Dame i gospodo narodni poslanici, član sam Odbora za pravosuđe ove skupštine, ali sam bio i član Odbora za pravosuđe i upravu one prve višestranačke Skupštine koja je birana 1990. godine i koja je 1992. godine izabrala oko 2.300 sudija i nekoliko stotina javnih tužilaca. Moram da kažem da ovaj napredak o kome je ovde bilo reči nije nikakav napredak u odnosu na to vreme, jer ovo je veliko nazadovanje. Tada smo mi savesno i mesecima birali sudije i javne tužioce. Mesecima je to trajalo, svakog radnog dana u nedelji smo se mi sastajali, imali vremena za konsultacije, birali, imali obaveštenja, pribavljali obaveštenja itd.
Danas smo u jednoj situaciji koja je dovela Narodnu skupštinu u jedan ponižavajući položaj, članove Odbora za pravosuđe i upravu takođe. Molim vas, mi smo dobili materijale o izboru, odnosno o Predlogu Visokog saveta pravosuđa u četvrtak, u petak je zakazana sednica, protivno Poslovniku, jer po Poslovniku, mora da se zakaže sednica odbora pet dana unapred, a može neki put i u kraćem roku, ako je to opravdano, a da li je to ovde bilo opravdano, ja ne znam.
Molim vas, ja vas podsećam, na brzu ruku sam izvršio jednu proveru, 800 kandidata je ovde bilo za javne tužioce i za zamenike javnih tužilaca. Predložena su 72 kandidata, i recite mi ko je to u stanju da pročita, a kamoli da proceni i da prikupi obaveštenja od četvrtka do petka kada je bila zakazana sednica Odbora za pravosuđe.
Ja na taj odbor namerno nisam došao, jer ne prihvatam da se za jedan dan o tako krupnim pitanjima izjašnjavam, ali sam došao na ovaj drugi odbor koji je zakazan za ponedeljak 28. juni. Moram vam reći, tu je sa gledišta ozbiljnog rada takođe bila jedna katastrofa, prelazilo se sumarno, na brzinu, takođe, bez određenih podataka, a posebno bez podataka relevantnih od strane Visokog saveta za pravosuđe.
Ja moram da vam kažem da u odnosu na Visoki savet pravosuđa, ja lično imam velike primedbe, ali ne samo ja, imaju i članovi Odbora, odnosno sa Visokog saveta pravosuđa. Pred sobom imam dopis gospodina Vladimira Šešlije koji je član Visokog saveta pravosuđa kao predsednik Advokatske komore. On je protestovao pismeno Visokom savetu za pravosuđe što je materijal njemu dostavljen u petak 18. juna a sednica sa ovako obimnim materijalom, sa 800 kandidata i sa 72 predložena kandidata, ta sednica je zakazana za 21. juni, dakle, za tri dana.
On je protestovao, on se uzdržao od glasanja, on smatra da je advokatura koja je po zakonu zastupljena u Visokom savetu pravosuđa onemogućena jednostavno da izvrši svoju funkciju i obavestio je o tome i Visoki savet pravosuđa i ovim pismom je obavestio poslanike u Narodnoj skupštini, bar je nas obavestio. Sa tim pismom, protestom gospodina Šešlije, kao predsednika Advokatske komore Srbije, saglasila se u svemu i Advokatska komora Vojvodine, čije pismo takođe imam.
Dakle, ove brojke od 800 kandidata i 72 predložena kandidata najbolje kazuju da se ništa ne može rešiti u roku od jednog dana, kako je i bila zakazana sednica od četvrtka na petak, a onda je bila u petak odložena da bi članovi Odbora za pravosuđe mogli za dva dana, za vreme vikenda da prikupe određena obaveštenja.
Neozbiljnost velika i napredak nikakav u odnosu na raniji rad ove Narodne skupštine. Izveštaji koji su dostavljeni Odboru za pravosuđe u Skupštini Visokog saveta pravosuđa, osim što su manjkavi sa ove tačke gledišta da određeni članovi Visokog saveta pravosuđa uopšte ne mogu da uzmu učešća i odbijaju da uzmu učešća u radu Saveta, kao što je gospodin Šešlija, vrlo su sumarni, vrlo kratki i sadrže, imate pred sobom sve te biografije, nekoliko šturih rečenica, nepotpunih, ko se kada rodio, kada je diplomirao, gde je radio, nikakve ocene nema, ni u jednom izveštaju o radnim kvalitetima predloženih kandidata, a kamoli o moralnim ocenama određenih kandidata. U toku sednice Odbora za pravosuđe čuli smo da su neki predloženi od strane Visokog saveta pravosuđa pod krivičnim progonom, odnosno da su protiv njih ponesene krivične prijave. Valjda bar takav podatak smo mogli dobiti za pojedine kandidate.
Zašto je bilo potrebno da se sve ovo radi po hitnom postupku? Zašto ovako hitnom za dva tri dana? Ne vidimo nikakvu potrebu za tim, a pogotovo što je to pred leto, bez obzira na ove rokove, jer mi smo rokove mogli da produžimo, a da savesno razmotrimo i da se dogovorimo, kao što se i sada dogovaramo, pa zato ova sednica i kasni, temeljno i ozbiljno o svim kandidatima. Kada bismo imali jednu veću dozu odgovornosti, mislim da bi Narodna skupština trebalo da odbije sve predložene kandidate kao protest i da zatraži jedan drugi rok i sebi da odredi drugi rok da se na jesen izjasnim o svemu ovome. To bi bilo dostojno jedne skupštine koja vodi računa o svom dostojanstvu.

Pošto je gospodin predsednik Odbora tražio od mene objašnjenje, ovaj dopis upućen je Visokom savetu pravosuđa, a ja imam samo njegovu kopiju.
(Branislav Ristivojević: Zašto mi nemamo?)
Ne znam zašto vi nemate gospodine.
(Branislav Ristivojević: Otkud vama?)
Dobio sam ga od gospodina Šešlije. Niste vi Visoki savet pravosuđa.
(Branislav Ristivojević: Pokažite papir.)
Zašto da vam podelim? Prema tome, Visokom savetu pravosuđa je uputio gospodin Šešlija, predsednik Advokatske komore, pa stavlja primedbu da advokatura koja po Zakonu jeste član Visokog saveta pravosuđa ne može da učestvuje ravnopravno u postupku.
Drugo, želim da kažem, od četvrtka na petak u stvari sa 800 kandidata gde je predloženo 72. To se smatra normalno, uprkos Poslovniku koji kaže da u roku od pet dana, kaže Poslovnik, istina, može i kraće u opravdanim slučajevima. Da li je ovo opravdan slučaj sa ovolikom problematikom, sa ovakvim dnevnim redom, sa toliko kandidata da se od danas do sutra održava sednica Odbora za pravosuđe. To je neozbiljno.

Gospodin ministar je tražio objašnjenje i nije dobro interpretirao. Malopre sam mu dao ovo da pogleda, nije dobro pogledao. Pročitaću vam taj deo, podsećam da su spiskovi prijavljenih kandidata za izbor javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, a molim vas, radi se o tužiocima, a ne o sudijama, dostavljenim u petak 18.6, a sednica je zakazana za ponedeljak 21.6. Dakle, radi se o javnim tužiocima i radi se o roku od petka do ponedeljka za spremanje i pripremanje rasprave.

Dame i gospodo, dobili smo mišljenje Vlade o ovom amandmanu, gde smo mi predložili da se taj stav 1. briše jer je isti kao što je bio u starom zakonu, da on otklanja nejasnoće.
Pročitaću vam stari i novi stav, pa vi vidite da li otklanja nejasnoće i koliko su oni različiti.
Kaže: "Ustanova može da obavlja i drugu delatnost koja je u funkciji obrazovanja i vaspitanja (u daljem tekstu: proširena delatnost), pod uslovom da se učenici angažuju u okviru praktične nastave i da se radom nastavnika ne ometa ostvarivanje delatnosti obrazovanja i vaspitanja." To je bio stari tekst.
Novi tekst je sledeći: "Ustanova može da obavlja i drugu delatnost koja je u funkciji obrazovanja i vaspitanja (u daljem tekstu: proširena delatnost) – potpuno isti tekst – pod uslovom da se njome ne ometa obavljanje delatnosti obrazovanja i vaspitanja. Učenici mogu da se angažuju samo u okviru praktične nastave, a nastavnici ako se ne ometa ostvarivanje obrazovno-vaspitnog rada."
Ovde nema apsolutno nikakve razlike ni u rečima, ni u rečeničkom sklopu, jedino u rasporedu reči u okviru jedne iste rečenice, a o suštini nema ni govora.
Dakle, malo je to uvredljivo da se na ovakav način odbija amandman sa jedne strane, a sa druge strane uliva nepoverenje u sam zakon i u predlagača, jer ako se menja jedan stav jednog člana na ovakav način, dakle potpuno nepotrebno, onda se čovek pita kako to izgleda u svemu ostalom i koliko je to površno, odnosno kako se prišlo promeni ovog zakona. Moglo je da se govori tu o suštini i suština ovog člana nije ni dodirnuta, ona se odnosi na stari zakon, a mogao je stari zakon da bude popravljen.
Tako se u stavu 2. govori da proširena delatnost ustanove, dakle neke škole, može da bude davanje usluga, proizvodnja i prodaja, pod uslovom da se ne ometa kvalitetan nastavni proces. Mi znamo da ima nekih ustanova koje su komercijalizovale svoj rad, koje u uslovima, istina slabog ličnog dohotka nastavnika, poboljšavaju nastavnička primanja i možda nešto doprinose budžetu, ali to ne može biti bez stalne kontrole koja ovde u stvari nije predviđena.
Moguće je da se obavlja neka proizvodna delatnost, da se daju neke usluge u nekim specijalizovanim ustanovama, ali čim se tu govori o prodaji, to je stvar koja nije spojiva ni sa vaspitanjem ni obrazovanjem. Mi smo tamo decu poslali da uče školu, a ne da rade, da prodaju nešto i da se bave trgovinom, i to je čista komercijalizacija, i toj stvari je moralo, to je suština, da se pokloni dužna pažnja i da se obezbedi kontrola, ako je to dozvoljeno od strane Ministarstva.
Ne da se načelno samo kaže, u ovom članu koji je bio prethodno, da Ministarstvo vrši nadzor nad ustanovama. Kakav nadzor? U ovome je potreban stalni nadzor i to je potrebno u članu 4. da se obrazloži i da se suština ovog problema dotakne.
Ovako kao što vidimo, učinjena je samo promena rečeničnog reda, i to narod kaže - Živ mi Todor, da se čini govor, ali nikakav novi kvalitet nismo dobili, i radi toga mislim da treba ovaj amandman usvojiti. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon ide u jednom sasvim pogrešnom pravcu. Umesto da se Vlada koncentriše na pomoć i efikasnost pravosuđa, da se koncentriše na to da sud bolje, brže, efikasnije radi, mi imamo situaciju da se to toleriše i ne samo da se toleriše nego da se takvo stanje produžava, da se komocija suda apsolutno podržava. To je jedno pitanje.
Drugo pitanje je kako to da se jedan ovakvo važan zakon opet donosi na brzinu, na brzu ruku, preko kolena, bez konsultacija sa širom profesionalnom i stručnom javnošću. Ja dobijam pozive od velikog broja naših vrhunskih stručnjaka, sudija, advokata, koji pitaju šta se to dešava, mi pojma nemamo, čujemo za neke velike promene, neka nova strogost koja je protiv intencija Saveta Evrope u koji smo primljeni, koja će dovesti do nesigurnosti itd. Niko ne zna ništa. Mi čujemo sada od ministra da je tu neki krug stručnjaka učestvovao u donošenju ovog predloga. Malo ću kasnije osvetliti rad tih stručnjaka zato što su učinjeni neki bitni i teški propusti, gramatički i logički, u tekstu ovog zakona.
Nije bilo nikakvog razloga za Vladu Republike Srbije da nas opterećuje sa Zakonom o sprečavanju sukoba javnog interesa koji će ko zna kada stupiti na snagu i koji nije od nekog velikog značaja. Naime, trpi velike kritike javnosti. Nedavno smo raspravljali o Zakonu o prekršajima kao prioritetnom, umesto da smo prvo raspravljali o jednom ovako krupnom zakonu koji zadire u slobodu i prava građana i koji treba da je naša prva briga, ne samo zbog nas samih nego i zbog sveta koji nas dobro gleda i posmatra šta se ovde radi.
Rešenja koja se ovde nude su prilično drastična. Već je na to ukazano - pritvor sedam i po godina; neke disciplinske mere u vođenju postupka; po 10 puta povećane novčane kazne, za šta nema nikakvog opravdanja; ali, da budemo sada i konkretni.
Imate tačku 9) u članu 2. Predloga, gde se kaže da lice ima pravo da zahteva naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Ovo je suženo pravo u odnosu na član 14. Zakona, koji se ne menja, koji kaže da ima pravo ne samo na naknadu štete, nego ima pravo na rehabilitaciju i ostala prava utvrđena zakonom. Dakle, vi u okviru jednog istog zakona imate dva rešenja koja su apsolutno inkompatibilna, odnosno nisu potpuna. Ona se ne poklapaju i ona dovode u nedoumicu na šta onaj ko je okrivljen, odnosno ko je lišen slobode, ima pravo.
Druga stvar, u istom članu se dodaje stav 3, pa se kaže, s obzirom na onu odredbu prethodnog stava 2, da lice lišeno slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će nadležni istražni sudija hitno ispitati zakonitost njegovog pritvora itd. U prethodnom stavu, koji ostaje, stoji da se ima izvesti svako pritvoreno lice hitno pred istražnog sudiju. Šta ima neko da se obraća i da pokreće postupak pred istražnim sudijom za svoj neosnovani pritvor, kada je već prethodnim stavom predviđeno da se on ima hitno privesti istražnom sudiji? Nema nikakve logike.
Osim toga, kakvo je to nedemokratski ustrojeno pravo da okrivljeno lice lišeno slobode pokreće neki postupak za dokazivanje neopravdanog lišenja slobode, a izvedeno je pred istražnog sudiju? Nije dužan istražni sudija, on je dužan kao predstavnik vlasti, predstavnik države, onaj koji garantuje zakonitu primenu propisa, da odmah vidi da li je neko zakonito ili nezakonito lišen slobode i da ga oslobodi. Kako ima smisla da se pokrene neki postupak pred istražnim sudijom, pred kim je već neko doveden i daje iskaz. Dakle, jedna odredba koja apsolutno nije razumljiva. Sada se ja pitam koje su to kolege stručnjaci, verovatno su radili na brzinu, koji su ovakve stvari propustili?
Dalje, moram da kažem da u članu 48. Predloga zakona ovo što je navedeno da se umeće kao rečenica nema logičku i gramatičku vezu sa samim članom. Prema tome, upozoravam na to da je potrebno da se to ispravi.
Dalje, da je bilo ozbiljnosti i da je bilo stručnog rada na ovom zakonu, zar se nije mogla glava 29a, koja govori o organizovanom kriminalu i gde imate u članu 504. skoro 30 slova (504a, 504b, 504g), urediti ovim zakonom, nego to ostaje kao jedna aljkava posledica rada? Zar nije mogao da se uredi taj zakon sa gledišta jednog normalnog i pismenog zakona, kako se to zahteva?
Ima i drugih grešaka koje nisu obuhvaćene. Recimo, ovim zakonom je trebalo obuhvatiti član 504z, gde se u stavu 2. kaže sledeće: "Postupak prema svedoku saradniku će biti obustavljen do glavnog pretresa". Svi koji su radili na ovom zakonu, a bio sam sa njima u vezi, govore da je to jedna gramatička greška, da nema nikakvog smisla i da treba da stoji: "do kraja glavnog pretresa". Zaista, ovako kako je napisano nema nikakvog smisla.
Što se pritvora tiče, mi smo dali amandman na odredbu tačke 5) gde se kaže: "ako je opravdano, ako su teške posledice" itd. To treba ukinuti. Ovde su kolege vrlo argumentovano o tome govorile. Ako to ostane rezerve radi, hteo bih da kažem da bi bilo nužno da sam predlagač zakona unese da se okolnosti opravdanosti i teških posledica koje nalazi sud moraju detaljno obrazložiti.
Mi znamo iz prakse da je sudovima najlakše da kažu da je opravdano s obzirom na okolnosti, teške posledice itd. i ne obrazlažu, tako da je jedno takvo rešenje o pritvoru vrlo teško ispitati, odnosno nemoguće ga je ispitati. Onda dolazi do toga da Vrhovni sud vremenom popušta pred takvom praksom okružnih sudova i dolazi do daljih nezakonitosti.
Mislim da je ovo jedan zakon koji, ako bude donesen, treba da bude privremen. Izgleda da on služi jednom političkom trenutku. Možda se to mora prihvatiti u ovom času, možda, to ne znam, zavisiće od većine ovde, ali mislim da on neće biti dugovečan i da ne služi na čast predlagačima.

Dame i gospodo narodni poslanici, reče sada predsednik Skupštine da je Zakonodavni odbor predložio da se ovaj amandman odbije. Ne znam kako je to moguće da je zaključio, jer je ovaj amandman u direktnoj suprutnosti sa Zakonom o advokaturi, jer je takav stav Zakonodavnog odbora.        Zakonom o advokaturi je predviđeno nešto sasvim drugo nego u ovom zakonu.
Dakle, šta smo predložili ovim amandmanom? Mi smo ovim amandmanom predložili da se ne može odnositi na advokate. Advokati svoj status i svoje pravo na vršenje advokature, po Zakonu o advokaturi i uvek do sada, po svim zakonima o advokaturi, stiču upisom u imenik advokata i gube status advokata ispisom iz imenika advokata.
Ovo je suštinsko za obavljanje advokature i za nezavisnost advokature od kada advokatura postoji, a to je tekovina demokratije, još od Francuske revolucije. Nezavisnost advokata je nužna, kao što daje pravo narodnim poslanicima na imunitet Ustav, i to ne zato da bi ga, naravno, narodni poslanici uživali i kršili zakon, nego da bi mogli da doprinesu utvrđivanju istine.
Tako je isto Zakon o advokaturi i advokatura u celini, svetska advokatura, zamišljena služba prema državi, prema uopšte društvenim institucijama, jer oni sami, advokati, sebe biraju i sami sebe isključuju iz te profesije. Hoću da vam kažem da od kada je donet Zakon o pravozastupnicima, a to je još doneo knez Mihajlo, nije se usudio da ovakav zakon predloži kao što ovde imate u članu 2. da advokati stiču pravo obavljanja delatnosti upisom u neki registar, drugi, osim u onaj registar koji vodi Advokatska komora na osnovu odluke određenih organa Advokatske komore.
Nije se to usudio ni kralj Aleksandar za vreme diktature, nije se usudio ni Josip Broz, nije to uradio ni Slobodan Milošević, a ovim zakonom advokati de facto gube nezavisnost, jer po zakonu stiču pravo i gube pravo upisom u neki administrativni registar, upravni registar.
Moram da kažem još i sledeće: ovde je bilo govora o raznim rešenjima za registar, tako da neke zemlje, čuli smo, kao Francuska, Nemačka, imaju sudski registar, a druge zemlje opet imaju upravni registar. I jedne i druge, i one zemlje koje to regulišu administrativnim putem i one koje to regulišu u okviru sudova, sve te zemlje ne obuhvataju advokate ovim registrom privrednih organizacija. Sve zemlje imaju moderne advokatske komore i advokatura se stiče i prestaje upisom u imenik advokata, čime se čuva nezavisnost advokature kao jedne od najvažnijih institucija koje imamo u našem modernom demokratskom sistemu.
Mislim da će ovaj amandman, uprkos ishitrenoj odluci Zakonodavnog odbora, jer kažem oni očigledno nisu imali u vidu da je odredba u suprotnosti sa Zakonom o advokaturi, da će ovaj amandman biti usvojen, tim pre što ga podržava i poslanička grupa G17 plus. Mislim da će ga još neke grupe predložiti, a kako smo mi čuli.
Inače, to bi bio zaista otvoreni napad na nezavisnost advokature, a to znači i na razvoj demokratije. Ne možemo mi biti za razvijeno demokratsko društvo, a na ovaj način protiv nezavisnosti advokature. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, nešto škripi sa zakonima koje smo do sada imali prilike da donesemo. Izborni zakon oko dijaspore doživljava katastrofu, Zakon o sukubu interesa, u smislu onih koji su se prijavili, koliko će on biti efikasan; Zakon o sukobu interesa doživljava velike kritike u javnosti i medijima; Zakon o poreskom postupku, rekli smo, otvara neke probleme u vezi sa korupcijom, jer je jeftinije dati mito ili platiti kaznu.
A ovaj zakon, prelazim sada na njega, isto tako izgleda kao jedan zakon koji je na brzinu spremljen i lomi stvari preko kolena. Pre svega, mi pitamo otkud nadležnost Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom u vezi sa jednim zakonom koji se tiče našeg unutrašnjeg pravnog poretka. Mi to nikako ne možemo da razumemo. To bi bilo u nadležnosti Zakona o pravosuđu ili Zakona o državnoj upravi i tako dalje.
Druga stvar, kada se ovako stvari lome preko kolena, ignoriše se stručna javnost, s jedne strane, i pokušava poluinformacijama da se ubedi Narodna skupština da je to dobar zakon koji mi treba da podržimo. Taj zakon, odnosno predlog zakona, bio je razmatran u jednoj sednici svih viših privrednih sudova u Srbiji 17. marta ove godine i svi kolegijumi privrednih sudova, svih privrednih sudova u Republici, dali su zaključak, koji ću vam sada pročitati, a koji glasi: "Svi predsednici trgovinskih sudova stoje na stanovištu svojih kolegijuma, izražavaju jedinstven stav u pogledu nadležnosti upisa privrednih subjekata, te predlažu za isti da treba da ostane u okviru sudske nadležnosti." Predlažu da se uputi inicijativa nadležnim ministarstvima i Zakonodavnom odboru, i tako dalje.
Sada postoji pitanje zašto mi to nismo dobili, zašto o tome nismo obavešteni i to je jedan zakon koji naravno duboko seže u pravne odnose, u pravni poredak, i ko će drugi da se izjasni o tome nego privredni sudovi. Privredni sudovi su se izjasnili, ali nam niko ovde nije kazao da su oni protiv ovog zakona i da predlažu da se drži staro postojeće rešenje.
Drugo, kada je reč o poluinformacijama, nekako se stavlja na znanje kao da je to neki uslov, evropske direktive, da je to najbolja evropska praksa, a ne kaže se zbog čega. Poziva se na Internet, kao da se ne mogu drugi sistemi umrežiti danas i povezati Internetom, i tako dalje. Istina, kaže se da su Francuska, Nemačka i Austrija zemlje od kojih smo mi nasledili pravnu tradiciju, ostale kod ovog sistema, pa se ne kaže šta to fali u nemačkom privrednom sistemu i nemačkoj efikasnosti, kada su oni sve to zadržali. U Francuskoj, u Austriji i tako dalje.
Danas je donekle nepotpuna informacija, pa nam se ne kaže da Hrvatska, a naročito Slovenija, koja je ovih dana primljena u EU, takođe je zadržala sistem sudske registracije privrednih subjekata.
To su poluinformacije, a informacija prava bi bila da nam se kaže zašto to Slovenija nije uradila, zašto to Austrija nije uradila, zašto to Nemačka nije uradila, a ne da se kaže da Austrija, Nemačka, Francuska, Slovenija, Hrvatska i tako dalje imaju stari sistem, koji kao nije efikasan. Zbog čega nije efikasan?
Zašto mi nismo poslali tamo nekog da vidi kako su oni to rešili, jer sigurno nisu rešili na neefikasan način. Uopšte da kažemo, kada u ovom pravnom poretku hoćete neku stvar da učinite boljom, onda obično iz upravnog sektora prebacujete na sudski sektor, jer se zna da sud ozbiljnije radi, da radi po određenoj proceduri i to je opšte mesto.
Ovde je sasvim nešto suprotno. Ovde iz sudske nadležnosti nešto prebacujemo u upravnu nadležnost. Pri sadašnjem stvanju stvari, pri našoj zapuštenoj administraciji, mi se nalazimo u situaciji da ćemo se ozbiljno zaglaviti ako prihvatimo ovaj zakon u administrativnom pogledu i to na jedan način da mi se čini da je ovaj zakon jedan skok u mrak. Zašto kada već registar postoji, a postoji potreba i za centralizacijom.
Da se mi razumemo, niko nije protiv centralizacije ovih svih podataka. Svi smo svesni da postoji jedan čitav niz privrednih subjekata, a to su mali preduzetnici koji su kod opštine registrovani, svi oni mogu biti registrovani kod privrednih sudova i sve ove donacije koje smo dobili se mogu upotrebiti za unapređenje postojećeg sistema, koji je tradicionalno naš i koji mi poznajemo.
Pravna pitanja, ona nisu samo pravna i politička, ona su i kulturna, i tradicionalna. Zašto mi od onih od kojih smo učili i od kojih smo primenili registraciju ne odemo da vidimo kako su to oni unapredili, kako su osavremenili, da ostanemo kod tog sistema i da ne stvaramo jedan stalni proces, da počinjemo iz početka, a ne znamo kako će se završiti.
Isto je tako važno za privredni registar, sa kim mi poslujemo. Da li mi poslujemo najviše sa skadinavskim zemljama, čiji je ovo sistem, ili mi poslujemo najviše sa Nemačkom, koja je naš privredni partner najveći, Austrijom, Italijom, Slovenijom; pazite, Italija ima sasvim drugi sistem kod privrednih komora; Hrvatskom, našim okruženjem ovde.
Pa kada Nemac čita našu registarsku prijavu, njemu će ona biti bliža nego da je ona skadinavska, pošto mi nećemo uspeti, a to je sigurno, za kratko vreme da postignemo one visoke skadinavske rezultate i efekte koji inače taj sistem verovatno ima. Dakle, zalažući se da ostane kod sudova registracija, da ona ostane u sudskoj domeni, isto tako protivimo se ovoj agenciji.
Ona izgleda kao ni riba ni devojka, niti je državni organ, niti je javna služba, ima neki upravni odbor, to mora da bude državni organ, koji deluje i radi po jasnim zakonskim propisima i tu nema nikakvo mesto ni upravni odbor, ni neka demokratska uprava, to treba da bude državni organ par ekselans.
Zato predlažemo da se ceo registar objedini u okviru Višeg privrednog suda u Beogradu, jedno posebno registarsko odeljenje, gde bi se vršila registracija, odnosno ne registracija, nego da bi se vršila evidencija, vodila evidencija svih privrednih subjekata u Republici Srbiji. Samo tako uspećemo da za kratko vreme rešimo ovaj problem, ako je on baš tako velik.
Izbeći ćemo onu situaciju koju smo imali sa apelacionim sudovima, sa velikim ambicijama apelacioni sudovi su u ovoj skupštini branjeni, a isticano je da bez apelacionih sudova mi ne možemo jedno i drugo, a onda je ispalo da se odlažu i njihova primena počinje od 2007. godine. Dakle, mnogo dalje nego što je imalo smisla da se donosi taj zakon. Moglo je to da se reši 2006. godine ili 2007. godine i da se to pripremi na vreme, dobro i temeljno, a ne da se dovede do jednog haosa koji je morao da ispravlja čak Ustavni sud. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na ove drakonske kazne, posledice prekršaja, kazne zatvora itd, koje su u jednom neprimerenom obliku i neprimerenoj visini predviđene, hteo bih nešto da kažem, da ne bude da nije rečeno sa ove govornice Narodne skupštine Republike Srbije. Naime, mi smo 28. februara 2003. godine u Saveznoj skupštini usvojili Povelju o proglašenju ljudskih i manjinskih prava i građanskih sloboda.
U toj povelji, za šta smo mi dobili visoka međunarodna priznanja da je takva jedna povelja u našoj sredini usvojena i da je to znak našeg približavanja svetu, to je poznata stvar, stoji kako je zajamčeno pravo na imovinu i da se niko po članu 23. ne može lišiti svojine, osim u javnom interesu, a on je utvrđen na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti manja od tržišne, osim da bi se obezbedila naplata poreza, drugih dažbina ili kazni.
Ali, povelja u svom članu 5. predviđa jedno značajno ograničenje, pa se kaže - pri ograničenju ovih ljudskih i manjinskih prava i tumačenju ovih ograničenja, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koja se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu između ograničenja i njegove svrhe i o tome da li postoji način da se ta svrha postigne sa manjim ograničenjem prava.
Dakle, ne može se zakonom očigledno predviđati ovako visok cenzus kazni, ovako neprimerene kazne, ovakvo uvećavanje od 20%, ono nije podobno i nije u skladu sa Poveljom o ljudskim pravima, sa kojom smo se mi saglasili, izglasali je i zbog čega treba da uživamo međunarodni tretman za poštovanje. Hvala lepo.

Pored onoga što sam govorio prošli put o Povelji o ljudskim pravima, na koju se niko nije osvrnuo, a koja je suštinska stvar u savremenim svetskim odnosima, a posebno evropskim, hoću da kažem još jednu stvar koju smatram vrlo bitnom, a koju niko ovde nije imao u vidu. To je da ovakav raspon kazni i ovako velike kazne mogu uvećati korupciju, koja inače postoji u našim redovima, a posebno u redovima poreskih organa. To je jedna velika opasnost. Zato upozoravam Vladu da i sa te tačke gledišta povede računa i da smanji ove kazne, kako ne bi dozvolila da se i na taj način kompromituje državna politika.

Gospodine predsedniče, reklamiram povredu Poslovnika, član 81. u kome piše da sednice Skupštine u određenim danima počinju u 10,00 časova, pa vas molim da nam objasnite da li sednica počinje u 10,00, u 10,30, u 10,45 ili kada vi dođete na sednicu. Nema problema i bez povrede Poslovnika što se tiče naše poslaničke grupe, ali da onda znamo da sednica Skupštine počinje kada uđe predsednik u salu, jer poslanike dovodite u neravnopravan položaj, sumnjam da neki poslanici znaju kada ćete vi da uđete u Skupštinu, pa da onda dođu. Molim da se nadležni odbor izjasni o ovoj mojoj primedbi.

Koleginice i kolege narodni poslanici, u Predlogu zakona predviđa se u članu 9. da je moguće da funkcioner bude član samo jednog upravnog ili nadzornog odbora javnog preduzeća i tako dalje. Mi smatramo da je to apsolutno isključeno. Funkcioner ne treba da bude član nijednog javnog upravnog odbora; jer, šta se u stvari postiže ovakvim predlogom zakona? To znači, ja sam ministar za energetiku i mogu da budem predsednik upravnog odbora NIS-a ili EPS-a, a zašto da budem član i drugih upravnih odbora; ja u stvari kumuliram funkcije na jednom najopasnijem mestu u društvu, i to se ovde dozvoljava i to je apsolutno neprihvatljivo.
U tom smislu, amandman glasi da funkcioner ne može biti član ili predsednik upravnog odbora javnog preduzeća ili javne ustanove i tako dalje. Znači, tu je baš osnov svake korupcije i mogućnosti za zloupotrebu. Iz toga smo isključili narodne poslanike, jer narodni poslanici su direktno birani. Oni uživaju direktno poverenje naroda. I, javna preduzeća pripadaju svima, ne samo Vladi, ona pripadaju državi, a država i Vlada narodu, i to nije isto, pa tako i narodu, slažem se.
Prema tome, Narodna skupština je organ koji uživa opšte narodno poverenje, uživa suverenost i mislim da narodni poslanici, kao takvi uopšte ne spadaju u ovaj zakon, a ovo stoga što je s pravom kolega Krasić sa ove govornice istakao da nema ustavnog osnova u mnogim pitanjima koja su vezana za ovaj zakon, a posebno u odnosu na narodne poslanike.
Ja ću vam citirati sada član 73. tačku 10) Ustava Srbije koja kaže da Narodna skupština bira i razrešava funkcionere, dakle, funkcionere, a oni spadaju u jednu drugu kategoriju narodnih poslanika, ali tačka 11) kaže da "Narodna skupština obavlja kontrolu nad radom Vlade i drugih organa i funkcionera odgovornih Narodnoj skupštini, u skladu sa Ustavom i zakonom".
Ovim predlogom zakona uvodi se direktna kontrola nad Narodnom skupštinom, i to od lica koja apsolutno nikakve veze sa vlašću i sa voljom građana nemaju. Mi ćemo o tome govoriti još povodom nekih drugih amandmana, a za sada toliko. Hvala lepo.

Malopre sam govorio o narodnim poslanicima. Sam zakon na nekoliko mesta uočava da funkcioner i narodni poslanik nisu jedno isto i onda pravi neke izuzetke; i ovde je to uradio, omogućio je da narodni poslanici obavljaju neke upravljačke funkcije, odnosno da vrše svoja upravljačka prava, kao članovi upravnog odbora itd.
Ovde je samo napravljena jedna mala greška - nisu spomenute samostalne delatnosti, samostalni privrednici, odnosno preduzetnici, advokati, javni beležnici, veštaci, prevodioci itd. Oni ne vrše u svom poslu nikakva upravljačka prava, pa tako treba prvo samo navesti da narodni poslanici i odbornici mogu da nastave vršenje svoje preduzetničke i samostalne delatnosti. Utoliko mislim da treba da se dopuni ovaj član, inače mislim da je on sasvim u redu. Hvala.

U Predlogu zakona je predloženo, kao što znate, i ovde je citirano, da tri člana ovog republičkog odbora predlaže Vrhovni sud, jednog Advokatska komora, 10 kandidata SANU. Ovde je sad već bilo reči o pitanju da li to pripada SANU ili joj ne pripada.
Ima jedna velika razlika između Skupštine, za koju se mi zalažemo da bira članove, i SANU - SANU sama sebe bira, a Skupštinu biraju građani Srbije, i to je velika razlika i zbog toga je suštinska.
Druga stvar o kojoj se radi, to je da je ovo malo uvredljivo, naročito za SANU. Vi vidite da Vrhovni sud direktno bira tri člana, da Advokatska komora direktno bira, a SANU samo predlaže, i to sasvim nije jasno, zašto ta diskriminacija, jer mi ne vidimo osnova ni zašto bi Advokatska komora (iako sam ja advokat, nas nekoliko advokata smo razgovarali o tome) imala tu privilegiju da kontroliše funkcionere i poslanike Narodne skupštine. Mi ne vidimo za to nikakav razlog.
Posebno ne vidimo da jedna takva ozbiljna ustanova koja nema nikakve veze sa korupcijom, sa političkim životom, i ne treba da ima, možda ima sa društvenim, ali sa političkim životom, sa takvim pitanjima koja se tiču odnosa između materijalnih interesa, bave se naukom, fundamentalnim naukama, medicinom, a posebno oni koji se bave (veliki broj članova SANU su umetnici) slikanjem, pevanjem, sviranjem, sada treba da predlažu ljude koji će kontrolisati Narodnu skupštinu i funkcionere Vlade Republike Srbije. Nije nam to jasno i mislimo da je to izuzetak, jer u svetu nigde ne postoji takvo rešenje. Tražili smo u uporednom pravu da li neka akademija nauka ima ovakva ovlašćenja i nismo našli.
Dakle, predlažemo u amandmanu da odbor ima sedam članova, da jednog predlaže predsednik Republike, dva člana Vlada Republike Srbije, dva člana Visoki savet pravosuđa i dva člana Narodna skupština Republike Srbije, a da ih sve, i to pojedinačno (to je vrlo važno pitanje, da li će oni biti kao tim birani ili pojedinačno), bira Skupština Republike Srbije.
Ono što je važno, iskoristiću ovu priliku jer imam još koji minut, želim da kažem - odsustvo dvostepenosti kod ovog republičkog odbora nije ustavno, protivno je članu 26. Ustava. Ovaj odbor nema iznad sebe kontrolni organ i nema organ kome bi se onaj ko je podvrgnut njegovom sudu žalio.
Član 26. Ustava kaže - svakome se jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se rešava o njegovom pravu ili na zakonu zasnovanom interesu.
Mislim da bi jedna ozbiljna redakcija od strane Vlade i povlačenje ovog zakona u ovom trenutku, doterivanje na osnovu svega ovoga što je bilo rečeno u ovoj skupštini, zahtevali jedan ozbiljan pristup ovom pitanju koje je jako važno, ali koje je doživelo jednu tešku ocenu u ovoj skupštini i nema izgleda da nam donese, uprkos usvojenim amandmanima, neko povoljno rešenje. Hvala lepo.

Apsolutno znam da se u Akademiju samo stvaraoci biraju, a ne reproduktivni umetnici. Ja sam hteo samo da podvučem jedan vid kojim se ti ljudi bave. Oni, na kraju krajeva, komponuju da bi se nešto pevalo i da bi se nešto sviralo, na primer. Pomenuo sam i slikare. Prema tome, to nije tako inkompatibilno koliko je inkompatibilan predlog da Akademija nauka učestvuje u kontroli Narodne skupštine i to je bitno pitanje.

Kada se radi o ovom pitanju - ko razrešava članove republičkog odbora, u zakonu je predviđeno da odbor sam razrešava svoje članove. To je neprihvatljivo. Ako većinu članova treba da bira Narodna skupština, onda ih Narodna skupština mora i razrešavati.
To nije prihvatljivo tj. nikada u pravnoj praksi ne postoji to da člana razrešava samo telo ili odbor, nego se to rešava tako što ga razrešava onaj ko ga je birao. To je jedina logika. Zašto bi oni sami sebe razrešavali i imali neku kombinatoriku između sebe, koja može biti i politička, da neke članove uklone većinom glasova i da apsolutno dominiraju tim telom, koje je, kao što smo svi konstatovali, veoma važno.
Ali, na stranu to. Moguće je da mi i nemamo taj odbor, jer ovde je bilo govora o tome kako je Akademija nauka naša važna ustanova, kako je ona apsolutno dostojna da bude u centru društvenog života. Pa, to niko ne spori. Spori se samo pitanje da li ona to želi da radi. Uprkos tome što smo mi ovde od jednog akademika čuli danas da bi to bilo poželjno, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da to zaista želi SANU u celini.
Moguće je da dođe do ove situacije: kako je predloženo u zakonu, ona predlaže deset kandidata za članove tog odbora i može da dođe do toga da Srpska akademija nauka ne želi da predloži nijednog člana. Može se desiti da ona predloži deset, a da mi ovde ne izaberemo, Akademija se naljuti i kaže - dalje više neću da predlažem. U tom slučaju, mi uopšte i nemamo republički odbor. Govorim kakva su rešenja u zakonu, ne u vezi sa dostojanstvom ovog ili onog organa ili tela koje bira.
Ili, recimo, Advokatska komora. Može Advokatska komora doći do zaključka da ne želi da bira taj organ. Onda ostajemo na tri člana koja bira Vrhovni sud. Pitanje je da li će on hteti da izabere. Pretpostavljamo, pošto je državni organ, da će on pratiti ono što kaže zakon. Ostale društvene ustanove nisu dužne, i Komora i Akademija nauka, da to čine.
Prema tome, vrlo lako možemo ostati bez tog odbora, kod izbora, a isto tako dolazimo u rizik kako će se on razrešavati, ako sam sebe razrešava. To su rešenja koja su apsolutno nemoguća i neprihvatljiva. Mogao bih da dam i neke teže kvalifikacije, ali ne želim.