoji opština sa vrlo malim brojem stanovnika, svega nekoliko hiljada stanovnika, kao što je Trgovište, Crna Trava, Žagubica, itd, postavlja se jedno logično pitanje – zašto će to opštinsko veće trebati da ima 11 članova opštinskog veća i koliko će to resora tih članova morati da bude zastupljeno, odnosno da ti članovi vode te resore ? Zaista, jedna vrsta potpunog anahronizma, jednog načina koji predstavlja, s jedne strane, nelogičnost ili apsurd, s druge strane, koji dovodi do potpunog paralisanja rada jedinice lokalne samouprave na način na koji to jedinica lokalne samouprave zaslužuje.

U tom smislu, zaista je ovo dobra prilika da se optimizacijom broja, kako članova opštinskog i gradskog veća, tako i pomoćnika koji će biti zaduženi za određene poslove koji su zakonom definisani, daleko poboljšati kvalitet rada jedinice lokalne samouprave.

Mislim da je jako dobro da, kada su u pitanju mesne zajednice, se poveća nadzor nad radom mesnih zajednica, zato što su mesne zajednice vremenom počele da gube svoj smisao i svoju svrhu. Umesto da mesne zajednice budu prvi stepen zadovoljenja potreba građana, one su postale svoja suprotnost. Zašto? Zbog toga što nije bila adekvatna kontrola rada ni saveta mesnih zajednica, ni samih mesnih zajednica i onda je dobro da se uvodi posebno telo, poseban organ koji će voditi računa o onome što mesne zajednice rade, prevashodno na normativnom delu. Da li će akt koji donosi mesna zajednica ili ne, ustavan ili ne, o tome će odlučivati neko ko će biti zadužen ispred jedinice lokalne samouprave i tu ćemo imati definisano rešenje.

Međutim, ministre, zamolio bih vas da obratite pažnju na jedan mogući problem koji se pojavljuje već duže vreme, a on počinje faktički od jednog kvalitetnog rešenja Predloga zakona i to ste dobro prepoznali kada su u pitanju načelnici uprava.

Načelnici uprava opštinske ili gradske, ili više uprava kao posebnih uprava, koji sada moraju zadovoljiti i one tzv. stručne akademske kriterijume, kada su u pitanju uslovi za njihov izbor, ali dolazimo do onog od pet godina radnog staža u struci da bi bio načelnik.

Šta je tu problem? Problem je što imamo teret. Imamo hipoteku, uredbe o ograničavanju zapošljavanja, s jedne strane, Zakona o budžetskom sistemu, s druge strane, a oni su u korelaciji, tako da veći broj načelnika uprava na teritoriji Srbiji, a nije retko da oni uskoro idu u penziju, ne mogu da budu ta njihova mesta adekvatno popunjena upravo zbog toga što su ova dva normativna akta sprečila da imamo ljude koje ćemo pripremiti, koji će imati tih pet godina staža, koji će imati stručne kvalifikacije da mogu da naslede svoje kolege na čelu tih uprava. To je problem.

Drugi problem slične prirode je problem koji se vezuje za pojedine pozicije na nivou inspekcijskih službi u lokalnim samoupravama. Pa, mi upravo zbog Zakona u budžetskom sistemu i zakona, odnosno Uredbe o ograničavanju zapošljavanja, ne možemo da zaposlimo ni sportskog inspektora u pojedinim lokalnim samoupravama, ni prosvetnog inspektora u pojedinim lokalnim samoupravama, zbog toga što imamo jednu vrstu barijere kada govorimo o načinu zapošljavanja, pogotovo o zapošljavanju na neodređeno vreme, gde se Vlada mora odrediti preko komisije koja je za to nadležna.

Ono što je jako dobro, jako je dobro što ste prepoznali problem kod lokalnih samouprava koje nemaju dovoljne kapacitete, nemaju adekvatne resurse da mogu da zadovolje sve ono što od njih građani očekuju, naročito kada su u pitanju povereni poslovi, gde jedinice lokalnih samouprava koje imaju potencijal, evo, ja ću da kažem za grad iz kog ja dolazim, to je Užice, gde može da zadovolji potrebe nekih jedinica lokalnih samouprava koje nemaju adekvatne resurse, tipa Arilje ili Požega ili Kosjerić, kroz poverene poslove ili udruživanjem u smislu da se zajedničkim poslovima, odnosno sinhronizacijom rada te dve jedinice lokalnih samouprava iznedre odgovarajući kvalitetni pomaci u smislu zadovoljenja potreba građana na teritoriji tih jedinica lokalnih samouprava, odnosno tih opština i gradova ili grada.

Na kraju, želim da istaknem da se upravo kroz prepoznavanje ovih problema dolazi do onoga što je zaista bilo već duže vreme neophodno, potrebno intervenisati, vi ste intervenisali na savršeno dobar način, pa će to kasnije kroz afirmisanje elektronske uprave, kroz pomoć građanima da što efikasnije ostvare svoja prava, što brže u vremenu, a s druge strane, racionalizacijom javnog sektora, odnosno smanjenjem broja zaposlenih, i tu mislim da ćete u saradnji sa Ministarstvom finansija doći do adekvatnih rešenja, jer je tom broju viška, odnosno onih koji neće više imati potrebu da rade, biti potrebno ili neophodno potrebno da se adekvatna radna mesta nađu u privredi ili u privatnom sektoru. I u tom pravcu treba poraditi da se zaista u socijalnom smislu reči reše problemi kako bi svi bili zadovoljni u najboljem mogućem vidu.

Kada su u pitanju ostali zakoni koji prate Zakon o lokalnim samoupravama, tu je Zakon o državnoj upravi, ja ću se tu pozvati na kodeks dobre prakse koji je usvojio Savet Evrope 2009. godine i koji precizira uvođenje što većeg broja građana u sistem odlučivanja kada su u pitanju lokalne samouprave, što je jako dobro.

Kada su u pitanju odredbe zakona kao predloga, a odnose se na nacionalne manjine, odnosno savete nacionalnih manjina, tu će moje kolege značajno više govoriti o tome. Ja zbog vremena neću mnogo komentarisati ta dva zakona, ali je bitno istaći sledeće – da je još jednom potvrđena afirmacija zabrane diskriminacije i da ona tzv. pozitivna diskriminacija ili pozitivna selekcija, tako da je nazovemo, za koju smo danas čuli kritike, naprotiv, ima ogromno opravdanje upravo u sredinama gde su nacionalne manjine zastupljene u mnogo manjem broju u javnom sektoru, u državnoj službi i gde ćemo to sada uspešnije rešavati nego što je to do sada rešavano.

Kada su u pitanju odredbe zakona koje se odnose na upotrebu jezika, ja vas molim, ministre, da imate u vidu jednu činjenicu koju je danas malo ko istakao, a mislim da zavređuje veliku pažnju, radi se o potrebi da svako ko će da koristi jezik nacionalne manjine, a ima pravo na to, i Ustavom mu je zagarantovano to pravo, da to pravo ostvari na najbolji mogući način, a da bi ostvario na najbolji mogući način, onda mora da ima adekvatnu podršku ili pomoć. Radi se o tumačenju.

Mi, nažalost, nemamo tumačenja za romski jezik. U sudovima se dešava problem da se zadovolji potreba tamo gde se pripadnici te nacionalne manjine pojavljuju kao stranke da nemaju tumača. Mislim da bi tu trebalo rešavati u tehničkom smislu reči ovaj problem na najbolji mogući način.

Što se tiče ovog seta zakona, moje kolege će o tome više govoriti. Ja ću se samo još jednom zahvaliti u ime svih onih koji žele dobro Srbiji, koji žele dobro građanima svih jedinicama lokalne samouprave, da podrže ovaj zakon, jer će od ovoga imati koristi.

Što se tiče ostalih predloga, kada su u pitanju personalna rešenja, obratiću se prevashodno predlagaču koji je dao predlog za Jorgovanku Tabaković za guvernera NBS. Postoji nekoliko razloga zbog čega to treba podržati. Prvi i osnovni razlog su rezultati u obavljanju funkcije guvernera NBS, a ti rezultati su oličeni u sledećem: makro-ekonomskoj stabilnosti, koordinaciji monetarne fiskalne politike, održavanju inflacije u petogodišnjem periodu na nivou od 2%, stabilnosti deviznog kursa dinara prema evru i odgovornom i efikasnom korišćenju deviznih rezervi, deset milijardi evra kao garant stabilnosti finansijskog sistema. Dovoljni razlozi za podršku kandidatu za guvernera NBS.

Na kraju, gospodine Jovičiću, kao predstavniku Visokog saveta sudstva, uvažene institucije i tela koje predlaže kandidate za nosioce pravosudnih funkcija, želim da podržim vaše predloge, ne upuštajući se u vaš rad, jer na to nemam pravo, ali imam pravo da prokomentarišem da je vaš rad isključivo po zakonu, da ste u smislu primene Zakona o Visokom savetu sudstva i svih ostalih propisa dali najbolja moguća rešenja za predsednike sudova, ja to mogu da potvrdim, kao deo pravosudnog sistema po profesiji kojom se bavim, i da su ovi predlozi takvi da će sigurno opravdati naše poverenje kada budemo glasali za ova personalna rešenja.

Ne želim nikoga da degradiram, ali mislim, recimo, da je jedan od predloga kao što je Dušan Milenković ili Dule Milenković, izvanredno rešenje za predsednika Apelacionog suda u Beogradu.

Postoji drugi problem, gospodine Jovičiću, i molim vas da to na Visokom savetu sudstva razmotrite i da se taj problem konačno reši, a to je odgovornost predsednika sudova koja predstavlja za njih hipoteku. Zašto ovo govorim? Loš rad sudova se uglavnom prebacuje na teret predsednika sudova. Zašto? Zašto? Oni su samo rukovodioci sudskih uprava, ništa više.

Zato vas molim da razmotrite mogućnost da se uvede sistemsko rešenje da predsednici sudova moraju biti predsednici sudske prakse, odnosno predsednici odeljenja sudske prakse. Zašto? Jedino će oni sprečiti da se iz njihovog suda generišu dve različite sudske odluke i da se na taj način stvara neujednačena sudska praksa, a to je najveći problem, to je najveća bolest srpskog pravosuđa koja se, na sreću, uspešno leči.

Onog trenutka kada predsednici sudova budu i predsednici sudske prakse tada će moći da bude kontrolisan rad sudova u punom kapacitetu, tada će moći da budu kontrolisane i sudije, iako sudije nezavisne, i po zakonu i po funkciji, ali će se sprečiti ono što sve građane boli, a građane boli najviše kada imaju neujednačenu sudsku prasku, a samim tim se stvara automatski i pravna nesigurnost.

Mislim da to pitanje treba da pokrenete na sednici Visokog saveta sudstva, i da konačno Vrhovni kasacioni sud promeni svoj stav da predsednici sudova ne treba da budu predsednici odeljenja sudske prakse. Naprotiv, ovo je pravo rešenje i ovo rešenje dovodi poboljšanju rada sudova.

Samo ću se za kratko vratiti još na jedan deo, jer sam dužan iz poštovanja prema predlagačima, a to je teritorijalno uređenje Srbije kada su u pitanju statusi dve jedinice lokalne samouprave, a to su Prokuplje i Bor. Zaista u tom pravcu zaista želim da čestitam predlagačima na izvanrednom obrazloženju i da podržim ovakav predlog kao izuzetno dobar, jer se radi o delovima teritorije Republike Srbije gde su te dve jedinice lokalne samouprave prepoznate kao nosioci ili budući nosioci razvoja, inače nerazvijenog područja i u tom smislu od nas socijalista imate punu podršku. Zahvaljujem se.

Predsednice, reklamiram član 27. u vezi člana 107. Poslovnika Skupštine Republike Srbije, imajući u vidu da ste propustili da na najoštriji način sankcionišete govor i to govor mržnje prethodnog poslanika koji, ako ništa drugo, barem bi trebao da ima pijetet prema mrtvima.

S druge strane, uvredio je blizu dva miliona građana Republike Srbije, koji su glasali za tog istog čoveka, koga on naziva dživdžanom ili nesretnikom. Znači, blizu dva miliona građana Republike Srbije, ako ne i više od toga je tada glasalo za tog čoveka.

S druge strane, sve ono što se imputira ovoj vlasti i SPS, iz tog perioda, je u stvari slika i prilika dosovske vlasti, čiji je eksponent upravo govornik koji je govorio pre mena. Kriminalne privatizacije su ostavile zlokobne i tragične posledice. Zlokobne i tragične zbog toga što se od dosovske vlasti formiralo privredno groblje. Na tom privrednom groblju je sahranjeno na stotine preduzeća, koja su otišla u stečaj. Posledica tih stečajeva i tog privrednog groblja jeste na stotine hiljada ljudi koji su ostali nezaposleni, koji su ostali bukvalno na ulicama.

Neću čak ni da pominjem koliki je to broj privatizacija zbog kojih su se mnogi, a ne neki kako to prethodni govornik ukazuje, trebali naći iza rešetaka. Iza rešetaka zbog toga što se ne zna gde je novac od privatizacija, gde je novac koji je potrošen ko zna zašto, a da su u međuvremenu preduzeća prodavana za jedan dinar. Podsećanja radi, cementare, Popovac i mnoge druge su na taj način privatizovane. Molim vas da ubuduće imate priliku, ovo na šta mi ukazujemo i da izreknete odgovarajuće kazne u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine. Zahvaljujem.

Amandmanom, koji je podnela poslanička grupa SPS, se želi samo izvesno preciziranje samog teksta zakona. U suštini imajući u vidu da je zakon podržan u celini i imajući u vidu da zaista postoje izuzetno kvalitetna rešenja ovog zakona ovim predlogom amandmana smo samo korisnike usluga hteli da na neki način dodatno zaštitimo i da se tekst amandmana precizira upravo u pravcu te zaštite, odnosno njihove prevashodno pravne sigurnosti.

Ukoliko, uvažena guvernerko, smatrate da sam tekst amandmana ne treba korigovati, ipak razmotrite obrazloženje našeg amandmana u smislu da li bi ono moglo da bude kompaktibilno u skladu sa onim što ste već u predlogu naveli u smislu nadogradnje samog teksta sa jedne strane, a sa druge strane možda efikasnije praktične primene, neposredne primene zakona u praksi kada su u pitanju korisnici usluga. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsednice.

Uvažena guvernerko, poslanička grupa SPS kategorički stoji na stanovištu da ovaj amandman ne treba prihvatiti, jer je apsolutno neutemeljen. Neutemeljen je jer je zasnovan na jeftinom političkom marketingu, s jedne strane, a s druge strane na nestručnosti ili nepoznavanju pozitivnih propisa.

Hajde da krenemo od početka. Ja ću koristiti vreme poslaničke grupe.

Prvo i osnovno, devizna klauzula je zakonska kategorija i ona je kao pravni institut sadržana u odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Ukoliko neko želi da izmenama i dopunama Zakona o obligacionim odnosima izbriše institut devizne klauzule, onda će obesmisliti suštinu obligacionog prava.

Devizna klauzula kao institut postoji od savremenog zakonodavstva, kada je obligaciono pravo definisano i sistematizovano kroz odredbe Zakona o obligacionim odnosima na savremen način, još od 1982. ili 1984. godine. Prema tome, devizna klauzula mora da postoji i ona je neminovnost. Ako ćemo jeftinim političkim poenima da to dovodimo u sumnju, onda je to direktno podrivanje pravnog poretka i pravosuđa Republike Srbije.

Ja moram samo jednu stvar da istaknem, a jako je važna zbog građana Srbije. Nema korumpiranosti sudija od banaka. To nije istina. Praksa, i to sudska praksa, ukazuje na nedvosmislen način da su sudovi doneli presude protiv banaka u zadnjih nekoliko meseci, i to presude gde su fizička lica bili tužioci, kada su ustali sa tužbama protiv banaka za sticanje bez osnova, pa su tražili da im se vrati nešto što im, navodno, pripada, a banke su to navodno neosnovano oduzele ili se neosnovano obogatile, za nekakav iznos troškova, provizija, po osnovu kreditnih linija, ugovora o kreditu, itd, itd. Ja verujem da je to vama sigurno poznato.

Međutim, sudska praksa nastoji da bude ujednačena. Jedino sudovi ovaj problem mogu da reše. Problem švajcarskih franaka i kredita koji su podignuti, odnosno ugovoreni u švajcarskim francima, izuzetno je kompleksan i složen problem. Brojna savetovanja, brojni seminari, pravnika, sudija, advokata, su ukazali na to da jedino kroz sudsku praksu možemo doći do nekog rešenja. A to rešenje se još uvek nigde ne nazire. Sistematizovati ga, teško možemo, zbog toga što ćemo doći u nekakav drugi problem, a taj problem može da bude multiplicirano sa teškim posledicama.

Prema tome, da se manemo mi jeftinih političkih poena i jeftinog političkog marketinga. Ovo je problem koji će se rešavati, naravno, uz pomoć NBS, ali je glavni teret rešavanja ovog problema na pravosuđu i na sudovima.

Sušta laž je i apsolutna neistina da su sudije donosile presude u ovom pravcu protiv banaka. Nije ni to tačno. U prvom stepenu je bilo ustrojstvo sudske prakse tako što su dva prvostepena suda u Beogradu donela presude kojima se priznaje ili usvaja tužbeni zahtev fizičkih lica po osnovu naknade štete, gde se šteta, na neki način, obrazlaže kroz sticanje bez osnova ili drugi vid štete, opet vezano za švajcarske franke. Ožalbene su te presude, čekaju se odluke po žalbama.

Prema tome, građani treba da znaju da onaj ko ukazuje na ovakve stvari, iznosi ovakve lažne ili neistinite podatke, je apsolutno neko ko nije dobronameran i ko ne želi dobro ni državi Srbiji, a naročito pravosuđu Republike Srbije.

Ovo sam morao da iznesem zbog toga što je to jedan širi kontekst, imajući u vidu da ni obrazloženje amandmana nema utemeljenje u zakonu, nego ima utemeljenje u jednoj političkoj priči, političkom pamfletu.

Zato smatram da amandman treba odbiti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Član 27. takođe smatram da je reakcija u odnosu na povredu Poslovnika bila u skladu sa Poslovnikom, ali neadekvatna. Mogli ste da malo i strožije opomenete bilo koga ko reklamira Poslovnik na način kako je reklamiran, jer u konkretnom slučaju, nije bilo manifestovano bilo kakvo ponašanje koje bi povredilo ugled ovog doma. Ovaj dom zaista zaslužuje svaki ugled i to u posebnom smislu reči.

Ja se potpuno saglašavam sa činjenicom da ne samo Gvineja Bisao i mnoge druge zemlje, Nigerija i bilo koje druge zemlje koje su opozvale svoj pristanak da Kosovo postane nezavisna država, podrazumeva posledicu izuzetno dobrog i kvalitetnog rada rukovodstva države Srbije, prevashodno predsednika države Srbije Aleksandra Vučića i ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, koji je dao nemerljiv doprinos upravo odlazeći u sve zemlje koje su mogle da budu izlobirane u pravcu opoziva bilo čega što podrazumeva benefit jednoj kvazitvorevini kojoj nikada ne treba dozvoliti da postane država, a to je ono što se sada dešava na Kosovu. Hvala.

Zahvaljujem se predsednice, poštovani ministre Đorđeviću, uvažena guvernerko Tabaković sa saradnicima, ja u startu, na samom početku ove diskusije kad razmatramo set zakona koji se odnose na finansije i odredbe Zakona o stečaju, kao i Zakona o privrednim društvima, moram da istaknem činjenicu da će poslanička grupa SPS nesumnjivo u danu za glasanje podržati ove predloge zakona.

Od svih ovih zakona ja ću se, s obzirom da će se moje kolege više odnositi u svojim diskusijama i određivati prema prvih šest zakona, ja ću u svojoj diskusiji svoju pažnju koncentrisati na dva zakona za koja smatram da imaju poseban značaj, ne umanjujući značaj, ni u kom slučaju, prvih šest zakona, a to su odredbe Zakona o privrednim društvima i Zakona o stečaju, naravno izmene ovih odredaba.

Moram odmah da istaknem da Zakon o privrednim društvima u jednom svom pravnom institutu zavređuje posebnu pažnju, to je Institut prinudne likvidacije. Ovo iz razloga što je od odluke Ustavnog suda, još pre šest godina, ukinut, odnosno stavljen van snage i oglašen neustavnim tzv. automatski stečaj ili stečaj po službenoj dužnosti.

Od tada pa do danas, sve dok ova Vlada nije uvela određeni red kako u oblasti finansija tako i uvođenje reda u oblasti stečajne materije, a i kroz pravosudni sistem, gde su posebno opterećeni privredni sudovi, mi smo imali ogromne probleme. Ti su se problemi vezivali za nekoliko činjenica.

Prva je činjenica da privredna društva po više godina nisu podnosila finansijske izveštaje, odnosno završne račune, a za sve to vreme za koje nisu podnosili završne račune su bili u blokadi, što znači da je postojao stečajni razlog, a stečajni razlog podrazumeva trajniju nesposobnost plaćanja. Šta može drugo da bude blokada računa u trajanju od više godina, nego trajna nesposobnost plaćanja?

Međutim, i pored te činjenice niko nije podnosio predlog za otvaranje stečaja. Ako nema predloga, automatski ostajemo u situaciji da privredno društvo, koje posluje sa ogromnim gubicima opterećuje državu, opterećuje budžet, ne izmiruje obaveze i na taj način čini određene štete, i to sa dalekosežnim posledicama.

Sada imamo jedan institut koji će, uvereni smo u poslaničkoj grupi SPS, tu situaciju koja je krajnje negativna sanirati, a to znači da u kratkom likvidacionom postupku se prvo utvrdi finansijsko stanje, pozovu poverioci, transparentno pozove likvidacioni dužnik da ispravi sve ono što podrazumeva manjkavosti u njegovom poslovanju i na kraju da se taj postupak likvidacije što pre okonča, jer neminovnost da se uglavnom iz likvidacionih postupaka rađaju stečajevi, odnosno oni koji kao likvidacioni dužnici koji ne mogu da se u likvidacionom postupku revitalizuju, automatski odlaze u stečaj sa svim posledicama stečaja.

Sada imamo situaciju da ogroman broj privrednih društava, koji opterećuju i privredu i finansije i državu u celini, naročito budžet Republike Srbije, budu podvedeni pod ovaj pravni institut i na neki način se postave u pravni okvir koji zaslužuju, a to je stečaj.

Što se tiče stečaja, ministre Đorđeviću, dali ste jedno krajnje korektno obrazloženje, zbog čega se predlagač opredelio za ovakve izmene i dopune stečaja, i mi to podržavamo i pozdravljamo. Pozdravljamo tim pre, što mi ne smemo da imamo zakone koji su u koliziji jedan sa drugim. U konkretnom slučaju Zakon o stečaju ne sme da bude u koliziji sa Zakonom o finansijskom obezbeđenju.

To je jedan od razloga koji je sigurno najvažniji razlog da se uvedu izmene, odnosno da se izmene određene odredbe Zakona o stečaju koji su ovde po meni krajnje precizno i sistematizovani.

Moramo zbog javnosti, prevashodno jednog dela stručne javnosti koji izražava skepsu prema ovim promenama, istaći jednu činjenicu koja se ne može dovesti u sumnju, a to je da se ovde ne radi o privilegovanim ili benefitovanim, kako god, oni koji imaju određene benefite poveriocima u stečajnom postupku, već se radi o poveriocima koji moraju imaju odgovarajući pravni okvir, gde se kao sredstva obezbeđenja njihovih potraživanja pojavljuju kolaterali. To su dinarska ili devizna sredstva na poslovnom računu, kreditne linije, odnosno ugovori o kreditu i realizacije tih kreditnih linija.

U toj situaciji ti poverioci bivaju zaštićeni s jedne strane, a sa druge strane se ni u kom slučaju ne dovodi u pitanje bilo šta što je suština stečaja, ni cilj stečaja, ni primena stečajnih načela, ni najpovoljnije namirenje poverilaca, bilo šta što stečaj u svojoj suštini podrazumeva kada su u pitanju potraživanja poverilaca po njihovim prijavama, shodno odredbama Zakona o stečaju.

Dakle, ovo su novine koje i te kako znače i koje će mnogo doprineti efikasnosti stečaja, tim pre što, ne znam da li ste to naglasili u uvodnom izlaganju, tim pre što se radi ne samo o međunarodnim pravilima, nego o pravilima koja su već zastupljena u susednim zemljama, u zemljama u regionu, zemljama koje gravitiraju Srbi. Dakle, maksimalna podrška za ove promene.

Međutim, uvaženi ministre Đorđeviću, postoji nešto što moramo da ocenimo krajnje kritički. Ja vas molim da to vašem resornom kolegi prenesete od strane poslaničke grupe SPS. Postavlja se pitanje zbog čega se u Zakonu o stečaju nisu pojavile promene koje su neminovnost i koje izazivaju ogromne štetne posledice, a koje već duže vreme stoje pod lupom stručne javnosti?

Konkretno, radi se o tome da predlagač nije intervenisao u onim odredbama zakona koje su pod sumnjom ustavnosti. Ja ću biti jako precizan da bi me razumeli. Ustav Republike Srbije izjednačava državnu i privatnu svojinu. Dakle, svi oblici svojine su jednaki i tu nemamo apsolutno nikakvih dilema.

Takođe, podsećanja radi, kod privrednih društava koja posluju sa većinskim društvenim kapitalom, jedini ko može da bude stečajni upravnik je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Ja postavljam pitanje – zašto? Ako su oblici svojine izjednačeni i privatna i državna imaju isti tretman, istu težinu, zašto bi Agencija za licenciranje stečajnih upravnika bila isključivo stečajni upravnik kod privrednih društava koja posluju sa većinskim društvenim kapitalom?

Zašto to ne bi mogao da bude bilo koji stečajni upravnik? Zašto to ne bi bio Pera Perić ili Mika Mikić, ovo je metaforički, koji imaju licencu stečajnih upravnika, koji imaju puni kapacitet da sprovedu sve ono što se vezuje za nadležnost i zakonom propisana ovlašćenja stečajnog upravnika, već to mora da radi Agencija za licenciranje stečajnih upravnika?

Ovo nije kritika na ALSU, jer sam se lično 2014. godine borio da Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, kojoj je tada pretila opasnost da prestane da postoji, da ostane zbog toga što je bila jedina kompetentna institucija koja će omogućiti da se svi stečajni upravnici u stečaju ponašaju shodno zakonu.

Međutim, ovde imamo sada situaciju koja je krajnje problematična. S jedne strane imamo stečajne upravnike koji su stečajni upravnici u privrednim društvima sa većinskim privrednim kapitalom, a ne mogu da budu stečajni upravnici u privrednim društvima sa većinskim društvenim kapitalom.

Taj anahronizam koji postoji već duže vreme mora da se otkloni, jer je Ustav takav kakav jeste.

Na kraju krajeva, ono što doprinosi tačnosti ovog mog tvrđenja je i sledeće. Agencija za licenciranje stečajnih upravnika je u ne retkim slučajevima u praksi propustila, nenamerno, da sprovede kontrolu rada poverenika stečajnih upravnika.

Zašto ovo govorim? Agencija za licenciranje stečajnih upravnika nije samostalni stečajni upravnik, već svoje nadležnosti, koje su propisane zakonom, obavlja preko poverenika. E, sada, ako obavlja preko poverenika, onda poverenik mora da bude pod posebnim nadzorom Agencije za licenciranje stečajnih upravnika.

Da li je tako u praksi uvek? Ja vas uveravam da nije. Zašto vas uveravam da nije? Zbog toga što iz ličnog profesionalnog iskustva znam da postoje stečajni predmeti, da postoje delovi stečajne mase u vidu nepokretne imovine koja je potpuno neiskorišćena, gde su u sastavu stečajne mase magacini, prodavnice, poslovni prostor, hale, proizvodni pogoni, koji su sablasno prazni, gde se niko nije setio, a to je obaveza poverenika stečajnog upravnika, u cilju očuvanja stečajne mase s jedne strane, a s druge strane, ostvarenje prihoda koji doprinosi povećanju stečajne mase da te nepokretnosti izda pod zakup. Ima mnogo zakupaca koji jedva čekaju da pod povoljnim uslovima, po povoljnim cenama, povoljnim zakupninama dođu do tog prostora koji bi mogli da koriste u funkciji obavljanja određene delatnosti.

Poverenici stečajnog upravnika u određenom broju stečajnih predmeta se uopšte nisu obazirali na jednu takvu obavezu koja podrazumeva dužnost da se imovina sačuva i uveća, a odnosi se na imovinu koja suštinski predstavlja stečajnu masu.

Dalje, ono što takođe podrazumeva jednu vrstu problema, to je problem koji se vezuje za određivanje stečajnih upravnika, odnosno poverenika stečajnih upravnika, pa se dešava da kod stečajnog dužnika u Užicu, odakle ja dolazim, se za poverenika postavlja stečajni upravnik iz Beograda, ili u gradu na jugu Srbije se postavlja stečajni upravnik sa severa Srbije. Objasnite mi samo gde je logika i kako može onaj ko nije prirodno nastanjen i nema prebivalište u mestu gde se vodi stečaj poznavati privrednu situaciju, težinu problema u stečaju, stanje stečajnog dužnika itd?

Zar nismo zakonskim putem regulisali da upravo pred privrednim sudovima, govorim privrednim sudovima koji su nadležni za vođenje stečajnog predmeta, da bude određen odgovarajući broj stečajnih poverilaca? Zbog čega ti stečajni poverioci onda nisu angažovani, nego se dovodi čovek 200, 300 km daleko od mesta gde se vodi stečajni predmet?

Na kraju, postoji problem za koji, ministre Đorđeviću, pretpostavljam da ćete takođe preneti tamo gde je to potrebno, a mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo odavno da stečajna materija treba da se vrati u nadležnost Ministarstva pravde, da ne bude u nadležnosti Ministarstva privrede, jer Ministarstvo privrede samo će pomoći da privredni sudovi koji imaju najveći teret kada su u pitanju stečajevi, jer se kompletni stečajni postupak vodi pred privrednim sudovima, da budu jedna vrsta logistike i podrške i pomoći, a da predlagač Zakona o stečaju bude Ministarstvo pravde.

Zašto ovo govorim? Zbog toga što u Zakonu o stečaju su upravo privredni sudovi kroz sudsku praksu pokušali da reše jednu situaciju koju zakonodavac nije rešio, a ja ću vas zamoliti da obratite pažnju na to. U situaciji kada se stečaj zaključi, kada se namire poverioci, nema više potrebe za bilo kakvim potraživanjem. Ostaje imovina, imovina koja nije unovčena. Šta sa tom imovinom zakonodavac ne govori? Kome ta imovina, nakon zaključenja stečaja i nakon namirenja poverilaca, kome ta imovina pripada? Pripada li državi? Pripada li poveriocima, vlasnicima, kojim?

Hajde da i o tom pitanju razmotrimo situaciju na adekvatan način. Vlasnici imovine višu nisu vlasnici imovine. Vlasnik imovine je onaj ko rukovodi i upravlja tom imovinom, a to je stečajni dužnik. Ta imovina je postala stečajna masa. Stečajnom masom upravlja onaj ko je zakonom propisan da upravlja tom imovinom koja predstavlja suštinski stečajnu masu. Znači, nema više vlasnika. Vlasnik može da bude država ili da se ta imovina preda poveriocima.

Mislim da su tu privredni sudovi odgovorili zadatku na najbolji mogući način i odlučili u svojim odlukama, koje predstavljaju ustrojstvo sudske prakse, da se ta imovina zaista preda poveriocima srazmerno procentu njihovog namirenja.

Ono što je takođe važno, jako važno istaći jeste činjenica da svi ovi postupci, i likvidacioni postupci i svi drugi postupci, moraju biti što kraći. I za guvernerku Tabaković i za vas, uvaženi ministre Đorđeviću, stoji ista dobronamerna poruka. Ukoliko postupke ne skraćujemo, samo ćemo naneti dodatnu štetu državi.

Trenutno je pred privrednim sudovima u Srbiji preko 2.000 stečajnih predmeta. Privredni sudovi su u najtežem položaju, jer je fokus trajanja postupaka najnegativne posmatran kada su u pitanju privredni sudovi i smatra se da se povreda prava na suđenje u razumnom roku vezuje za privredne sudove, što apsolutno nije tačno, apsolutno nije tačno zbog toga što pre stečaja postoje drugi postupci, govorio sam o likvidacionom postupku.

Pre otvaranja stečaja vode se parnični postupci pred osnovnim sudovima, vode se postupci izvršenja koji traju po nekoliko godina, čak i desetak godina. I kada sve to prođe, predmet dolazi u privredni sud, otvara se stečaj koji traje dve, tri godine i privredni sudovi su krivi zbog povreda prava na suđenje u razumnom roku, zbog čega je najviše aplikanata u Strazburu pred Sudom za ljudska prava, gde upravo taj sud obavezuje državu na visoke naknade, na visoke iznose naknada štete. Po čijem džepu? Po čijem udarcu? Udarcu građana, a najviše udarac na budžet Republike Srbije, što vi i te kako dobro znate.

Mislim da u tom pravcu svi, a ne samo pravosuđe, ne samo sudovi, svi moraju dati svoj doprinos da se svi postupci koji prethode stečaju sprovedu što hitnije, što brže, kako se ovakve situacije više nikada ne bi dešavale. U suprotnom ćemo doći u još teži položaj. U suprotnom ćemo doći u situaciju da budžet bude mnogo više opterećen nego što je sada, jer će pred Sudom za ljudska prava u Strazburu se pojavljivati, do sada su to fizička lica u najvećoj meri, svi oni koji su oštećeni zbog dugotrajnog trajanja postupaka, a to nije samo stečaj i to nije samo stečajna materija.

Na kraju, želim da istaknem još nešto. Kada sam govorio o pozitivnim stranama i pozitivnim refleksima na odredbe Zakona o stečaju, zaboravio sam da pomenem NBS, što je jako važno. Narodna banka Srbije po svojoj nadležnosti kontroliše rad upravo onih poverilaca koji po osnovu kolaterala zaštićuju ili obezbeđuju svoja potraživanja. Zbog toga je naročito značajno, a naročito značajno zbog NBS, da se kroz ove kolaterale izmiruju obaveze prema poveriocima shodno ugovorima koji su zaključeni na osnovu sredstava finansijskog obezbeđenja, a ta sredstva finansijskog obezbeđenja, kao što sam i rekao, su dinarska i devizna sredstva na poslovnim računima, to su kreditne linije, to su obveznice itd.

Ako ovo u praksi, što je predviđeno i predloženo kako je ministar Đorđević u uvodnom delu obrazložio, bude zaista realizovano u punom kapacitetu, onda više neće biti problema kada su u pitanju ugovarači koji su ugovorili obezbeđenje svojih finansijskih potraživanja i mi nećemo imati problem posle ni sa stečajem.

Zašto? Zato što je Zakon o stečaju usklađen sa Zakonom o finansijskom poslovanju i onda nemamo više koliziju, onda nemamo više nikakav problem, a olakšali smo NBS, odnosno skinuli jedan veliki teret NBS kada je u pitanju kontrola rada ovih subjekata o kojima sada govorim.

Zbog toga mislim da u ovom smislu NBS ostvaruje odgovarajuću korist izmenama i dopunama Zakona o stečaju, a samim tim mi kao država stičemo određenu sigurnost odnosno povećavamo svoj kapacitet kada su u pitanju i pregovaračka poglavlja i kada su u pitanju sve one stvari koje se vezuju za naš položaj kao kandidata za ulazak u zajednicu država EU. Mislim da u tom pravcu idemo sigurnim putem i da ćemo doći do cilja kako god to neko drugi posmatrao.

Vama, u svakom slučaju, želim maksimalnu podršku. Ove ćemo zakone podržati, a interesantno je da je danas jedan opozicioni poslanik podržao ove zakone, a glavni je generator stečajeva koji su se desili nakon donošenja kriminalnog Zakona o privatizaciji 2001. godine, a nakon čega je na stotine hiljada ljudi ostalo bez posla zbog takvih stečajeva. Hvala.

Zahvaljujem se, predsednice.

Poštovana premijerko, uvaženi budući ministre finansija, neću se ponavljati, imajući u vidu stav poslaničke grupe SPS kada je u pitanju vaš izbor. Nesumnjivo je da ćemo tu dati podršku.

Međutim, ono što želim da istaknem je krajnje dobronamerno, sa stanovišta onog što je prepoznala poslanička grupa SPS i da sugerišem, su sledeće stvari. Pre svega, prilikom izbora i stupanja na funkciju ministra finansija je nesumnjivo da preuzimate odgovoran posao i da se suočavate sa brojnim izazovima i iskušenjima za koje uopšte ne sumnjam, da ćete iz uspešno prebroditi.

Ono što je najvažnije, po našem stavu, jesu sledeće stvari. Prva je fiskalna disciplina kao jedno održivo stanje. Zašto to govorim? Upravo zbog toga što je ta fiskalna disciplina posle dužeg vremena postignuta, i to je nešto što ovoj državi i budžetu Republike Srbije daje sigurnost.

Dugo, dugo vremena mi smo imali stanje potpune anarhije u fiskalnoj politici i potpune anarhije kada je u pitanju bila praktična primena fiskalnih pravila, a naročito naplata poreza. Od 2014. godine pa nadalje, a i dve godine pre toga se stanje konsoliduje i ova Vlada je uspela da postigne onaj nivo fiskalne discipline koji je neophodno potreban kako bi se finansijska stabilnost Republike Srbije održala i održava se. U tom pravcu, ne sumnjam, da ćete dati adekvatan rezultat, pospešiti još bolji rad poreske uprave, predložiti bolje fiskalne zakone koji će omogućiti, u praktičnom smislu reči, da naplata poreza bude još efikasnija.

Dalja iskušenja ili izazovi ako ih možemo tako nazvati jesu vezana za racionalizaciju javnog sektora ili javne uprave imajući u vidu da i dalje predstoji jedan ozbiljan posao, jako složen delikatan posao koji se odnosi na smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru.

Republika Srbija je preuzela svoje obaveze i te obaveze i prema MMF, shodno dogovorima koji su postignuti, uspešno izvršava. Racionalizacija se uspešno sprovodi i dalje će se uspešno sprovoditi, ali ono što je najznačajnije, najznačajnije je kako taj broj zaposlenih trenutno u javnom sektoru preraspodeliti i angažovati, odnosno regulisati radno pravni status u privredni, naročito u privrednim društvima koja posluju sa privatnim kapitalom, dakle, sa kapitalom koji je u privatnom vlasništvu.

Mislim da bi u tom pravcu trebalo itekako razmišljati o tome da se privredi daju određeni podsticaji, a naročito privatnim preduzetnicima i vlasnicima privatnih preduzeća, naročito srednjih privatnih preduzeća i malih privatnih preduzeća. Zašto? Zbog toga što će biti potrebno da se određeni broj zaposlenih dislocira iz javnog sektora i pređe na rad u privrednim društvima koja posluju sa privatnim kapitalom u određenoj meri.

U drugoj meri nesumnjivo je da će prirodni odliv kroz penzionisanje i mnoge druge okolnosti i faktori uticati da ova racionalizacija bude sprovedena najefikasnije, a bez socijalnih udara i bez ugrožavanja standarda stanovništva, naših građana Republike Srbije.

Treće što sam želeo da prokomentarišem jeste ono što mi se čini najvažnijim. Fiskalna stabilnost mora da bude u korelaciji sa pravnom sigurnošću. Pravna sigurnost i finansijska stabilnost ne mogu jedno bez drugog. Ako nema pravne sigurnosti nema investicija. Ako nema investicija, nema ni prihoda. Ako nema prihoda, nema popune budžeta i nema održivog i stabilnog budžeta kojim će se servisirati sve ono što je neophodno potrebno da se servisira iz budžeta, da se pokrivaju rashodi, da se zadrži ono stanje koje trenutno imamo kao izuzetno dobro stanje koje je inače istakla sa činjenicama i argumentima i premijerka i u tom pravcu je neophodno potrebno pomoći onima koji tu pravnu sigurnost moraju da obezbede, a to su sudovi.

Naše pravosuđe koje je posrnulo, naročito 2009. i 2010. godine, što vam je itekako dobro poznato, kada smo imali jednu katastrofalno lošu reformu pravosuđa, jedan katastrofalno loš reizbor koji je doveo do brojnih problema koji su sada direktan udarac na budžet Republike Srbije. Brojne presude iz Strazbura, brojne odluke međunarodnih sudova su isključivo na teret budžeta Republike Srbije. Zašto? Zbog toga što je bolesno pravosuđe i bolesno stanje u pravosuđu dozvolilo da se zbog povrede mnogih prava koja su Ustavom zajamčena, mnogih prava građana, građani obraćaju ili apliciraju, kako se to kaže pravilno, ja sam pravnik pa moram koristiti i te termine, obraćaju Strazburu, Sudu za ljudska prava. Strazburg donosi one odluke koje faktički predstavljaju najdirektniji udarac na budžet Republike Srbije.

Sa jedne strane kada se posmatra takva situacija ne može se ni u kom slučaju izbeći da se dotaknemo i onog drugog dela kada je u pitanju upravo takav pristup, a to je da se bez obzira što je u nadležnosti VSS kompletna finansijska regulativa, koja se odnosi na pravosuđe, VSS omogući nešto bolje finansiranje koje omogućava logističku podršku u radu sudova, kako u pogledu opremljenosti, koja je neophodno potrebna, tehničke i svake druge, tako i u pogledu podizanja u granicama onoga što je moguće i održivo, plata zaposlenim, naročito onima koji predstavljaju sudsku administraciju, onima koji predstavljaju onaj deo pravosudnog sistema na kojima je taj operativni rad u najvećoj meri zastupljen.

Naravno, kako bi se izbegla svaka mogućnost korupcionaškog delovanja, neophodno je potrebno razmisliti i o povećanju plata sudijama, vratiti im naknade koje je moguće vratiti, naročito tzv. putujućim sudijama koji imaju pravo na tu naknadu, sudijama republičkog ranga i na taj način omogućiti da pravna sigurnost, koja generiše sve ono što je neophodno potrebno, se obezbedi, a građani imaju dostupnost pravdi i pravične i nezavisne sudove i nezavisne sudije.

Nadam se da ćete u saradnji sa ministrom pravde i sa ministrom privrede…

(Predsednik: Hvala, potrošili ste vreme.)

Završavam u jednoj rečenici.

...to obezbediti.

Vama čestitke, siguran izbor danas i u budućem radu podrška SPS. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Ja ću koristiti vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe i odmah da ukažem da se ovim amandmanom pokušava precizirati tekst zakona, naročito odredba koja se odnosi na značaj sistema bezbednosti i upravo je formulacija i takva, da je realizacija ovog projekta zaista od posebnog značaja za sistem bezbednosti.

Malopre smo čuli od ministra jednu konstataciju, da ovde treba da postoji jedan opšti konsenzus kada je u pitanju nacionalna bezbednost, a samim tim i sve one koji su u sistemu nacionalne bezbednosti.

Mi u poslaničkoj grupi SPS se sa tim potpuno slažemo, imajući u vidu nesporne činjenice i to da je nacionalna bezbednost za nas prioritet prioriteta. Turbulentno vreme u kome se nalazimo i raznorazni interesi koji se prelamaju preko Srbije ili se prelamaju geostrateški ili na bilo koji drugi način preko naše teritorije i te kako nameću potrebu za jačanjem sistema nacionalne bezbednosti.

Ako je to tačno, a jeste tačno, onda je zaista svakom pripadniku u sistemu nacionalne bezbednosti neophodno potrebno obezbediti sve ono što mu omogućava da na najbolji mogući način odgovori jednom delikatnom odgovornom zadatku, jednom posvećenom poslu, uzvišenom poslu, a to je odbrana zemlje teritorije Srbije i njenih nacionalnih interesa.

Zbog toga se ni u kom slučaju ne trebamo odnositi licemerno prema ovom zakonu i govoriti o nekakvoj diskriminaciji. Mislim da se, ministre, sa mnom možete složiti da se diskriminacija kao jedna vrsta hipokrizije, koja se ovde nameće, odnosi na neke druge grupe koje ni u kom slučaju ne mogu biti okosnica svega onoga o čemu sada pričamo zbog toga što se upravo leks specijalis, a to je ovaj zakon, temelji na činjenici da bez jačanja sistema nacionalne bezbednosti ne možemo obezbediti pripadnicima svih onih koji su u službama, bezbednosnim službama, osnovne uslove i za život, i za rad i za postizanje odgovarajućih rezultata na poslu kojim se oni bave.

Ako je to tačno, a jeste tačno, onda moramo da prođemo od jedne činjenice koja je opet nespretna. Svi oni ostali, i prosvetni radnici, i lekari itd, će svakako imati pažnju od Republike Srbije, od države, od izvršne vlasti u onoj meri u kojoj je to raspoloživo moguće, naročito u kojoj meri je to budžetskim sredstvima moguće doprineti, da se razna socijalna egzistencijalna i druga pitanja na najbolji mogući način reše.

Dakle, mi govorimo samo o jednoj kategoriji, o kategoriji pripadnika bezbednosnih službi i ni o čemu više, a pripadnici bezbednosnih službi imaju jedan izuzetno ozbiljan zadatak, a taj zadatak podrazumeva da se državi Srbiji, onako kako je to do sada Vlada Republike Srbije činila, nastavi, a to je postizanje mira, postizanje stabilnosti u širem regionu, kao i ono čemu svi težimo, a to je očuvanje teritorijalnog suvereniteta i integriteta Republike Srbije.

Na vama posle donošenja ovog zakona, gospodine ministre, ostaje jedan drugi zadatak, a taj zadatak jeste donošenje podzakonskih akata kojima će se bliže urediti način i pravila dodele stanova, za koje zaista smatram da treba podržati vaš stav, moraju biti izgrađeni po najvišim standardima kvaliteta po građevinskim muzansama koje se moraju u celosti ispoštovati i po funkcionalnosti koja u najboljoj meri odgovara jednom komfornom načinu življenja, odnosno korišćenja i ploda uživanja stanova na kojima će svi oni koji ih dobiju steći i pravo vlasništva.

Mislim da u tom pravcu treba imati u vidu one koji će kroz neku selekciju, koju ćete vi svakako morati da sprovedete, biti primarno zbrinuti, a to su oni koji imaju i najodgovornije i najdelikatnije zadatke u sistemu bezbednosti. Naravno, i tu treba izbeći svaku sumnju na mogućnost diskriminacije kada se radi upravo o dodeli stanova pripadnicima bezbednosnih službi i da u tom pravcu pravilnici ili pravila po kojima se to radi moraju biti potpuno transparentni, moraju biti dostupni i na svaki način moraju biti precizni, zbog toga što ni u kom slučaju ne sme da se ostavi mogućnost bilo kakve sumnje ili dileme u način dodele diskriminacije, spornih okolnosti koje bi eventualno mogle izazvati i sudske postupke.

Na kraju želim samo još jednu činjenicu da istaknem, koja se ovde nameće kao jaka bitna. Ako državi Srbiji u ovom trenutku, koji je jako delikatan, jako složen, treba podrška, onda ta podrška mora da dođe isključivo iz onog pravca iz kojeg se fokusira ceo ovaj zakon, a to je jačanje naših bezbednosnih službi, jačanje naših bezbednosnih snaga, sve ono što oni zaslužuju i zavređuju da imaju da im se obezbedi i na taj način država Srbija može biti sigurna da će svojim građanima obezbediti ono što građani kao nasušnu potrebu zaslužuju, a to je mir, sigurnost, slobode koje su im Ustavom garantovane i, ono što je najvažnije, državu koja će biti očuvana i teritorijalno i koja će biti očuvana i po svojoj suverenosti.

Mislim da ovim zakonom se daje veliki doprinos da će se ti ciljevi i postići i ono što mislim da na kraju treba istaći, da svi oni koji su ovim zakonom obuhvaćeni, mogu biti sigurni da će na osnovu ovog zakona kao leks specijalisa dobiti ono što zaslužuju, a to su normalni uslovi, komforni uslovi za život, a samim tim, i uslovi da mogu da nastave svoj rad, svoj posao, koji je jako odgovoran i delikatan. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsednice.

Uvaženi ministre, uvaženi predstavnici Vlade i ministarstva, predloženim amandmanom se traži samo preciziranje kako bi u smislu praktične primene predloženog zakona se postigla što veća efikasnost, što veći stepen efikasnosti u primeni ovog zakona.

Tako da, ja ne želim posebno da obrazlažem sam amandman imajući u vidu u samom tekstu predloga amandmana stoji šta je ono što bi trebalo da se podvede pod formulaciju pripadnika snaga bezbednosti. Mislim da se u svakom slučaju taj amandman može uzeti u obzir, odnosno analizirati, na kraju krajeva prihvatiti zbog toga što ima svoj smisao.

Ono što bi trebalo ovde posebno istaći kao bitno, bitna je činjenica da se započelo sa jednom aktivnosti koja do sada nigde nije ni bila prepoznata kao potreba. Potreba za one kojima je neophodno izaći u susret, s obzirom na specifičnost njihovog posla, s obzirom na odgovornost koju imaju za obavljanje tog posla i s obzirom na rizike u poslu koji obavljaju.

Imajući u vidu da je ovaj zakon nesumnjivo zakon po pravnoj prirodi leks specijalis, ne treba ga ni u kom slučaju podvoditi pod neku prizmu koja podrazumeva analizu da li se tim zakonom krši ustavno načelo zabrane diskriminacije. Po nama u poslaničkoj grupi SPS sigurno je da se to načelo ne krši, sigurno je da će ova aktivnost, koja je započeta za sada u nekoliko gradova Srbije, biti nastavljena, da će biti pokrivene i druge teritorije Republike Srbije, druge opštine i gradovi. Bitno je da oni koji zaslužuju da dobiju subvencionisane stanove, odnosno pod povoljnim uslovima stanove zaista to pravo i ostvare na način i po pravilima koji budu ustanovljeni nakon usvajanja ovog zakona.

Dakle, ovde se sve skeptične dimenzije razmišljanja, svi oni koji su ispoljili skepsu prema ovom zakonu, vezuju za to da li će se zakon zaista moći realizovati. Pa ako se ne započne sa realizacijom, ni u kom slučaju ne možemo znati da li će moći da se realizuje ili ne. On ima i te kako utemeljenje u svim činjenicama koje je Vlada nesumnjivo dobro analizirala.

Mislimo da zaista ovaj početak podrazumeva početak rešavanja pitanja onih koji će biti prioritetno zbrinuti, a kasnije i onih koji dolaze na red na posle njih, naravno, iz sektora bezbednosti.

Što se tiče ostalih kategorija i ostalih slojeva stanovništva po strukturama, kako u pogledu posla kojim se bave, tako i u pogledu državne uprave ili drugih sektora gde su zaposleni, naravno da treba posvetiti pažnju i njima, naročito mladima, i sve u granicama finansijskih mogućnosti, odnosno realnih mogućnosti države Republike Srbije. Ovo je dobar početak i ovaj početak u svakom slučaju treba podržati. Predrasude, skepse, sumnje za sada nemaju osnov, jer ovaj zakon još nije ni počeo sa realizacijom. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Reklamiram član 27, a opet je u vezi člana 107.

Niste smeli da dozvolite nešto što je povredilo građane Republike Srbije, a to je opravdavanje zločina. Niste smeli da dozvolite nešto što povređuje žrtve, žrtve bombardovanja, njihove potomke i sve one koji su izgubili svoje najmilije u toj agresiji koju su zvali „Milosrdni anđeo“. Niste smeli da dozvolite da se jedan takav čin, čin zločina, povezuje sa vlašću koja je tada bila na čelu države 1999. godine. Ni jedna vlast, ni tadašnja vlast Republike Srbije, nije, niti može biti razlog za bombardovanje, naročito bombardovanje na način kako je učinjeno osiromašenim uranijumom, zabranjenim sredstvima, zabranjenim vojnim oruđem, zabranjenom municijom. Zar to nije zločin? Zar to nije ono što se zove nečovečno postupanje? Zar to nije nešto što je za svaku osudu?

Onaj ko nema osećanje stida to može da kaže. Ja vas molim da ubuduće sve ono što se vezuje za bombardovanje ne dovodite u vezu sa narodom Republike Srbije, sa građanima Republike Srbije, pa i oni su žrtve iako ih je sramota što tako govore, pa i oni su žrtve tog bombardovanja. Svi smo bili u stanju mentalnog oboljenja zbog bombardovanja, bez obzira da li je u pitanju osiromašeni uranijum ili nije. Dovoljno je da i jedna bomba pala bez obzira kakva je prirode, da uništi sve ono što podrazumeva normalan život čoveka i sve one slobode koje čovek ima i na koje ima pravo.

Dakle, ako nekoga nije sramota, onda završiću u jednoj rečenici, onda ga morate kazniti daleko oštrije nego što ste učinili i u tome se sastoji povreda Poslovnika.

Zahvaljujem se, predsedavajući, član 107.

Ako možete samo da smirite grupu koja sve vreme opstruira rad ovog parlamenta. Sramno je, kolege poslanici, sramno, da neko gazi po nečemu što mi radimo kao uzvišenu vrednost. A uzvišena vrednost je pronaći uzročnu vezu između agresije i svih posledica koje je ta agresija proizvela. Sramno je da se dovodi to u vezu sa vlašću i vreme je da građani čuju istinu.

Slobodan Milošević se tada borio za istu stvar za koju se bori ova vlast.

(Balša Božović: Bravo! Slažem se.)

Branio je svoju državu i nije hteo da dozvoli da Kosovo ode iz Srbije, da Kosovo bude samostalna država. To je isti cilj, to je ista uzvišena vrednost za koju se bori Aleksandar Vučić i ova vlast. Ako to neko neće da prihvati, onda treba stvarno i ovi podsmesi kod građana da zavređuju jednu najtežu osudu sramote i stida za ono što neko neće da prihvati, a neće da prihvati dve činjenice. Prva činjenica je da je tadašnja vlast uspela kroz agresiju, kroz sve ono što je predstavljalo pošast za građane Srbije, da izdejstvuje Rezoluciju 1244. Ta rezolucija je pravni okvir koji štiti Srbiju danas. Ta rezolucija je pravni okvir koji ne dozvoljava da se Srbija blati i da se međunarodno gazi. Zahvaljujem vam se.

Zahvaljujem.

Uvažene kolege poslanici, žao mi je što ovlašćeni predlagač nije tu. Ja želim samo da ponovo afirmišem ono što je i ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS istakao, dajući bezrezervnu podršku ovom predlogu za sastav komisije, ali moram da ukažem na još nešto.

Šta je dobro? Dobro je da je bez obzira na brojne uvrede, bez obzira na brojne neistine, bez obzira na sve ono što je ispolitizovano, u današnjim diskusijama zauzeti jedinstven stav. Komisija je neophodno potrebna. Taj stav je jako značajan.

Međutim, ovlašćenom predlagaču, odnosno njegovom punomoćniku bih želeo da skrenem pažnju na još nešto što danas u diskusijama jednostavno kao da je promaklo ili se nismo dosta fokusirali na jednu jako važnu činjenicu.

Uvažene kolege poslanici, svi smo svedoci 2000. godine, koja je godina nakon bombardovanja, i posledica bombardovanja. Zadatak komisije koju ćemo formirati jeste da utvrdi posledice tog bombardovanja, sa posebnim fokusom na dejstva osiromašenog uranijuma. Ali, uvažene kolege, šta ćemo da radimo sa još ozbiljnijom posledicom u pogledu masovnosti oštećenih lica, odnosno lica koja su pretrpela teške posledice, a to je posttraumatski sindrom? To su psihičke patnje, to su mentalne smetnje koje su nastupile kao posledica po celo građanstvo, po celo stanovništvo Republike Srbije, pa i šire.

Da li je potrebno govoriti, ovde ima i neuropsihijatara koji će sigurno potvrditi ovu činjenicu, istaći činjenicu da su sirene koje upozoravaju na opasnost od bombardovanja, na nalete aviona izazvale određene posledice? Sigurno da jesu. Da li su se posle toga pojavljivale stresne situacije, depresije i teži oblici depresije, psihoze i teži oblici psihoze i sve druge bolesti koje se mogu podvesti pod tu prirodu bolesti? Niko odavde nije imun na jednu takvu pojavu, niko nije imun na delovanje na mentalno zdravlje, a naročito ne na taj način.

Zato molim predlagača da u komisiji, kada bude oformljena ekspertska grupa ili stručna grupa, budu obavezno zastupljeni neuropsihijatri, budu obavezno zastupljeni oni koji će oceniti kakve su posledice po mentalno zdravlje našeg stanovništva ostale nakon bombardovanja i koje se osećaju i dan danas i od kojih se ni mi, koji ovde sedimo, i veliki broj građana teško možemo osloboditi i teško mogu, na žalost izlečiti, jer je veliki znak pitanja da li je ponašanje građana, kao stresno ponašanje, a stres je na žalost generator svih mogućih oboljenja, da li je danas prisutno, sigurno da jeste. Zato mi se čini da fokus na osiromašeni uranijum treba da postoji, ali je još značajnije da postoji opservacija koja se odnosi bukvalno na sve posledice bombardovanja. Čak i da osiromašenog uranijuma nema, čak i da ne postoje bilo kakve druge supstance koje su i te kako opasne po zdravlje, šta je sa mentalnim zdravljem stanovništva? Šta je sa svim onim što se posle toga pojavljivalo kada su pod postraumatskim sindromom činjena brojna ponašanja koja imaju karakter protivpravnog ponašanja? Da li su to ljudi činili u uračunljivom stanju ili pod posledicama koje su ostavili tragovi ovakvih nedela?

Komisija mora da ima političko uporište, hteli, ne hteli. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog licemernog naziva kampanje, kako je nazivaju oni koji su to sprovodili, a u suštini je zločinačka agresija „milosrdni anđeo“. Koji je to stepen licemerja i gde se očitava milosrđe kod toliko velikog broja poginulih, toliko velikog broja žrtava?

Na kraju, želim da ukažem na još nešto, a na šta su ovde ukazivale brojne moje kolege. Posledice zaključaka ove komisije su višestruke. Jedna od njih je nesporno utvrđivanje činjenica iz tog perioda zlodela i nečovečnog postupanja prema stanovništvu koje se nalazilo na teritorijama pod bombardovanjem i Albanaca, i Srba, i svih ostalih koji su trpeli takva zlodela. Samo utvrđivanje činjenica, kako su moje kolege istakle bez krivično-pravne posledice ne može ni u kom slučaju proći. U konkretnom slučaju postoji krivična odgovornost više dimenzionalne prirode, kao individualna, nesporna.

Za individualnu krivičnu odgovornost su predviđena krivična dela. Po našem Krivičnom zakoniku jedno od takvih krivičnih dela je zločin protiv čovečnosti. Takođe, postoji krivično delo ratnog zločina. Individualna krivična odgovornost podrazumeva i odgovornost onoga ko je doneo naredbu da se koriste nedozvoljena sredstva kao oružja i oruđa u ratnim sukobima ili ratnim dejstvima, a ovde je u pitanju agresija.

Takođe, individualna krivična odgovornost podrazumeva odgovornost individualnog lica, dakle, pojedinca koje je moglo da spreči delovanje nedozvoljenim oružjem ili oruđem, a to nije učinilo. I ne činjenje podrazumeva krivično delo. Ne činjenjem se može izvršiti krivično delo.

Ne gajim nadu, niti sam pod iluzijama, da će neko zbog ovoga krivično da odgovara, da će se podneti neka kolektivna tužba, ali u svakom slučaju izveštaj komisije će u krivično-pravnom smislu poslužiti kao uporište kad tad da se adekvatan postupak pokrene, jer krivično delo ratnog zločina, krivično delo protiv čovečnosti ne zastareva i mi to pravnici znamo. Zato puna podrška komisiji, puna podrška svima onima koji će zajedno sa komisijom sarađivati, utvrđivati činjenice, a na nama je, drage kolege, kao i našim prijateljima u izvršnoj vlasti, da donesemo adekvatnu odluku nakon što komisija utvrdi sve ono što je neophodno da utvrdi. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Očigledno je da je došlo do pogrešnog tumačenja nečega što sam rekao. Termin „milosrdni anđeo“ je odomaćen termin.

Član 104.

Predsedavajući, govori se o povredi, a ne o članu. Kada već govorimo o povredama Poslovnika, ukazujemo na povredu, a ne na član, a ja moram da kažem ono što je bitno zbog građana