Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka  nema neke velike primedbe na rad dosadašnjeg poverenika za informacije od javnog značaja, gospodina Rodoljuba Šabića, u uslovima u kojima je on delovao, manje – više, on je korektno obavio svoju funkciju, ali ovde se radi o tome da Vlada Republike Srbije kreira jedan ambijent u kome one najvažnije informacije koje se tiču države i koje se tiču građana krije od javnosti. Prosto je neverovatno da o nekim temama koje su značajne za državu i za građane pre raspravljaju neki međunarodni forumi, nego što raspravlja Narodna skupština Republike Srbije.
Prošlo je više od mesec dana od kako je poslanička grupa SRS tražila hitnu sednicu Narodne skupštine koja bi bila posvećena problemu KiM.
U međuvremenu, pre nekoliko dana, Savet bezbednosti UN je raspravljao o situaciji na KiM i tu sednicu mogli ste da pratite preko talasa RTS i svako onaj ko je pratio tu sednicu mogao je da izvuče jedan, jedini mogući zaključak - da je Ruska Federacija, odnosno stalni predstavnik Ruske Federacije u Savetu bezbednosti UN, gospodin Vitalij Čurkin, praktično jedini branio interese Srbije na KiM, a to znači život, slobodu i imovinu srpskog narodna na KiM.
Na toj sednici američki predstavnik u Savetu bezbednosti UN izneo je stav da su komplikovanje situacije na severu KiM izazvali ekstremisti sa srpske strane koji su napali predstavnike KFOR.
Ruski predstavnik u Savetu bezbednosti UN izneo je stav da to nije tačno, da je KFOR pogazio svoja ovlašćenja koja su definisana Rezolucijom 1244 i da se otvoreno stavio na stranu privremenih institucija samouprave u Prištini, srpskim jezikom rečeno - šiptarskih secesionista.
Praktično, ruski predstavnik u Savetu bezbednosti UN je demantovao i vlast u Srbiji i dobar deo medija u Srbiji, da su probleme na severu KiM izazvali tzv. srpski ekstremisti i kriminalci i jasno je uperio prst u KFOR i Euleks kao izazivače nemira na severu KiM.
Zašto sve ovo govorim? Pa, skandalozno je da se o situaciji na severu KiM pre izjašnjava Savet bezbednosti UN, da o KiM raspravljaju Rusi, Francuzi, Britanci, Kinezi i neki drugi narodi, a da narodni poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije od kraja jula meseca o tome nisu u mogućnosti da razgovaraju zato što nema sednice Narodne skupštine Republike Srbije koja bi bila posvećena toj temi.
(Predsednik: Molim vas da dovedete to u vezu sa tačkom dnevnog reda.)
Hvala vam, gospođo predsednice. Pokušaću da objasnim zašto je važno da se kandidat za poverenika za informacije od javnog značaja pozabavi problemima koje ću da iznesem u svojoj raspravi.
Dakle, narodni poslanici su iz medija, sa veb stranica obavešteni o tome da je tzv. šef pregovaračkog tima Beograda za pregovore sa Prištinom, Borko Stefanović, postigao sporazum o administrativnim prelazima.
Gospodin Ljubomir Kragović kao predsednik Odbora za KiM Narodne skupštine i danas je morao da prekine sednicu tog odbora zato što predstavnici Vlade Srbije, ministar za KiM i šef pregovaračkog tima, nisu se udostojili da dođu na sednicu Odbora, niti su dostavili u pisanoj formi na srpskom i engleskom jeziku tekst Sporazuma o tzv. administrativnim prelazima. Sednica Odbora za KiM danas nije održana.
Ako i jedna informacija danas u Srbiji ima karakter informacije od javnog značaja, onda je to informacija o tome šta je Borko Stefanović prihvatio u ime Republike Srbije u Briselu u razgovorima sa tzv. privremenim institucijama samouprave u Prištini.
Budući da nisam dobio zvaničnu informaciju, dakle javnu informaciju, od Vlade i od tog tzv. pregovaračkog tima, morao sam da konsultujem medije, odnosno da probam da na Internetu pronađem tekst sporazuma o tzv. administrativnim prelazima.
Evo kako glasi tekst tog sporazuma. Naslov je – dogovoreni zaključci o integrisanom upravljanju prelazima. Ovo nije adekvatan prevod na srpski jezik zato što je skraćenica na engleskom jeziku "IBM". Ovo "B" znači "bord" na engleskom jeziku. Svako ko se imalo razume u engleski jezik zna da "bord" ne znači prelaz nego da znači granicu.
Iza naslova ovog sporazuma imate fusnotu broj jedan koja kaže: "Jedna strana priznaje liniju kao granicu", šiptarska strana, "druga strana", tj. Borko Stefanović, "priznaje liniju kao administrativnu graničnu liniju". Na kraju krajeva, potpuno je nebitno kako Borko Stefanović tumači pojam prelaza, granice, odnosno granične linije, bitno je kako taj pojam tumači EU. Kako EU tumači taj pojam? Kao državnu granicu između dve posebne države, Srbije i KiM, odnosno tzv. republike Kosovo.
U članu 1. ovih zaključaka piše sledeće: "U skladu sa Lisabonskim sporazumom, relevantnim propisima EU, a s obzirom na to da su obe strane deo agende EU za zapadni Balkan, od njih se zahteva da postepeno harmonizuju svoje zakone sa pravnim tekovinama EU, a naročito da primenjuje koncept "IBM"". Dakle, integrisano upravljanje granicama.
Ovde se postavlja sledeće pitanje – da li bi kandidat za poverenika za informacije od javnog značaja mogao da nam protumači ko su strane kao deo agende EU za zapadni Balkan? Ko su uopšte članovi EU? Članovi EU su suverene države. Ako u sporazumu koji je prihvatio Borko Stefanović piše da su obe strane deo agende EU za zapadni Balkan, to znači da država Srbija i formalno priznaje državnost tzv. Kosova i da je za Borka Stefanovića ta tzv. državna tvorevina republika Kosovo deo agende EU za zapadni Balkan, odnosno za člana u EU, jer članovi EU nisu ni privremene institucije ni lokalne samouprave, članovi EU su države. To znači da je Borko Stefanović tačkom 1. ovog sporazuma prihvatio republiku Kosovo kao suverenu državu.
Pitamo poverenika za informacije od javnog značaja, odnosno kandidata za poverenika i aktuelnog poverenika, gospodina Rodoljuba Šabića, da li to znači da je Borko Stefanović prihvatio sporazum sa šiptarima u skladu sa Lisabonskim sporazumom? Koliko znam, Republika Srbija nije član EU. Kako je moguće da Lisabonski sporazum tagira državu Srbiju, njenu Vladu, njena ministarstva odnosno njen pregovarački tim? Tu ne postoji bilo kakva veza.
Inače, pojam EU se u ovim dogovorenim zaključcima o integrisanom upravljanju granicom pominje čak šest puta. Na jednom mestu se spominje Evropska komisija, spominje se koncept "IBM" u tački 1, u tački 2, u tački 4. i ni na jednom mestu se ne spominje Ustav Srbije, ne spominje se rezolucija 1244 i ni na jednom mestu se ne spominju UN.
Gospodo iz Vlade, više ne vredi da govorite da nikad nećete priznati nezavisnost KiM, ovim sporazumom ste to učinili. Dakle, od kako je Borko Stefanović prihvatio ovo što ovde piše vi ste priznali da je KiM posebna država, odvojena od Srbije. To se vidi i iz ostalih tačaka iz ovog, novinari su preneli, sporazuma, a u stvari dogovorenih zaključaka o integrisanom upravljanju granicom.
U tački 2. se kaže: "U interesu bržeg i efikasnijeg postupanja, obe strane pod sveobuhvatnim rukovođenjem EU primeniće koncept "IBM"". Kako može da to bude sveobuhvatno rukovođenje od strane EU u situaciji kada su 90% država članica EU priznale nezavisnost KiM i kada najmoćnije države u EU, poput Velike Britanije, Francuske i Nemačke, smatraju da je pitanje KiM rešeno tako što je KiM odvojena od Republike Srbije?
Pitam i kandidata za poverenika za informacije od javnog značaja – da li igde postoji država u svetu koja je tražila političko mentorstvo od jedne zajednice država koja otvoreno radi protiv njenih interesa? Republika Srbija je presedan u međunarodnim odnosima, da insistira na sveobuhvatnom rukovođenju od strane EU u situaciji kada je EU učinila sve da odvoji KiM od Republike Srbije.
U tački 3. se kaže – obe strane, a to znači države, jer su te strane deo agende EU za zapadni Balkan.
(Nada Kolundžija, sa mesta: Nema smisla.)
Što ste nervozni, gospođo Kolundžija? Pa, to su informacije od javnog značaja. I vi ste nervozni gospođo Trivan, polako, budite malo parlamentarni.
Gospođo predsednice, zaista se trudim da postavim kao problem neka pitanja koja su verovatno interesantna za poverenika za informacije od javnog značaja. Koja je važnija informacija od javnog značaja od ove o kojoj sada govorim? Da li je država Srbija priznala KiM, ili nije? Da je sve čisto, da je sve u skladu sa Ustavom, da nema nikakvih problema, prosto, uključite malo razum, zar bi konstantno predstavnici Vlade izbegavali Odbor za KiM, zar bi izbegavali da nam dostave tekstove tih sporazuma? Šta je problem što narodni poslanici hoće da znaju šta u ovim sporazumima piše?
Mi ćemo očigledno imati još jedinu instituciju kojoj ćemo se moći da se obratimo da nam dostavi ove sporazume, a to je gospodin Rodoljub Šabić. Ne znamo kome više da se obratimo. Kada se obratimo Vladi, kažu - nismo nadležni. Kada se obratimo Ministarstvu za KiM, oni kažu – obratite se Borku Stefanoviću. Mi se obratimo Borku Stefanoviću, on kaže – vi srpski radikali ste divljaci, vi ste primitivci, sa vama nemam o čemu da razgovaram, neću da dođem na sednicu Odbora za KiM i neću da vam dostavim tekstove sporazuma koje sam potpisao sa Šiptarima.
Sada vas pitam, gospođo iz vladajuće koalicije – kome mi srpski radikali da se obratimo, da bismo dobili te informacije, ne od javnog značaja, od opšteg državnog interesa? Ne postoji druga državna institucija koja meni sada u ovom trenutku, padne napamet, sem Rodoljuba Šabića. Zato mi sve ovo i govorimo.
Dakle, mi bi voleli da za poverenika za informacije od javnog značaja bude izabrana jedna stručna, kompetentna i nezavisna ličnost, koja će moći nama da pomogne da dobijemo ove informacije. Sada raspolažem sa onim informacijama koje nisam dobio od državnih organa jer neće da nam daju, nego sa informacijama koje sam pronašao u medijima, odnosno na internetu. Želim da upoznam građane Srbije, jer Vlada Srbije i Borko Stefanović, to ne žele da učine sa tekstom sporazuma koje je Borko Stefanović prihvatio u ime Republike Srbije, pa neka sami građani procene da li je to u njihovom interesu ili ne. Ne vidim potrebu da se bilo ko nervira.
Ako vi smatrate da je ovo sve u skladu sa interesima građana Srbije, pustite me da i ja malo doprinosim tim interesima, da upoznam građane Srbije kako će im biti lepo, sada kada je Borko prihvatio sporazum sa Šiptarima.
U tački 3. se kaže – obe strane nameravaju da postepeno ustanove zajedničke integrisane punktove na svim njihovim zajedničkim IBM prelazima. Ova saradnja će slediti najbolju evropsku praksu. To je smešno. Ovakva praksa ne znam gde postoji, što će nadalje postepeno razvijati, pazite, Evropska komisija, ne UN, ne UNMIK, nego Evropska komisija. Kakve veze Evropska komisija ima sa ovim problemom i kakve veze Evropska komisija ima, kada je reč o politici Republike Srbije prema KiM? Nema nikakve veze. Vi sami iz vlasti dajete mandat i dajete legitimitet, odnosno politički autoritet EU, istoj onoj zajednici država koja je uradila sve što je objektivno mogla da nam otme KiM. To piše, kad se malo bolje zagledate u ovaj tekst, u ovom sporazumu.
Ovaj posao, kaže, dobiće visok prioritet. Projekti će biti identifikovani zajednički i biti implementirani što je pre moguće u praksi. Znači, Republika Srbija, da stvar svedem na proste stvari, je priznala da na njenoj teritoriji postoje dva carinska područja. Jedno je carinsko područje KiM, a drugo je carinsko područje Republike Srbije, odnosno ostatka Republike Srbije.
Sada pitamo poverenika za informacije od javnog značaja da nam odgovori – u kojoj još evropskoj državi na njenoj jedinstvenoj teritoriji postoje dva carinska područja? Da li to postoji u Velikoj Britaniji, u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Španiji, Portugaliji? Da li to negde postoji? Ne postoji. Zašto onda Borko Stefanović prihvata, navodno, u vidu najbolje evropske prakse nešto što nigde ne postoji u Evropi? Ako to postoji u tim državama, najmoćnijim u EU, nemam nikakav problem da to postoji i u Srbiji, ali to tamo ne postoji, a u Srbiji će morati da postoji, jer je to gospodin Borko Stefanović prihvatio, pozivajući se na nekakvu najbolju evropsku praksu koja ne postoji i ta evropska praksa je izmišljena.
U tački 4. zajednički integrisani, jedinstveni i bezbedni punktovi nalaziće se u sklopu zajedničke zone …
(Predsednik: Zaista vas molim da se vratite na temu.)
… zajedničke zone IBM prelaza.

Gospođo predsednice, prosto sad od vas tražim pravnu pomoć.

Dajte mi onda neko svoje mišljenje ili neki svoj savet – kome poslanička grupa SRS da se obrati u ovoj državi da bi dobili u zvaničnoj formi tekst sporazuma koji je Borko Stefanović prihvatio u razgovorima sa delegacijom Prištine?

I te kako jeste.

Mogu li da kažem svoje mišljenje? Ne vidim razloga zašto se nervirate i zašto stvarate atmosferu nervoze u radu Narodne skupštine.
Ako Vlada Srbije to neće da učini i neće da pošalje svoje predstavnike na sednicu Odbora za KiM, ako gospodin Borko Stefanović neće da dođe na sednicu Odbora za KiM, ako neće da nam dostave tekstove sporazuma na srpskom i na engleskom jeziku, nama narodnim poslanicima, ako vladajuća koalicija izbegava sednicu Narodne skupštine o situaciji na KiM, a istovremeno Savet bezbednosti o tome raspravlja, evo molim vas najljubaznije, kažite mi koja je to državna institucija, sem poverenika za informacije od javnog značaja, kome narodni poslanici mogu da se obrate da bi dobili te informacije od javnog značaja? Ne znam kome da se obratimo.

Kažite mi kako?

Izvinite, i te kako je bitno, zato što hoću da vam dokažem da ono što Borko Stefanović iznosi u medijima jednostavno nije tačno.
Imali ste informaciju od pre dva dana u medijima kako je on navodno dogovorio da Šiptari neće biti carinici, nego nekakvi carinski svedoci. Otprilike, oni će da stoje i da posmatraju kako Euleks vrši kontrolu prelaza. Ali, to nigde ne piše u ovom sporazumu. Lepo piše i tački 5. – sporazumi će uključivati, u skladu sa zahtevima, izbalansirano prisustvo svih pripadajućih službi obeju strana, kao što su carina, policija itd. i pokrivaće materiju kao što su lokacija prelaza, svojstvo objekata, radno vreme itd. I ovi prelazi koji su tretirani ovim sporazumom su Jarinje, odnosno Rudnica, Brnjak, Končulj, Merdare, Mutivoda i Mučibaba.
Istovremeno ste imali informaciju od gospodina Borka Stefanovića kako se ovo odnosi samo na Jarinje i Brnjak. Sada se vidi da se ne odnosi. Odnosi se i na druge te tzv. administrativne, odnosno po tumačenju EU granične prelaze.
Zaista nam nije jasno zašto izbegavate raspravu o ovim temama. Vi biste hteli da se ova rasprava svede na to da mi hvalimo ili kudimo Rodoljuba Šabića. Mi to ne želimo da činimo. Mi tražimo informaciju od relevantnih državnih organa kakva je politika prema KiM.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni zaista nije jasno čemu ovolika nervoza, žuč i čemu ovolika količina ružnih reči od strane…
(Predsednik: Koji član je povređen?)
Povređen je član 107. Prosto, gospođi Jeleni Trivan ne stoji lepo kad ovakve reči izgovara.
Dakle, sednica Odbora za KiM, gospođo Trivan, ne da nije održana danas, nego nije održana ni prošle nedelje, ni one tamo nedelje, zato što gospodin Borko Stefanović sistematski bojkotuje rad Odbora za KiM, i da neće da dođe i neće da nam dostavi tekst Sporazuma koji je postigao sa Šiptarima.
To obaveštenje o kome vi govorite, sada ću da ga pročitam. Stiglo je od ševa Kabineta ministra za KiM, Sergeja Bulajića. Kaže – obaveštavamo vas da je ministar Goran Bogdanović sprečen da prisustvuje 39. sednici Odbora za KiM, koja se održava u ponedeljak, 5. decembra 2011. godine, sa početkom u 12,00 časova. Sa poštovanjem, šef Kabineta Sergej Bulajić.
Kafe kuvarici se ne šalje ovakvo pismo. Petnaest minuta pre početka sednice Odbora za KiM, nama stiže ovakvo obaveštenje. Sa kojim obrazloženjem je ministar sprečen? O čemu se radi? Boli ga zub, ide na pijacu. O čemu se radi? Jednostavno, on je sprečen i neće da dođe.
Vi sada govorite o tome, kako navodno Borko Stefanović ima neku veliku želju da sa nama radi, samo eto neće da dođe na sednicu Odbora. Nijedan sporazum koji smo dobili na sednici Odbora za KiM, nismo dobili tako što ga je Borko Stefanović dobrovoljno dao, nego smo morali da izvršimo žestok politički medijski pritisak, da bi se gospodin Borko Stefanović udostojio da nam neke od tih sporazuma dostavi.
Još uvek nemamo u pisanoj formi Sporazum o priznavanju diploma, niti imamo Sporazum o ovim tzv. graničnim prelazima.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS smatra da se u ovim izmenama i dopunama zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji, a posebno u članu 1. ovog predloga zakona, krije jedno neviđeno političko licemerje Vlade Srbije.
Dakle, Vlada predlaže da se Dan državnosti Republike Srbije, Sretenje, slavi neradno dva dana 15. i 16. februara. Istovremeno, ta ista vlada koja nam predlaže da dva dana obeležavamo Sretenje, radi sve suprotno od onoga što su radili Srbi koji su podigli Prvi srpski ustanak i na taj veliki događaj mi se sećamo kad god obeležavamo 15. februar, kao Dan državnosti Republike Srbije.
Pitam Vladu Republike Srbije, da li oni znaju za šta su se borili ljudi koji su 15. februara doneli odluku u Orašcu pod vođstvom Karađorđa, kao vrhovnog vožda naroda srpskog, da dignu Prvi srpski ustanaka? Dakle, kada obeležavate neki dan, elementarno je da se onda trudite da u svojoj praktičnoj politici, sledite onu liniju koju su započeli ljudi na taj dan.
Gospodine Ljajiću, da li bi Karađorđe i njegovi ustanici pristali na to, da priznaju nekakve carinske pečate lažne države Kosovo? Da li se za to borio Karađorđe? Da li su se zbog toga borili ljudi koji su se sastali tog 15. februara da oslobode Srbiju od Turaka? Da li se Karađorđe borio za to da granica Srbije bude na Drini i na Dunavu? Da li se Karađorđe borio za to da ukine međe po Srbiji ili da ih stvara? Vi stvarate međe po Srbiji. Stvorili ste jednu veliku među između Vojvodine i centralne Srbije, donošenjem protivustavnog statuta AP Vojvodine.
Sada vas pitam, istovremeno predlažete da slavimo Sretenje dva dana a ovamo stvarate nezavisnu državu Vojvodinu. Da li se Karađorđe za to borio? Da li je to bio smisao Sretenja 15. februara 1804. godine? Valjda je smisao bio, gospodine ministre, da se ukinu granice u Srbiji.
Karađorđe se borio protiv turskog načina upravljanja. Srbija je bila svedena na čitav niz malih kneževina, nahija. Starešine tih nahija bili su nahijski knezovi. Oni su prikupljali danak od Srba od raje i predavali ih Turcima i čitava Srbija, ta mala Srbija, taj beogradski pašaluk, bila je ispresecana međama tih nahija.
Kada je Karađorđe ustao 1804. godine, jedna od osnovnih ideja je bila da se ukinu međe po Srbiji, da Srbija bude jedinstvena, da se Srbija proširi, da se donese sloboda celokupnom srpskom narodu. Setite se iz one pesme – Drino vodo, plemenita međo, izmeđ Bosne izmeđ Srbije. To je bio smisao, da se stvori jedinstvena srpska država.
Šta vi radite, vi iz Vlade Republike Srbije, vi iz vladajućih stanaka? Vi se vraćate na turski sistem upravljanja. Hajde ovo malo što je ostalo od Srbije, hajde i to još da podelimo, pa da stvorimo neke nove autonomne pokrajine, pa neke nove regione, pa da damo neke specijalne statuse. Da li je to bio smisao borbe 1804. godine?
Vi se vraćate na pred Karađorđevo vreme u Srbiji. Malo nam je što su nam oteli Republiku Srpsku Krajinu, što dave Republiku Srpsku, što dave srpski narod na KiM, sad i ovaj ostatak od ostataka srpske države, hajde da isparcelišemo na feude i da onda od Srbije više ne ostane ništa. Već ste jedan deo Srbije proglasili, praktično, za jedan deo koji ima specijalni status. To je AP Vojvodina. Tamo imate kompletan paralelizam političkih institucija. Imate vladu, imate 18 pokrajinskih sekretarijata, postoji Skupština, postoje organi uprave, postoji Pokrajinski zavod za PIO. Izvinite, postoji zastava, grb. Jeste da su zastava i grb izmišljeni i da nemaju nikakve veze sa srpskom tradicijom u Vojvodini, ali to su već vrlo jasni obrisi državnosti.
Južno od Save i Dunava, genijalci su se dosetili da stvorimo nekakve regione. Nije dosta što ova jadna i bedna srpska privreda mora da izdržava Vladu Srbije, što mora da izdržava pokrajinsku Vladu u Novom Sadu, sada će morati da izdržava i administraciju na nivou regiona. Navodno, to je evropski standard.
Dakle, neviđeno licemerje. S jedne strane, hajde da praznujemo Sretenje dva dana, a radimo sve suprotno od onoga za šta su se borile te srpske starešine i srpski ustanici koji su se 1804. godine sastali da dignu ustanak protiv Turaka.
Zamislite, gospodine ministre, da je Karađorđe živ, da li bi se on borio za to da bude međa između Vojvodine i centralne Srbije, ili da to bude jedinstvena država? Smisao te borbe, gospodine ministre, bila je u tome, da se ceo srpski narod oslobodi i da ceo srpski narod koji je živeo i pod Turcima, i pod Austrijancima, i pod Mlečanima, da se jednog dana nađe u jedinstvenoj državi.
To je bio smisao 1804. godine. To je bio smisao i 1815. godine, kada je podignuti Drugi srpski ustanak. To je bio smisao borbe koju su vodili i Ilija Garašanin, Jovan Ristić, Milovan Milovanović, Nikola Pašić i u Drugom svetskom ratu, Draža Mihajlović, i danas Vojislav Šešelj i SRS. To je, dakle, ta linija. To je ta osnovna politička ideja koja se proteže kroz ceo 19. i 20. vek, da se ceo srpski narod nađe pod jednim državnim krovom, a ne da ga delite, ne da ga parcelišete, ne da stvarate međe unutar srpskog naroda. Za to se borio i Njegoš. Gorski vjenac je posvećen prahu oca Srbije, Karađorđu.
Šta se danas dešava u Crnoj Gori? Milo Đukanović hoće Njegoša da proglasi, maltene, za biskupa rimokatoličke crkve i da ga upišu u Vatikan. Prevode Gorski vjenac sa srpskog na nekakav crnogorski jezik. Čovek koji je to uradio, dobija nagradu za nekakav veliki intelektualni poduhvat. Ovde imate ljude koji idu pa mu se poklanjaju kao velikom demokrati, kao čoveku koji treba da donese bog zna kakvo dobro Srbiji i Crnoj Gori, i uopšte, Balkanu.
Ovo je prosto neverovatno. Vi koji sedite u Vladi Srbije, imajući u vidu politiku kakvu vodite, vi Sretenje ne bi trebali da obeležavate ni jedan sat, a ne dva dana. Nikakve suštinske veze politika koju vodi Vlada Srbije, nema nikakve veze sa onim idejama koje su se javile i 1804. i pre 1804. godine, čija je suština bila oslobođenje celokupnog srpskog naroda od tuđinske vlasti.
Karađorđe je namerno za prvog ministra prosvete u Srbiji, popečitelja prosvete, doveo jednog srbina iz južne Ugarske, Dositeja Obradovića, i time poslao jasnu poruku da je i taj deo današnje srpske države nešto za šta se treba boriti. Time je poslao jasnu poruku da njegova borba nije omeđena na beogradski pašaluk, da njegova borba nije usko srbijanska, nego je svesrpska. On je hteo da donese slobodu svim Srbima. Vi se odričete Republike Srpske krajine, vi se odričete Republike Srpske, vi se od Vojvodine napravili, kao bi se reklo u starijoj pravnoj teoriji - korpus separatum, jedan deo sa posebnim pravima unutar države Srbije, vi se hvalite time kako vodite pregovore sa Šiptarima na KiM, dok njihovi saveznici iz NATO pakta pucaju po našem narodu na severu KiM. Borko Stefanović se hvali nekakvim velikim diplomatskim uspehom, kako Srbija, odnosno taj pregovarački tim, a u stvari nikakvog pregovaračkog tima i nema, nego sa KiM raspolaže jedan čovek, taj Borko Stefanović, ne znam gde ste ga našli i ko vam ga je preporučio, dakle, nikakvog pregovaračkog tima nema. Pitam vas, gospodine ministre - da li možete da mi navedete još jedno ime, sem Borka Stefanovića, koji pregovara o KiM? Dakle, hvali se čovek velikim diplomatskim uspehom, kaže – mi smo se dogovorili sa Editom Tahiri, neće na carinskom pečatu pisati –carina Republika Kosovo, nego kosovska carina. To je izjavio na jednoj od poslednjih sednica Odbora za KiM. To je neki veliki diplomatski uspeh? Neće pisati carina Republika Kosovo, nego kosovska carina. Priznaćemo lične karte, priznaćemo registarske tablice, priznaćemo diplome fantomskog univerziteta u Prištini, koje su stečene po podrumima, kafanama, ko zna gde, jer tamo nikad univerziteta u proteklih 10 godina, u pravom smislu te reči, nije bilo, jer KiM, nažalost, od 1999. godine vladaju kriminalci i kriminalci ne znaju šta je univerzitet i baš ih briga za univerzitet, ali, eto, gospodinu Borku Stefanoviću je palo na pamet da će država Srbija sada da prizna diplome nekakvog prištinskog univerziteta.
Šta to sutra znači, gospodine ministre? Sutra će da vam dođe u Beograd čovek koji poseduje tu lažnu diplomu Prištinskog univerziteta i da traži zaposlenje u Beogradu i vi ćete morati da ga zaposlite zato što ćete imati halabuku iz EU, ako to ne uradite, ne ispunjavate evropske standarde.
Pitam vas – koliko će Srba sa diploma beogradskog, novosadskog, niškog ili kragujevačkog univerziteta moći da se zaposli u Prištini? Ne smeju da odu tamo. Srbi koji žive u Prištini ne smeju nos da pomole iz svojih stanova, a ne da nekome donesu diplome i da traže zaposlenje. Sa KiM će vam dolaziti Šiptari da traže zaposlenje u centralnoj Srbiji sa tim diplomama i dobijaće ga i moraćete da im date posao, čak i ako se javi građanima Beograda i javi se neko sa KiM od Šiptara, vi ćete prednost dati Šiptaru, jer Bože moj, vi morate da uđete u EU, ne smete da vršite diskriminaciju.
Gospodine ministre, tužno je što praznovanje Sretenja dva dana predlaže Vlada koja radi sve suprotno od onoga što su radili ljudi koji su se tog 15. februara sastali u Marićevića jaruzi i doneli odluku da podignu ustanak protiv Turaka, da bi doneli slobodu svim Srbima.

Dame i gospodo narodni poslanici, prosto ne znam šta da kažem posle ovog komada sa pevanjem, igranjem i plakanjem.

Kolege iz vladajuće koalicije izgleda da apsolutno nisu razumele šta je smisao amandmana Srpske radikalne stranke. Dakle, kada obeležavate jedan dan, kao što je Sretenje, 15. februar 1804. godine, ako ste elementarno politički korektni, onda znači da imate obavezu da baštinite one ideje koje su se rodile na taj dan. Tog dana, gospodine ministre, uobličena je definitivno na skupu u Orašcu ideja o podizanju ustanka protiv Turaka i istovremeno o oslobođenju celokupnog srpskog naroda i naroda iz Beogradskog pašaluka i van Beogradskog pašaluka, iz Crne Gore, iz Bosne, iz Dalmacije, iz južne Ugarske. To je bio smisao borbe i Karađorđa i kneza Miloša.
Ako sam dobro razumeo, gospodine Čokiriz, mi ne bismo trebali da slavimo srpske borce za slobodu i dane srpske istorije jer, kako on kaže, ipak je veći uticaj međunarodne zajednice na dešavanja na Balkanu, nego što je naš uticaj. To je tačno. Da li to znači da bi mi sad trebalo da slavimo, ne znam kraljicu Viktoriju, Dizaelija, ili Čerčila, ili Ruzvelta, a ne Karađorđa, kneza Miloša i neke druge srpske velikane.
Dakle, ono što je smisao našeg amandmana to je da podsetimo građane Srbije da vi formalno obeležavate Sretenje kao Dan državnosti Srbije, ali suštinski vodite politiku koja nikakve veze nema sa onim idejama koje su uobličene početkom 19. veka. Apsolutno nikakve veze politika sadašnje Vlade Srbije nema sa borbom koja je vođena u vreme Karađorđa, u vreme kneza Miloša i kasnije.
Moram da vas podsetim na jedan značajan istorijski dokument: Načertanije Ilije Garašanina iz 1984. godine, da se izvrši oslobođenje celokupnog srpskog naroda iz tadašnje Srbije, iz Crne Gore, iz Bosne i Hercegovine, iz onih krajeva koje su bile pod vlašću Austrije. To je bio smisao borbe svih srpskih vladara, ministara, knezova, starešina, kroz ceo 19. i početak 20. veka. To je bio smisao borbe, da Srbi žive u jednoj državi. To je ideja od koje vi bežite. Vi kažete da je ta ideja prevaziđena, da je ona ratnohuškačka, da je zločinačka itd. Mi mislimo da je to duboko ljudska i emancipatorska ideja. Da je to, u stvari, nastavljanje onih ideja koje su se javile u zapadnoj Evropi u 18. i 19. veku, i koje su išle za tim da se obrazuju velike i ujedinjene nacionalne države. Ako je to bila emancipatorska ideja za Francuze i Nemce, za Italijane i Špance, ne znam zašto ne bi bila emancipatorska ideja za Srbe da žive u jednoj jedinstvenoj srpskoj državi.
Da je ta ideja ostvarena, ne bi nam se desio ni genocid, ni ratni zločini, ne bi nas niko proterivao, itd. Najbolja brana za neki novi genocid nad srpskim narodom je da Srbi žive u jedinstvenoj srpskoj državi, koja je istovremeno i demokratska i koja garantuje sva ljudska i manjinska prava i onima koji nisu Srbi. Za Srpsku radikalnu stranku po tom pitanju nema nikakvih dilema.
Gospodin pesnik, koji je maločas čitao nekakve istorijske knjige i pokazivao nam karte, izgleda da zaboravlja da mu je Srpska radikalna stranka, između ostalog, u nasleđe ostavila jedinstvenu srpsku državu Srbije i Crne Gore. Moram da podsetim gospodina Milivojevića da je taj isti veliki Zoran, na koga se on poziva, 1999. godine iz Nemačke i iz Crne Gore, kod Mila Đukanovića pozivao NATO pakt da još žešće udari po Srbiji, jer će zbog toga pre da padne režim Slobodana Miloševića. To su istorijske činjenice.
Moram da vas podsetim na obećanje DOS-a iz 2000. godine da će biti na demokratski način rešeno pitanje Kosova i Metohije i Crne Gore, jer su to, kako su oni govorili demokratska pitanja, a budući da smo mi demokrate, a i da je Milo Đukanović demokrata, onda ćemo dve demokratske opcije da se dogovore oko nastavljanja funkcionisanja zajedničke države. Pitam vas zašto se niste dogovorili? Gde vam je, gospodine Milivojeviću, karta Srbije i Crne Gore koju smo vam ostavili 2000. godine? Gde je sada Crna Gora? Šta se dešava sada u Crnoj Gori sa tim vašim velikim prijateljem Milom Đukanovićem i velikim prijateljem Tomislava Nikolića? Tamo se Srbi veštački prevode u crnogorsku naciju, veštački im se nameće crnogorski jezik, veštački se stvara nepostojeća crnogorska pravoslavna crkva, tamo se fantazira o tome da su Crnogorci u stvari crveni Hrvati, tamo je iz službene upotrebe zvanično proterana ćirilica. Eto, to su tekovine kojima se vi hvalite od 2000. godine.
Što se tiče Kosova i Metohije, bombardovanja NATO pakta i svega ostalog, mislim da građanima Srbije ta situacija potpuno jasna. Ušli smo u Vladu Srbije, ne 1997. nego u martu 1998. godine sa idejom da se suprotstavimo NATO paktu i da odbranimo Kosovo i Metohiju. Što se Srpske radikalne stranke tiče, mi smo učinili sve da ih odbrani. Jedina smo politička stranka bili protiv prihvatanja Sporazuma Černomidin - Ahtisari, i protiv dolaska trupa KFOR-a na teritoriju Kosova i Metohije. Za to ste bili i vi iz Socijalističke partije Srbije i iz Demokratske stranke i iz Srpskog pokreta obnove.
Ne moram da vas podsećam da je ministar inostranih poslova na početku bombardovanja bio Vuk Drašković. Dakle, kada evocirate te tragične događaje iz 1999. godine, bilo bi dobro da ih evocirate u njihovom punom istorijskom kontekstu, a ne da iz celog tok istorijskog konteksta trgate parče po parče, kako to vama odgovara. Na kraju krajeva, kako vi to kukate što su došli oficiri i vojnici NATO pakta na Kosovo i Metohiju, a vaša zvanična politika su evro-atlanske integracije. Pa, to su vaši prijatelji. Vi ste tvrdili da treba da dođu vojnici iz NATO zemalja. To su civilizovane i demokratske zemlje. Mi hoćemo da uđemo u porodicu demokratskih i razvijenih evropskih naroda.
Evo sada vidite na delu na Kosovu i Metohiji kako izgleda ta evropska demokratija i evro-atlanska civilizacija, tako što se na goloruk narod puca i tako što se na goloruk narod ide bojnim kolima. To su ideje koje vi baštinite. Vi se za to zalažete. Vi se zalažete za to da Srbi uklone barikade, koji je smisao poruke predsednika Republike od juče. Smisao je vrlo jednostavan. "Evo, rekao sam vam da se povučete sa barikada, vi to ne želite da učinite, sad je sva odgovornost na vama". Onda će Boris Tadić da opere ruke i da kaže "nikakve veze ja nemam sa onim što se dešava na Kosovu i Metohiji. To što sam ja pozvao Euleks da dođe na Kosovo i Metohiju nema veze, to što moj izvanredni i opunomoćeni trgovac za Kosovo i Metohiju Borko Stefanović priznaje carinske pečate, diplome, lične karte, registarske tablice, to nikakve veze nema, meni su Amerikanci rekli sto puta na dan reci da nikad nećeš priznati Kosovo i Metohiju, a sve radi da suštinski priznaš Kosovo i Metohiju".
Ne znam šta je to ako nije država, kada imate carinu, diplome koje se priznaju u Srbiji, registarske tablice, lične karte, šta je to. To je država. Ko priznaje tu državu? Pa taj vaš isti Borko Stefanović. On je taj koji se hvali kako je sve to urađeno da bi Srbija 9. decembra konačno dobila status kandidata za maltene upokojenu Evropsku uniju.
Evropska unija se raspada, narodi koji su formirali Evropsku uniju beže iz EU, države jedna za drugom bankrotiraju, padaju berze, Englezi uputili zvaničnu diplomatsku notu svojim ambasadama po EU, da se spreme za krah evra i za moguće proteste, vi kao da živite u nekom svom svetu, tamo negde na zapadu je raj na zemlji, teku med i mleko, nikakvih problema nema, EU je stabilna i samo čekaju da mi priznamo carinske pečate i da nas prime u to društvo bogatih, srećnih i razvijenih naroda, koji marširaju po celoj Evropi, protestvujući protiv sulude politike briselske birokratije, koji ne mogu da nađu posao, koji ostaju na ulici, itd.
Sada vas pitam – da li je cena da se odreknemo KiM i ne samo KiM, jer nama niko sutra ne garantuje kada priznamo KiM da je time kraj? Setite se šta je bilo 2001. godine. Šta je govorio Zoran Đinđić? Samo da isporučimo Slobodana Miloševića završava se saradnja sa Haškim tribunalom. Posle toga, ne da nije završena, da li je tako gospodine Ljajića, ni posle izručenja Hadžića i Mladića nije završena. Sad nije dovoljno što smo ih isporučili. Bolesnog čoveka, koji je doživeo moždani udar, Ratka Mladića. Hajde da vidimo ko ga je sakrivao, ko su mu bili jataci, pa kad nađemo jatake, a ko su bili njihovi jataci. Nema kraja.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ja vas molim, malo o temi dnevnog reda. Suviše ste se udaljili u argumentaciji.)
Dakle, gospođo Čomić, nema kraja ucenama, pritiscima, obmanama, prevarama.
(Predsedavajuća: Reč je o praznicima. Molim vas o temi dnevnog reda.)
Reč je o praznicima, reč je o Sretenju, reč je o borbi za slobodu, za uspravnu, jedinstvenu i dostojanstvenu Srbiju za koju se bori SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, u Srbiji se već duže od 10 godina stvara jedna matrica o tome kako je neko hteo rat, a neko se borio za mir. Mi, srpski radikali, smo hteli rat, mi smo krivi za zločine, mi smo skretali 1995. godine, kada je Vojislav Šešelj bio u zatvoru u Gnjilanu, izbeglice iz Republike Srpske Krajine da ne uđu u Beograd, mi smo krivi za sankcije, mi smo krivi za redove za zajtin, šećer, benzin, itd, mi smo krivi što je došlo do NATO bombardovanja, mi smo krivi za sve. Neko drugi je uvek bio za mir, uvek je bio za sporazum, za saradnju sa civilizovanom Evropom itd.
Dakle, opet malo istorijsko podsećanje. Kada je Jovan Rašković osnovao u Kninu Srpsku demokratsku stranku dao joj je ime po DS Dragoljuba Mićunovića u Beogradu, samo zato što je stranka formirana u Kninu dao joj je prefiks srpska. Kada su Jovan Rašković i Radovan Karadžić 1991. i 1992. godine dolazili u Beograd, pre nego što bi se sretali sa Slobodanom Miloševićem odlazili su kod svojih prijatelja iz DS. To može da vam potvrdi Dragoljub Mićunović. Dalje, vi koji ste za mir, kažite mi ko je 1993. godine na Palama pekao vola čekajući bombardovanje NATO pakta? Ko je išao tamo da hrabri srpski narod da ostane na svojim ognjištima i da se bori?
( Predsedavajuća: Narodni poslaniče, uz uvažavanje širine konteksta za amandman kojim tražite da se uz Dan pobede doda i Vidovdan, ipak bih vas molila da temu dnevnog reda argumentujete malo više sa kontekstom koji je u vezi sa temom dnevnog reda.)
Gospođo Čomić, samo da pomenem još jednog srpskog velikana, Ljubišu Savića Mauzera, a gospoda odavde mislim da znaju kojoj stranci je pripadao.
Što se tiče amandmana na član 2, o tome smo gospodine Ljajiću pričali kada smo raspravljali o Predlogu zakona u načelu. Podsetio sam vas tada na neki činjenice koje su građanima Srbije ili jednom delu građana Srbije nedovoljno poznate. Prvo, što se tiče Nove godine, Nova godina, i to je činjenica, je danas međunarodni praznik i obeležava se, manje više, u većini zemalja sveta, 1. i 2. januar. Podsetio sam vas u načelnoj raspravi kako je taj praznik nastao. Taj praznik nije nastao kao slavljenje novog leta, on je nastao kao uspomena na jednog rimskog papu iz ranog srednjeg veka, papu Silvestera I, koji je preminuo u noći između 31. decembra i 1. januara. Gospodine Milivojeviću, tog papu je Katolička crkva proglasila za sveca i oni ne slave smrt pape, već slave sveca, jednog od svojih svetaca. To veče se po rimokatoličkim kanonima naziva veče Svetog Silvestera ili Silvestrovo.
Samo želim da vas podsetim kako je jedan praznik nastao. To što je on u međuvremenu dobio jedan drugačiji kontekst, to ne znači da mi sada ne treba da znamo kako je u stvari došlo do tog praznika.
Što se tiče 1. maja, gospodine Ljajiću, opet moram da vas uputim na kalendar rimokatoličke crkve, pri tome ne želim da kažem ništa ružno ni za tu crkvu ni za njene vernike. Prosto, to su činjenice.
Uzmete rimokatolički kalendar. Jel znate kako se zove 1. maj u rimokatoličkom kalendaru? Sveti Josip radnik. Koji je to Josip? Evo građani Srbije nagradno pitanje. Ne znam gospodine Seniću, neki sveti Josip radnik je bitan zbog 1. maja. Katolička crva tog dana obeležava svetog Josipa radnika. Kakve veze sveti Josip radnik ima sa Srbijom i sa srpskim narodom i srpskom tradicijom, političkom, duhovnom, kulturnom? Ja tu ne vidim bilo kakvu vezu. Ako vi vidite, bilo bi dobra da nam kažete kakva je veza između svetog Josipa radnika i Srba, sem što je jedan drugi Josip mnogo Srba ubio, zatočio, proterao, opljačkao itd.
Ima gospodine Ljajiću, što se tiče 1. maja još jedan aspekt. Dakle, ja sad samo iznosim neke naučne činjenice. U nemačkoj mitologiji noć između 30. aprila i 1. maja zove se Valfurgirska noć ili noć veštica. I 1. maj po nemačkoj mitologiji, paganskoj mitologiji, po toj germanskoj paganskoj mitologiji ima određeni svoj značaj. Vi ste čuli za filmove noć veštica. Oni su ekranizovani kao uspomena na tu pagansku germansku mitologiju. Kada se na jednom brdu u mitskoj germaniji okupljaju vile, veštice itd. Sada vas pitam, kakve veze ima germanska paganska mitologija sa srpskom pravoslavnom i hrišćanskom tradicijom? Nema neke velike veze.
Naravno i 1. maj je kasnije dobio jedan drugačiji kontekst, pa se više u svesti najvećeg dela građana sveta, najvećeg dela čovečanstva ne obeležava kao noć veštica, nego kao međunarodni praznik rada. Ali, u obrazloženju zašto ne prihvatate naš amandman kojim tražimo da se briše 1. maj, kao naredni dan, koji se obeležava dva dana, vi ste ovde izneli neke stvari sa kojima se mi iz SRS ne slažemo. Dakle, vi kažete 1. maj ili međunarodni praznik rada je praznik kojim pripadnici i simpatizeri radničkog pokreta obeležavaju sećanja na svoja dostignuća, odnosno žrtve koje su podneli kako bi se izborili za veća radnička prava. Proslava praznika ustanovljena je 1889. godine, a odluku su doneli predstavnici radnika iz celog sveta na Prvog kongresu Druge internacionale u Parizu.
Gospodine Ljajiću, prvo tamo nisu bili predstavnici radnika iz celog sveta. Tamo su bili predstavnici određenog broja socijalističkih i komunističkih partija iz pre svega evropskih zemalja. Kolike su veze ti ljudi imali sa autentičnim proleterijatom i sa autentičnim radnicima? To je krajnje diskutabilno.
Dakle te 1889. godine Karl Marks autor komunističke ideologije više nije bio živ, umro je nekoliko godina ranije, ali je bio živ Fridrih Engels. Jel znate šta je on bio, gospodine Ljajiću? Jedan od najmoćnijih industrijalaca u Nemačkoj. Bio je jedan od najbogatijih ljudi u to vreme u Evropi. Mislite da je on zaista imao neku veliku brigu i neko veliko saosećanje sa radnicima po Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj ili neki drugim evropskim zemljama koji su se zlopatili. Sumnjam da je imao.
Drugo, u to vreme kada je obrazovana Druga internacionala došlo je do jednog neviđenog sukoba na levici. Tada su nastale socijaldemokratske partije. Tu imate pravi rat između marksista i nemarksista La Sala, Kautskog itd. Tu je besneo pravi rat. Dakle, unutar tog levičarskog pokreta su se mrzeli više nego što su se levičari svih boja mrzeli sa recimo klerikalcima, liberalima itd. Tu je besneo, dakle pravi rat. Taj rat iz Evrope na levici se kasnije preneo i na srpske zemlje, odnosno na Jugoslaviju.
Mnogi jugoslovenski komunisti su platili glavom zbog tih obračuna unutar svog ideološkog pokreta i pre Staljinovih čistki i za vreme Staljinovih čistki i posle Staljinovih čistki. Dakle, Petko Miletić, Simo Marković i mnogi drugi stradali su zato što se nisu slagali sa zvaničnom komunističkom partijom Jugoslavije o nacionalnom pitanju. Mnogi drugi su stradali u vreme Staljina zato što ih je tamo poslao možda i ovaj sveti Josip radnik da bi sebi uklonio konkurenciju u borbi za prvenstvo u komunističkoj partiji Jugoslavije.
Ono što se dešavalo na golom otoku, to je opet bila borba unutar komunističkog pokreta. Jedni su tvrdili da je jugoslovenski komunizam nije dovoljno autentičan, da je malo odstupio od onog izvornog modela za koji su se borili Lenjin, Staljin i ostali i ovi drugi koji su ih tamo zatočili, koji su rekli da naš socijalizam u Jugoslaviji je u stvari realizacija Marksovih ideja o samoupravljanju radnih ljudi, udruženjima proizvođača itd, itd.
Sad vas ja opet pitam gospodine ministre. Kakve veze sve to ima sa srpskom tradicijom? Vi trebate da donesete zakon o državnim praznicima Srbije. Kakve veze sa Srbijom i sa srpskim narodom imaju i Karl Marks i Fridrih Engels i Prva i Druga internacionala i Staljin, i svi ostali. Nikakve veze nemaju. Ali sad je opet ovde jedno licemerje na delu.
Hvalimo se 1. majem, pravom radnika, borbom za radnička prava, a socijalna situacija tih istih radnika u Srbiji nikad gora. Ostaju bez posla, žene koje su trudne ne mogu da dobiju posao, poslodavac ih ucenjuje. Ako niste dete bogatih roditelja ne možete da studirate. Kakva je to borba za prava radnika? Kakve suštinske, kako vi kažete benefite će radnici imati od 1. maja koji se obeležava dva dana? Neće imati nikakve. Vi se igrate simbolima. Vi se igrate Sretenje, vi se igrate 1. majem, a suštinski vodite potpuno suprotnu politiku u odnosu na te dane koje navodno želite da obeležite.
Dakle, gospodine ministre mislim da bi ste trebali da prihvatite ovaj amandman, pogotovo zbog toga što se mi zalažemo da Vidovdan i Sveti Sava budu neradni dani. Jer, zaista nema nikakve logike da se neradno obeležava Nova Godina i 1. maj, a autentični srpski nacionalni i verski praznici, kao što su Sveti Sava i Vidovdan se obeležavaju radno. Šta znači obeležavanje radno? U stvari uopšte ga i ne obeležavate. Zato obeležavamo svetog Josipa radnika dva dana. To sa stanovišta SRS nikakve veze nema jedno sa drugim. Sveti Sava i Vidovdan su zaista veliki datumi u srpskoj istoriji i ako želite da ih obeležite, ako mlade generacije u Srbiji, ne samo Srba nego i ostalih građana Srbije želite da učite o značaju tih datuma onda te datume proslavljajte neradno, onda im posvetite veliku pažnju, a ono što nije bitno za Srbe i za Srbiju, to ili uopšte nemojte da obeležavate ili obeležavajte radno, a te autentične srpske praznike, naravno, obeležavajte svečano i obeležavajte neradno.

Hvala, gospođo Čomić, što me niste zaboravili. Javio sam se zbog povrede Poslovnika člana 107. u vezi izlaganja gospodina Radovanovića, zato što je u njegovom izlaganju, po mom mišljenju, došlo je do povrede dostojanstva Narodne skupštine. Prvo, njegov amandman nem nikakve veze sa sportistima koji se takmiče u bilo kom sportu za reprezentaciju Srbije. I kada se kaže da je neko srpski sportista, ne misli se da je Srbin po nacionalnosti, nego da brani boje Republike Srbije na odgovarajućem sportskom takmičenju i takva terminologija je uobičajena svuda u svetu.
Ono što je prevashodno dovelo do povrede dostojanstva Narodne skupštine jeste, onaj deo izlaganja gospodina Radovanovića, gde on kaže, da Ivo Andrić i Meša Selimović, nisu bili Srbi. To jednostavno nije tačno. Dakle, Ivo Andrić je sebe smatrao Srbinom rimokatoličke ispovesti, a Meša Selimović je sebe smatrao Srbinom muslimanske veroispovesti. Bilo je mnogo Srba rimokatolika i Muslimana koji su itekako doprineli razvoju srpske duhovnosti i srpske kulture. Bilo bi dobro da gospoda iz lige Socijaldemokrata Vojvodine, pre nego što se jave za reč, ipak malo nešto pročitaju iz srpske istorije i da znaju ko je ko u srpskoj istoriji.

Dame i gospodo narodni poslanici, nadam se, gospodine ministre, da ste pravilno razumeli sve amandmane koje je podnela poslanička grupa SRS. Smisao svih naših amandmana je da se u Srbiji obeležavaju oni dani koji zaista imaju suštinske veze sa srpskom istorijom, sa srpskom duhovnošću i sa srpskom kulturom.
Što se tiče 21. oktobra, za nas je apsolutno prihvatljivo da se on obeležava kao dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu, ali da ste izabrali bilo koji drugi datum ne biste pogrešili, jer je, nažalost, srpska istorija u 20. veku, a naročito u toku Drugog svetskog rata, bila izuzetno tragična.
Drago mi je što ste prihvatili amandman dr Nikole Žutića da se 22. april obeležava kao datum sećanja na žrtve koncentracionog logora Jasenovac. U Jasenovcu su stradali, pre svega Srbi, ali su stradali u velikoj meri i Jevreji i Romi, a istini za volju stradao je i određeni broj Hrvata koji su se protivili Pavelićevom fašističkom režimu.
Zbog istorije, zbog stenograma, zbog zapisnika i zbog građana Srbije, želim da kažem da su u Jasenovcu stradali i ljudi poput Pavla Đurišića i Petra Baćovića. Dakle, komandanti četničkih jedinica iz Crne Gore, Hercegovine i istočne Bosne su bili poslednje žrtve koncentracionog logora Jasenovac. Jedna velika grupa četničkih starešina, na čelu sa Đurišićem, Baćovićem, Zaharijem Ostojićem, našla je svoju smrt u Jasenovcu. Đurišić je poverovao crnogorskom ustaši Sekuli Drljeviću da će imati bezbedan prolaz kroz teritoriju NDH. Na njegovu veliku žalost, Sekula Drljević ga je prevario. Pavla Đurišića i njegove jedinice, zajedno sa drugim četničkim starešinama, ustaše su razoružale i otpremile u koncentracioni logor Jasenovac. Najverovatnije je Pavle Đurišić skončao tako što su ga ustaše živog zapalile i na njegovom spomeniku, koji se nalazi u SAD, piše da je Pavle Đurišić živ spaljen od srpskih dušmana na braniku otadžbine.
Ono što je, takođe, bila intencija SRS, to je da se na drugi način sagleda istorija Drugog svetskog rata na prostorima Srbije i bivše Jugoslavije. Mi smo to rekli u načelnoj raspravi. Za nas je neprihvatljivo da se 7. jul obeležava kao datum ustanka građana Srbije protiv fašističkog okupatora, zato što je 7. jula, a neke političke partije, nažalost, i danas obeležavaju taj tragični datum iz srpske istorije, jer je tog dana, u stvari, počeo bratoubilački rat u Srbiji, nije počela nikakva borba protiv Nemaca. Istoričari se, manje-više, slažu da do kraja avgusta 1941. godine u Srbiji, a to, pre svega, znači u zapadnoj Srbiji, u Šumadiji, nikakvih velikih borbi protiv Nemaca nije bilo. Prva velika pobeda nad Nemcima izvojevana je 31. avgusta 1941. godine, kada su četnici, pod komandom potpukovnika Veselina Misite, oslobodili Loznicu. Praktično, to je bila prva velika pobeda savezničkog oružja uopšte u Drugom svetskom ratu u borbi protiv nacizma i u borbi protiv Hitlera.
Da je bilo malo više odgovornosti i hrabrosti Vlade Republike Srbije, mislim da je taj dan morao da nađe svoje mesto u Zakonu o državnim praznicima. Tog datuma niko nema razloga da se stidi, to je jedan veliki datum. Svi veliki evropski datumi obeležavaju te svoje velike pobede. Ovo je naša velika pobeda u Drugom svetskom ratu. SRS se još od početka 90-ih godina zalaže da se taj datum dostojno obeleži u Srbiji i da se ne izgubi sećanje na tog hrabrog oficira, potpukovnika Veselina Misitu, koji je mučki ubijen nakon što je oslobođena Loznica. Dakle, ponovo se desilo to da je Srbin zapucao na Srbina. Veselina Misitu nisu ubili Nemci, on ih je pobedio ali, nažalost, nije pobegao od kuršuma ljudi za koje je verovao da su zajedno sa njim na istom zadatku borbe protiv Nemaca. Dakle, poginuo je tako što ga je sa leđa ubila jedna partizanska grupa dok je sedeo u jednoj lokalnoj kafani uveče, nakon što je Loznica oslobođena. To je nešto što je tragično.
Što se tiče SRS, mi se uvek zalažemo za to da Srbin nikada ne udari na Srbina, zalažemo se za srpsko nacionalno jedinstvo, a posebno se danas zalažemo za srpsko nacionalno jedinstvo kada je u pitanju KiM, jer tu ne sme da bude bilo kakvih podela.
Moramo da konstatujemo, po ko zna koji put, da je tragično što je predsednik države Boris Tadić pozvao Srbe da se uklone sa barikada na severu KiM. Ti Srbi tamo ne brane samo sebe, svoje živote i svoju imovinu, oni tamo brane državu Srbiju. Ti živi Srbi tamo su, u stvari, državne institucije Srbije. Svaki koji je danas na barikadama, koji brani te prostore od tzv. šiptarskih vlasti iz Prištine i iz NATO pakta, u stvari je sam za sebe jedna državna institucija Srbije na tim prostorima. Ne bi bilo dobro da se poruka predsednika Republike shvati tako da on sa sebe skida svaku odgovornost za ono što se dešava na KiM i ne bi bilo dobro da predsednik Republike kaže – pozvao sam vas da se povučete sa barikada, vi me niste poslušali i sada vi snosite odgovornost za sve ono što će da se desi narednih dana.
Moram da vas podsetim gospodine ministre, i vas i kolege iz vladajuće koalicije, da su Srbi se organizovali na barikadama upravo zbog toga što ne podržavaju politiku režima u Beogradu kada je reč o KiM.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, moliću vas o temi dnevnog reda, dakle dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom radu. Nadam se da vaše izlaganje nema nikakav kontekst o žrtvama, tako da vas molim, o temi dnevnog reda.)
Na žalost, gospođo Čomić, srpskih žrtava bilo je mnogo, na žalost, ima ih i danas. Samo želim da iskoristim ovu priliku da pozovem još jedanput Vladu Srbije, pa i predsednika Republike da preispitaju svoj odnos prema KiM zato što ni jedna ozbiljna država, a bilo je država koje su bile u sličnom problemu kao i Srbija, nije žrtvovala svoj narod i nije žrtvovala jedan deo svoje teritorije zbog obećanja da će možda dobiti kandidaturu za ulazak u nekakvu zajednicu država kakva je EU. Srbija bi bila jedina i prva zemlja u međunarodnim odnosima koja je zbog pukog obećanja da će možda dobiti kandidaturu za EU se odrekla jednog dela svoje teritorije. Niko nas gospodine ministre zbog toga u svetu neće ceniti, niko neće tretirati Srbiju kao jednu uglednu i ozbiljnu državu koja drži do svog dostojanstva.
To nije uradila ni jedna država koja je ušla u EU od 2004. godine, ni jednoj državi to nije bio postavljen kao uslov da bi pristupila u EU i za SRS je neprihvatljivo da se takav uslov prihvata da bi dobili obećanje, a to ne znači da ćemo sigurno dobiti kandidaturu za ulazak u EU, da ćemo tog 9. decembra dobiti pozitivno mišljenje. Pa i da ga dobijemo, zar to vredi da se odreknemo naroda i teritorije KiM, jer se mi ne odričemo time samo KiM, time se, gospodine Ljajiću, odričemo našeg srednjeg veka? Nama je praktično anektiran srednji vek na KiM, ne samo da je okupirana teritorija i da je okupiran narod, nama je tamo okupiran srednji vek, nama je tamo okupirano sećanje na velike dane srpske istorije kada je Srbija zaista bila jedna uspešna i najbolja država na Balkanu.
Gospodine ministre, takođe smo u načelnoj raspravi, to je bio smisao naših amandmana, pledirali za to da status državnog praznika svakako dobije i 25. novembar. Tada je Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i drugih Slovena u Novom Sadu, pod rukovodstvom jednog velikog patriote radikala, Jaše Tomića, donela istorijsku odluku da se Banat, Bačka i Baranja pripoje Kraljevini Srbiji. Za SRS je to zaista veliki datum i mi smatramo da je tom odlukom od 25. novembra definitivno rešeno pitanje Vojvodine kao sastavnog dela Republike Srbije. U tom smislu, za SRS je neprihvatljivo ono što vlast radi od 2000. godine, a naročito intenzivno od kako je usvojen statut AP Vojvodine, za koji mi smatramo da je protivustavan i da u stvari predstavlja jednu tempiranu bombu postavljenu u temelje države Srbije. Pitanje je dana kada će ta bomba da eksplodira. Možda nekima sada izgleda da je taj dan daleko i da se to nikada neće desiti, ali želim da vas podsetim da je sve na KiM 1981. godine počelo tako što studenti albanske nacionalnosti nisu bili zadovoljni hranom u menzama Studentskog centra Prištinskog univerziteta, a završilo se tako da danas Srbi svojim golim životima moraju da brane KiM od šiptara i njihovih saveznika iz NATO pakta.
Takođe, želimo da podsetimo, evo sticajem istorijskih okolnosti upravo ovih novembarskih dana, i da je 24. novembra, dakle dan pre nego što je održana istorijska skupština u Novom Sadu, doneta odluka da se Srem pripoji Kraljevini Srbiji, ali, gospodine ministre, ceo Srem sa Vukovarom i Vinkovcima, a 26. novembra 1918. godine doneta je odluka da se Crna Gora pripoji Kraljevini Srbiji, tako da kada je formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. decembra 1918. godine, Srbija je u tu državu ušla zajedno sa Crnom Gorom, Sremom, Banatom, Bačkom i Baranjom. To je jedna istorijska činjenica koja se uglavnom prećutkuje. Mi iz SRS i ovom prilikom želimo da podsetimo građane Srbije na te velike datume.
Šteta je što je Vladi Srbije promaklo, da li iz neznanja, da li namerno, da li iz razloga dnevne politike da makar jedan od ovih velikih datuma ne uvrsti u izmene Zakona o državnim praznicima. Ti datumu apsolutno zaslužuju da budu državni praznici Srbije i svaka civilizovana zemlja u Evropi i van Evrope bi ih i te kako obeležavala kao velike državne i nacionalne praznike.
Pozivam vas gospodine ministre da razmislite još jedanput o argumenti koje je iznela SRS o ovom predlogu zakona, da malo razmislite o kontekstu proslavljanja pojedinih praznika u Srbiji koji suštinski nikakve veze nemaju sa srpskom istorijom, sa srpskom državom, na kraju krajeva, sa hrišćanskom duhovnošću i hrišćanskom kulturom, pa ni sa duhovnošću i kulturom ni jedne velike svetske religije, jer koreni i 1. maja i koreni Nove Godine, manje više, imaju paganski, a ne srpski i ne pravoslavni karakter, tako da bi bilo dobro da se i o tome malo povede računa ako se u nekom budućem vremenu bude pristupalo izmeni ovog zakona.
Ono što SRS želi da i ovom prilikom podvuče – šteta je i tragično je, ma koliki značaj bio Predloga zakona o državnim praznicima, da mi danas ne raspravljamo o KiM, nego raspravljamo o državnim praznicima. SRS koristi ovu priliku da uputi i da ponovi svoj apel predsednici Narodne skupštine, Vladi Republike Srbije da se hitno sazove sednica Narodne skupštine koja će biti posvećena aktuelnim dešavanjima na KiM, jer sramno je za državu Srbiju, sramno je na kraju krajeva za sve nas, pre svega za vlast da Savet bezbednosti juče raspravlja o situaciji na KiM i da Srbe sa severa KiM brani stalni predstavnik Rusije u Savetu bezbednosti, Vitali Čurkin, a da do dana današnjeg parlament Srbije ćuti o situaciji na KiM zato što navodno čekate taj famozni 9. decembar da vas EU pomiluje po glavi i da vam kaže – da, vi ispunjavate sve uslove da biste dobili status kandidata, ali po jednoj strašnoj ceni koju ni jedna ozbiljna država ne bi platila, a to je da se praktično odričemo KiM.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da bi bilo korektno kao što je bilo korektno do sada kada je bio gospodin Rasim Ljajić ovde da ipak malo sačekamo ministra. Nema mnogo amandmana na ovaj Predlog zakona, pa da probamo da ministra ubedimo u argumentaciju koju SRS namerava da iznese povodom ovog Predloga zakona. Praktično imamo samo jedan amandman, to jest amandman koji sam podneo ja. Molba gospođe Čomić ako možemo da sačekamo ministra, a i mislim da je prisutan u zgradi.