Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon bi se mogao nazvati bogojavljenskom vodicom u odnosu na potrebe vraćanja imovine i restitucije, denacionalizacije itd.
On bi se mogao nazvati bogojavljenskom vodicom zato što on ništa ne donosi, ništa ne rešava. Međutim, on mnogo škodi, zato što su ljudi 60 godina čekali i priznaje im se pravo da 60 godina njihova imovina treba da ostane njihova imovina, ali ovim zakonom se utvrđuje jedan rok, po mom mišljenju, sasvim neosnovan, proizvoljan i ciničan, od godinu dana, da ko se prijavi, taj se prijavio u tom roku od godinu dana, inače gubi pravo na naknadu i na povraćaj svoje imovine.
To je jedna stvar koja je sasvim nerazumljiva, kada se već kaže da je privatna svojina neprikosnovena i kada je bila neprikosnovena 60 godina, zašto bi sada bio jedan prekluzivni rok od godinu dana. To apsolutno nije razumljivo, niti je prihvatljivo.
Drugo, ovaj zakon ne rešava glavno pitanje, da se nacionalizovana imovina, pod tim podrazumevam i sve druge vidove oduzimanja, ne može dalje prodavati. To je vrlo važno pitanje.
Uvažavam ovo što je gospodin ministar kazao ovde da će verovatno Vlada jednog časa intervenisati, uvideti da to treba da se učini, ali to meni liči na ono iz komunističkih skupština.
Bio sam član tih skupština, kao nepartijac, pa kada predložim nešto što bi se moglo usvojiti, onda izađe ministar ili ovlašćeni predstavnik Vlade i kaže - znate, hajde da napravimo radni zaključak da se to pitanje kasnije reši.
To pitanje se rešava zakonom o denacionalizaciji odmah sada ili se uopšte neće rešavati. Sledeća stvar koja je bitna, to je da se uvede obaveza državnih organa koji imaju podatke o imovini pojedinaca i imovini pojedinaca u nekadašnjim pravnim licima koji imaju svoje sledbenike, da daju podatke fizičkim licima čija je imovina oduzeta u tim pravnim licima.
Daću jedan primer. Ljudi imaju imovinu, imovinu su imali u akcijama Trgovinskog fonda ili su imali akcije Narodne banke. Šta ako im Narodna banka neće da izda potvrdu da su oni imali te akcije? Bila bi dužna da to učini.
Ono što je krajnje nerazumljivo, a to je da se nameće bivšim vlasnicima ili njihovim porodicama, njihovim naslednicima da donesu kopiju akta o oduzimanju imovine ili drugi materijalni dokaz. Gospodo poslanici, gospodine ministre, prošlo je 60 godina, materijalnih dokaza moguće da nema, ali u jednom Varvarinu, u jednom Trsteniku, pa i u Beogradu se zna šta je kome pripadalo. Mora to da se reši na određen način, i putem svedoka i na druge načine, ako zaista hoćemo to da rešimo.
Treća stvar koja je nerazumljiva, to je da li su ovi uslovi iz člana 5. kumulativni, a izgleda da su kumulativni, i to je vrlo važno pitanje, jer ko ne podnese prijavu u roku od godinu dana, on gubi pravo na naknadu i na restituciju, što je sasvim neprihvatljivo.
Mora se naći jedan, ako baš hoćete ovaj zakon, neki širi okvir šta čovek treba da prijavi, šta misli da je njegovo, što dokazuje u skladu sa mogućnostima, a ne da se ovako eksplicitno odredi da mora da postoji neki materijalni dokaz. Materijalnih dokaza kod našeg naroda nema, nema ni onoga što je bilo pre pet godina, a kamoli ...
Na kraju krajeva, da vas podsetim, i poreska uprava posle pet godina nikoga ne goni, jer je to zastarelo. Ono što dalje nije razumljivo, to je da nije u ovom zakonu predviđeno da će onaj koji prijavljuje svoju oduzetu imovinu označiti vrednost te imovine. Molim vas, kaže se da je osnovni razlog za donošenje zakona to da bi se utvrdila evidencija, pa da država vidi da li će moći, kako će moći da izvrši to.
Ako nema vrednosti, kako će to država moći da uradi, ako onaj čija je imovina ne označi "moja imovina danas vredi 100 hiljada evra, po mojoj oceni itd.". Bez toga ovo apsolutno nema smisla, i onda ovaj zakon izgleda po svom dejstvu, kao što sam rekao, kao bogojavljenska vodica.
Želim da istaknem još neke stvari, one su malo političke prirode. Ovde se radi o naknadi onim licima koja su u toku prošlih vremena bila označena kao narodni neprijatelji ili bar kao klasni neprijatelji, koji su gubili slobodu zbog toga što su imali imovinu, jer je poznata stvar da je tokom nacionalizacije veliki broj privrednika bio uhapšen da bi se nacionalizacija lakše sprovela. Oni su spali na prosjački štap, njima nije bila određena nikakva penzija, njihova deca su bila drugačije tretirana od druge dece.
Znam da su ljudi morali da idu u Ljubljanu da studiraju, jer nisu mogli ovde da se upišu ako im je otac bio neki ugledni privrednik, nego su išli u Ljubljanu ili u Zagreb da studiraju, jer ovde za njih nije bilo mesta. Tu se radi o moralnim pitanjima. Znate, ako se kaže da treba da se vrati ova imovina i da je to moralno, političko pitanje i demokratsko pitanje, to spada u one kategorije da, ako smo za to da se više nikada ne pojavi govor mržnje među nama, da se više nikada ne pojavi međusobno ubijanje, razračunavanje itd, onda ovaj zakon ima tu svrhu, i trebalo bi da ima.
Ali, on to nema, a valjda će imati neki budući zakon o denacionalizaciji, da se više nikad ne dogodi da se nekome zakonito stečena imovina oduzima. To ima isti takav značaj. Ovde se radi u stvari o zatiranju, i trebalo bi da se radi o zatiranju, jedne ekonomske prošlosti koja nas je dovela u stanje u kome smo sada. Zato je potrebna potpuna restitucija.
Znate, mi smo ponosni kao narod na svoju vojnu istoriju, na svoju političku istoriju, a zaboravljamo da narod ima i svoju ekonomsku istoriju, i da su nosioci te ekonomske istorije oni naši privrednici koji su stvarali ekonomsku podlogu i osnovu ovog našeg društva. I to društva koje se razvijalo na jedan moderan način, koje je bilo u Evropi kada je nacionalna valuta nešto vredela.
I mi da nismo tim ljudima oduzeli imovinu i da su oni mogli da je uvećavaju, nikada ne bi došli danas u ovaj položaj da strepimo da li će nam neko dati studiju o izvodljivosti, gospodo. Mi bi davno bili, još pre 60 godina, u Evropi, a vremenom bi, odavno bili i u Evropskoj uniji, odnosno još Evropskoj ekonomskoj zajednici. Dakle, ovde se radi o istorijskim pitanjima, o stavu kakav ćemo imati ne samo u odnosu na ono juče, nego u odnosu na ono sutra. Hvala vam.