Svaka čast ovoj radnoj grupi, koju je citirao malopre ministar, ali ona je sada pred činjenicom da je ovaj zakon toliko izrešetan amandmanima u ovoj Skupštini, a kako će proći u javnosti, to ćemo još videti.
Hoću da kažem još u vezi sa ovim amandmanom koji je obrazlagao kolega Pajović. Ne može se tražiti od tuženog da se detaljno izjašnjava. Mi smo protiv toga da se izjašnjava uopšte, to smo malopre govorili za prethodni amandman. Ovde, ako je tuženi odgovorio bilo šta, pa to nije jasno, a to će biti u mnogo slučajeva, jer da mi imamo 15-20% nepismenog sveta, a funkcionalno nepismenih možda 40%.
Neće biti jasno na šta se pozvao, i ima se smatrati da je osporio tužbeni zahtev. To je da koliko toliko spasemo ovu situaciju koja je nastala sa ovim kopiranjem i umetanjem stranih elemenata u naš pravni sistem. Ima se smatrati. Inače, mi imamo u krivičnom postupku da ne mora čovek da se brani, može da se brani ćutanjem. Ovde u građanskom postupku, gde vlada dispozicija stranaka, mora da odgovara na pitanje i to na prozivku ne države, nego privatnog tužioca. To su neshvatljive stvari. Ako ipak to zadržavate i ako hoćemo da to zadržimo, a mi ne bismo hteli, onda se ima smatrati da su to ko god je odgovorio na tužbu, pa ako to nije jasno, ima se smatrati da je osporio tužbeni zahtev i da se ima zakazati pripremno ročište.

Nelogična je ova odbrana zakona i prava tuženog ili kasnije tužioca, što će doći u sledećem amandmanu, zato što, s jedne strane, imamo tako strog postupak gde namećemo ono što smo govorili malopre tuženom odgovor na tužbu, pa ako nije uredan i ako ne sadrži sve što treba mi donosimo presudu zbog propuštanja. Sa druge strane, kada se u parnici jasno izjasnio jednom ili se podneskom priznaje tužbeni zahtev, onda kažemo da to može da opozove.
Nikada ne može da opozove zato što već ima strog kriterijum o obeležjima i kriterijumima ovog zakona. Kada ne da odgovor na tužbu ili je nepotpun odgovor na tužbu dobija presudu zbog propuštanja. Ovde se čovek jasno izjasnio da priznaje tužbeni zahtev i sada mu dajemo pravo da on to u toku postupka do donošenja presude povuče. Ove stvari su neozbiljne, s obzirom da načelo dispozicije stranaka, a ako hoćete i na brzinu postupka koju hoće ovaj zakon da uvede. Tu nema nikakve logike niti ikakvog opravdanja.

Ja ću vrlo kratko da podržim ovo što je rekao gospodin Krasić. Molim vas, sada kako idemo sve dublje i dublje u ovaj zakon, sve više vidimo kako ne možemo da ga popravimo amandmanima i neke stvari smo sada tek videli da treba popraviti, jer su u međusobnoj koliziji.
Hoću da kažem, da i ako ima smisla ovo što je rečno, a nema ni u jednom amandmanu, osim da se ovaj član briše, a to je činjenica da je potrebno i da ima u nekim zakonodavstvima odredba po kojoj je u tužbi već navedeno da tužilac traži eventualnu presudu zbog propuštanja. Tu ima smisla i sa moralne tačke gledišta, jer ako se utvrđuje u pojedinim postupcima, tužiocu je važno da temeljno utvrdi svoje pravo. Neću da utvrdim pravo svojine na kuću na osnovu presude zbog propuštanja.
Neću da utvrdim nekome očinstvo na osnovu presude zbog propuštanja, hoću da se to utvrdi u meritornom postupku, u dokazivanju itd. To ima pravo tužilac da traži. Ako je stvar nevažna za njega, ako nema taj momenat, on može da kaže - molim vas, ja želim presudu zbog propuštanja, ali možda je važno da se utvrdi njegovo pravo i on ima interes da se tako utvrdi. Ne može zbog toga da sud sam odlučuje kako će utvrditi, jer nema isto to ni dejstvo. On ima formalno dejstvo, ali nema isto pravno dejstvo.
Ovde je sve urađeno na ovom zakonu da se olakša nešto sudu, da se optereti tuženi, a ništa da se prava građana što bolje i što jače zaštite. To je najmanji napor u tom smislu.

Gospodo narodni poslanici, malopre smo govorili o načelnom utisku, a to je da se sve čini da se sudu olakša, državi olakša, a ne pravima građana.
Međutim, ovde ima jedan slučaj gde se moglo sudu olakšati, a nije. Mi smo smatrali da uopšte obrazloženje presude nije celishodno da bude onako kao što je bilo do sada, jer kao što znate i svi oni koji imaju malo veze sa civilnim pravom, kod nas su obrazloženja presuda ogromna, a sadrže vrlo malo bitnih činjenica, kojima se obrazlaže presuda.
Mi smo ovde zato svesni da se to neće prihvatiti, da u presudama ne bude obrazloženja, jer bi tako bio i drugostepeni sud nateran da čita bolje, čita predmet, da bude samo izreka bez obrazloženja, kao što ima, to bi bio stvarno jedan veliki napredak i pomoć sudu.
Ovim amandmanom smo predložili da se u stavu 4. brišu reči kada kažu "u obrazloženju sud će izložiti zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju", a dalje idu reči "dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu".
Zaista, nema nikakvog smisla da u obrazloženju presude stoje navodi stranaka o činjenicama na kojima se njihov zahtev zasniva. Dovoljno je da se navede zahtev stranke, da se navedu dokazi i sve ostalo što je predviđeno, ali navodi stranaka šta oni misle o pojedinim činjenicama, to sadrže naše presude velikim delom, a stranke kao što znate o svojim pravima navode najraznoraznije činjenice i nema smisla da se to u obrazloženju presude navodi.

Znate, rok od mesec dana ili 30 dana za ponavljanje postupka, kada postoje vrlo jaki razlozi da se obori pravosnažna presuda, koja je doneta u ranijem postupku, sužen je na jedan određeni broj slučajeva koji garantuje da se može takva presuda oboriti, onda se rok od 30 dana pokazuje kao vrlo kratak.
To je bilo i u ranijem zakonu. I sada je zadržan taj rok od 30 dana. Mislim da nema nikakvog razloga da mi taj rok ne produžimo na tri meseca, kao što smo predložili amandmanom, jer zahtev za zaštitu zakonitosti, koji ulaže javni tužilac, isto ima kao vanredni pravni lek rok od tri meseca. Mislim da je ovo korisno. Ide u korist garancije prava građaninu koji je konačno stekao jednu novu presudu, novu pravnu okolnost, da interveniše prema pravosnažnoj presudi i da nema nikakvog razloga da se ne usvoji ovaj predlog.
Tu se ne zadržava sud bitno. Ako neko ulaže u roku od 30 dana on će uložiti verovatno u roku od tri meseca. Mala je razlika, ali garantujemo građanima bolji ishod i sigurniji rok da će moći svoje pravo da zaštite.
Pošto je ovo zadnji amandman, apelujem na gospodina ministra i na Vladu Republike Srbije, znam da tamo ima sjajnih pravnika, uključujući i predsednika Vlade, koji se dosta razume u ove stvari, da sa tom grupom još jednom porazmisle da li da eventualno povuku ovaj zakon iz procedure, da se on malo doradi. Ne znam za duži period, ali u jednom kraćem periodu moglo bi nešto da se popravi i da, recimo od nove godine, u nekom vremenu ponovo rešavamo i glasamo o nekom koegzistentnijem i boljem tekstu zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se uvodi jedan sasvim nepoznat i nov institut u Zakonu o izvršnom postupku, a to je davanje ove izjave o imovini pod pretnjom krivičnog progona i krivičnih sankcija. Mi to do sada nismo imali, a to je ta izjava u tački 13. da kada poverilac ne može da naplati svoje potraživanje i kada nema podataka o imovini dužnika, onda sud zove, videćete kasnije u Zakonu, dužnika da se izjasni o tome koju imovinu ima i on pod pretnjom krivične odgovornosti i krivičnih sankcija izjavljuje koju imovinu ima, a kasnije svako ko zna nešto o njegovoj imovini može da ga prijavi i da odgovara krivično zbog davanja lažnog iskaza i prevare.
To je jedan nov institut i zato ga napadamo na početku zakona. Kasnije bi morao da se briše. Uvodi se istražno načelo. Svaka dispozicija stranaka se ništi, a sa druge strane dovodi do toga da poverilac može da bude apsolutno neaktivan u pronalaženju imovine i staranju o svojim pravima i to neaktivan od početka, da ne mora da pazi sa kim ulazi u građansko-pravni odnos, sa kim ulazi u imovinske odnose.
Time opterećuje i sud i sebe i društvo, nego se uzda u to da će ući sa svakim, a onda će on morati da mu da izjavu o imovini, pod pretnjom krivičnih sankcija, a to će biti garancija za njegov dug. Ovo je protivno i ljudskim pravima, kao što je i poznato, a u direktnoj je suprotnosti sa odredbama Zakona o krivičnom postupku.
Mene pita istražni sudija ili bilo koga – da li je izvršio ubistvo, a taj ima pravo da ćuti ili da ne govori istinu i da za to ne trpi nikakve pravne posledice, kao što znate, osim ako se utvrdi da je izvršio ubistvo.
On sam nije dužan da da takvu izjavu i može da ćuti, a ovde ga neko pita – da li ti imaš para negde, a dužnik mora da mu odgovori – jeste, imam u sefu, u fioci ili bilo gde, imam nešto para.
Dakle, nešto što je intimno, što je samo onoga koji to ima i ne znaju mu ni žena ni deca, a sada odjedanput poverilac mora da zna da i on ima određenu svotu novca ili neku imovinu za koju on ne želi da se zna. To je sasvim neprihvatljivo i mislim da treba da se briše. Zalažem se da uviđate da je ovde jedna kolizija i sa krivičnim propisima, sa ljudskim pravima i sa dosadašnjim stavom prema građansko-pravnim odnosima, tako da je to sasvim nužno i ispravno.

Ovde se mi bitno ne razumemo. Ovde izričito kaže da se odnosi na tužbu. Dešava se da ovde postoji kolizija između ovog propisa, stava 6. gde drugi sud, kome je dostavljeno pismeno posle proteka roka kada se onaj sud koji je prvi primio pismeno oglasio nenadležnim, može da odbaci podnesak i da se smatra da nije predat u roku. Međutim, u članu 20. sud se može oglasiti, po službenoj dužnosti, mesno nenadležnim samo kad postoji isključiva mesna nadležnost nekog drugog suda. Uvek ima šanse da se tuženik upusti u raspravljanje i da se zasnuje nadležnost tog suda. Zakon je nedorečen.

Mi smatramo da je sigurnije da se pismena pravnim licima dostavljaju licu koje se zatekne u kancelariji za primanje pismena. Svako pravno lice je odgovorno u svojoj kancelariji koga drži itd. Ne piše da se zahteva da to bude neko ovlašćeno lice. Ne može dostavljač da traži od suda ko je ovlašćen, kome može da preda i tu su moguće zloupotrebe.
Dakle, kao što se članu porodičnog domaćinstva može ostaviti itd. tako i ovde onaj ko se zatekne u kancelariji za primanje pismena, službenik te organizacije, mora da primi to pismeno ili ako ga ne primi da snosi posledice kao da je pismeno primljeno, pa onda onaj ceo način ako ne primi sudsku tablu o pozivu. Mislimo da je ovo efikasno i doprinosi ubrzanju postupka.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da ne delim mišljenje da će, odnosno da bi usvajanjem ove Glave 14. Predloga zakona,  došlo do haosa u našem pravosuđu, jer ovde ima jedno ograničenje, kaže se, u većem broju predmeta ako postoji takav značaj, onda će moći da se obrate.
Prema tome, ne bih zaista da izazivam haos, trebalo bi u svakom slučaju da prvostepeni sud nađe bar tri ili četiri takva predmeta, a to baš nije lako u jednom sudu, ali mi smo ipak predložili da se ova glava briše, a zašto? Zato što mislimo da nije dovoljno vešto i precizno izrađena, jer, pre svega, može se izraziti sumnja kako će prvostepeni sud prikazati to pitanje Vrhovnom sudu. To je prva stvar koja je vrlo važna.
Druga stvar, koja je još važnija, šta će od tih pitanja da se pokaže u kasnijem postupku, jer ne zaboravite da je predviđeno ovde sasvim nepotrebno, po našem mišljenju, da prvostepeni sud zastaje sa postupkom i šalje predmet Vrhovnom sudu. Pošto je to jedno pitanje teorijsko-pravno, naravno, ima svoje praktične implikacije na određenim slučajevima, tu se lako može objasniti, izložiti slučaj i da sud nastavi da radi i da izvodi druge dokaze, da sačeka, jer sa druge strane, zbog procesne ekonomije, kada to pošalje, ovde nema nikakvih rokova u kojima mora da postupa Vrhovni sud, to je rok koji je sudski i ništa ga ne obavezuje i nema sankcije.
Zakonski rok je sve, ali zakonski rokovi koji su sudski oni se stalno probijaju u praksi, tako da faktički tu, nemojte se zavaravati, jer, u stvari, nema roka. Ako Vrhovni sud za šest meseci reši šta će se desiti Vrhovnom sudu, ništa.
Prema tome, ja stojim na stanovištu da nema roka. Bolje bi bilo da ovu celu glavu na drugačiji način rešimo, Glavu 14. Predloga zakona, dakle, preciznije odrediti obavezu suda, ne tražiti od suda da dostavlja spise da on može stvarno da postavi pitanje Vrhovnom sudu, ali da nastavi da radi po predmetu da bi se sačuvala procesna ekonomija. Ne znam šta bismo mnogo dobili, jer kažem, u daljem toku suđenja, mogu se javiti nova sporna pravna pitanja koja su sada zabranjena po članu 180. da se ponovo u istom postupku ponavljaju u stvari ista pravna pitanja, biće isto, pa malo modifikovano, tako da ovo ne izgleda kao na ozbiljan način rešen problem.
Sa druge strane, imate u članu 178. iste Glave 14, da Vrhovni sud, kada odluči da rešava o ovom pitanju, on donese odluku, pa tu svoju odluku da će rešavati o pitanju objavljuje u "Službenom glasniku" u Biltenu Vrhovnog suda Srbije. Dok to izađe, pa onda na kraju on pristupa rešenju tog pitanja, poučava prvostepeni sud o pravnom stavu i onda kaže da on obrazlaže svoju odluku.
To nije odluka, jer je odluku već doneo i obrazložio u Biltenu Vrhovnog suda. Tu treba da stoji da obrazlaže pravno shvatanje, a o tome nema mnogo reči, tako da mislim da je celokupna glava u želji da se unese na silu neka novina zaista jedan promašaj i predlažem da se briše. Hvala.

Hteo bih nešto da kažem o tome kad se ukida mirovanje postupka. Uopšte, ovaj zakon ima tendenciju, i to je njegova slabost, da uvodi istražna načela i kogentne propise u jedan zakon građanskog karaktera i ustvari ukida dispoziciju stranaka. Molim vas, u članu 219. se govori o tome da će sud po zakonu, ili kada sud nađe da je celishodno, a nigde nema ovo što smo mi predložili – na saglasan predlog stranaka.
Molim vas, šta se države, šta se suda tiče ako dve stranke, koje su u parničnom postupku, odluče da postupak prekinu na period od dve godine? Šta to kome škodi i zašto se ta dispozicija stranaka ugrožava? Apsolutno nije jasno. Zato mi predlažemo da može - na saglasan predlog stranaka. Tu nema niko potrebe da izražava neko čuđenje, neku bojazan, ili da je to neko opterećenje suda.
Mi smo se sudu obratili, mi mislimo da ćemo naše odnose izgladiti za godinu dana i molimo sud da sačeka sa postupkom - to je jedna stvar. Drugo rešenje koje je sasvim neprihvatljivo i koje ovde uvodi načela, kako to da kažem, tog direktivnog postupka, da protiv rešenja o zastajanju postupka nema prava žalbe.
Molim vas, zašto da nema pravo žalbe. Jer, kaže – sud može na osnovu zakona. Ako je loše primenio zakon, ima pravo žalbe. Ako je celishodno da se neke procesne nedoumice otklone u nekom drugom postupku, ima pravo žalbe. Možda je sud pogrešio. Zašto ne bi bilo pravo žalbe. Sada je suprotan slučaj, mi iz stranke imamo interes da se postupak, a rekao sam malopre – nemamo interes, hoćemo da ga odužimo, sada imamo interes, da bude što pre. I ako takvo rešenje donese sud onda mora imati pravo žalbe. Zašto se ovde žalba uskraćuje?
Ovo nisu dobra rešenja i treba ih popraviti u ovom smislu. Hvala.

Moram da priznam da iako gospodin Krasić uglavnom jasno izlaže svoje stavove, ja nisam uspeo da ga ovog puta razumem. Dakle, suština ovog amandmana je da može da se zastane u postupku i na saglasan predlog stranaka i da na zastajanje u postupku imamo pravo žalbe kada odluči sud.
Gospodin Krasić kaže da ima slučajeva kada se čeka pravni stav Vrhovnog suda. Moguće je da kada se čeka pravni stav Vrhovnog suda da po Glavi 14. samo na osnovu jednog slučaja sud traži stav Vrhovnog suda. U tom slučaju imamo pravo žalbe da kažemo da nije dobro primenio zakon. Čim je u pitanju rđava primena zakona moramo imati pravo na žalbu, odnosno kada smatramo da zakon nije dobro primenjen. Dakle, o tome se radi, da stranke imaju pravo da prekinu postupak, da se zastane u postupku i da na zastoj u postupku postoji pravo žalbe. To je sve što ovaj amandman predviđa. Bilo je tu govora o raznim drugim pitanjima, ali ne tiču se baš ovog amandmana. Kod primene zakona moguće je da sud pogreši, pa da je žalba neophodna, odnosno da je neophodno da se dozvoli žalba.

Dame i gospodo, mi iz Demokratske stranke, iako nećemo podržati ovaj zakon, a mislim da je i dosadašnji tok rasprave već pokazao na brojne propuste, ne sporimo predlagaču dobre namere. Ali nama je ovde osporeno da mi kritikujemo Vladu, Ministarstvo, predlagača neosnovano da idu suviše brzo.
Ne, mi ovim što nećemo glasati ne dokazujemo da smo protiv jednog zakona koji uopšte nije ideološke prirode. On je u interesu svih građana Srbije i nema nikakva ideološka obeležja. Zašto smo protiv njega? Zato što ne ide u prilog građanima Srbije i njihovim interesima.
Na primer, istovremeno raspravljamo i o Zakonu o izvršnom postupku i mogu da vam otkrijem tajnu da ćemo mi taj zakon prihvatiti i glasati za njega, ali ovaj zakon koji je krucijalan zakon, koji se donosi ovako na brzinu i koji u bitnim stvarima samo koči progres, bez obzira što u nekim članovima ima i nekih inovacija koje se mogu prihvatiti, ne možemo da prihvatimo.
Rad na ovako obimnom zakonu, za koji je drugim državama trebalo pet do deset godina dok nisu ga donele, sama činjenica da ga na brzinu donosimo bez ozbiljne javne rasprave, bez temeljnih priprema, govori da ni društvena ni pravna svest nisu dovoljno razvijene.
Ovaj amandman rešava nešto krucijalno. U čemu je stvar? U tome da nama strani investitori ne dolaze ovde zbog toga što je naš pravni poredak nesiguran, a pre svega naš parnični postupak, naš građanski postupak u celini i oni imaju ozbiljne primedbe i na nezavisnost našeg suda, nepristrasnost, ali i na same propise, na brzinu odlučivanja. To šteti nama, našim interesima, jer ne možemo da obezbedimo u kratkom roku, što je očigledno jedno fer, brzo i zadovoljavajuće suđenje za stranog partnera. Dakle, ne tiče se stranog partnera samo naš građanin, njega se tiče pre svega on, strani investitor i zato on traži u kratkom roku da se regulišu efikasno procesna pitanja i njegova zaštita.
U ovom amandmanu mi predlažemo, uz član 63. u kome je već dozvoljeno, na to naročito obraćam pažnju zato što su na Odboru bile primedbe da se ne može ovim zakonom rešavati mesna nadležnost. Može, jer je već predviđeno, pogledajte član 63. gde je dato pravo Vrhovnom sudu da u slučaju spora određuje mesnu nadležnost. Mi smo išli korak dalje pa smo kazali da u svim sporovima sa elementom inostranosti Vrhovni sud može ali ne mora da stvori specijalizovane sudove sa odličnim sudijama, sa sudijama koje imaju posebnu edukaciju u Srbiji na dva-tri mesta, recimo Novi Sad, Niš, Beograd.
To bi bili sudovi specijalizovani koji bi znali da rešavaju ove stvari brzo i efikasno, a to je ono što nama treba, jer u našem je interesu da dođe što pre strani kapital, da strani investitor bude zadovoljan pa smo to proširili i na domaća preduzeća koja posluju po domaćim zakonima, ali gde je učešće stranog kapitala ili gde je učesnik strano lice u spornom odnosu kao jemac, kreditor, investitor, izvođač i sl.
Imamo situaciju da ako je tuženik u Boru ići ćemo na Privredni sud u Zaječaru, ako je u Kraljevu ići ćemo na Privredni sud u Kraljevu, ako je u Užicu onda u Užicu itd. To su obično veliki sporovi i mogu se rešavati bez velikih troškova za stranke koje uvek raspolažu velikim sredstvima. Da li on putuje do Novog Sada, Beograda, Niša, to za njega nije problem, a rešava suštinski jedan kompetentan, specijalizovan sud koji bi Vrhovni sud mogao da odredi u svakom od ova tri mesta.
Time bi se postigla brza efikasnost i brzo rešenje gorućeg problema koji nam stavlja inostranstvo da su naši sudovi takvi kakvi su. Oni zaista i jesu takvi jer nisu navikli na takvu vrstu sporova i nismo živeli u takvom društvu gde smo imali mnogo sporova sa elementom inostranosti i sa mnogo učešća stranog kapitala.
Ovde se ne radi o tome da se menja stvarna nadležnost nego da se menja mesna nadležnost, kao što je već predviđeno u članu 63. da Vrhovni sud može da odredi. Hvala na pažnji. Mislim da je ovo krucijalno pitanje.

Evo o čemu se radi. Koliko god da imamo sporova oko privatizacije, što je rekao malopređašnji govornik, toliko će biti sporova. Da li će biti pred specijalnim ili nespecijalnim sudom, to je sasvim svejedno. Toliko će biti sporova, ako ih bude.
Prvo, ne verujem da će svaki pravni odnos biti u sporu, a drugo, ako ih bude neka ih rešavaju ti specijalni sudovi. Suština stvari je što mi de facto osposobljene sudije i sudove u celoj državi da bi mogli da vode spor sa elementima inostranosti zaista nemamo i to je opšti zaključak svih stručnjaka ovde kod nas. Možemo mi da volimo našu zemlju, koju god hoćemo, možemo da volimo naše pravosuđe, možemo da budemo afektivno vrlo vezani za to, ali de facto mi toga nemamo. To tek treba da stvaramo i samo možemo da stvorimo ako imamo specijalne sudove. O tome se radi.
Osim toga, predlog ne kaže da to mora biti nego da će Vrhovni sud razmotriti i odlučiti da li to treba. To je jedna mogućnost koja je data Vrhovnom sudu u članu 63. i on treba to da ima kao tu mogućnost, zavisno od toga koliko ima tih sporova i kako može to da se reši. To nije nešto što mora biti, to je ovlašćenje Vrhovnom sudu da može odrediti tri suda ili dva suda ili jedan sud koji će o tome rešavati.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se zbog čisto proceduralnih stvari; izgleda da ne postoji saglasnost i jasna svest o tome šta čini, a šta može da učini anketni odbor.
Anketni odbor u izbornom postupku nije nikakva krajnja instanca koja rešava o ishodu izbora i to je prva stvar. Druga stvar, u tom postupku, koliko sam ja video iz materijala koji je podneo predlagač, bilo je iscrpljeno sve ono što se pravnim sredstvima može uraditi. Dakle, to je konačno presuđena stvar. Anketni odbor nema pravo da se bavi istražnim i drugim sudskim postupcima.
Prema tome, ne možemo dobiti ništa naročito osim da dobijemo nauk i pouku za ubuduće, naravno, ako je bilo nekih nepravilnosti, a mislim da svako u ovoj skupštini treba da se založi da to bude utvrđeno. Međutim, postoji tu još jedna prepreka.
Ovde su predgovornici govorili o slučaju Zemuna i o nekim drugim opštinama, a mi ovde imamo predlog da se anketni odbor ograniči na Beograd. Ako želimo anketni odbor u sastavu Skupštine Srbije sa ovlašćenjem Skupštine Srbije, a trebalo bi da se utvrde neke činjenice i neka stanja za ubuduće, da se predlože neke mere, onda on treba da bude obrazovan i da ima zadatak, jer ovde se govori u Poslovniku kakav zadatak dobija anketni odbor, za celu teritoriju Republike Srbije. U tom slučaju bi to bilo prihvatljivo.
Ovako kako je predloženo i ograničeno na Beograd, moguće je samo, po mom dubokom uverenju, da mi to odbacimo, da predložimo Skupštini grada Beograda da ona organizuje anketni odbor i ona ima pravo da organizuje anketni odbor, ona može da organizuje. Jer, nije Beograd ništa posebno i ništa veličanstveno u Srbiji. Ako ima povreda u drugim krajevima Srbije, mi treba svi zajedno ovde na nivou Skupštine Srbije da utvrdimo, a ako se tiče Beograda, neka to utvrđuje anketni odbor Skupštine Beograda.
Dakle, radi se o proceduralnim stvarima. Mislim da o tome treba da se izjasnimo i da vodimo o tome računa, da ne bismo uzalud formirali neke anketne odbore za koje nismo ni nadležni. Hvala lepo.

Samo da razjasnimo stvari. Stvar je iscrpljena svim redovnim pravnim sredstvima. Ovo je vanredno pravno sredstvo. Mi imamo načina da sačekamo odluku suda po zahtevu za zaštitu zakonitosti.
Zašto bismo mi usvajali predlog da se usvaja anketni odbor, dok se to ne reši, kada se vi toliko mnogo uzdate u to pravno sredstvo.
Predlažem da mi odložimo našu odluku dok ne reši nadležni sud po predlogu javnog tužioca, koje je vanredno pravno sredstvo i zahtev za zaštitu zakonitosti. Onda nema smisla da osnujemo anketni odbor. To je prva stvar.
Drugo, naše je stanovište da mi ne bežimo ni od kakvog utvrđivanje istine. Mi samo kažemo – dajte da to proširimo na celu Srbiju, gde god neko nije zadovoljan, da utvrdimo da li se negde kršio zakon. Ako favorizujemo Beograd, Kragujevac ili Novi Sad, onda mi gubimo samo opštu sliku u Srbiji, a mi treba da imamo opštu sliku u Srbiji.
Inače, istina o izbornim rezultatima je jedan interes iz svake stranke koja sedi u ovoj skupštini, mislim isto tako i DS. Nemojte imputirati da to nama nije u interesu. Nama je to u interesu. Samo kažem – ako mislite da je ovo jedno sredstvo koje će pomoći, dajte da odložimo dok ne reši nadležni sud po zahtevu javnog tužioca i dajte da to raspišemo za celu teritoriju Srbije, da vidimo šta se gde dešavalo.
Tada možemo da imamo pravu sliku i da u nekim idućim izborima preduzmemo prave mere koje će biti od interesa za sve nas.