Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Aleksandar Martinović

Aleksandar Martinović

Srpska napredna stranka

Govori

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani predsedniče Republike Srbije, poštovana predsednice Vlade, dame i gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, braćo i sestre sa Kosova i Metohije.

Vi predsedniče niste hteli da iznosite mnogo detalja oko toga kako ste dočekani danas na ulazu u Narodnu skupštinu. Dočekani ste gore nego da ste ulazili u hrvatski Sabor ili da ste ulazili u parlament u Prištini. Boško Obradović je po svom dobro oprobanom receptu, verovatno po nalogu svog mentora Dragana Đilasa organizovao zasedu na vas, sa namerom da se sa vama fizički obračunaju i da bace ljagu i senku na sednicu Narodne skupštine. To narod treba da zna.

Dakle to je uradio Boško Obradović kao perjanica Dragana Đilasa, istog onog Dragana Đilasa koji je 6. februara potpisao sporazum sa narodom, ja ga imam u rukama, i nigde u tom sporazumu sa narodom nema Kosova i Metohije, ali ima predsedniče Republike medija i prva tačka sporazuma se narodom Dragana Đilasa je – obavezujemo se na zajedničku borbu za slobodne medije, u prevodu na jezik koji Dragan Đilas jedino razume, to su sekunde, to su reklame i to su milioni u njegovim džepovima. To narod treba da zna. Vi kao predsednik Republike ste verovatno smatrali da nemate pravo to tako otvoreno i jasno da kažete, ja kao narodni poslanik to pravo imam.

Vi ste dali veoma opsežne istorijske reminiscencije o tome šta nam se dešavalo u prošlosti. Ja neću da govorim svih 20 minuta, ali želim da kažem jednu stvar. Mi kao Srbi nemamo pravo na bilo kakav avanturizam. Podsetiću vas samo na jedan datum koji je paradigma našeg herojstva, ali i naše nacionalne tragedije. To je 27. mart. Dvadeset sedmog marta, odnosno u noći između 26. i 27. marta grupa oficira organizovala je vojni puč, srušila Vladu Cvetković-Maček i tog jutra 27. marta 1941. godine Vinston Čerčil je rekao jutros je Jugoslavija pronašla svoju dušu.

Nisu prošla tri dana, bilo je potpuno jasno da će Hitler da napadne Jugoslaviju, predsednik Vlade general Dušan Simović šalje Momčila Ninčića, ministra inostranih poslova kraljevine Jugoslavije u Berlin da mu kaže da je vojni puč unutrašnja stvar Jugoslavije, da mi ostajemo verni trojnom paktu. Nije uspeo da ubedi Hitlera. Šestog aprila je bombardovan Beograd i zahvaljujući 27. martu tom herojskom ali avanturističkom činu desio se neviđeni pogrom nad srpskim narodom. Da nije bilo 27. marta ne bi nikada bilo nezavisne države Hrvatske, ne bi nikada bilo Kraljeva, ne bi nikada bilo Kragujevca, ne bi nikada bilo streljanja našeg naroda u Mačvi, ne bi bilo šiptarskih zločina na Kosovu i Metohiji. Na tu vrstu avanturizma, na tu vrstu herojstva, a kada unapred znate da je stvar izgubljena, mi Srbi danas više nemamo pravo.

Vi ste ovde danas naveli nekoliko važnih statističkih podataka. U tom istom Drugom svetskom ratu svaki sedmi Srbin je izgubio život, a svaki 49 Englez je izgubio život. Pogledajte gde je sada Velika Britanija, a gde smo mi Srbi, i da li nam neko priznaje tu ulogu koju smo imali, antifašističku u Drugom svetskom ratu? Malo ko. Zašto ovo govorim? Nije vreme da budemo avanturisti, nije vreme da se lupamo u junačke grudi, kao što ste rekli i sami, nemamo više naroda za bacanje, nemamo više dece za stradanje, a i oni koji bi da ratuju za KiM oni bi da sede po beogradskim kafićima, a da tuđu decu guraju u rat.

Vi ste ovde gospodine predsedniče naveli nekoliko loših odluka koje je donela vlast od 2000. do 2012. godine. Pomenuli smo diskontinuitet sa Saveznom Republikom Jugoslavije. Dakle, tačno je da je Vojislav Koštunica u novembru 2000. godine tražio prijem u UN Savezne Republike Jugoslavije kao nove države. I to je još jedan argument u rukama naših neprijatelja da kažu – ta Savezna Republika Jugoslavije iz 2000. godine nije ona Savezna Republika Jugoslavija iz 1999. godine na koju se odnosi Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244.

Što se tiče kontinuiteta, tu stvari po Srbe ne stoje baš najbolje. Na krvi i na muci srpskih vojnika i na srpskoj pobedi iz Drugog svetskog rata, kontinuitet su ostvarili oni koji svoju državu u modernoj istoriji nikada nisu imali. Mi kada govorimo o kontinuitetu, ne govorimo samo o kontinuitetu ustavno-pravnom, nego i u međunarodno-pravnom smislu.

Slobodan Jovanović kaže – na međunarodnom planu šta je to država? Serija međunarodnih ugovora. Međunarodne ugovore koje je zaključila Kraljevina Srbija danas baštine, verovatno jednim delom i našom greškom, i Slovenija, i Hrvatska, i BiH, i Crna Gora i Makedonija. Jedna istorijska činjenica, jedan istorijski kuriozitet, Andrija Artuković, ustaški ministar pravosuđa, isporučen je Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji na bazi ugovora o ekstradiciji, koji je Kraljevina Srbija zaključila sa SAD. Zato je važno pitanje kontinuiteta. Pogrešnom politikom DOS-a, mi smo jednim delom izgubili kontinuitet i to je neoprostiva greška onih koji su, dolazeći na vlast 2000. godine, rekli da je KiM samo demokratsko pitanje, ništa drugo, ni nacionalno, ni političko, ni istorijsko.

Vi ste, gospodine predsedniče, ovde naveli čitav niz pogrešnih odluka bivšeg režima. Ja sam pronašao jednu odluku. Jedna odluka koja flagrantno, nedvosmisleno govori o tome šta je bila namera onih koji su 2000. godine došli na vlast i time ću za danas da završim.

Narodna skupština Republike Srbije, inače potpisnik ove odluke je gospođa Gordana Čomić, predsednik Narodne skupštine, Narodna skupština Republike Srbije je na sednici koja je održana 27. februara 2002. godine donela odluku o prestanku važenja Odluke o obrazovanju privremenog Izvršnog veća AP Kosova i Metohije i u članu 1. se kaže - prestaje da važi odluka o obrazovanju privremenog Izvršnog veća AP Kosova i Metohije "Službeni glasnik RS br. 33/98. To je bio početak odricanja od naših prava, to je bio početak odricanja od prisustva države Srbije na Kosovu i Metohiji.

Vi ste tu politiku gospodine predsedniče zaustavili i zbog toga imate nedvosmislenu podršku, pre svega srpskog naroda koji živi na Kosovu i Metohiji. Izbori u ove četiri srpske opštine su pokazali kome narod na KiM veruje. Veruje Vama i nije u pravu kolega Čedomir Jovanović kada je rekao da ste sami, niste sami, imate podršku poslanika SNS, imate podršku naših koalicionih partnera, imate podršku naše braće i sestara sa KiM, ali imate podršku i građana Srbije. Nemojte da potcenjujete naš narod, zna naš narod vrlo dobro i vrlo dobro razume šta je moguće, a šta nije moguće u današnje vreme i koje je rešenje racionalno i koje je rešenje realno za KiM.

Neko je danas rekao - nismo pitali narod ni kad smo smanjivali penzije. Pa, pitali smo ga. Pitali smo ga na izborima 2014. godine, opredelio se narod gospodine Vučiću za vašu politiku. Pitali smo ga 2016. godine, opredelio se narod za vašu politiku. Pitali smo ga 2017. godine kada ste ubedljivo pobedili na predsedničkim izborima dao vam je podršku. Dakle, narod veoma dobro razume da ste vi predsednik Republike koji vodi računa o interesima cele Srbije, a posebno srpskog naroda koji živi na KiM. Prema tome, predsedniče niste sami imate podršku, samo hrabro napred.
Dame i gospodo narodni poslanici, vezano za ovu tačku dnevnog reda, odnosno za ove objedinjene tačke u okviru druge načelne rasprave, želim da kažem nekoliko stvari koje su u poslednjih nekoliko dana izazvale veliku pažnju pojedinih medija i to, pre svega, onih medija koji su oštri protivnici politike predsednika Republike Aleksandra Vučića i oštri protivnici politike koju vodi Vlada Republike Srbije.

Radi se o jednom potpuno iskonstruisanom slučaju, o slučaju sudije Apelacionog suda u Beogradu, gospodina Miodraga Majića, od koga pojedini mediji pokušavaju da naprave žrtvu političkog progona nas koji pripadamo SNS. Ovih dana smo na stubu srama, pre svega predsednica Narodne skupštine Maja Gojković, moj kolega narodni poslanik Marijan Rističević, Vladimir Orlić i još nekoliko narodnih poslanika koji su se drznuli da samo postave nekoliko pitanja vezanih za delovanje sudije Majića, ali za delovanje sudije Majića van sudnice.

Dakle, mi nismo komentarisali i niko od nas nije komentarisao apsolutno nijednu presudu sudije Majića, sem što smo konstatovali ono što je činjenica, a to je da je učestvovao u donošenju oslobađajuće presude tzv. „gnjilanskoj grupi“, za koje postoji obilje dokaza da je počinila najteže moguće zločine nad Srbima na KiM, a koja je nekim spletom čudnih okolnosti proglašena nevinim.

Dakle, vezano za sudiju Majića, postavili smo pitanje – u kojoj to civilizovanoj, demokratskoj, evropskoj državi je moguće da neko bude visoko rangirani sudija, a sudija Majić je sudija Apelacionog suda? Da bi građani Srbije znali, apelacioni sudovi su odmah ispod Vrhovnog kasacionog suda. Dakle, najviša sudska instanca u Republici Srbiji je Vrhovni kasacioni sud. Odmah ispod Vrhovnog kasacionog suda su apelacioni sudovi. Sudija Majić je, dakle, visoko rangirani sudija, sudija Apelacionog suda u Beogradu.

Mi smo postavili pitanje i to pitanje postavljamo i danas. Dakle, mi nikoga ne vređamo. Pojedini mediji, kao što je televizija N1, kao što je dnevni list „Danas“, kao što su razni dušebrižnici, kad su u pitanju ljudska prava i slobode, tvrde da smo mi vređali sudiju Majića, da smo ga klevetali, da smo protiv njega vodili hajku. Nismo to radili. Dakle, nikoga, pa ni sudiju Majića apsolutno bilo čim uvredili. Samo postavljamo jedno važno pitanje.

Dakle, u kojoj to evropskoj, demokratskoj, civilizovanoj državi je moguće da jedan tako visoko rangirani sudija, kao što je sudija Majić, sudija Apelacionog suda, bude predsednik Upravnog odbora jedne nevladine organizacije, koja se zove „Centar za pravosudna istraživanja“, skraćeno CEPIS?

Meni nije bilo teško, ja sam pogledao u Agenciji za privredne registre, odnosno na sajtu Agencije za privredne registre, dakle, „Centar za pravosudna istraživanja“ je u aktivnom statusu. To su bukvalno podaci od danas, odnosno najažurniji mogući podaci, dakle, podaci sa današnjim datumom. U pitanju je nevladina organizacija, matični broj 28205414, sedište Beograd, Zvezdara, ulica Koste Abraševića broj 22. Zastupnik ove nevladine organizacije je Slobodan Beljanski iz Novog Sada, inače advokat. Datum osnivanja 29. maj 2016. godine, datum donošenja statuta 29. maj 2016. godine. Vreme trajanja neodređeno, PIB, itd.

Dakle, u pitanju je nevladina organizacija i to nevladina organizacija u čijem se rukovodstvu nalaze sudije, pojedine sudije i advokati. Svako, ne mora čovek da bude pravnik, zna da su sudije i advokati u svakom sudskom postupku, bio on krivični ili parnični, na različitim stranama.

Dakle, sudija je neko ko treba potpuno nezavisno, objektivno, samostalno da proceni u krivičnom postupku da li je neko kriv ili nije kriv za određeno krivično delo, a u parničnom postupku da li je tužbeni zahtev osnovan ili ne. Interes advokata, i to je potpuno prirodno, to je u skladu sa advokatskom profesijom, ali posao advokata je sasvim suprotan i potpuno različit od posla sudije. Njegov zadatak je da, koristeći svoje pravničko znanje, pravničko umeće, svoje govorničke veštine iskoristi tako da to bude u interesu stranke koju zastupa, bez obzira da li je u pitanju fizičko ili pravno lice. Konkretno, u krivičnom postupku da pokuša da dokaže da njegov klijent nije kriv za krivično delo koje mu se stavlja na teret, a u parničnom postupku da pokuša da dokaže da, ako je zastupnik tužioca, da je tužbeni zahtev osnovan, ako je zastupnik tuženog, da dokaže da tužbeni zahtev nije osnovan.

Ovde ima ljudi koji su advokati, kao što je moj uvaženi kolega Petar Jojić, ima ovde još dobrih pravnika i mogu da potvrde da je tačno ovo što govorim.

Mi sad imamo jednu potpuno neverovatnu situaciju, da sudija Apelacionog suda Miodrag Majić je predsednik Upravnog odbora nevladine organizacije koju čine sudije i advokati. Ko garantuje građanima Srbije da će sudija Majić ili bilo koji drugi sudija koji je član ove ili neke slične nevladine organizacije, a ovo nije jedina nevladina organizacija u kojoj imate i sudije i advokate da u konkretnom predmetu, bio on krivični, parnični ili neki drugi, postupa nezavisno, samostalno, objektivno i da presude u ime naroda donosi isključivo na osnovu Ustava i zakona, a ne na bazi dogovora sa advokatima. A, svi znamo da toga u našim sudovima ima. U nekim sudovima toga ima više, u nekim sudovima ima manje, ali da postoji sprega jednog dela sudija i jednog dela advokata, mislim da je to činjenica koju niko ne može da prenebregne i koju niko ne može da negira.

Ko čini CEPIS? Predsednik CEPIS-a je Slobodan Beljanski. Gospodin Majić je predsednik Upravnog odbora. Od advokata u rukovodstvu CEPIS-a je, između ostalog, Gordana Mihajlović, advokatica, nekadašnja sudija i predsednica Drugog opštinskog suda u Beogradu, zatim, dr Vladimir Đerić, advokat, nekadašnji savetnik ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore i Vladimir Beljanski, advokat i predsednik Advokatske komore Vojvodine.

Dakle, u rukovodstvu CEPIS-a, čiji je predsednik Upravnog odbora gospodin Majić, su četiri advokata: Slobodan Beljanski i Vladimir Beljanski, ja bih rekao da su otac i sin i Gordana Mihajlović i Vladimir Đerić.

Dakle, mi sada pitamo gospodina Majića, pitamo Društvo sudija Srbije, pitamo televiziju N1, pitamo list „Danas“, pitamo sve one koji kažu da smo vređali i napadali sudiju Majića, neka nam navedu jednu evropsku i demokratsku državu u kojoj postoji princip vladavine prava da sudija, i to visoko rangirani sudija, bude predsednik upravnog odbora nevladine organizacije u kojoj, maltene, pola rukovodstva čine advokati. Ja mislim da takva država u Evropi, a i van Evrope, koja se smatra civilizovanom, demokratskom i pravnom državom, ne postoji.

Dakle, kao što vidite, nisam rekao nijednu ružnu reč protiv sudije Majića, samo postavljam pitanje, pa neka u nekom narednom „Utisku nedelje“ ili na nekom svom obraćanju preko Tvitera, objasni u kojoj to državi je tako nešto moguće da je sudija predsednik upravnog odbora nevladine organizacije, a zajedno sa njim u upravnom odboru sede advokati. Ja mislim da takve države nema nigde.

Predsednik CEPRIS je Slobodan Beljanski. Slobodan Beljanski je neko ko je svojevremeno bio prvi čovek advokature u Vojvodini, čovek koji je bio, i kada je prestao da bude predsednik Advokatske komore Vojvodine, siva eminencija Advokatske komore Vojvodine i neko ko nije bez uticaja ni u advokatskim, a ni u sudijskim krugovima. To kolege advokati i svi oni koji se bave pravosuđem veoma dobro znaju.

Slobodan Beljanski je neko kome je Pravni fakultet u Novom Sadu poništio doktorat. Ovo govorim zbog toga, ovo je inače činjenica, nije ovo nikakva neistina, to može vrlo lako da se proveri, što se ovih dana vodi hajka protiv ministra finansija Siniše Malog, gde politički protivnici njegovi, a u suštini politički protivnici Aleksandra Vučića, pokušavaju da dokažu da je njegova doktorska disertacija plagirana.

Pravni fakultet u Novom Sadu je poništio doktorat Slobodana Beljanskog, a to je kasnije potvrđeno i na sudu. Dakle, ne samo da je nadležni organ fakulteta poništio doktorat, nego je sud svojom presudom potvrdio da je odluka Pravnog fakulteta u Novom Sadu bila ispravna.

Zašto ovo kažem? Zato što članovi Upravnog odbora CEPRIS, Centra za pravosudna istraživanja, i to upravo Miodrag Jovanović, profesor, da im kažem sve titule, dakle, prof. dr Miodrag Jovanović, zatim prof. dr Goran Dajović, docent dr Bojan Spajić su podneli žalbu protiv odluke Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu, od 8. maja 2019. godine, a ta odluka inače glasi da je doktorska disertacija Siniše Malog originalan naučni rad i da ne predstavlja bilo kakav plagijat. Prof. Jovanović, docent Spajić i, dakle, koga sam spomenuo još ovde, prof. Goran Dajović su podneli žalbu protiv odluke Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka i tom žalbom napadaju odluku Nastavno-naučnog veća Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu i tvrde i dalje da je Siniša Mali svoju doktorsku disertaciju plagirao. Na čelu te njihove nevladine organizacije nalazi se čovek kome je ne samo fakultet poništio doktorat, nego mu je sud poništio doktorat. O takvim se ljudima radi.

Ovde ima još jedna stvar koju građani Srbije treba da znaju, jer znate ovi sa televizije N1, ovi iz „Danas“, oni vam rade po sledećem sistemu. Iz jednog mozaika, a svaki mozaik je jedna složena slika sa mnogo detalja, oni izvuku samo onaj detalj koji njima odgovara, a sve ostalo sakriju od građana. Zadatak nas narodnih poslanika je da kažemo sve što znamo o jednoj pojavi, a ne da iznosimo ono što nam odgovara. To rade poslanici i vlasti i poslanici opozicije, i to je posao svakog narodnog poslanika, bez obzira na to da li podržava ili ne podržava Vladu.

Međutim, pojedini mediji tako ne rade, što je naravno suprotno kodeksu novinarske etike, jer onda morate da iznesete sve činjenice. Ne, oni iznesu samo ono što njima odgovara i kažu – evo ih ovi zli naprednjaci, napadaju Miodraga Majića. Mi samo iznosimo činjenice i postavljamo pitanja.

Što se tiče Slobodana Beljanskog, koji je predsednik i zastupnik Centra za pravosudna istraživanja, dakle, tog tzv. CEPRIS, on je doktorirao kod prof. Momčila Grubača iz oblasti krivičnog prava. Momčilo Grubač je neko ko je svojevremeno bio savezni ministar. Ono što želim da kažem, a tu su i kolege iz SRS, mogu da potvrde da li sam u pravu ili ne, Momčilo Grubač je jedan od onih koji su još 1992. godine lansirali lažnu tezu o tome da država Srbija sprovodi progon Hrvata iz Hrtkovaca i nekih drugih mesta u Sremu. Ta priča o progonu Hrvata iz Hrtkovaca, o progonu Hrvata iz Vojvodine datira iz 1992. godine.

U toj lažnoj konstrukciji, isfabrikovanoj, političkoj učestvovao je prof. dr Momčilo Grubač, kao tadašnji savezni ministar, ako se ne varam, za ljudska i manjinska prava, koji je tvrdio da postoji organizovani progon Hrvata iz Hrtkovaca, iz Kukojevaca, iz Slankamena, iz Golubinaca, iz nekih drugih mesta u Sremu. Naravno, ništa od toga apsolutno nije bilo tačno, već se radilo o tome da su Srbi koji su proterani iz Hrvatske, i to pre svega iz onih delova Hrvatske koji nisu ulazili u sastav Republike Srpske Krajine, dakle, Srbi iz Zagreba, Srbi iz Osijeka, iz Slavonske Požege, iz Zadra, Splita, Rijeke, Dubrovnika itd, menjali svoje nekretnine, svoje kuće, stanove koje su u to vreme, dakle, 1991, 1992. godine vredeli od nekoliko desetina, pa do nekoliko stotina hiljada maraka, za kuće, odnosno nekretnine koje su vredele neuporedivo manje u Hrtkovcima, Golubincima, Slankamenu, Kukojevcima itd.

U Hrtkovcima je 1992. godine, Momčilo Grubač je to sakrio od građana Srbije, u avgustu mesecu ubijen, slovom i brojem, jedan jedini Hrvat, Mijat Štefanac…

(Vjerica Radeta: U kafanskoj tuči.)

Tako je. Mijat Štefanac, čovek je inače bio sklon alkoholu, sedeo je u kafani sa nekoliko Srba koji su bili proterani iz Hrvatske, koji su takođe bili pri piću, odnosno bili u alkoholisanom stanju i taj Mijat Štefanac je jednom proteranom Srbinu rekao – bio je u pravu Tuđman što vas je proterao, kamo lepe sreće da vas je proterao još više. Dva pijana čoveka se posvađala, jedan pijan čovek ubio drugog pijanog čoveka.

Od tog slučaja Momčilo Grubač, Nataša Kandić i njima slični napravili su neviđenu političku predstavu sa ciljem da opravdaju ono što se Srbima dešava u Hrvatskoj, odnosno po starom dobrom oprobanom Titovom komunističkom receptu, po sistemu ravnoteže, svi ste podjednako krivi. Jeste Tuđman proterao Srbe iz Hrvatske, ali je i Slobodan Milošević proterivao Hrvate iz Vojvodine i svi su podjednako krivi, iako svi mi veoma dobro znamo da to apsolutno nije istina.

Ono što se dešavalo Srbima u Hrvatskoj i Srbima u Krajini, ne može apsolutno niko razuman da poredi sa onim što se dešavalo Hrvatima ili bilo kojoj drugoj manjini u Vojvodini 1991, 1992. godine, iako sam ja duboko svestan činjenice da su pojedini Hrvati doživljavali neprijatnosti, da je bilo incidenata, ali nije bilo sistematskog i organizovanog državnog progona, kao što se to dešavalo u Hrvatskoj, a Momčilo Grubač, kao savezni ministar, da stvar bude još gora, je tvrdio da je toga bilo.

Kod tog istog Momčila Grubača je Slobodan Beljanski posle petooktobarske revolucije doktorirao, međutim Pravni fakultet u Novom Sadu je tu doktorsku disertaciju poništio i sudskom presudom je potvrđeno da je odluka Pravnog fakulteta u Novom Sadu apsolutno bila u skladu sa zakonom.

Ovo sam rekao da bi građani Srbije sve ovo znali i da ih niko ne bi dovodio u sumnju da bilo ko od nas ima nešto protiv sudije Majića. Nemamo ništa. Neka je on čovek živ i zdrav. Ja mu želim mnogo dobrih i zakonitih presuda, ali ovo su činjenice. Da li se te činjenice nekome dopadaju ili ne dopadaju to je njegov problem.

Ponoviću, možda sam dosadan, ali ću ponoviti pitanje, pitam sudiju Majića, pitam Draganu Boljević, pitam Dunju Mijatović, pitam sve one koji ovih dana vode hajku protiv poslanika SNS - u kojoj to evropskoj demokratskoj državi jedan visoko rangirani sudija je predsednik upravnog odbora nevladine organizacije, koju čine i sudije i advokati?

Ono što takođe želim da kažem, sudija Majić se predstavlja kao žrtva političkog progona samo zato što je sudija. Dakle, sem što smo konstatovali činjenicu da je učestvovao u donošenju oslobađajuće presude Gnjilanskoj grupi, grupi šiptarskih terorista za koje postoje nebrojeni dokazi da su počinili najmonstruoznija zverstva nad Srbima na Kosovu i Metohiji, između ostalog i nad ženama. Mi nismo komentarisali ni jednu odluku sudije Majića i ja to neću činiti ni danas.

Sudija Majić se međutim predstavio građanima Srbije i svakoga dana se predstavlja u jednom drugačijem svetlu, u svetlu političara. Izvinite molim vas, kada dođete u jednu političku emisiju, kao što je to „Utisak nedelje“, i iznesete svoj politički stav kao što je stav da Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, koji je Narodna skupština usvojila sa apsolutnom većinom glasova, nije dobar, onda vi ne nastupate kao sudija, nego nastupate kao političar, ali onda tako kažite građanima Srbije - ja sam pozvan u političku emisiju u svojstvu političara, a ne e, ovi naprednjaci vrše protiv mene hajku zato što sam sudija.

Niko ne vrši hajku protiv njega zato što je sudija samo smo konstatovali da je čovek svukao sudijsku togu sa sebe i došao u jednu političku emisiju, kad dođete u političku emisiju, onda više niste ni sudija, onda više niste ni lekar, onda više niste ni profesor fakulteta, onda ste političar, onda više niste ni sveštenik, onda više niste ništa što vam je inače profesija i zanimanje, onda ste političar, ali onda morate da prihvatite taj politički teret koji ste sami sebi stavili na vrat i ne smete onda da se žalite ako vas neko zbog toga prozove. Nema, kao što je rekao neko od kolega, svetih krava u Srbiji. Svi mogu da prozivaju Aleksandra Vučića i svi mogu da prozivaju bilo koga od nas, bili mi poslanici vlasti ili poslanici opozicije, ali kad jedan sudija dođe u političku emisiju i politički nastupa, ne smete ime da mu spomenete, a kamoli da komentarišete to što je rekao.

Sudija Majić je rekao da su izmene i dopune Krivičnog zakonika, a taj Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika se kolokvijalno naziva „Tijanin zakon“, zato što se uvodi kazna doživotnog zatvora za, između ostalog, one koji siluju dete, trudnicu ili nemoćno lice, on je rekao da uvođenje doživotne kazne zatvora za takve silovatelje, da je to nehumano, da je to suprotno evropskim standardima iako takvu istu kaznu poznaje pravni sistem Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Slovenije i niza drugih država EU. Mi smo samo postavili pitanje - kako to može da bude evropski u jednoj Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Sloveniji, a kada treba da se uvede u pravni sistem Republike Srbije, onda je odjedanput neevropski? Dakle, očigledno da je reč o dvostrukim standardima.

Sudija Majić se zapitao, bolje rečeno, političar Majić se zapitao - šta je sa pravima tog čoveka koji je silovao dete od tri godine? Da li neko razmišlja o tome da država time što ga je osudila na doživotnu kaznu zatvora, kod njega ubija nadu, pazite tako je rekao, ubija nadu da će jednog dana da izađe na slobodu, a počinio je najgnusnije moguće krivično delo, silovao je devojčicu i devojčica je kao posledica silovanja preminula. To se desilo Tijani Jurić. Zbog toga se taj zakon naziva „Tijanin zakon“.

Žalosno je što smo uopšte morali takav zakon da donosimo, ali je država bila prinuđena jer nije bilo drugog mehanizma da se obračunamo, kad kažem da se obračunamo, ne mi narodni poslanici, nego pravosudni sistem da se obračuna sa onima koji su spremni da budu do te mere svirepi, do te mere monstruozni, da su spremni da siluju devojčicu koja faktički još nije ni počela da živi, da joj oduzmu pravo na život i onda se, zamislite, filozofski pitaju - odakle pravo državi da ubija nadu onako kantovski, hegelovski rečeno, kaže da ubija nadu takvom jednom siledžiji da će jednog dana da izađe na slobodu?

Ja sam mislio da je to vrhunac licemerja, vrhunac beščašća. Bogami, da vam kažem iskreno i vrhunac hrabrosti da tako nešto kaže. Ja imam dve devojčice od 13 godina. Ne znam šta bih uradio čoveku kome bi palo napamet da uradi ono što je jedan ludak uradio Tijani Jurić. Ovo govorim kao čovek, ne kao narodni poslanik, kao običan čovek.

Mislio sam da je to vrhunac licemerja i vrhunac, kao što sam rekao, hrabrosti da u jednoj političkoj emisiji kažete da je nehumano to što ćete jednog takvog čoveka koji je silova devojčicu od nekoliko godina i koja je preminula, kao posledica silovanja, da osudite na doživotnu kaznu zatvora. To sam mislio sve do danas, u stvari to sam mislio do juče. Juče se oglasio na svom portalu, to je njegov portal „Buka“ jedan od vođa ovog protesta „Jedan od pet miliona“, Marko Vidojković.

Unapred se izvinjavam. Kažite mi samo koliko imam vremena?
Zahvaljujem se.
Unapred se izvinjavam građanima Srbije, unapred se izvinjavam narodnim poslanicima, a posebno se izvinjavam damama koje sede u Narodnoj skupštini, ali ću od reči do reči da pročitam šta je na svom portalu napisao čovek koji se predstavlja kao književnik, kao što se ovaj predstavlja kao sudija, a vezano za „Tijanin zakon“.
To je objavljeno juče na njegovom portalu koji se zove „Buka“. Kaže Marko Vidojković ovako – naslov teksta „Tijanina diktatura“, „Da li ijedan zakon koji donesu govna što smrde u Skupštini banana Republike Srbije može biti dobar zakon? Naravno da ne može. Pod svetlošću sveća koje gore u pomen Tijani Jurić skupina naprednjačkih lešinara direktno joj se posrala na grob donevši „Tijanin zakon“, kojim je nasuprot svim civilizacijskim dometima uvedena doživotna kazna bez uslovnog otpusta za ubice nemoćnih lica, dece i trudnica“, pa onda tri tačke „ i terorista, atentatora, izvršilaca državnog udara, ukratko neprijatelja režima. Da budemo do kraja načisto sa poentom ovog pravnog akta“.
„Evropska unija pokušala je da apeluje na sa uma sišavšeg diktatora Aleksandra Vučića rečima: „Alo, bre, šontavi, kakav to zakon donosiš? Jel se sećaš ti ko te doveo na vlast“. Međutim, on već nedeljama otvoreno pred kamerama napušava kurcem i najjače zemlje sveta, nazivajući njihove izjave nečim najglupljim što je u životu pročitao, pa zatim roštilja i sve susedne države svojim nebiranim rečnikom, stavljajući do znanja da se u potpunosti odvojio od realnosti.“ To piše Marko Vidojković, jedan od vođa Saveza za Srbiju, jedan od glavnih govornika na protestima „Jedan od pet miliona“.
Kaže dalje Marko Vidojković: „Čemu služi takozvani „Tijanin zakon“ ispisan govnjivim naprednjačkim mastilom na grobu mrtve devojčice? Služi da se opozicija optuži kako podržava silovanje nemoćnih lica i trudnica zato što je bojkotovala sednicu parlamenta na kojoj je ovaj zakon“, piše – donešen“. Toliko i o pismenosti. Ali, to je samo početak.
„Daj da „Tijaninom zakonu“ dodamo i paragrafe po kojima možemo bilo kakvu kritiku vlasti da okarakterišemo kao državni udar, pa da kritičara strpamo u mardelj do smrti, joj kako smo pametni. Tako je izgledalo planiranje „Tijaninog zakona“, samo dodajte još kokain i silikonske prostitutke.
Sledeće što po istom zakonu dolazi na red jesu mini pokušaji državnih udara u vidu rezigniranih tvitova, nadrkanih kolumni ili besnih izjava očajnih građana. No, to nije ništa u odnosu na ono što je prava poenta. Svaki pokušaj policije da uradi svoj posao i uhapsi nekog od kriminalaca koji su uzurpirali vlast okarakterisaće se kao državni udar i sankcionisati doživotnom robijom, zahvaljujući kriminalcima infiltriranim u tužilaštvo i sudove“, kaže dalje književnik Marko Vidojković, slika i prilika Đilasa, Vuka Jeremića i Boška Obradovića.
„Šta nas dalje čeka osim što ćemo svi da najebemo? U istoj toj zgradi ispod koje simbolično igraju konji, mazge i magarci – misli na zgradu Narodne skupštine – koji njene tepihe blatnjaju govnjivim potkovicama doneće, kaže, i zakon o Kosovu“, misleći na ovu sednicu na kojoj ćemo da raspravljamo o izveštaju o Kosovu i Metohiji, „to jest, izvršiće državni udar, ali onaj za koji se ne snose posledice. Sedam godina nakon dolaska na vlast izbuljena, zadrigla fekalija, Aleksandar Vučić, siguran da neće imati oponirajućih glasova jer je skupštinskim terorom opoziciju bukvalno izbacio na ulicu, doći će da pred svojim potkupljenim, praznoglavim, glavoklimačima predstavi rešenje za Kosovo, koje će oni i bez slušanja izglasati, da se spreči reakcija građana na odluku da se Kosovo ne spreči u ulazak u UN, te da se spreči svaki pokušaj državnih organa da se odupru samovolji impotentnog punoglavca iz 45. bloka. Zato je, kako kaže, donešen „Tijanin zakon“.
A vi ste u fazonu da se prepirete oko toga da li Tadić zaslužuje da opet bude u Demokratskoj stranci, da li je Vuk Jeremić mali Koštunica koji liči na Sunđer Boba, da li je Sergej lud, da li su u Građanskom frontu sve sami boljševici, da li je Nikola Kojo napravio dil s „Telekomom“, da li je Teodorović odveć star za predsednika Srbije, da li Dušan Petrović živi previše blizu Nebojše Zelenovića, da li je Boško Obradović umiveni ljotićevac, itd. Jer, ko god da se pojavi, neće biti dovoljno dobar, ne zato što ste kukavice, mada ima i toga, već zato što ste preko društvenih mreža primorani da se javno izjašnjavate o stvarima o kojima je bolje držati jezik za zubima. Građanski protesti ne smeju stati.“
Dakle, da ne bude nikakve sumnje, ne misli ovo samo Marko Vidojković. On je bio samo dovoljno, ako smem tako da kažem, lud da ovo stavi na papir, odnosno na svoj portal. Ovo su stavovi Dragana Đilasa. Ovako misli Vuk Jeremić. Ovo je mišljenje Boška Obradovića.
„Građanski protesti ne smeju stati. Protest je naša dužnost, u trajanju od nekoliko sati, tokom kojih ćemo pokazati da smo ustali protiv onoga što nam iskompleksirani psihopata izgubljen u psihijatarskim dijagnozama Aleksandar Vučić i njegove horde rade.
Da li bi „Tijaninog zakona“ bilo da je na ulicama bila kritična masa koja demonstrira protiv njega?“
On, dakle, poziva građane Srbije da demonstriraju protiv uvođenja, odnosno donošenja „Tijaninog zakona“.
„Šta bi bilo sa prethodnim nakaradnim zakonima kojima je demokratija u Srbiji sahranjena? Nikad nećemo saznati, jer na ulicama nije bilo nikog. Odlazak na protest nije borba za dolazak opozicije na vlast, već borba za goli opstanak pred terorom Aleksandra Vučića i njegove bande. Protesti petkom i subotom neće ga oterati sa vlasti, ali će nam pomoći da nam životi postanu lakši do sledećih izbora. Ako protesti stanu, najebaćemo, pošto oni milosti nemaju. Njihovi zločini ne poznaju granice. Čak je i Tijana Jurić ponovo silovana i još jednom ubijena, a ovoga puta smo to mogli da pratimo uživo.“
I završava sa rečenicom, valjda da bi bio duhovit, mada ja zaista ne znam kome je ovo smešno: „Stanite u red za doživotni zatvor“.
Eto, dragi građani Srbije i vi novinari N1 televizije, i vi poštovani gospodine Jugoslave Ćosiću, i vi poštovani Dražo Petroviću i svi vi veliki zagovornici ljudskih prava sa televizije N1 i lista "Danas", evo, ovo je slika i prilika onih koji su na čelu protesta "Jedan od pet miliona". Oni kažu - Tijanina diktatura, a mi kažemo - dobro je što je država Srbija smogla hrabrosti da se obračuna sa onima koji su spremni da siluju dete i da ga ubiju.
Samo momenat, evo ga još jedan. Sergej Trifunović, ovo je tvit od danas. On se u stvari nadovezao na ono što je juče na svom portalu napisao Marko Vidojković. Sergej Trifunović, tobožnji glumac, tobožnji umetnik, a u stvari jedan, očigledno, ne znam koju reč da upotrebim, čovek sa ozbiljnim problemima, kaže na svom "tviter" nalogu: „Dežurni šišmiš izgovara mrtav ladan, pljujući opoziciju, baš njih briga za Aleksin zakon“. Ne znam da li je mislio na mene, na Vladu Orlića, na Marijana Rističevića, Marka Atlagića, ne znam na koga je mislio kada kaže dežurni šišmiš, ali nije to sada ni bitno. Kaže: „Mislim da bi ipak trebalo otvoriti javni ve-ce na vašim grobovima“. Eto to piše Sergej Trifunović, kome građani Srbije treba da se klanjaju kao velikom glumcu i kao velikom umetniku.
Kaže taj isti Sergej Trifunović, opet danas: "Dobro, sada kada ste usvojili Tijanin zakon", kao da je to sada zakon o lovu i ribolovu ili neki običan zakon, a mi u stvari kažnjavamo ljude koji siluju dete, "Dobro, sada kada ste usvojili „Tijanin zakon“, da li imate nameru da se tako ekspresno pozabavite „Aleksinim zakonom“ ili je on nebitan, jer u njega ne može da se implementira ništa što vam treba".
Ovo kažem zbog Jugoslava Ćosića, zbog Draže Petrovića, zbog svih tih lažnih zagovornika slobode misli u Srbiji. Skupštinska većina koju čini poslanička grupa SNS sa svojim koalicionim partnerima je već usvojila „Aleksin zakon“ tako što smo rešenja sadržana u predlogu „Aleksinog zakona“ implementirali u Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja. Time smo predvideli pravni mehanizam da više nijedno dete u Srbiji ne bude žrtva vršačkog nasilja kao što je bio mali Aleksa. Ali ovaj koji se lažno predstavlja kao glumac i kao umetnik, kao što se onaj lažno predstavlja kao književnik i kao onaj treći što se lažno predstavlja kao sudija, oni ne znaju da je Narodna skupština faktički već usvojila „Aleksin zakon“ i to pre nekoliko godina.
Dakle, pre nekoliko godina smo usvojili Aleksin zakon i predvideli pravni mehanizam kako da se više ne desi vršnjačko nasilje sa smrtnim ishodom. Kao što smo sada ovim Tijaninim zakonom predvideli, preduzeli sve što je do nas. Ne možete vi nikada u potpunosti da sprečite izvršenje krivičnih dela, ali smo zaista preduzeli sve što je moguće, objektivno moguće, da se spreči putem specijalne i generalne prevencije da više nijednom bolesnom i iščašenom umu ne padne na pamet da siluje devojčicu i da je ubije.
Povodom njegovog Tviter naloga oglasio se i Igor Jurić, otac pokojne Tijane Jurić, koji je čovek jednostavno sablaznut onim što piše Marko Vidojković, onim što piše Sergej Trifunović i svim onim što ovih dana govore predstavnici Saveza za Srbiju koji kažu da je Tijanin zakon nehuman, da je Tijanin zakon neevropski, da je Tijanin zakon nešto zbog čega Srbija neće otvoriti Poglavlje 23 i nikada neće ući u Evropsku uniju.
Ja ću izneti svoje mišljenje. Ako zbog toga nikada nećemo ući u Evropsku uniju, zato što ćemo strpati u zatvor, i to doživotno, one koji su spremni da siluju dete od tri godine, onda zaista ne treba da uđemo u Evropsku uniju. Ako zbog toga nećemo ući u Evropsku uniju, u tu istu Evropsku uniju u kojoj pravni sistemi skoro svih država članica Evropske unije poznaju doživotnu kaznu zatvora za ovu vrstu krivičnih dela, onda mi ili zaista nećemo ući u Evropsku uniju ili neko zaista ne zna ništa ni o Evropskoj uniji ni o pravnom zakonodavstvu Evropske unije.
Ono što na kraju želim da kažem, to je da pozovem sudiju Majića, da pozovem Jugoslava Ćosića, da pozovem Dražu Petrovića, govorim sve, Mićka Ljubičića i sve ove koji se predstavljaju kao nezavisni intelektualci i kao branioci ljudskih prava i sloboda, kao branioci nezavisnog novinarstva itd. da prestanu da iznose laži o nama narodnim poslanicima, bez obzira da li smo u vlasti ili smo u opoziciji, i da kažu celu i potpunu istinu o onome što interesuje sve građane Srbije, a ne da tu istinu seckaju na parče, pa da parče po parče nude svojim gledaocima, odnosno čitaocima kao celu istinu, a svi mi koji ovde sedimo i koji raspravljamo znamo da to nije cela istina, nego samo jedan mali deo istine.
Evo, da bi građani Srbije znali, sudija Majić nastavlja i dalje da se igra političara. Ja mislim da je tom čoveku dosadno, ne znam da li on uopšte ima nešto da radi u tom Apelacionom sudu. Ja mislim da je sudijski posao težak, naporan. Jel tako, gospodine Jojiću? Vi ste bili savezni ministar pravde, kontrolisali ste rad sudova pa znate da postoji neka sudska norma koju mora da ispuni sudija osnovnog suda, pa višeg suda, pa apelacionog suda, mora određeni broj presuda da donese na mesečnom nivou itd. Čovek u radno vreme tvituje i sada, da bi se predstavio kao neki veliki junak i neka velika žrtva političkog progona, kaže Majić: „Sad sam i deo šire zavere protiv predsednika Vučića. Koliko se sećam, nakon izmene Krivičnog zakonika za to se može izreći i nova vrsta sankcije. Možda bi konačno trebalo da se zabrinem“ i onda ovaj, što bi rekli mladi, smajlić.
I to vam pokazuje sa kakvim ljudima imate posla. Njemu je smešno što smo usvojili Tijanin zakon. Njemu je smešno što se borimo protiv onih koji su spremni da izvrše najteža moguća krivična dela. Njemu je smešno to što ga pitamo u kojoj to evropskoj državi ima da budete sudija apelacionog suda i istovremeno predsednik upravnog odbora nevladine organizacije, da primate pare i iz inostranstva i iz zemlje, a da vam u tom upravnom odboru sede i advokati. Njemu je to smešno.
Ja mislim da građanima Srbije nije smešno. Nije smešno pogotovo onim građanima koji učestvuju u bilo kom sudskom postupku. Jel sudija Majić ili političar Majić ili tviteraš Majić? Ne znam više šta je. Mora da zna, budući da je sudija Apelacionog suda, da šalje jako lošu sliku o svim sudijama u Srbiji. A nisu sve sudije ovakve. Ima časnih i mnogo, ja se nadam da je većina časnih, poštenih, profesionalnih i odgovornih sudija koji žive samo od plate koju dobijaju od države Srbije iz budžeta, a ne žive od plate plus donacija koje dobijaju iz Srbije i iz inostranstva da bi bili, nažalost to moram da kažem, neprijatelji svoje sopstvene države i svojih sopstvenih građana kojima treba u sudovima da obezbede pravdu.
Zahvaljujem se, gospodine Arsiću.

Dobrim delom se slažem sa onim što je rekao uvaženi kolega Petar Jojić, samo što mislim da ovde gospodine Jojiću nije suština u platama, nema sudija Majić malu platu. Ne mogu sada tačno nisam imao vremena da proveravam, ali mogu i to da proverim ako ova sednica potraje još koji minut. Sudije apelacionih sudova imaju vrlo, vrlo pristojne plate za uslove u Republici Srbiji.

Inače, sa današnjim datumom jedna dobra vest za građane Srbije, da ne bude sve da je u mračnim tonovima Marka Vidojkovića i Sergeja Trifunovića, na današnji dan je prosečna plata u Srbiji u neto iznosu 54.000 dinara. To samo pokazuje koliko je uspešna bila politika koju smo vodili, koju je hrabro promovisao Aleksandar Vučić i koju sprovodi Vlada Republike Srbije. Dakle, prosečna plata u Srbiji na dan 23. maj je 54.000 dinara, čak je i nešto veća, ali da zaokružimo na 54.000 dinara, to je prosečna plata u Republici Srbiji.

Plata sudija apelacionog suda je preko, izvinite ako ću da pogrešim, ali mislim da neću preko 200.000 dinara. To je plata od koje može vrlo pristojno da se živi. Međutim, postoje ljudi koji misle da je to malo i koji misle da uz platu koju dobijaju iz budžeta Republike Srbije, a vrlo često rade protiv države Srbije, treba da dobijaju još određene donacije kao predsednici upravnih odbora raznoraznih nevladinih organizacija. Pri tome, oni zaboravljaju geslo koje je bilo uklesano na ulazu u staru Dubrovačku Republiku, to zna prof. Marko Atlagić, geslo koga su se držali svi kneževi koji su upravljali Dubrovačkom Republikom dok je Napoleon nije ukinuo početkom 19. veka, a ta deviza glasi – ko se javnim poslovima bavi svoje privatne neka zaboravi. Sudija Majić izgleda i njemu slični za ovo geslo za koje su znali stari Dubrovčani izgleda nije ni čuo.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo obećao sam, pa da bi građani Srbije znali, a i vi gospodine Jojiću, da zaista nije ovde problem u plati. Prema onome što je sudija Majić dostavio kao svoju imovinsku kartu Agenciji za borbu protiv korupcije, on na godišnjem nivou od države Srbije na ime plate kao sudije Apelacionog suda dobije tri miliona 167 hiljada dinara. Kada se taj iznos podeli na 12 meseci, to znači da je njegova mesečna plata 263 hiljade 917 dinara.

Pitam građane Srbije, pitam građane kojima sudi ili učestvuje u postupku sudija Majić, pitam, radnike, pitam seljake, pitam profesore univerziteta, da li je mala plata od 263 hiljade dinara? Da li je potrebno da uz tu platu koju dobijate od države Srbije od 263 hiljade dinara, dobijate još i donacije iz inostranstva da budete na čelu jedne nevladine organizacije koja manje više otvoreno radi protiv države Srbije, protiv njenog pravnog sistema i protiv građana?

Dakle, gospodine Jojiću, ne radi se ovde o plati prosečnoj od 54.000 dinara kolika je danas u Srbiji, ovde se radi o plati od 263.000 dinara, koju prima čovek koji tvituje u radno vreme. Dakle, on te tvitove piše u radno vreme umesto da sudi, umesto da ispunjava sudsku normu, on vređa narodne poslanike. On optužuje jednog dana Marijana Rističevića, drugog dana Vladimira Orlića, trećeg dana mene, Maju Gojković i tako dalje, svakoga dana Aleksandra Vučića i za to svakog meseca čovek primi 263.000 skoro 264.000 dinara.

Tako da se ja sa dobrim delom vaših izlaganja gospodine Jojiću, a vi ste dobar pravnik, dobar advokat, bili ste savezni ministar pravde, imali ste hrabrosti da nekim predstavnicima međunarodne zajednice kažete mnogo štošta što im nije prijalo i zašto je trebalo i lične i političke hrabrosti. Dakle, ne slažem se samo u tom delu vašeg izlaganja da je problem u malim platama. Nisu njima male plate, nemaju oni problem sa platama, oni imaju problem što im je slaba savest, i pravnička i društvena.
Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Moram da intervenišem…

(Miladin Ševarlić: Izvinite, zašto replika?)

Spomenut je Aleksandar Vučić.
Po tom osnovu sam se javio za reč.

Prethodni govornik je možda pokušao da bude duhovit i da na duhovit način diskvalifikuje rešenja koja su zadržana u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu. Lično mislim da mu ta duhovitost nije baš pošla za rukom.

Naime, on postavlja pitanje – zašto se upotrebljava termin lokalni ombudsman? Ombudsman je švedska reč i izvorno znači poverenik, komesar. Tako se ta institucija naziva u Švedskoj. Prethodni govornik je onda postavio pitanje – zašto se upotrebljava taj termin kada to nije srpska reč? Spomenuo je i stav predsednika Republike Aleksandra Vučića o jedinstvenom srpskom bukvaru koji bi se primenjivao u školama u Republici Srbiji, u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori.

Međutim, prethodni govornik je prof. dr i tako mu piše na ekranu kada se javi za reč. Ni profesor, ni doktor nije srpska reč. On je nekada predavao na univerzitetu. Univerzitet, takođe, nije srpska reč. Kaže – kada vozite automobil po ulicama beogradskim iskrivite felnu. Ni felna, gospodine profesore, nije srpska reč. Ne znam što to upotrebljavate. Kaže – Srbija je postala demografska crna rupa. Ni demografija nije, profesore, srpska reč. Morate da pronađete onda adekvatan izraz, ako mislite da ombudsman nema mesta u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu.

Obraćali ste se gospodinu Ružiću nekoliko puta sa ministre. Ni ministar nije srpska reč. Ministar je latinska reč. Možda biste vi hteli ono što su uradili Hrvati. Za svaku pojavu i za svaki pojam imaju neki navodno svoj izraz, ali pogledajte kako izgleda sad ovaj zvaničan, standardizovani hrvatski jezik. Ni Hrvati koji su rođeni u Zagrebu, mislim, pola njihovih termina ne razumeju, već su počeli i vicevi da se pričaju na tu temu dugi niz godina.

Hoću da vam kažem da niste našli ni jednu suštinsku zamerku na rešenja koja su sadržana u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu, a sledeći put kada budete kritikovali jezik koji se koristi u zakonu, onda pokušajte da budete dosledni, pa da za sve one reči, za koje vi mislite da nemaju mesta u zakonu, nađete adekvatne srpske zamene. Ja vam kažem da vam to neće poći za rukom, jer ne postoji ni jedan jezik u Evropi, bio on germanski, romanski ili neki drugi, u kome nemate reči koje su pozajmljene iz nekog drugog jezika.
Gospodin Ševarlić je sada pomenuo jednu ustavnu kategoriju. Dakle, radi se o Zaštitniku građana kao državnom organu, kao organu Republike Srbije. Mi ovde govorimo o Ombusmanu na nivou grada Beograda.

Ono što biste trebali da znate gospodine Ševarliću, organi grada Beograda, kao i svi drugi organi bilo koje druge jedinice lokalne samouprave nisu državni organi. Dakle, gradonačelnik Beograda nije državni organ. Skupština grada Beograda nije državni organ. Nijedan gradski sekretarijat nije državni organ. To su organi jedinica lokalne samouprave.

Zvaničan naziv institucije u Republici Srbiji koja štiti ljudska prava i slobode od tzv. loše uprave ili kako bi Englezi rekli „mala administrejšn“ se zove Zaštitnik građana, ali to je državni organ Republike Srbije na koji vi mislite, a mi ovde govorimo o Ombusmanu na nivou grada Beograda. Tako da se niste pozvali na dobar član Ustava.
Pokušaću još jedanput, ne znam da li ću uspeti.

Institucija Obusmana, odnosno Zaštitnika građana je u pravni sistem Republike Srbije uvedena 2007. godine. Tada je donet Zakon o Zaštitniku građana. Posle toga je ta institucija Zaštitnika građana sa različitim nazivima uvedena i na nivou AP Vojvodine u jednom broju opština i gradova u Republici Srbiji. Tu je i ministar Ružić, može to da potvrdi, te institucije se u različitim lokalnim samoupravama različito nazivaju. Negde se zovu zaštitnici građana, nekada se zovu obusmani itd. Tako je i na nivou Evrope, negde se Obusman zove narodni advokat, negde narodni pravobranilac, negde zaštitnika prava građana, ali suština je ista.

Da sada prestanemo da budemo duhoviti i da se bavimo suštinom. Dakle, ono što biste trebali da znate, a što bi trebalo da znaju i građani Republike Srbije, budući da se ta institucija pominje u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu, ma kako da se zove ta institucija, Ombusman je neko ili Zaštitnik građana je neko ko treba da štiti ljudska prava i slobode onda kada su ta prava i slobode ugrožene pogrešnim ili nezakonitim postupanjem organa uprave. Dobro je što ova institucija postoji u pravnom sistemu Republike Srbije.

Kada pogledate statistiku profesore Ševarliću, ova institucija postoji pod različitim nazivima u preko stotinu zemalja sveta. Dobro je što ta institucija postoji u pravnom sistemu Republike Srbije. Zaštitnik građana kada dobro radi svoj posao, pri tome ne mislim na bivšeg Zaštitnika građana Sašu Jankovića koji je politizovao tu funkciju, ali kada Zaštitnika građana radi svoj posao, on je korektiv i to veoma dobar korektiv lošeg postupanja uprave prema građanima. Da li je to tako pokazuje vam i najnoviji primer stanara Hotela „Bristol“ kada je aktuelni Zaštitnik građana, gospodin Pašalić intervenisao i pronašao neko rešenje za ljude koji su stanari tog hotela.

Tako da Zaštitnik građana ima tu ulogu da bude na neki način i medijator, da bude posrednik između uprave, bila ona državna ili lokalna i građana. Zbog toga mislim da je dobro što je ova institucija Ombusmana ili Zaštitnika građana, nebitno je kako se zove, bitno je da ta institucija postoji, zadržana i u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu.
Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Želim da kažem po amandmanu nekoliko rečenica. Mi se suočavamo sa jednom pojavom koja je nezabeležena u civilizovanom i demokratskom svetu. Iz jednog dela srpskog pravosuđa stalno dolaze kritike kako narodni poslanici, a pogotovo izvršna vlast, a pogotovo ministarka pravde, vrše nekakav pritisak na pravosuđe i mi smo mnogo puta dokazali da to nije tačno.

Više puta smo pozivali i te sudije koji se žale na te pritiske i razno-razne nevladine organizacije da nam kažu koji su to narodni poslanici, koji su ministri, koji su to političari koji vrše pritisak na pravosuđe da sudija u odgovarajućem predmetu donese određenu presudu i nisu uspeli da navedu ni jedno jedino ime.

Mi se sada suočavamo sa jednom potpuno obrnutom situacijom. Ovde je jedan sudija, koga je spomenuo gospodin Rističević, sudija Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu sebi dao za pravo da vrši pritisak na Narodnu skupštinu, na narodne poslanike, na ministarku pravde, na Vladu Republike Srbije zato što ćemo evo sutra, tj. koliko sutra, između ostalog, da glasamo o Zakonu o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, kojim uvodimo doživotnu kaznu zatvora za onoga ko sa smrtnom posledicom siluje dete, trudnicu ili nemoćno lice. Kaže sudija Majić – nečovečno je to što će Narodna skupština da uradi. Zamislite, nečovečno je? Pazite te smelosti. Pazite te drskosti. Kaže, nečovečno je što će narodni poslanici da uvedu doživotnu kaznu za nekoga ko siluje dete od tri godine zato što taj siledžija, taj manijak i taj ubica, njemu se, kaže, oduzima svaka nada da će jednog dana da se nađe na slobodi.

Ja pitam sudiju Majića kao sudiju, neka na tu svoju vagu … Vi znate šta je simbol pravosuđa, ona rimska boginja Justicija kojoj su zavezane oči, da ne gleda ko je ko, a sudija Majić i te tako gleda ko je ko. Dakle, neka zaveže sudija Majić svoje oči, simbolično govorim, metaforički i neka na ona dva tasa vage koju drži rimska boginja pravde Justicija stavi život deteta od tri godine koje je silovano, a neka na drugi tas vage stavi čoveka koji je tako nešto uradio, pa neka nam kaže sudija Majić šta je pravda. Da li je pravda kazniti doživotnim zatvorom čoveka koji je silovao devojčicu od tri godine i ubio ju je pri tom, da li je važnije njegovo pravo na nadu, kako on to kaže, trudeći se da bude poetičan, da bude filozofski nadahnut ili je preči život koji je na žalost ugašen, a takvih slučajeva je u našoj praksi bilo, te devojčice od tri godine koju je neka bitanga silovala i ubila?

Ovde se postavlja pitanje šta je pravda. Platon je rekao – pravedno je dati svakome ono što mu pripada. To je pravda. Pitajte bilo kog građanina Srbije, pitajte bilo koga ko ne mora da bude pravnik šta je pravedno u situaciji kada dokažete da je neko silovao dete od tri godine. Od 100 građana Srbije, 99 će vam reći da tog čoveka treba staviti uza zid, a ne doživotna kazna zatvora. Međutim, mi smrtnu kaznu ne možemo da uvedemo zato što nas u tome sprečava Ustav Republike Srbije, ali možemo da uvedemo doživotnu kaznu zatvora za onoga ko uradi tako nešto. Nije Republika Srbija ni prva ni poslednja zemlja u Evropi koja ovakvu kaznu poznaje.

Ono što želim da kažem u ime poslaničke grupe i u svoje lično ime, bolje rečeno, govorim sada u svoje lično ime i zbog toga imam pravo da budem malo i emotivan i da kažem nešto sa čime se neke od mojih kolega možda neće složiti. Suočavamo se jednom bujicom farisejstva, sa jednom bujicom licemerstva, sa bujicom lažnog humanizma koji dolazi od strane onih koji besomučno iz dana u dan vode kampanju protiv predsednika Republike Aleksandra Vučića, protiv Vlade Republike Srbije, protiv Ministarstva pravde, protiv poslanika koji pripadaju skupštinskoj većini i koji nam sada govore kako je nečovečan Tijanin zakon, a bio je čovečan onda kada su Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović, Marinika Tepić, Aleksandra Jerkov i svi ostali pokušavali da zloupotrebe oca tragično preminule, bolje rečeno ubijene devojčice Tijane Jurić, Igora Jurića, da ga zloupotrebe u političke svrhe, pa su hteli za sebe prigrabe političke poene kada su skupljani potpisi za peticiju da se donese Tijanin zakon i skupljeno je 160.000 potpisa.

Među tim potpisima su i potpisi narodnih poslanica iz opozicije, jednog dela opozicije kojih dana nema u sali. Baš me zanima šta oni misle o toj tezi da je Tijanin zakon nečovečan? Šta misli Aleksandra Jerkov? Šta misli Sanda Rašković Ivić? Šta misli Gordana Čomić? Šta sada misle svi oni koji su hteli da zloupotrebe smrt Tijane Jurić u dnevno-političke svrhe? Kada su oni insistirali da se taj zakon donese, onda je sve bilo u redu, onda je sve bilo u skladu sa evropskim standardima i onda nikakvih problema nije bilo. Onda su glavni problemi bili Aleksandar Vučić i SNS i mi poslanici i ministarka pravde zašto tog zakona nema u proceduri. Sada, kada je zakon ne samo u proceduri, evo, sutra ćemo glasati za taj zakon …

Pozivam neka se pogleda svako ko sutra ne bude glasao za to da se uvede kazna doživotnog zatvora za ludaka, za siledžiju koji silovanjem, dakle, izvršenjem krivičnog dela silovanja, ubije dete, trudnicu ili nemoćno lice. Da vidimo gde su ti veliki humanisti, gde su ti veliki zagovornici ljudskih prava i sloboda, gde su ti veliki zagovornici porodice i porodične vrednosti. Šta je porodična vrednost? Da pustimo ludake da nam siluju decu? Da li je to porodična vrednost? Da li je to evropska vrednost?

U Americi izriču trostruku doživotnu kaznu zatvora. U Alabami je prošle nedelje, to da znaju ove velike demokrate, izglasan zakon da se uvodi doživotna kazna zatvora za abortus. Ne priznaju ni incest, ne priznaju ni silovanje. Ništa ne priznaju. Kako to tamo može? Kako je to sada tamo demokratski.

Ovde kada pokušavamo da zaštitimo decu, trudnice i nemoćna lica, sad nam tamo neki Majić, koji je oslobodio šiptarske zlikovce iz gnjilanske grupe preko američke televizije N1 svakog dana, ali bukvalno svakog dana, soli pamet kako smo nečovečni, kako smo nehumani, kako smo maltene poludivlji ljudi zato što ćemo da uvedemo doživotnu kaznu zatvora za siledžije, i to ne za bilo kakve siledžije.

Morate biti monstrum, ne običan siledžija, ako uopšte postoji običan siledžija, morate biti monstrum pa da silujete dete, da silujete trudnicu, da silujete nekoga ko je nemoćan.

Sudija Majić bi morao da zna da je svrha kažnjavanja ne samo specijalna prevencija, nego i generalna prevencija. Uvođenjem doživotne kazne zatvora mi insistiramo na generalnoj prevenciji ove vrste krivičnih dela. Kada se prvi slučaj bude procesuirao i kada prvi siledžija ubica bude završio u doživotnom zatvoru, bez mogućnosti da izađe, svi drugi će dobro da razmisle da li će da izvrše to krivično delo. To je svrha uvođenja, između ostalog, doživotne kazne zatvora.

Sramota je da imamo sudiju kao što je Majić, koji je sudija Apelacionog suda, a koji ne zna da je svrha kažnjavanja ne samo specijalna prevencija u smislu da ne dođe do povrata kod onoga ko je već izvršio krivično delo, nego generalna prevencija kriminaliteta, da drugi ljudi ne bi vršili krivična dela, pogotovo ovako gnusna krivična dela, gde svirepost treba da je, kako se kaže u jednoj presudi Vrhovnog suda, posebnog intenziteta, jer morate zaista biti krajnje svirep čovek pa da izvršite neko od ovih krivičnih dela.

Dakle, ja želim da vam kažem, gospođo Kuburović, da ćete sutra, što se tiče glasanja, imati punu podršku poslaničke grupe SNS i svih drugih poslaničkih grupa koje čine skupštinsku većinu. Verujem da će i neki drugi glasati za ovaj predlog zakona. A, ovo sam morao da kažem, jer se zaista ježim i grozim se tog licemerja koje dolazi iz jednog dela pravosuđa koje kaže - ne smete da komentarišete sudske presude, ne smete da komentarišete ništa što se tiče pravosuđa, ali zato mi možemo svakog dana sa jedne televizije, koja je očigledno u ulozi opozicije u Srbiji, da najbrutalnije napadamo i vređamo poslanike, ministre u Vladi, predsednika Republike itd.

Ne znam kad je radno vreme tog sudije Majića? Kako je mogao u radno vreme, umesto da sedi u svom sudu, da bude na televiziji N1? To je jedno pitanje za predsednika Apelacionog suda u Beogradu. Kakva je to sloboda, u kojoj to evropskoj zemlji ima da sudija Apelacionog suda pojavi se na televiziji i kritikuje poslanike koji će da donesu zakon? Da li to ima u Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji? To nema nigde. Ovde samo pojedinci sebi daju za pravo zato što misle da imaju podršku nekih koji su van ove skupštine, a koji su objektivno mnogo moćni i mnogo jaki.

Donošenjem ovog zakona mi im poručujemo - neka su jaki i neka su moćni, ali mi smo jači. Država Srbija je jača i od sudije Majića i od onih koji stoje iza sudije Majića, a pogotovo će biti jača i mi ćemo u praksi to da pokažemo da smo jači i od siledžija i od ubica i da je ovo, nadam se, to sam rekao i neki dan na konferenciji za novinare, nadam se kao čovek da je ovo poslednji zakon koji ova ili bilo koja druga Narodna skupština u Republici Srbiji donosi, a koji se kolokvijalno zove po imenu jednog ubijenog deteta. Nadam se da više neće biti potrebe da donosimo nikakve ni Tijanine, ni Zojine, ni Aleksine, niti bilo kakve druge zakone, a da će ovi pametnjakovići, poput sudije Majića, konačno početi da rade svoj posao. Bilo bi mu bolje da čita zakone, da prati malo zakonodavstvo EU, za koju se toliko zalaže, nego što sa jedne otvoreno opozicione televizije kritikuje narodne poslanike i kritikuje Vladu Republike Srbije.

Dakle, gospođo Kuburović, puna podrška za ono što radite. Glasaćemo svim srcem za to da se najstrože moguće kazne oni koji su spremni da počine ovako gnusna krivična dela.
Zahvaljujem se gospodine Marinkoviću.

Gospodin Mirčić kaže da niko nije procesuiran. Čudi me, gospodine Mirčiću da ne znate da je procesuran Borislav Novaković, zbog malverzacija sa gradskim građevinskim zemljištem i sa nekretninama u Novom Sadu. Dakle, izrečena je pravosnažna presuda.

Što se tiče Božidara Đelića, Mlađana Dinkića i svih ostalih koje ste naveli, koji su upropoštavali državu Srbiju od 2000. do 2012. godine, njih je Aleksandar Vučić pobedio na izborima, on je srušio taj režim, ne vi.

Dakle, Aleksandar Vučić je sprečio da Srbijom i dalje upravljaju ljudi poput Božidara Đelića, svih onih drugih koji su došli na vlast 5. oktobra 2000. godine. To je njegov uspeh.

Aleksandar Vučić je izgurao Mlađana Dinkića iz Vlade Republike Srbije, ne bilo ko drugi i SNS je na to ponosna. Slažem se sa onim što vi i vaše kolege, na kraju krajeva i mi poslanici SNS vrlo često ističemo, policija uradi svoj deo posla, tužilaštvo uradi svoj deo posla, ali zapne u sudu. To je problem.

To je problem, zato što postoje sudije kao što je sudija Majić koji otvoreno opstruiše državu Srbiju, misleći da imaju moćne sponzore i zaštitnike, koji im omogućuju da rade sve ono što hoće. To je dan od razloga.

Drugi razlog je po meni taj što se nezavisnost sudova pogrešno tumači i pogrešno shvata. Sudija je nezavisan samo kada je u pitanju postupanje u konkretnom predmetu, u smislu da niko na njega ne može da vrši pritisak, da donese ovakvu ili onakvu presudu, ali sudija ne može da bude nezavistan od Ustava, zakona.

Sudija ne može da bude nezavisan, na kraju krajeva, formalno pravno može, ali suštinski ne bi trebalo, ni od sudske prakse koja postoji u Republici Srbiji, jer nas ta različita postupanja u suštinski, istovetnim predmetima jako mnogo sprečavaju da dostignemo željeni nivo pravde u našem društvu, tako da tu ima mnogo problema, što se tiče pravosuđa.

Ministarka pravde je toga svesna, i mi smo toga svesni kao i vi.

Što se tiče političkog dela vašeg izlaganja, SNS je ta koja je sprečila da oni koji su pljačkali državu Srbiju do 2012. godine, to i dalje čine i to je istorijski uspeh SNS i Aleksandra Vučića.
Gospodin Mirčić je malo bio anahron jednim delom u svojoj diskusiji, zato što je spominjao društvenu svojinu. Društvena svojina kao pravna i kao ekonomska kategorija kod nas ne postoji već dugi niz godina, ali nije to toliko važno.

Ono što je gospodine Mirčiću važno da se naglasi, Aleksandar Vučić nije taj koji izriče pravnosnažne presude. Vi ste bili svedoci kao što su bili i svedoci svi građani Srbije koliko je ljudi za koje je postojala osnovana sumnja da su izvršili različita krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala, uhapšeno, policija dostavila dokaze tužilaštvu, tužilaštvo pokrenulo istragu i na kraju je sud te ljude, u jednom dobrom broju slučajeva oslobodio. Ali, da sada ne bi ispalo da se ja sada mešam u rad sudova i da vršim pritisak na sudije.

Moraju građani Srbije da razumeju da je zadatak policije da pribavlja dokaze, a na sudu je da ceni te dokaze, da ih uzima u obzir ili da zauzme drugo stanovište pa da kaže da oni nisu relevantni. Ali ne može Aleksandar Vučić da bude kriv zato što je po vama ovaj ili onaj kriminalac na slobodi. Prosto ne može. Aleksandar Vučić nije sudija, kao što ni vi ni ja nismo sudije. Izvršna vlast ne sudi. Izvršna vlast, odnosno jedan deo izvršne vlasti, a to je policija, pre svega pribavlja dokaze. Tužilaštvo goni učinioce krivičnih dela, a sud je taj koji na kraju krajeva daje svoju konačnu reč i izriče pravnosnažnu presudu.

Ja mislim, pošto ste spomenuli Tomislava Nikolića, gospodine Mirčiću, da vas u stvari suštinski boli jedna druga stvar, što je Tomislav Nikolić a ne vi ispunio zavet Vojislava Šešelja kada je odlazio u Hag 2003. godine, kada je rekao – ja idem tamo da pobedim Haški tribunal, a vama ostavljam u zadatak da srušite dosovski režim. I eto igrom istorijskih prilika upravo je čovek koga vi očima ne možete da vidite ispunio zavet predsednika vašeg stranke, kao što ste i sami rekli, eto on je srušio taj omraženi dosovski režim, a ne vi.
Moram da kažem da ova argumentacija koja se tiče pobede Tomislava Nikolića, odnosno dovođenja u sumnju pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012. godine, koju smo maločas čuli, mene u mnogome podseća na argumentaciju koju vrlo često iznosi Boško Obradović, Bojan Pajtić itd.

Manje, više svi se oni služe tom istom argumentacijom da je pobeda Tomislava Nikolića pod znakom zato što su mu neki zvaničnici EU greškom čestitali pobedu u 17,00 časova, a izbori su okončani, odnosno glasanje je završeno u 20,00 časova. Ono što je činjenica, to je da je Tomislav Nikolić na tim izborima pobedio, sviđalo se to nekome ili ne.

I ono što je takođe činjenica, opet se sviđalo to nekome ili ne, Aleksandar Vučić je prvi političar u Srbiji koji je imao hrabrosti da se zajedno sa svojim saradnicima iz MUP, iz Ministarstva pravde, iz BIA i drugih nadležnih organa i službi uhvati u koštac i u borbu sa ljudima kao što su Kosmajac, kao što je Mišković koji su do 2012. godine bili apsolutno neprikosnovene ličnosti. Ne da neko nije mogao da pokrene postupak protiv njih, nego niste smeli ime da im spomenete.

Mišković je sastavljao Vlade kako je on hteo, pisali su se zakoni kako je on hteo, ministri u Vladi su bili ljudi koje je on direktno postavljao ili kasnije smenjivao.

Svega toga sada nema. Srbija je slobodna država, Srbija je država koja vodi borbu protiv kriminala i korupcije.

Ja ponovo ističem, slažem se sa vama, voleo bih da ima više pravnosnažno rešenih slučajeva iz oblasti korupcije i iz oblasti organizovanog kriminala ali moramo malo pustiti da i vreme odradi svoje. Na pragu smo krupnih reformi. Kada je u pitanju naše pravosuđe, ja se nadam da će i te reforme dati svoga efekta kada je u pitanju procesuiranje onih slučajeva koji dolaze iz oblasti organizovanog kriminala i korupcije.

Što se tiče pobede nad DOS-ovskim režimom, možemo mi sada da pričamo šta hoćemo. Ono što je činjenica da nije bilo promena 2012. godine, pitanje je da li bi Srbija danas, uopšte postojala kao država, jer je situacija, ekonomska, finansijska, politička bila takva da je, praktično, Srbija kao država bila na rubu propasti i da nije bilo tog istog Aleksandra Vučića i njegovih hrabrih reformi koje su započele krajem 2013. i početkom 2014. godine, nikada Srbija ne bi bila ovako ekonomski uspešna kao što je danas, nikada ne bismo imali ovoliko investicija, ovoliko novih radnih mesta, nikada ne bismo imali nove tunele, nove mostove, nove autoputeve kao što je ovaj kroz Grdeličku klisuru.

Ništa od svega toga ne bi bilo, bili bismo jedna mala Balkanska mračna državica u kojoj tajkuni caruju, u kojoj se jedino oni pitaju, ne bi bilo ništa od ovoga čega smo danas svedoci, da smo jedna od ekonomski najnaprednijih država i to je veliki uspeh i Aleksandra Vučića i Vlade Republike Srbije. Bilo bi dobro i ja se slažem sa vama u tome i svi se slažemo da je ekonomski napredak Srbije bude praćen i napretkom kada je u pitanju borba protiv kriminala ili korupcije, ali tu je presudna uloga sudova. Ja se nadam da će sudije imati dovoljno društvene svesti i odgovornosti da shvate i da razumeju da su krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala, iz oblasti korupcije rak rana srpskog društva i da nam one bukvalno jedu ta krivična dela koja nisu procesuirana, jedu deo rezultata koji postižemo na ekonomskom planu.

Dakle, Srpska napredna stranka želi borbu na dva koloseka. Jedan je borba za ekonomski preobražaj Srbije, to nam je pošlo za rukom, a drugi kolosek je bespoštedna borba protiv kriminala i korupcije i tu ukazujemo na značaj pravosudnog sistema u Republici Srbiji i tu ukazujemo na značaj svakog pojedinačnog sudije koji postupa u predmetima korupcije i u predmetima organizovanog kriminala.
Uprkos toj izbornoj krađi koja se desila te 2012. godine, uprkos tim džakovima o kojima ste govorili, Tomislav Nikolić je opet pobedio. Zamislite koliko bi njegova pobeda bila još ubedljivija da nije bilo izborne krađe koju je organizovao Boris Tadić? To je jedna stvar.

Druga stvar, vi sad kažete ovde i nama prebacujete - a gde je krivična prijava protiv Dinkića, a gde je krivična prijava protiv Đelića, protiv ovog ili onog. Pa, što je niste podneli? Ko vas sprečava da podnesete krivičnu prijavu? Krivična prijava nije optužnica, pošto mi se neki smeju, pošto izgleda da ne prave razliku između krivične prijave i optužnice. Ko vas sprečava? Ako imate dokaze, presavite tabak, što bi rekao naš narod, pa podnesite krivičnu prijavu protiv bilo koga za koga sumnjate da je izvršio bilo koje krivično delo.

Ali, mislim da nema potrebe da se ovde i vi i ja ubeđujemo oko stvari oko kojih se slažemo. Nije problem u izvršnoj vlasti. Nije problem u radu Ministarstva unutrašnjih poslova. Nije problem u radu Bezbednosno-iinformativne agencije. Oni ljudi urade sve što je do njih da pribave relevantne dokaze da bi oni za koje postoji osnovana sumnja bili privedeni pravdi. Postoji problem u jednom delu, da ne ispadne sada da je celo pravosuđe neefikasno i loše, ali postoji problem u jednom delu našeg pravosuđa koje izgleda svesno opstruiše nameru izvršne vlasti da se ova država obračuna sa kriminalom i korupcijom. I to je problem.

(Petar Jojić: Razrešenje.)

Slažem se, razrešenje. Ali, i to je postupak koji traje.

Dakle, ima mnogo problema u našoj državi. Ali, sa druge strane, vi idete u jednu krajnost pa kažete - ništa nije urađeno. Mnogo toga je urađeno. Mnogo toga je urađeno i na političkom i na ekonomskom i na pravnom i na pravosudnom i na svakom drugom planu. Srbija 2019. godine jednostavno ne može da se poredi ni po jednom parametru sa Srbijom iz 2012. godine. To su u suštinskom smislu dve različite države.

Država u kojoj je predsednik Republike Aleksandar Vučić, suštinski, u političkom smislu, u ekonomskom smislu, u finansijskom smislu, nema nikakve veze sa državom u kojoj je predsednik Republike bio Boris Tadić. Boris Tadić nam je ostavio razvaline, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić ostaviće budućim generacijama nove investicije, nova radna mesta, nove fabrike, nove auto-puteve, nove mostove, nove tunele. Ostaviće, što je jako važno, nikad bolje, nikad čvršće odnose, i političke i ekonomske i vojne, i sa Ruskom Federacijom, i sa Kinom i sa drugim našim prijateljima u svetu.

Ostaće upamćeno u istoriji da je za vreme mandata Aleksandra Vučića započet jedan obrnut proces kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Za vreme Borisa Tadića države su se utrkivale koja će pre da prizna Kosovo i Metohiju. Sad mnoge države povlače priznanje Kosova i Metohije. To govori o tome da je Srbija postala jaka država, da je Srbija stekla ugled u međunarodnoj zajednici, da smo postali kredibilan partner.

Nemamo mi iluzija da su nam prijatelji svuda u svetu. Ali, pokušavamo da od onih koji su nam iskreni prijatelji učinimo da budu još iskreniji, a oni koji su nam do juče bili manje ili više otvoreni neprijatelji, da nam makar više ne budu neprijatelji i da budemo partneri sa kojima ćemo moći na razuman način da sarađujemo.

To je jedna odgovorna politika. To je jedna racionalna politika. To je jedina moguća politika u ovom teškom vremenu u kome se Srbija i srpski narod nalaze.

Pa, zar vam ništa ne govori činjenica da nema većeg događaja od političkog, od ekonomskog ili nekog drugog značaja koji se dešava u Republici Srbiji, a da, zajedno sa Aleksandrom Vučićem, toj manifestaciji ne prisustvuje i Milorad Dodik, i Milorad Pupovac i politički prvaci Srba iz Crne Gore.

(Vjerica Radeta: Skot.)

Dobro, vi kažete Skot. Da li mi možemo da pobedimo Ameriku? Ne možemo. Znači, ne možemo da pobedimo Ameriku.

Vi se sada smejete. Ne možemo da pobedimo Ameriku. Hajde od onih koje ne možemo da pobedimo, a koji su nam bili neprijatelji i koji su nas bombardovali, da makar pokušamo da napravimo neke partnere.

Vi se sada smejete i ja razumem vašu poziciju. Vi ste opoziciona stranka, ne snosite odgovornost ni za šta, možete da se smejete, možete da se smejete, možete da dobacujete, ali stavite se u ulogu predsednika Republike. Stavite se. Pobedite na izborima, pa ćete vrlo rado da sednete tamo gde on sedi.

Znači, stavite se u ulogu predsednika Republike, pa ćete videti koliko je težak njegov posao. Svakoga dana se suočavate sa bezbrojnim pritiscima, sa velikim teretom i svakoga dana morate da donosite teške odluke. I narod Srbije dobro razume koliko je delikatna i koliko je teška pozicija Aleksandra Vučića, ali istovremeno, narod je dobro razumeo sve poteze koje je povukao. Mnogi su sumnjali i u fiskalnu reformu, mnogi su sumnjali kada je rekao da ćemo da obnovimo i da osnažimo našu vojsku. Mnogi su sumnjali kada je rekao da ćemo da ojačamo naše veze sa Republikom Srpskom. Evo, sad smo svi, i vi iz opozicije i mi i iz vlasti, živi svedoci da je sve to istina.

Dakle, upornost, marljivost, rad, trud, hrabrost, to se isplati, ali je to težak put. Junaci i veliki ljudi uvek izaberu teži put. Oni drugi izaberu lakši.
Evo, sad od svih tih silnih Dinkića, Đelića i ostalih lopuža, vi ste rekli da ste podneli krivičnu prijavu protiv Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića zbog briselskih sporazuma.

(Vjerica Radeta: Ne, Borisa Tadića, Vuka Jeremića…)

Ja sam vas pažljivo slušao, nisam vam dobacivao, pa se nadam da ćete i vi saslušati mene.

Dakle, vi ste od svih tih lopova i bitangi nabrojali Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića u vezi briselskih sporazuma, pri tome, nećete da kažete da se najveći deo Briselskog sporazuma odnosi na formiranje Zajednice srpskih opština, koju Priština opstruira, uz verovatno jedan deo podrške Međunarodne zajednice.

Ovo što pričate o tzv. lažnim investicijama, o tih famoznih 10.000 evra, to isto priča Boško Obradović, to isto pričaju ovi iz DS, to isto pričaju i ljudi iz partije Vuka Jeremića. Vi jednostavno obmanjujete građane. Građani treba da znaju da u Republici Srbiji postoji Zakon o državnoj pomoći i Zakon o državnoj pomoći, koji može svako da pročita, nije nikakva tajna, ne pravi nikakvu razliku između investitora koji dolazi iz Nemačke i investitora iz Mladenovca, Sokobanje ili Subotice.

Dakle, svako je investitor i svako je pod istim uslovima u mogućnosti da dobije, ono što narod kaže, subvencije, a zakon kaže državnu pomoć. I u tom smislu, pravni sistem Republike Srbije niti koga favorizuje, niti bilo koga oštećuje.

Takođe, niste u pravu kada iznosite takođe nešto što je neistina kojom se služi ovaj drugi deo opozicije koji trenutno nije u sali, koji navodno bojkotuje Skupštinu, kada kažete da investitori odlaze iz Srbije. Navedite mi jednog investitora koji je otišao iz Srbije u poslednjih nekoliko godina. Nema nijednog. Investitori dolaze u Srbiju. Svakog dana otvaramo neke nove fabrike.

Ta priča o tome da ljudi u pojedinim fabrikama rade za 200 evra, da nose pelene, pa to je priča DS, to je priča Kene, to je priča Aleksandre Jerkov, to je priča ovih koji nemaju o čemu drugom da pričaju, pa onda izmišljaju. To je priča Balše Božovića. Kad su Kinezi otvorili fabriku „Meita“ u Obrenovcu, on je ovde pričao kako mi uvodimo robovlasnički sistem u Srbiji. Pazite, dolazi jedna od najvećih svetskih kompanija i odabere Obrenovac, dakle, jednu gradsku opštinu u Beogradu, da investira, i pojavi se čovek koji je u to vreme bio predsednik gradskog odbora DS Balša Božović i kaže – vi dovodite kineske robovlasnike da izrabljuju radnu snagu ovde u Obrenovcu, ljudi nose pelene itd.

Tu priču o pelenama pokrenula je Aleksandra Jerkov. Ja vas molim, vi ste ozbiljan poslanik, dugo godina ste u Narodnoj skupštini, nemojte da se hvatate za te neistine i za te izmišljotine. Ne postoji nijedna fabrika u Srbiji u kojoj radnici nose pelene, u kojoj se ne poštuje Zakon o radu i u kojoj se ne poštuju drugi pozitivni propisi Republike Srbije.

Nisam čuo nijednog radnika u Srbiji koji je zaposlen u bilo kojoj od tih kompanija koji se žalio na uslove rada, ni na platu, ni na uslove rada, niti na bilo koji drugi problem koji, eventualno, ima.

Naravno, možete vi sa strane sve to da posmatrate i da to kritikujete ovaj ili onaj detalj, ali suštinski mi smo izvršili ono, i građani Srbije to razumeju, ono što se zove, nismo završili taj proces do kraja, ali smo ga u velikoj meri započeli, i skoro, da smo na putu da ga okončamo, reindustrijalizacija Srbije. Sve ono što je bilo upropašteno u ratovima tokom devedesetih, sve ono što je bilo upropašćeno za vreme sankcija, sve ono što je bilo upropašćeno za vreme dosovskog režima, Aleksandar Vučić i Vlada Srbije uspeli su da vrate u život. Mi više nismo samo ruralna poljoprivredna zemlja. Mi smo zemlja sa jakom industrijom u oblasti proizvodnje automobila, komponenti za automobile, traktore, priključne mašine itd.

Za vreme Borisa Tadića, za vreme njegove vlasti, znate i sami šta je bila investicija - kad Miroslav Mišković proda „Delta holding“ „Delezeu“. To je DS beležila kao investiciju u budžet Republike Srbije. Mi danas kao investiciju beležimo otvaranje fabrike, svake nove fabrike od Subotice do Vranja, i kao što vidite ne pravimo nikakvu razliku. Mi ne pričamo o decentralizaciji, kao što su oni pričali. Za nas je svaki deo Republike Srbije podjednako važan i Preševo, i Bujanovac, i Vranje, i Beograd i Novi Sad. Nema dela Srbije u koji nismo uložili. Nema skoro opštine u Srbiji u kojoj nešto nismo napravili, negde put, negde novi vodovod, negde novu kanalizacionu mrežu, novu fabriku, nove železničke pruge.

Mi radimo ono što stotinama godina u Srbiji nije rađeno. Mi nastavljamo posao Kranja Milana Obrenovića, nastavljamo posao Nikole Pašića, nastavljamo posao Lazara Pačua. Oni su počeli sa modernizacijom Srbije. Nastavljamo poslao Milana Stojadinovića da imamo jak dinar. Kad je dinar bio jači u proteklih nekoliko decenija.? Kad je inflacija bila niža? Iz udžbenika Milana Stojadinovića, iz udžbenika Lazara Pačua se vodi fiskalna i monetarna politika u Srbiji, a vi kažite da to nije tako. Ja sada ne spominjem namerno ni Svetsku banku, ni MMF, jer znam da ćete vi odmah da skočite i kažete da oni nisu relevantni, ali znam da ste čitali Milana Stojadinovića i kažite mi, koju meru koju je on svojevremeno preduzimao nije preduzeo Aleksandar Vučić da bi ojačao državu Srbiju? Evo, kažite mi koju? Ne postoji nijedna jedina mera.

Sve mere koje je poznavala finansijska nauka njegovog doba, Milana Stojadinovića, koji je doktorirao u Minhenu, primenili smo upravo mi, ne zato što smo jako pametni, nego zato što smo imali dovoljno hrabrosti da primenimo teške mere. Zato što je i Milan Stojadinović znao ono što zna Aleksandar Vučić, teške mere bole momentalno, ali dugoročno daju dobre rezultate.

Boris Tadić, Aleksandra Jerkov, i svi oni kojih sada nema, nikada nisu imali hrabrosti da preduzimaju bolne mere, jer su znali, bolna mera boli, mogu da izgubim izbore. Aleksandar Vučić nikad nije bio pred tom dilemom - neću da preduzimam teške mere da ne bi izgubio izbore. Sto puta je rekao - i ako treba izgubiću izbore, ali hoću Srbiju da izvučem iz živog blata u kome se ona nalazi. E, to je veličina predsednika Republike.