Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon, koji po hitnom postupku raspravljamo, uz set ostalih zakona, gde je usvojen ogroman broj amandmana, ukazuje na jednu brzinu na koju je ovaj zakon donet. Meni je drago da gospodin ministar prisustvuje sada kada raspravljamo o amandmanima.
Gospodine ministre, žao mi je što niste bili kada smo govorili u načelu o zakonu, kada sam istakao ovde da je za zlostavljanje životinja predviđena kazna do šest meseci, a za zlostavljanje ljudi, građana do godinu dana; kada smo govorili da je u velikom broju članova zakona koji se odnose na izbornu krađu to regulisano minimalnim novčanim kaznama, kao početnim kaznama. Mislim da je bila dužnost Vlade da na to reaguje i očekujem da ćete o tim pitanjima nešto reći sada.
Da se vratim na član 15. U članu 15. naslov je - izvršenje krivičnog dela nečinjenjem. Zatim se u st. 1. i 2. istog člana govori o učinjenom krivičnom delu. Krivično delo se izvršava, naslov je izvršenje krivičnog dela i nema nikakvog razloga da se krivična terminologija, koja je pravno-tehnička, koja je određena, koja je ustanovljena, koju svi poznaju, menja na učinjeno krivično delo. Izvršenje je naslov dela i mislim da nema nikakvog razloga da to ne usvojite.
Jeste vi nama usvojili, gospodinu Pajoviću i meni, desetak amandmana, ali valjda Vlada ne misli, ako usvoji one druge amandmane koji stoje i koji se mogu usvojiti, da ih ne treba usvojiti. Mislim da je to jako važno pitanje i da je terminologija u pravu neobično važna. Molim vas da o tome kažete nekoliko reči.
Na kraju krajeva, o ovom zakonu će biti još mnogo reči u javnosti, možda još mnogo više nego za vreme njegove pripreme, pa će se to analizirati, gledati i pitaće se neko, kad bude upoređivao beleške i zapisnik iz ove skupštine, zašto nešto nije usvojeno, ako je moglo biti usvojeno.
Koji su to mogli biti razlozi, pitaće se ljudi i tumačiće na različite načine. Nije ovo tako presudno pitanje, ali je terminologija u pravu vrlo važna.

Dame i gospodo, meni je kao pravniku i advokatu žao da je krivični zakon ovako nespretno pisan i da je nelogično preciziran u pogledu određenih posledica. Niti je to ono što mi želimo, niti je društveno opravdano.
Daću vam jedan primer u vezi sa ovim. Krivično delo izvršeno je traktorom, on je zemljoradnik i bude osuđen deset godina za neko delo. Kada izađe posle deset godina tri godine nema pravo, oduzeta mu je vozačka dozvola i nema pravo da vozi, a on je zemljoradnik, treba da hrani svoju porodicu itd. U stvari, postižemo suprotan efekat: pošto ne može da radi svoj posao zemljoradnika, može da dođe u situaciju da vrši nova krivična dela. Dakle, nešto što potpuno nije logično i nije prihvatljivo.
Imamo istovetan amandman kao i gospoda poslanici iz Srpske radikalne stranke. Međutim, oni su propustili da napadnu član 43. tačku 4), jer se ne može ovaj amandman usvojiti ako se ne usvoji prethodno naš amandman na član 43. tačku 4). Prema tome, u celini valja usvojiti naše amandmane i mislim da je to neophodno s obzirom da ove dve odredbe idu potpuno zajedno.

Dame i gospodo, Demokratska stranka je stala na stanovište da će podržati ovaj zakon zato što on doprinosi normativnom raščišćavanju u krivičnoj oblasti. Imali smo savezni zakon, pa republički zakon itd, a ovo jeste napredak, ali ipak nedovoljan napredak.
Kada se kaže i kada to nama kaže ovde ministar da je od 430 članova koliko sadrži ovaj zakon usvojeno 150 amandmana, onda to govori o niskom stručnom radu i nivou, kako Ministarstva kao predlagača, tako i same Vlade.
To pokazuje da mi nemamo dovoljno stručan kadar koji pravi ove zakone, a to se videlo u Zakonu o parničnom postupku, u drugim zakonima, a naročito iz ovih osetljivih domena koji se odnose na sudovanje i primenu zakona o sudovima koji se najčešće primenjuju.
Drugo, ovde nema ni reči o tome ko je učestvovao u izradi ovog zakona, koliko je stručna javnost imala uticaj na ovaj zakon. Vidi se da nije imala nikakvog uticaja, kada smo mi ovde, poslanici u Skupštini, bili u stanju da izvršimo tolike ispravke i tolike popravke ovog zakona. Kažem, glasaćemo za njega, ali ne garantujem nikakvu drugu primenu, kako su ovde neki isticali. Po našem stanovištu, bar još 30% podnetih amandmana je moglo biti usvojeno.
Sada ću da se osvrnem samo na neke stvari koje su jako politički osetljive, a mislim da će biti od značaja da ih čuje i javnost, i da podelim sa vama svoje mišljenje. Naime, radi se ovde o jednom delu zakona koji se odnosi na sankcionisanje povrede izbornog prava. To je jako osetljivo pitanje, jer smo imali više puta krađe na izborima, imali smo to i u sudovima, imali smo u biračkim odborima.
Ovde, i pored toga što ministar nama kaže da su kazne pooštrene, većina tih kazni počinje sa minimumom koji glasi – novčana kazna. Čemu novčana kazna kod jednog tako ozbiljnog krivičnog dela kao što je povreda prava birača, povreda prava glasanja, prebrojavanja glasova itd?
Pročitaću vam, recimo, član 161. kaže: "Član organa za sprovođenje izbora ili referenduma ili drugo lice koje vrši dužnosti u vezi sa glasanjem, koji dodavanjem ili oduzimanjem glasačkih listića ili glasova pri prebrojavanju ili na drugi način izmeni broj glasačkih listića ili glasova ili objavi neistinit rezultat glasanja, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine."
Zašto je taj minimum tako nizak u odnosu na druga krivična dela, zašto je napravljena ta razlika, u čemu se nalazi objašnjenje za to? Da li se misli da se, eto, možda na nekim idućim izborima opet toleriše takav neki postupak? Mislim da verovatno ne i da to nije bio stav predlagača, ali tako proizilazi iz ovog teksta koji sam pročitao. Mislim da je trebalo da se tome posveti posebna pažnja i da se osigura biračko pravo i sankcioniše bolje ovim budućim zakonom.
Drugo pitanje koje je isto tako politički osetljivo, to je pitanje torture od strane organa vlasti, a najčešće će ovde biti organa unutrašnjih poslova i onih koji sprovode istragu. Imali smo tragičnih slučajeva i to dosta, imali smo dosta smrtnih posledica. Međunarodna javnost je jako zainteresovana po pitanju torture. Nema ulaska u EU ako se tortura po našim milicijskim stanicama nastavi kao što je i bila.
I tu sam veoma iznenađen niskim kaznama koje su zaprećene. Kaže se, recimo, u članu 136: "Službeno lice koje u vršenju službe upotrebi silu ili pretnju ili drugo nedopušteno sredstvo ili nedopušten način u nameri da iznudi iskaz ili neku drugu izjavu od okrivljenog, svedoka, veštaka ili drugog lica, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina."
Molim vas lepo, najniža kazna je tri godine, koja dozvoljava i primenu uslovne kazne, a naš građanin biva zatvoren, bez svedoka, sa više predstavnika vlasti koji ga maltretiraju, koji upotrebljavaju prema njemu silu, pretnju itd, a u drugim članovima imate isto tako teško narušavanje zdravlja i šta ja znam. S druge strane, nivo zaprećene kazne je vrlo nizak.
Kaže se, molim vas: "Ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, kazniće se zatvorom do jedne godine." To je veoma nisko zaprećena kazna. Bez volje da budem ciničan, ali moram da primetim, u članu 269, gde se govori o ubijanju i mučenju životinja, kaže – ko kršeći propise ubije, povredi ili muči životinju, kazniće se zatvorom do 6 meseci. Dakle, razlika od samo 6 meseci između tretmana naših građana i životinja; ma koliko ih voleli, ali ipak ovakva regulativa zaista bode oči. Hvala lepo.

Dame i gospodo, jedna institucija ima toliko snage koliko ima onaj organ koji je bira. Ovde je već bilo govora o tome i branjeno je da treba parlament da bira, da je to tradicija itd. Mislim da kod nas ovako kako je predloženo neće doprineti ništa autoritetu i da taj ombudsman neće, taj zaštitnik građana, imati zaista onakav autoritet kakav bi trebalo da ima i kako predlagač zakona nama predstavlja da će ga imati.
Naime, moguće je da samo 64 poslanika ove skupštine izaberu zaštitnika građana. Nesumnjivo, to će biti većina, ona politička većina u Skupštini i da građani koji nisu u toj većini, neće biti na određeni način predstavljeni, bez obzira što se govori da će to biti nezavisan organ, da će biti moralno, politički i stručno nezavisna osoba itd. Dakle, mislim da nema nikakvog razloga da to radi Skupština, ako je ovako predstavljeno.
Građani najbolje znaju ko može njih da štiti i zašto to njima da radi vladajuća većina. Državni organ je i predsednik Republike i njega biraju građani direktno i neposredno, i zašto građani ne bi sami predlagali, kao što su neke stručne institucije ovde i predlagale, i neke nevladine organizacije, ne treba na njih gledati sa nekim animozitetom, da građani predlažu i da građani predlažu i razrešenje, a i da biraju zaštitnika građana. To je jedno.
Drugo je pitanje efikasnosti, koje nije dovedeno na određeni nivo u ovom zakonu. Naime, kaže se ovde da će zaštitnik građana imati četiri pomoćnika, odnosno zamenika, a u članu 28. se kaže da je dužan da na svaku pritužbu zaštitnik građana odgovori i da pokrene postupak po svakoj pritužbi.
Kako će jedan zaštitnik građana, sa svoja četiri zamenika, moći to da uradi u ovakvom jednom pravnom i upravnom neredu kako je to u našoj zemlji.
Pri tome se kaže da će on moći da osniva kancelarije, a nigde se ne kaže šta će te kancelarije moći da rade i koji je njihov delokrug poslova, koja će biti njihova ovlašćenja. Naime, ovlašćenja se nikakva ne daju u tom pravcu.
Posebna stvar je ono što je već neko apostrofirao, a to je da nestručno i nesavesno obavljanje funkcije može da bude razlog za razrešenje zaštitnika građana. To je jedna stvar koja će vladajućoj većini dati mogućnost da zaštitnika građana koji im ne odgovara da ga smene, jer to je bezobalni termin i podleže političkoj i subjektivnoj proceni šta je to nestručno i nesavesno obavljanje poslova.
Dalje, ovde se kaže da zaštitnik građana deluje samo na upravne stvari. U Bosni i Hercegovini imamo slučaj sa zaštitnikom građana, gde se on bavi i sudskim stvarima, ne u smislu presuđenja nego u smislu postupka. Mi smo sada ovde imali jedan flagrantan slučaj kršenja sudske procedure, da je neka građanka bila smeštena u Zavod za čuvanje i lečenje po jednoj odluci koja je bila potpuno neodrživa. Da je bilo ombudsmana to se sigurno ne bi desilo.
Zašto se u takvim slučajevima kršenja postupka ili odugovlačenjem postupka, bez ulaženja u meritum stvari, ne bi angažovao zaštitnik građana? Neke odredbe su potpuno nejasne, odnosno nemaju ni svoju sankciju. Kaže se da je Vlada obavezna da razmatra inicijative koje podnosi zaštitnik građana. Ne kaže se u kom roku, kada, uz koju proceduru i sa kakvim dejstvom. Znači, ona je obavezna, a kada je obavezna, to može da razmatra za godinu dana, nema nikakvog roka.
Neko je rekao da nema smisla da zaštitnik građana može da podnese predlog za pokretanje postupka Ustavnom sudu. To može zaista svaki građanin, ali tu se vidi nedostatak ustavne osnove za ovaj zakon. Moralo bi da se predvidi da zaštitnik građana ima prvenstvo pred ustavnim sudom. To ne možemo, verovatno zbog samog Ustava, ali to su ti propusti i posebno pitanje javnosti.
Posebno je pitanje javnosti. Javnost kod zaštitnika građana, čije je glavno oružje moralno, mora da bude dobro obrađena. Kaže se u članu 20 - zaštitnik građana je ovlašćen da javno preporuči razrešenje funkcionera. U članu 31. se opet govori o javnosti, a da se ne precizira kako će on do te javnosti doći, da li su dužna sredstva javnog informisanja i mediji da to objave, pod kojim uslovima, kako, koliko, u kom roku. Spominje se javnost, a to pitanje se uopšte ne reguliše, apsolutno se ne reguliše i ostaje van domašaja ovog zakona, van svake funkcije.
Na kraju, mislim da treba istaći da je veoma korisno da se konačno ovde pokrenulo pitanje zaštitnika građana - ombudsmana u našoj zemlji, nažalost, na jedan način samo u tragovima, nešto što će biti tako da mi imamo ombudsman, da imamo zaštitnika građana na papiru, a u stvari će to biti "bogojavljenska vodica" koja će nas malo poškropiti, ali neće imati nikakvo dejstvo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon bi se mogao nazvati bogojavljenskom vodicom u odnosu na potrebe vraćanja imovine i restitucije, denacionalizacije itd.
On bi se mogao nazvati bogojavljenskom vodicom zato što on ništa ne donosi, ništa ne rešava. Međutim, on mnogo škodi, zato što su ljudi 60 godina čekali i priznaje im se pravo da 60 godina njihova imovina treba da ostane njihova imovina, ali ovim zakonom se utvrđuje jedan rok, po mom mišljenju, sasvim neosnovan, proizvoljan i ciničan, od godinu dana, da ko se prijavi, taj se prijavio u tom roku od godinu dana, inače gubi pravo na naknadu i na povraćaj svoje imovine.
To je jedna stvar koja je sasvim nerazumljiva, kada se već kaže da je privatna svojina neprikosnovena i kada je bila neprikosnovena 60 godina, zašto bi sada bio jedan prekluzivni rok od godinu dana. To apsolutno nije razumljivo, niti je prihvatljivo.
Drugo, ovaj zakon ne rešava glavno pitanje, da se nacionalizovana imovina, pod tim podrazumevam i sve druge vidove oduzimanja, ne može dalje prodavati. To je vrlo važno pitanje.
Uvažavam ovo što je gospodin ministar kazao ovde da će verovatno Vlada jednog časa intervenisati, uvideti da to treba da se učini, ali to meni liči na ono iz komunističkih skupština.
Bio sam član tih skupština, kao nepartijac, pa kada predložim nešto što bi se moglo usvojiti, onda izađe ministar ili ovlašćeni predstavnik Vlade i kaže - znate, hajde da napravimo radni zaključak da se to pitanje kasnije reši.
To pitanje se rešava zakonom o denacionalizaciji odmah sada ili se uopšte neće rešavati. Sledeća stvar koja je bitna, to je da se uvede obaveza državnih organa koji imaju podatke o imovini pojedinaca i imovini pojedinaca u nekadašnjim pravnim licima koji imaju svoje sledbenike, da daju podatke fizičkim licima čija je imovina oduzeta u tim pravnim licima.
Daću jedan primer. Ljudi imaju imovinu, imovinu su imali u akcijama Trgovinskog fonda ili su imali akcije Narodne banke. Šta ako im Narodna banka neće da izda potvrdu da su oni imali te akcije? Bila bi dužna da to učini.
Ono što je krajnje nerazumljivo, a to je da se nameće bivšim vlasnicima ili njihovim porodicama, njihovim naslednicima da donesu kopiju akta o oduzimanju imovine ili drugi materijalni dokaz. Gospodo poslanici, gospodine ministre, prošlo je 60 godina, materijalnih dokaza moguće da nema, ali u jednom Varvarinu, u jednom Trsteniku, pa i u Beogradu se zna šta je kome pripadalo. Mora to da se reši na određen način, i putem svedoka i na druge načine, ako zaista hoćemo to da rešimo.
Treća stvar koja je nerazumljiva, to je da li su ovi uslovi iz člana 5. kumulativni, a izgleda da su kumulativni, i to je vrlo važno pitanje, jer ko ne podnese prijavu u roku od godinu dana, on gubi pravo na naknadu i na restituciju, što je sasvim neprihvatljivo.
Mora se naći jedan, ako baš hoćete ovaj zakon, neki širi okvir šta čovek treba da prijavi, šta misli da je njegovo, što dokazuje u skladu sa mogućnostima, a ne da se ovako eksplicitno odredi da mora da postoji neki materijalni dokaz. Materijalnih dokaza kod našeg naroda nema, nema ni onoga što je bilo pre pet godina, a kamoli ...
Na kraju krajeva, da vas podsetim, i poreska uprava posle pet godina nikoga ne goni, jer je to zastarelo. Ono što dalje nije razumljivo, to je da nije u ovom zakonu predviđeno da će onaj koji prijavljuje svoju oduzetu imovinu označiti vrednost te imovine. Molim vas, kaže se da je osnovni razlog za donošenje zakona to da bi se utvrdila evidencija, pa da država vidi da li će moći, kako će moći da izvrši to.
Ako nema vrednosti, kako će to država moći da uradi, ako onaj čija je imovina ne označi "moja imovina danas vredi 100 hiljada evra, po mojoj oceni itd.". Bez toga ovo apsolutno nema smisla, i onda ovaj zakon izgleda po svom dejstvu, kao što sam rekao, kao bogojavljenska vodica.
Želim da istaknem još neke stvari, one su malo političke prirode. Ovde se radi o naknadi onim licima koja su u toku prošlih vremena bila označena kao narodni neprijatelji ili bar kao klasni neprijatelji, koji su gubili slobodu zbog toga što su imali imovinu, jer je poznata stvar da je tokom nacionalizacije veliki broj privrednika bio uhapšen da bi se nacionalizacija lakše sprovela. Oni su spali na prosjački štap, njima nije bila određena nikakva penzija, njihova deca su bila drugačije tretirana od druge dece.
Znam da su ljudi morali da idu u Ljubljanu da studiraju, jer nisu mogli ovde da se upišu ako im je otac bio neki ugledni privrednik, nego su išli u Ljubljanu ili u Zagreb da studiraju, jer ovde za njih nije bilo mesta. Tu se radi o moralnim pitanjima. Znate, ako se kaže da treba da se vrati ova imovina i da je to moralno, političko pitanje i demokratsko pitanje, to spada u one kategorije da, ako smo za to da se više nikada ne pojavi govor mržnje među nama, da se više nikada ne pojavi međusobno ubijanje, razračunavanje itd, onda ovaj zakon ima tu svrhu, i trebalo bi da ima.
Ali, on to nema, a valjda će imati neki budući zakon o denacionalizaciji, da se više nikad ne dogodi da se nekome zakonito stečena imovina oduzima. To ima isti takav značaj. Ovde se radi u stvari o zatiranju, i trebalo bi da se radi o zatiranju, jedne ekonomske prošlosti koja nas je dovela u stanje u kome smo sada. Zato je potrebna potpuna restitucija.
Znate, mi smo ponosni kao narod na svoju vojnu istoriju, na svoju političku istoriju, a zaboravljamo da narod ima i svoju ekonomsku istoriju, i da su nosioci te ekonomske istorije oni naši privrednici koji su stvarali ekonomsku podlogu i osnovu ovog našeg društva. I to društva koje se razvijalo na jedan moderan način, koje je bilo u Evropi kada je nacionalna valuta nešto vredela.
I mi da nismo tim ljudima oduzeli imovinu i da su oni mogli da je uvećavaju, nikada ne bi došli danas u ovaj položaj da strepimo da li će nam neko dati studiju o izvodljivosti, gospodo. Mi bi davno bili, još pre 60 godina, u Evropi, a vremenom bi, odavno bili i u Evropskoj uniji, odnosno još Evropskoj ekonomskoj zajednici. Dakle, ovde se radi o istorijskim pitanjima, o stavu kakav ćemo imati ne samo u odnosu na ono juče, nego u odnosu na ono sutra. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da su me malo rukovodioci u našem pravosuđu uplašili kada su najavili da je potrebno u bliskoj budućnosti da se izvrši još više izbora sudija, da je potrebno da izaberemo još mnogo sudija u Srbiji, kako bi pravosuđe bilo efikasnije. Molim vas, što više imamo sudija, ono je sve neefikasnije.
Ja sam za ovom govornicom već iznosio (i drugi su) te primere nekih država u svetu, gde su naši ljudi, naše sudije išle da vide. U Kanadi, u Kvebeku, koji je isti kao Srbija po broju stanovnika, pravosuđe je zasnovano na Rimskom pravu, ne na nekom precedentnom, kao što je to u Americi ili Engleskoj. Dakle, francuski Kvebek ima 430 sudija, zajedno sa Vrhovnim sudom, a mnogo jači i razvijeniji privredni život.
Znači da naše pravosuđe, naš sistem mora da doživi jednu reformu, a ne da uvećavamo broj sudija sve više, a pravosuđe sve više šlajfuje i nije zadovoljavajuće. Zar da vršimo i nove izbore, i to na ovakav način, kako smo već u govoru koji smo juče imali prezentirali ovoj skupštini, na ovaj način gde ovako radi Visoki savet pravosuđa, gde caruje familijarnost, površnost, gde ima mnogo sudija. A pravosuđe je mnogo ozbiljna stvar. Kao što je neko rekao za Generalštab da je vojska mnogo ozbiljna stvar da se prepusti generalima, tako je i pravosuđe veoma ozbiljna stvar da se prepusti samo sudijama, da one reprodukuju svoj kadar. Tragična je to situacija.
Mislim da moramo iz toga nekako da izađemo, a to je temeljna reforma pravosuđa. Moramo da pođemo od izbora sudija. Današnja rasprava koja je ovde vođena između raznih poslaničkih grupa, gde je bilo rečeno - kad je bila ova koalicija, onda ste... To je u stvari suština. Kad je bila jedna koalicija onda ste vi birali sudije, kad je druga koalicija onda ona bira svoje sudije. Ako je bio ranije dominantan SPS, on je birao svoje sudije. To nije normalno da svako ko ima prostu većinu u ovoj skupštini bira sudije građanima Srbije, jer sud je mnogo ozbiljna stvar i on sudi i onoj drugoj polovini naroda koja nije imala svoje predstavnike i koji nisu mogli da učestvuju u izborima.
Zato mislim da je nužno da usvojimo jedan princip koji postoji u Sloveniji za neke izbore. Na kraju krajeva, to je opštepoznati princip da se bira dvotrećinskom većinom, tako da u izborima uvek mora učestvovati i opozicija, jer to je zajednička potreba svih građana Srbije da imaju nezavisno, nepristrasno, efikasno i pouzdano sudstvo. Za to je zainteresovan i drugi deo Srbije, koji nema 126 poslanika. Ne može se sa 126 poslanika diktirati pravosudni život u Srbiji. Suviše je to jednostrano.
Moram da vam kažem da mi želimo... Obraćam se većini, uz koju smo kada se radi o evropskoj orijentaciji. Dobićemo mi tu Studiju izvodljivosti, ali oni prate ovaj način, Evropa prati kako mi postupamo u pravosuđu. Oni na pravosuđu jako insistiraju, na reformi pravosuđa. Ako tu ne učinimo nešto bitno, ništa nećemo učiniti.
Ovom prilikom hoću samo da istaknem jedan slučaj koji imamo u Novom Pazaru, to je nezavisno od ove teme o kojoj sam govorio, a to je da je tamo jedna osoba označena od svih struktura, advokatske, sudske i tužilačke, kao mogući predsednik Opštinskog suda. U takvoj jednoj osetljivoj sredini Visoki savet pravosuđa predlaže jednog čoveka koji je došao sa Kosova, koji nema iskustva, koji je tamo godinu i nešto dana i to dovodi do određenog revolta koji nama apsolutno politički nije potreban.
Za ovo Odbor za pravosuđe nije iskazao razumevanje. Iskazao je razumevanje za jedan drugi potez koji smo mi kritikovali, a to je da je neko ko je opet sa Kosova došao u Suboticu, u jednu sredinu koju ne poznaje, bio kandidovan za šefa Okružnog javnog tužilaštva, odnosno za okružnog javnog tužioca; neko ko ne poznaje tu sredinu, ko nije tu završio fakultet, neko ko ne zna da je to složena međunacionalna sredina. To je jedan pozitivan primer i za to je Odbor za pravosuđe iskazao razumevanje, ali isto tako mislim da mora da se iskaže puno razumevanje i za ovaj slučaj u Novom Pazaru, jer je to jedno osetljivo političko područje, za šta snosimo svi odgovornost, kako ćemo stvari postaviti. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, videli ste da smo mi iz DS-a bili uzdržani i da smo izdvojili mišljenje. Meni je drago da je nekoliko reči natuknuo o tome, ne objašnjavajući našu poziciju nego svoju poziciju, v.d. predsednika Vrhovnog suda gospodin Janko Lazarević. Žao mi je što on nije malo više elaborirao pred vama tu situaciju, to stanje koje postoji u Visokom savetu pravosuđa. Napomenuo je da nije sa tim zadovoljan, ali bih voleo da smo čuli malo detaljnije, jer on predsedava tim savetom i mogao bi da nam kaže malo više.

Ali, mi iz Odbora za pravosuđe koji pratimo stanje u našem pravosuđu takođe nismo zadovoljni Visokim savetom pravosuđa. Vidimo da su obrazloženja koja se daju jednaka za sve kandidate i onda se odjedanput izvuče jedan kandidat koji se predlaže, a ne znamo zbog čega se on predlaže. Nema obrazloženja zašto je taj bolji, a iz materijala koji imamo vidimo da je on čak i slabiji, bar po onim parametrima koji su nam dati i kojima raspolažemo. Oni su vrlo oskudni. Često puta sadrže samo gde se ko rodio, šta je završio i kako se kretao u službi. To je nedovoljno i to je razlog zašto smo izdvojili mišljenje. Jednostavno, ne možemo da se odlučujemo o pojedinim kandidatima jer nemamo dovoljno podataka o tome.

Moram da kažem da stoji ono stanovište koje sam izrekao i na Savetu za pravosuđe. Sud je kao opera – nije važno ni u kakvoj je zgradi, ni kako izgleda, važno je ko peva. Ako su kvalitetni ljudi tamo, koji znaju svoj posao, onda imamo dobro pravosuđe. Ako nisu kvalitetni, ako postoji familijarnost, ako postoje partijski interesi, onda to nije u redu.

Mislim da način izbora naših sudija nije dobar. Nije dobro da sudije bira samo većina u parlamentu. Onda je nužan partijski izbor. Bilo bi potrebno ubuduće da se Zakonom o sudovima ili samim Ustavom, koji imamo nameru da donesemo, predvidi dvotrećinska većina za biranje sudija. Mora da se pita i opozicija i da dođe do jednog konsenzusa između vladajućih stranaka i opozicije, jer te sudije sude svima, i onima koji su na vlasti i onima koji su u opoziciji. Svi smo mi zainteresovani za nezavisno pravosuđe. Zato bih kod izbora, reizbora i opoziva trebalo da se rešava dvotrećinskom većinom. Samo hoćemo da unapredimo život naših sudova i sudovanja, a ništa ne radimo na reformi pravosuđa.

Ovako kako se sada biraju sudije, bio sam svedok, birali su se i 1992. godine, kada je bila Miloševićeva vlast i kada smo mi iz opozicije bili u velikoj manjini; bilo je tada 30 poslanika opozicije, čak i manje, tada se to tako nametalo, tada se tako biralo. Dakle, kako se to radilo u socijalizmu, komunizmu, nastavljeno je i sada.

Posebno pitanje je situacija u Beogradu, gde smo vratili ceo predlog Visokog saveta pravosuđa da se o svim opštinskim sudovima i okružnom sudu ponovo izjasni. Onda smo ponovo dobili, i za vrlo kratko vreme, iste kandidate, bez ikakvog obrazloženja.

Bilo je govora da naš predstavnik gospodin prof. Tomić nije našao za shodno nijednom da dođe u Odbor za pravosuđe, tako da je čitava naša pravna situacija na klimavim nogama i mislim da ruši dostojanstvo i onih sudija koje imaju vrednosti, a koje su predložene da budu izabrane, jer nisu predložene u jednom postupku koji je dostojan, dostojanstven i koji pruža sigurnost da su oni zaista predloženi na jedan način koji će opravdati njihovo vršenje funkcije.

Posebna priča su vojni sudovi (vidim da mi vreme ističe), koji se sada po novom sistemu uvode kod nas. Sada se sudije koje su bile sudije vojnog suda ponovo biraju u tzv. vojna odeljenja. Ono što je uradila Skupština SCG, da je ukinula vojne sudove, mi faktički to nemamo, jer smo u Srbiji to na mala vrata ponovo uveli u vojno pravosuđe, ne samo vojno pravosuđe, neizvršenje krivičnih sankcija za vojna lica itd. Mislim da se u reformi nije krenulo ni korak napred i mislim da to jeste za svaku osudu. Hvala.

Gospodo narodni poslanici, čini mi se da nijedno rešenje nije optimalno i precizno, ni ono koje je predloženo u zakonu, niti ovo koje se predlaže amandmanom. Naime, ovde se u zakonu postavlja tako kao da postoji ili bračna zajednica ili vanbračna zajednica. U praksi će biti slučajeva da je neko u braku i da zasnuje vanbračnu zajednicu, s tim što održava zajednicu života i na jednoj i na drugoj strani. Bez ikakve neozbiljnosti, moram da kažem da ima mnogo takvih slučajeva. Njemu bračni drug toleriše tu vanbračnu zajednicu, on održava vezu i u braku i van braka.
Morala bi se postaviti malo oštrija granica u vezi sa vanbračnom zajednicom, imajući u vidu i ovakve slučajeve. To pitanje nije rešeno ni amandmanom, ni Predlogom zakona. Ukazujemo na opasnost.

Dame i gospodo, nema sumnje da agencije mogu da dovedu do efikasnijeg rada državne uprave i neke regulative. To pokazuje iskustvo Evropske unije i tu nema zbora. Međutim, kakve će biti, to zavisi od propisa, kako su osnovane i kako su postavljene u zakonu. Mi patimo od toga da neke stvari nazovemo jednim imenom i onda smatramo da smo time ušli u Evropu. Imamo agencije, a kakve su one, kakva je njihova sadržina i kako su regulisane, to nismo sigurni da smo najbolje napravili. Možemo lako da ostvarimo sa agencijama evropske institucije, a možemo lako da padnemo u čistu obrenovićevsku balkansku birokratizaciju i birokratiju.
Sa druge strane, zabrinut sam, kao pravnik, već više dana sedeći ovde, prateći i čitajući zakone koji nam se predlažu, da su ti naši zakoni labavi, nekonzistentni i protivurečni. Nikada ne znate šta je u stvari zakonodavac hteo da postigne, pa ću vam dati neki primer, baš u vezi sa ovim zakonom.
Imate ovde ovlašćenje agencije da prima poklone sponzora i donatora i čak se na dva mesta u zakonu govori o tome, u članu 6. i u članu 53. Agencija ima pravo i dužnost da sprovodi upravni postupak, a na taj upravni postupak po ovom zakonu nije dozvoljeno vođenje upravnog spora.
Kako će da postupa jedna agencija koja dobije od jednog bogatog sponzora bogatu nagradu, bogatu donaciju i sada ona prema njemu treba da primeni neki objektivan, oštar zakon u državnom interesu? Neće to uraditi. Zašto mi to da očekujemo? Ne može se protiv toga voditi upravni spor.
Sa druge strane, imate želju da ta agencija bude nezavisna, pa se kaže da se agencije osnivaju za neke poslove kod kojih se ne zahteva stalan i neposredan politički nadzor. Kakav se onda nadzor zahteva? Nestalan i posredan. Kako nestalan nadzor, kada u članu 53. stoji da se za obaveze agencije vezuje obaveza Vlade i ove države. Zašto onda nestalan nadzor? Ako se kaže posredan, posredstvom kog organa Vlada vrši kontrolu agencije? Nema nijednog organa koji je označen kao organ putem koga Vlada na posredan način vrši kontrolu.
Ministarstvo suspenduje propise agencije i vrši nadzor, član 44. zakona, a sa druge strane kaže se da ne vrši to na stalan način, nego na nestalan i na posredan način, a ne kaže se kako na posredan. To je velika protivurečnost.
Sada dolazi član 4. u kome se kaže da Vlada ne može usmeravati rad javne agencije, niti ga usklađivati sa radom organa državne uprave. Zašto da ga ne usklađuje sa radom državne uprave? Valjda neće da ga dovodi u koliziju sa radom državne uprave. Za ljubav toga da se pokaže kako su agencije nezavisne dat je ovaj član, a sa druge strane član 44. kaže - mi te kontrolišemo neposredno, mi kontrolišemo tvoje propise, ali na nestalan i posredan način, ali se ne kaže kako se to radi.
Šta će se onda desiti? Desiće da će te agencije biti veoma zavisne od Vlade, da će se Vlada pokrivati nezavisnošću agencije, da će nazvati nekog direktora agencije ili predsednika upravnog odbora i kazati mu, kao što se to već dešavalo - da li si ti normalan, šta to radiš. Ne, ne može se tako. Zakoni moraju biti jasni, određeni, precizni, gde smo nezavisni, gde je agencija nezavisna, gde je zavisna, ko vrši kontrolu, kako, na koji način itd.
Ako zaista hoćemo kontrolu onda dajmo to u nadležnost parlamentu i uradimo onako kako su Slovenci to uradili za upravne odbore i za svoje agencije. Tamo treba dve trećine skupštine da se složi da se obori neki upravni odbor koji je nekada postavljen. Tako bi trebalo uraditi i za agencije. Neka se prituži Vlada ovoj skupštini, ako hoće nezavisnu agenciju, da ta agencija ne vrši kako treba svoj posao, a ova skupština će odlučiti da li ta agencija treba da se menja, njeno rukovodstvo, njen direktor, ili ne, ali sa dvotrećinskom većinom, tako da joj obezbedimo zaista neku nezavisnost.
Ovako smo dobili jedan zakon koji "ni riba, ni devojka" i dozvoljava razne mogućnosti od kojih mi ovom času možda 100 možemo da predvidimo, a 1000 ili bezbroj uopšte ne možemo da predvidimo.

Ovde postoji jedna nelogičnost u članu 13 – da se može produžiti postupak posredovanja, na predlog posrednika ili na predlog strana. Ako strane koje učestvuju, koje su zainteresovane nemaju interes da se produži postupak, posrednik nikako ne može tražiti da se postupak produži. To je jedna velika nelogičnost.
Nadam se da gospodin ministar to uvažava, odnosno zastupnik ministra pravde, jer zašto bi posrednik imao pravo da se produži postupak ako se tome same stranke protive. To je velika nelogičnost i mislim da je naša dužnost da na to ukažemo, jer to samo pokazuje koliko je ovaj zakon površno pravljen i koliko nije odgovorio svojoj svrsi.

Gospođe i gospodo narodni poslanici, juče je gospodin ministar istakao da mi treba da gledamo ceo sistem ovog zakona i da o njemu vodimo računa. O tome da tu baš ne postoji sistem govorila je malopre koleginica Leila Ruždić. Gospodin ministar je govorio o jednoj stvari koja se zove primenljivost zakona. Ja sam to zapisao, taj izraz je upotrebio. Vidi se da ovaj zakon ne može da bude primenjen iz razloga koji su malopre istaknuti. To je nepostojanje mirovanja postupka, kao instituta, u samom parničnom postupku. Tu nije bilo koordinacije u okviru same Vlade.
Izgleda da je za ovaj postupak važno da se na neki način prekine postupak i da se on vodi u okviru ove agencije, odnosno novih instituta, a da se kod suda u izvesnoj meri zastane sa postupkom. Mirovanje postupka, koje je Predlog zakona trebalo da nametne, nije moguće, kao što vidimo, zbog Zakona o parničnom postupku. I da postoji taj institut, ne može se nametnuti strankama mirovanje zato što stranke svojom slobodnom voljom u parničnom postupku određuju da li će biti mirovanje. Prema tome, njima ne može neki zakon unapred odrediti da hoće da koriste neka druga pravna sredstva, moraju da idu u mirovanje postupka. To nije u skladu sa parničnim postupkom, kad bi mirovanje postojalo.
Sa druge strane, ono što je ostalo u Zakonu o parničnom postupku, to je prekid postupka. Da li bi mogao predlagač zakona da sada uvede, umesto mirovanja, prekid postupka? Ne bi mogao, zato što smo se mi borili, i bili odbijeni što se tiče tog predloga, da prekid postupka mogu tražiti same stranke. Ministarstvo pravde, odnosno predlagač Zakona o parničnom postupku izričito je insistirao da stranke ne mogu tražiti prekid postupka, niti mogu zastati sa postupkom po sopstvenoj volji koju izraze pred sudom. Prema tome, primenljivost zakona koji se predlaže, o kojoj je bilo ovde govora, zaista ne stoji.

Gospodine predsedniče, poštovani ministre, gospodo poslanici, na stanovištu smo da ovaj amandman ne može da se prihvati. Ne samo taj amandman, nego  ta cela glava, članovi 94. do 99. bi morali da se brišu. Morala bi da se briše iz više razloga. Mi smo nešto o tome govorili kada smo napadali sam institut koji je u uvodnom delu zakona bio spomenut, a sada da kažemo da je ovo, pre svega, suprotno načelima građanskog postupka.
Imate u samom Zakonu o parničnom postupku odredbu u članu 267. da se ne mogu primeniti nikakve prinudne mere prema stranci koja se nije odazvala pozivu suda radi saslušanja, niti stranka prinuditi na davanje iskaza. Zadržano je ono što je do sada bilo u građanskom postupku, parničnom postupku i u ovom Predlogu zakona.
Ako to nije dato u parničnom postupku, nema nikakve logike da takva obaveza postoji u izvršnom postupku, jer stranka ne može biti manje slobodna u izvršnom postupku nego što je u parničnom postupku, gde se njeno pravo utvrđuje.
Drugo, ne može se ovako nešto unositi u pravni sistem, u kome čak ni javno pravne obaveze, ono na šta fiskus ima pravo, obaveza naplata poreza, ona je u svakom pravnom sistemu najviša, ali gospodine ministre, ni porez se ne može na ovaj način naplaćivati, niti poreski organ može da zove i da traži od bilo kog poreskog obveznika da kaže gde mu je imovina, gde mu je račun i da ga pod pretnjom krivične sankcije tera da to prizna, a kamoli u građanskom postupku, u odnosu privatnih stranaka, gde se regulišu privatno-pravni odnosi.
Na kraju, da kažem najvažnije. Nije moguće da se ovaj propis donese i da se on mora brisati u odredbi Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koja je sastavni deo Ustavne povelje. U članu 16. gde se navode posebna jemstva, navodi se u poslednjem stavu: „Niko ne mora da svedoči protiv samog sebe ili da prizna krivicu”. Očigledno je ovde svedočenje protiv samog sebe, protiv sopstvenih interesa, tako da to svakako mora pasti kod Ustavnog suda.
Druga je stvar što bi to bilo možda efikasno, ali se protivi moralu, ljudskim slobodama, opštim načelima koja smo mi usvojili i koja su, na kraju krajeva, bila sve do sada, dok se neko ko je pravio ovaj zakon nije setio da tako nešto uvede.
Podsećam vas, a ne treba mnogo da vas podsećam, da su moguća razna druga rešenja. Moguće je još u parničnom postupku uvesti da se dužnik može pritvoriti, odnosno tuženi, pa da prizna da li je dužan ili nije dužan. Ali, to se ne radi. Moguće je uvesti zatvor u izvršnom postupku, dok god on ne prizna gde mu je imovina, ali to se ne radi, jer nije načelo građanskog postupka. Kosi se sa moralom.

Ja ću samo najkraće da kažem da se u krivičnom postupku ovako ne izvršava krivična sankcija naplate novčanih kazni, a ovo je tačno što je gospodin Krasić rekao da u finansijskim odnosima, odnosno u poreskom postupku, finansijski organ vrši zaplenu, ali kada nađe imovinu, ne može nikada da pozove poreskog obveznika, pa da pod pretnjom sankcija kaže: „Dođi, potpiši, gde ti je imovina, pa ću ja da ti je zaplenim”. Ne može, nikada to nije bilo.
Mi uvodimo ovde nešto što je suprotno slobodama ljudi i to smo predvideli, nema razloga da budemo uporni u tome. Postoji član, niko se ne može prinuditi da svedoči protiv sebe samog, jer to je jedno dostignuće koje je svetsko. Mi smo to samo prepisali, dobili pohvale od cele međunarodne zajednice. Moramo to poštovati.

Gospodo narodni poslanici, na ovom članu se vidi kakva konfuzija pravnih načela postoji u ovom zakonu o parničnom postupku. Pre svega ovo o čemu je govorio malopre  gospodin Krasić, o teretu dokazivanja. Teret dokazivanja ne može biti na tuženom.         Ovde je stavljen teret dokazivanja na tuženog, s tim da ima najstrašniju posledicu, da gubi parnicu ako ne podnese dokaz i ako ne da odgovor na tužbu. To je jedna stvar koja apsolutno nije u skladu sa našim pravnim, da ne kažem pravnom kulturom i pravnim navikama uopšte.
Druga stvar je veoma značajna. Ovde sada tuženi mora da navede dokaze kojima parira, u stvari, navode tužbe. Kako zna šta će koji svedoci izjaviti pa da on pozove te svoje svedoke? Šta zna kakav će razvoj postupka biti, pa treba svoje dokaze da prezentira. Osim toga, ovim se uvodi princip, onaj princip materijalne istine i treba da navedeš sve dokaze koji su relevantni itd. Dakle, mešanje raznih načela.
Vidi se tek sada da je načelo usmenosti, jedno od bitnih načela, potpuno narušeno. To načelo u našoj pravnoj kulturi postoji apsolutno, do sada je postojalo, i to su naše pravne i kulturne navike. Nema načela usmenosti više. Nećeš govoriti na sudu, nego ćeš napisati podnesak u kojem ćeš navesti sve dokaze ako ne gubiš parnicu. Katastrofa i to posebno u jednom društvu u kojem još uvek ima od 15 do 20 posto nepismenih. Vodimo računa o tim stvarima.
Nemojmo strane uzore i strane sugestije uzimati kao podlogu za donošenje naših zakona. To je jako opasno, a pogotovo kada se naše kulturne navike, naši običaji ovako pomešaju sa nekim sugestijama koje smo dobili spolja.

Moram da kažem da me je ministar pogrešno shvatio. Nikada nisam nigde, a najmanje za ovom govornicom, kazao da hoću da parnice traju 20 godina, nego da se ne može tuženi šikanirati i terati da daje odgovore na tužbu i da mora biti teret dokazivanja na tužiocu, a da tuženi ne mora imati nikakav teret dokazivanja. To su običaji, kulturne navike proizašle iz pravnih poredaka, koje smo mi nasledili i koje smo pratili. To je uvek bila navika i to su bili propisi našeg civilnog prava.
Mi možemo odjedanput to menjati za ljubav nekih konstrukcija koje ne vode ničemu, koje vode većoj obavezi tuženog koji, ustvari, može biti sasvim neodgovoran i nedužan u tom odnosu. To je sasvim ne prihvatljivo. Sem toga, dispozicija stranaka je ovde potpuno narušena. Ja mogu da odgovorim na tužbu, ne moram da odgovorim na tužbu, to je tako bilo po ranijem zakonu, to je tako po nemačkom zakonu danas, po austrijskom, tako je i po francuskom pravu. Otkud mi sada odjedanput iskačemo iz evropskog konteksta? Nema tuženi te obaveze.