Gospođo Đukić-Dejanović, vi ste meni izuzetno draga i simpatična dama, ali mislim da ovoga puta niste rekli punu istinu. Jer, koliko sam video, gospodin Delić je samo izvukao svoju karticu i napustio mesto predsedavajućeg, pa sumnjam da vam je za tako kratko vreme mogao reći šta se u stvari dešavalo u sali.

Nisam rekao da lažete, gospođo Đukić-Dejanović. To vam ne bih nikada rekao. Duboko vas cenim i uvažavam, ali mislim da vam gospodin Delić nije dao pravu informaciju. Javio sam se za reč pre nego što je on napustio mesto predsedavajućeg, rekao mi je da nemam pravo na repliku i onda sam ja rekao da se javljam po amandmanu. Međutim, vi ste odmah prešli na sledeći amandman.
Ali, nije bitno. Dakle, zaključiću raspravu sa gospodinom Tomislavom Nikolićem, zato što on nije prisutan u sali. Kad bude prisutan, onda ćemo se pogledati u oči pa ću da mu kažem ono što imam da kažem. Ne želim da pričam bilo kome iza leđa.
Osvrnuću se na amandman koji smo podneli na član 4. stav 2. Predloga zakona. Naime, mi smo predložili da se izmeni formulacija stava 2. u članu 4. Predloga zakona tako da glasi: Republika Srbija može preduzimati mere radi ostvarivanja veza i sa iseljenicima sa teritorije Republike Srbije i njihovim potomcima, koji nisu obuhvaćeni članom 2. ovog zakona, ako postoji zajednička svest o potrebi očuvanja - mi smo predložili da se dodaju reči: "srpskih nacionalnih interesa" - tradicionalnih odnosa i istorijskih veza.
Smatramo da zaista nije bilo nijednog razloga da se ovaj amandman odbije. Međutim, u obrazloženju Vlade zašto se ne prihvata amandman kaže se ovako: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je intencija predlagača zakona da obuhvati što širi krug lica koja žive van matične države, a samim tim i lica koja su državljani Republike Srbije, a nisu pripadnici srpskog naroda i žele da očuvaju tradicionalne, kulturne i jezičke veze sa Republikom Srbijom''.
Ako sam dobro razumeo, gospodine ministre, vaša vlada hoće da kaže da se samo Srbi brinu o srpskim nacionalnim interesima, a da je sve druge državljane Republike Srbije koji nisu po svom etničkom poreklu Srbi baš briga za srpske nacionalne interese. Niste u pravu, gospodine ministre. Evo, pošto dolazite iz stranke koja se hvali negovanjem ravnogorskih tradicija, dozvolite da vas podsetim na nešto što verovatno znate.
U Kanadi, u mestu Vinzor, 1956. godine je objavljeno jedno istorijsko delo, koje se zove "Knjiga o Draži". To je zbirka eseja ljudi koji su pripadali pokretu Draže Mihailovića i koji su iznosili svoje poglede na taj pokret, a dolazili su, inače, iz raznih krajeva Jugoslavije.
U drugom tomu te knjige o Draži imate jedan esej koji se zove ''Doprinos primorskih Hrvata''. Tu su vam navedena imena ljudi koji su etnički pripadali hrvatskoj naciji, a bili veliki borci pokreta Draže Mihailovića. Pominje se, recimo, ime nekog Krešimira Vranića, koji je bio kapetan bojnog broda. Sigurno ste čuli i za Niku Bartulovića, čuvenog književnika koji je bio veliki prijatelj sa Momčilom Đurićem i Ilijom Trifunovićem Birčaninom.
Pa je tu ime još jednog Hrvata Silvija Alfirevića, koji je u okviru Dinarske divizije Momčila Đurića izdavao jedan list koji se zove "Krik iz jame" i u tom listu je opisivao zločine ustaša. Čak kažu da su upravo Silvije Alfirević i njegov list bili motiv za Ivana Gorana Kovačića da napiše onu potresnu poemu "Jama".
I sad vi nama hoćete da kažete da samo onaj ko je formalno Srbin može da brine o srpskim nacionalnim interesima, a svako ko nije Srbin - ne može. Vidite li da niste u pravu? Šta imamo mi koji živimo u ovoj i ovakvoj Srbiji od ljudi koji danas vode Srbiju, koji su Srbi navodno, formalno, a uopšte ne brinu o srpskim nacionalnim interesima? Nemamo baš ništa.
Dakle, velika je neistina da ćete prihvatanjem ovog amandmana navodno da povredite državljane Srbije koji žive u dijaspori, a nisu etnički Srbi.
Nećete da ih povredite. Ali, vi ne prihvatate ovaj amandman iz drugog razloga, koji je više psihološke prirode. Hoćete da ispadnete ''mnogo fini'', pa da nekoga ne uvredite. Verujte mi, ovim amandmanom, da ste ga prihvatili, nikoga ne biste uvredili.
Vaš problem što ova vlada i manje-više sve dosmanlijske vlade od 2000. godine ne znaju ni same kakvu politiku da vode. Vi biste malo da vodite srpsku politiku, malo američku, malo francusku, malo nemačku, a ne treba da vodite sve te politike.
Treba da vodite samo jednu politiku - srpsku politiku, da na svet gledate srpskim očima i da mislite svojom srpskom glavom. Pustite Amerikance neka vode američku politiku, Francuze da vode francusku politiku, Nemci neka vode nemačku politiku, a Englezi neka vode englesku politiku, a vi vodite srpsku politiku.
Prihvatanjem ovog amandmana ne samo da ne biste uvredili državljane Srbije koji nisu Srbi, već biste im još dali na značaju. Pojačali biste slogu i jedinstvo svih državljana Srbije koji žive ma gde u svetu. Ali vi iz ovih trivijalnih dnevnopolitičkih razloga odbijate jedan amandman koji je i te kako dobar, ne zato što sam ga ja podneo, nego zato što on, u stvari, i te kako odgovara intencijama predlagača.
Hajde da se ne lažemo, gospodine ministre. Ovaj zakon ste pisali, pre svega, za Srbe koji žive van Srbije. Naravno, pisali ste ga verovatno i za državljane Srbije koji žive u dijaspori, a koji su po svom etničkom poreklu Mađari, Slovaci, Bugari itd., ali ste ga, pre svega, pisali za Srbe.
Što onda tu koncepciju ne isterate do kraja? Zašto nemate političku hrabrost da tu koncepciju sprovedete od početka do kraja, nego ste stali na pola puta? Zakon se primenjuje za Srbe izvan Srbije, ali kada neko u amandmanu pomene srpske nacionalne interese, onda je to neprihvatljivo. To je neozbiljno, gospodine Srećkoviću.
Dakle, treba da prihvatite ovaj amandman. Dobar je i ne da odudara od intencija vas kao predlagača i vaše vlade, nego naprotiv, on tu intenciju pojačava i naglašava ono što je jako bitno u današnje vreme, da i te kako postoji kohezija između etničkih Srba državljana Srbije i onih državljana Srbije koji nisu etnički Srbi. Nikakvog tu posebnog jaza nema, osim ako ga neko veštački pravi. Daću vam još jedan primer, gospodine Srećkoviću. Početkom 90-ih godina poslanik SRS u ovoj skupštini bila je gospođa Elvira Fekete, Mađarica, rimokatolkinja. Verujte mi, srčanije je branila srpske nacionalne interese nego mnogi, i onda i danas, koji su formalno Srbi, ali koji sa istinskim srpskim nacionalnim interesima zaista nemaju nikakve veze.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložili smo amandman tako da se preformuliše član 14. Predloga zakona. Smatramo da pod organizacijama Srba u dijaspori i regionu pre svega treba podrazumevati političke organizacije Srba, a nakon toga i sve druge oblike dobrovoljnog udruživanja.

Vlada je odbila taj amandman. Ona pod organizacijama Srba podrazumeva samo organizacije koje nemaju politički karakter. To, naravno, nije dobro. Mi smatramo da je naš amandman znatno potpuniji i da u daleko većoj meri obuhvata sve organizacije Srba koje postoje u inostranstvu nego što je formulacija iz Predloga zakona.

Inače, želim da istaknem da ste vi, gospodo iz Vlade, pogrešno naveli nazive država u kojima Srbi žive. Posebno želim da se zadržim na pogrešnom nazivu države koja je pre nekoliko dana pokazala da ne poštuje teritorijalni integritet Republike Srbije.

Zvaničan naziv Makedonije nije Republika Makedonija. Ona je primljena u UN kao Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. Grčka je na taj način htela da dokaže jednu veliku istorijsku istinu, a to je da oni koji se danas nazivaju Makedoncima blage veze nemaju s antičkim Makedoncima, s Makedoncima iz doba Aleksandra Velikog.

Uopšte ne znam zašto ste na taj način ''častili'' tu državu, bivšu jugoslovensku republiku, koja konstantno pokazuje da apsolutno ne vodi računa o teritorijalnom integritetu Srbije. Pogrešili ste i kod naziva nekih drugih država, ali ću to pokušati da vam dokažem kada budemo raspravljali o nekim drugim amandmanima.

Pošto se ovih dana u Skupštini Srbije vodila rasprava koja nije bila samo formalnopravna, nego i pomalo istorijska, dozvolite, gospodine ministre, vezano za Makedoniju, da vam pročitam šta je o tom problemu rekao čuveni istoričar Nikola Vulić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da istorijskim argumentima dokažem da su amandmani SRS-a apsolutno utemeljeni.

Dakle, rekao sam to kod prošlog amandmana, jedan stari srpski istoričar Nikola Vulić je u ''Srpskom glasu'', organu Srpskog kulturnog kluba koga je pokrenuo Slobodan Jovanović, 1939. godine objavio članak koji se zove „Južna Srbija ili Makedonija“. Pa, evo šta Nikola Vulić kaže na ovu temu:

Često se južna Srbija naziva i Makedonija. To je pogrešno. Oblast koju su Srbi oslobodili 1912. od Turaka može se zvati samo južna Srbija, a nikako Makedonija.

Treba, pre svega, znati da severni deo južne Srbije od Vranja do Velesa ni u antičko doba nije nikada pripadao Makedoniji. Ta se oblast zvala Dardanija, koja je činila državu za sebe. Ostala južna Srbija, sa Prilepom, Bitoljem, Ohridom itd., bila je sastavni deo antičke Makedonije. Može li se na osnovu toga ta oblast i danas tako nazivati? Sigurno ne. Istočna Srbija zvala se u rimsko doba Mezija, Srem i Slavonija - Panonija, Bosna je pripadala Dalmaciji. Kome bi moglo pasti na pamet da danas upotrebi ta stara imena? To nije nikada niko ni učinio.

Makedonija za oblast južno od Velesa je sasvim veštačko ime i novog je datuma. U nemanjićko doba ono ne postoji. Dušan i ostali naši vladaoci te krajeve ne zovu tako. Ne zovu ih posle ni Turci za 500 godina svoje vlade. Jasno je da je Makedonija ime koje je narod u toj oblasti najmanje davao svojoj zemlji. To je uostalom i nepobitno utvrđeno. Za ime Makedonija meštani od Kočana do Struge i od Đevđelije do Šarplanine nisu znali do izvesne propagande. Seoskom življu ono je i sada gotovo nepoznato. Potpuno je smešno kad se stanovnici južne Srbije zovu sami Makedonci ili ih tako zovu drugi. Pošto nema Makedonije, ne može biti ni Makedonaca.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo predložili da se u članu 42. u stavu 1. izmeni formulacija, tako da glasi: „Na predlog Saveta za odnose sa Srbima u regionu i Saveta za dijasporu, ministarstvo nadležno za dijasporu dodeljuje nacionalna priznanja za izuzetan doprinos, rezultate i zasluge u oblasti ostvarivanja saradnje i jačanja veza Republike Srbije i Srba u regionu, kao i Republike Srbije i dijaspore“.

Međutim, Vlada je odbila ovaj naš amandman, sa obrazloženjem da je Predlogom zakona predviđeno da uslove i postupak dodeljivanja nacionalnih priznanja u oblasti odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu, propisuje ministar nadležan za dijasporu.

Ponovo se suočavamo sa problemom da jedna materija, koja treba da bude regulisana zakonom, neće biti regulisana zakonom, nego će biti regulisana podzakonskim aktom ministarstva.

Mi smatramo da takvo rešenje, u nomotehničkom smislu te reči, nije dobro, da to treba da bude regulisano zakonom. Jer, čemu inače zakon?

Ako će ova materija da bude regulisana podzakonskim aktom ministarstva, onda je sve moglo da bude regulisano podzakonskim aktom ministarstva, a ne zakonom.

Ako već pristupamo donošenju tog, kako kaže Vlada - epohalnog zakona o odnosima Srbije sa Srbima u dijaspori, sa Srbima u regionu, onda valjda taj zakon treba da bude celovit, potpun i da sva pitanja koja se tiču odnosa Srbije sa Srbima u dijaspori i sa Srbima u regionu treba da budu regulisana zakonom.

Zašto Savet za odnose sa Srbima u regionu i Savet za dijasporu ne bi mogli da predlažu Ministarstvu za dijasporu da dodeljuje nacionalna priznanja, nego Vlada odbija amandman i kaže – uslove i postupak će propisati Ministarstvo? Onda ste mogli da predložite zakon sa samo jednim članom - sve što se tiče odnosa Srbije sa Srbima u dijaspori i Srbima u regionu, biće regulisano podzakonskim aktom Ministarstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS predlaže da se u članu 3. izmeni stav 3. tako da glasi: "Odlikovanja mogu biti dodeljena i stranim državljanima, stranim pravnim licima i međunarodnim organizacijama, po posebnom postupku i u skladu sa Pravilnikom o dodeli odlikovanja stranim državljanima". Radi se o tome da, kada su u pitanju strani državljani, strana pravna lica i međunarodne organizacije, za njih mora da važi drugačiji režim dodele odlikovanja nego kada su u pitanju državljani Republike Srbije.
Mi smo svesni činjenice da je u proteklom periodu bilo dosta zloupotreba od strane pojedinih državnih organa sa određenim zvaničnim dokumentima Republike Srbije.
Mi smo ovde u Skupštini Srbije iznosili primer da je pre nekoliko meseci Vlada Srbije dodelila pasoš Oliju Renu, čoveku koji se otvoreno zalaže i priznaje nezavisnost KiM. Čovek koji ne priznaje teritorijalni integritet Republike Srbije, sada je posednik pasoša Republike Srbije. To je velika sramota za državu Srbiju i brutalno gaženje dostojanstva svih njenih građana.
Takođe smo svesni činjenice da su pojedini državljani Republike Srbije dobijali odlikovanja, recimo od Stjepana Mesića. Vi se, ministre, smejete, ali znate o čemu ja govorim. Dakle, Nataša Kandić, direktor Fonda za humanitarno pravo, dobila je odlikovanje Stjepana Mesića, i to su objavili svi domaći mediji. Problem je u tome što je Stjepan Mesić jedan od ljudi koji su potpalili fitilj rata na prostorima bivše Jugoslavije. On se 1991. godine ni u čemu nije razlikovao od Franje Tuđmana, bio je čak možda i vatreniji protivnik Srba od samog Tuđmana, ali, evo, danas se navodno predstavlja kao demokrata i deli odlikovanja ljudima za koje on smatra da iz zaslužuju.
Dakle, da se ne bi dešavale ovakve stvari u Republici Srbiji, prihvatite ovaj amandman i prihvatite da odlikovanja Republike Srbije, kada su u pitanju strana fizička i pravna lica, mogu da se dodeljuju, ali po jednom posebnom pravnom režimu.

Gospodine potpredsedniče, već duže vreme krši se član 195. Poslovnika Narodne skupštine. Naime, u članu 195. piše da Vlada određuje članove Vlade koji je predstavljaju po pojedinom pitanju koje je na dnevnom redu sednice Narodne skupštine, odnosno na sednici njenog odbora.

Vlada je odredila za svog predstavnika gospodina Milana Markovića, ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. On nije prisutan u sali. Sednica je danas počela u 13.00 časova. Sumnjam da se ministar umorio, nije hteo da diskutuje sa narodnim poslanicima ni kada je bio prisutan u sali.

Vi ćete sada, verovatno, u odbranu Vlade da kažete da ovde sedi poverenik, ali poverenik, po članu 196. Poslovnika, ima ovlašćenja samo na sednicama odbora Narodne skupštine. Dakle, može da daje stručna i druga objašnjenja na sednici odbora Narodne skupštine, ali nema nikakva ovlašćenja kada je reč o plenarnim sednicama. Ovde bi trebalo da sedi ministar i ne samo da sedi, nego da sluša ono što govore narodni poslanici i diskutuje sa narodnim poslanicima. Jer, parlament nije mesto u kome se ćuti, nego mesto u kome se govori.

Tražimo da ministar dođe u salu i aktivno se uključi u rad sednice. Inače je ova rasprava potpuno besmislena. Mi ovo ne govorimo zbog narodnih poslanika koji su podneli amandmane. Narodni poslanici ne govore zato da bi ih njihove komšije videle na televiziji, nego zato da bi ih neko čuo. Taj neko je Vlada, koja je predložila ovaj zakon.

Rasprava je potpuno besmislena. Ovo je potpuno degradiranje parlamenta, gde narodni poslanici govore, a nema ko da ih čuje. Gospodine potpredsedniče, pozovite ovlašćenog predstavnika Vlade da dođe u salu, da sluša ovo što govore narodni poslanici i pokuša argumentima da nas ubedi u to da naši amandmani nisu dobri.

Gospodine potpredsedniče, zaista sam morao da se javim za repliku. Vaše objašnjenje, u najmanju ruku, nije dovoljno ozbiljno. Znam da je ministar u zgradi Narodne skupštine, ali mi nemamo ništa od toga što on sad negde pije kafu ili ruča ili gleda TV ili ćaska sa svojim kolegama iz DS.
Mi tražimo da on bude prisutan u sali. Ne da bude u zgradi Narodne skupštine, nego da bude prisutan u sali, da sluša ono što govorimo mi i drugi narodni poslanici i da pokuša argumentima da nas ubedi da ovo što smo mi našim amandmanima predložili nije dobro i da je iz određenih razloga te amandmane valjalo odbiti.
Ne mogu da prihvatim da je poverenik neko ko sada ovde treba da beleži ono što govore narodni poslanici, pa će da prepriča ministru. Da li to znači da ćete vi onda da date pauzu, da bi poverenik mogao da prepriča ministru sve ono što je čuo od narodnih poslanika? Izvinite, ali tako u Poslovniku ne piše.
Kada bude postojala poslovnička odredba da je poverenik zadužen da prepričava ministru ono što su narodni poslanici govorili, prihvatiću vaše objašnjenje. Do tada, zaista vas najljubaznije molim da poštujete odredbu člana 195. Ne zbog SRS, nego zbog građana koji prate ovaj prenos, da bi mogli da čuju kakvo je mišljenje i kakav je stav ovlašćenog predstavnika Vlade. U suprotnom, rasprava je potpuno besmislena, nema nikakvu svrhu.

Gospodine potpredsedniče, apsolutno stoji ono što tvrdi SRS, da je prekršen Poslovnik. Nema prisutnog ovlašćenog predstavnika Vlade, gospodina Milana Markovića. To je skandalozno. Drugo, vi opet nastavljate sa onom praksom da narodnim poslanicima ne dajete potpuno objašnjenje o amandmanu. Vaša je dužnost da kažete da li je Vlada prihvatila amandman ili ga nije prihvatila i kakvo je mišljenje resornog odbora o podnetom amandmanu.
Ovo tražimo ne zbog narodnih poslanika, mi smo to dobili u materijalu, nego upravo zbog građana koji prate televizijski prenos. Bilo bi dobro da nam kažete sve potrebne informacije o tome ko je podneo amandman i kakva je sudbina tog amandmana, u smislu mišljenja Vlade i u smislu mišljenja resornog odbora. Vi to ne činite, i to ne samo danas, već duže vreme. I vi i ostali predsedavajući.
Što se tiče amandmana, podneli smo amandman tako da se u članu 19. posle stava 1. dodaju stavovi 2. i 3, da Ministarstvo inostranih poslova ima pravo da donese pravilnik za uručivanje odlikovanja u inostranstvu, kojim će predvideti lica kojima se odlikovanja mogu uručiti u inostranstvu, postupak uručivanja, način vođenja evidencije i druga pitanja, i da se taj pravilnik od strane Ministarstva inostranih poslova ima doneti u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Smatramo da je ovo rešenje, pre svega, usklađeno sa Zakonom o državnoj upravi, zato što tražimo da taj pravilnik donese ministarstvo.
Po Zakonu o državnoj upravi, upravo su ministarstva nadležna za donošenje pravilnika. Pravilnike, naredbe i uputstva, po odredbama Zakona o državnoj upravi, donose ministarstva, a Vlada u obrazloženju zašto ne prihvata amandman kaže – odredbom člana 26. Predloga zakona predviđa se ovlašćenje za donošenje akta Vlade kojim će se bliže urediti određena pitanja vezana za sprovođenje predloženog zakona.
Po Zakonu o državnoj upravi samo ministarstvo može da donosi pravilnik. Mi tražimo da se ovde poštuje Zakon o državnoj upravi. Zato smo predložili da upravo Ministarstvo inostranih poslova bude ovlašćeni državni organ za donošenje pravilnika. Inače, čemu Zakon o državnoj upravi?
Kao što ćemo da naglasimo i kada bude vođena rasprava o ovom famoznu predlogu zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih. Stavili ste maksimalan broj zaposlenih u republičkoj administraciji, a zakon se zove – Zakon o državnoj upravi. Što onda ne poštujete zakone koje ste ranije doneli? Da li to znači da Zakon o državnoj upravi više ne važi? Od kada to Vlada donosi pravilnike, a ne ministarstvo? Vi ne poštujete zakone ni koje ste sami predložili i za koje ste sami glasali.
Naš amandman je apsolutno u skladu sa Zakonom o državnoj upravi i apsolutno ima smisla. Evo, gospodin ministar Marković tek sada dolazi, ali nadam se da će poverenik da mu prepriča do detalja sve ono što su narodni poslanici imali da kažu. Amandman zaista treba prihvatiti jer se njime poštuje kontinuitet i harmonično funkcionisanje pravnog poretka Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj zakon, a i onaj prethodni, o kome smo danas diskutovali po amandmanima, Zakon o odlikovanjima, podrazumeva, pored nekog pravničkog znanja, i elementarno poznavanje istorije.
I ministar Milan Marković, a evo sada i gospodin Čotrić, kolektivni član DS-a, izgleda, istoriju slabo poznaju. Čuli smo od Milana Markovića danas kako je Orden takovskog krsta zamenjen Karađorđevom zvezdom 1876. godine, kada je, zamislite, srpski vladar bio knez Milan Obrenović. Jedan Obrenović je zamenio Takovski krst, koji podseća na njegovog rođaka, Karađorđevom zvezdom? Dakle, zaista je dramatično nepoznavanje istorije.
Sada se uveravamo da ni gospodinu Čotriću istorija nije baš jača strana. Gospodine Čotriću, Srbi su na teritoriju današnje Bugarske došli pre Bugara. Bugari su, pročitajte istoriju, tatarsko-mongolsko pleme, a slovenske osobine, slovensku kulturu i slovenski jezik nisu imali ni od koga drugog da prime nego od Srba. Čitajte malo Konstantina Porfirogenita. Pročitajte u njegovom delu "De administrando imperio" (O upravljanju carstvom) ko je prvi došao na te prostore.
Znam da su vama iz SPO poštapalica Vojislav Šešelj i Haški tribunal. Ali, samo da vam kažem nešto - da nije promenio dlaku, u Hagu bi se našao vaš predsednik. U optužnici protiv Vojislava Šešelja pominje se i Vuk Drašković. Pitajte njega kojom cenom je platio to što danas on nije u Haškom tribunalu. I nemojte vi iz SPO stalno nekome da delite moralne lekcije. Vrlo ste mala stranka i na izborima ne možete da dobijete nijednog poslanika sem da parazitirate na leđima DS-a. Vi ste u Srbiji poslednji koji može nekome da deli moralne i političke lekcije.
Dakle, uzmite malo istoriju, pročitajte nešto, saznajte nešto, pa onda diskutujte sa narodnim poslanicima SRS-a. Kao što vidite, mi smo se za ovu raspravu, a i za raspravu o Zakonu o odlikovanjima, vrlo temeljno pripremili. Ponavljam, ta rasprava, pored pravničkog znanja i te kako podrazumeva poznavanje istorije. Nažalost, gospodine Čotriću, vi se, sem u aforizme, ne razumete ni u pravo ni u istoriju.

Gospodine Čotriću, očigledno ne znate šta znači pojam autohtoni narod. Autohton je onaj narod čija je teritorija.
Ponavljam, Srbi su na teritoriju današnje Bugarske došli pre Bugara. Istorijska hronologija vam to pokazuje. Bugari, gospodine Čotriću, na teritoriji današnje Bugarske, uopšte na Balkan, nisu došli kao slovenski narod. Oni su slovenizirani. Došli su kao tatarsko, odnosno mongolsko pleme, a slovenski jezik i hrišćanstvo primili su jer su došli na teritoriju koju je nastanjivao srpski narod.
Ima još nešto. Vi, gospodine Čotriću, izgleda da priznajete kada neka država nad pripadnicima jednog naroda izvrši genocid. To što je danas malo Srba u Bugarskoj, jeste posledica fizičkog genocida, duhovnog genocida i asimilacije. Pa sad vi kažete – znate, Srbi nisu autohtoni narod. A zapitajte se šta je posledica toga, odnosno ko je do toga doveo.
Srbi su apsolutno autohtoni narod - ne u Bugarskoj, nego na celom Balkanu. Kažete da ste čitali Konstantina Porfirogenita. Onda su vam, izgleda, te stranice u kojima govori o doseljavanju Srba na Balkan bile umazane jogurtom. Možda ste jeli burek i jogurt, pa vam je jogurt kanuo na tu stranicu, pa niste uspeli da pročitate.
Morate da uzmete delo od korica do korica i videćete iz dela Konstantina Porfirogenita da su jedina dva južnoslovenska, uopšte slovenska naroda koja su došla na Balkan, bili Srbi i Hrvati. Koji Hrvati? Čakavci, oni koji su bili na primorju. Vuk Karadžić u knjizi "Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona" kaže da su jedini pravi Hrvati čakavci. Oni su, kaže, ostaci Porfirogenitovijeh Hrvata, a svi ostali su bili Srbi.
Nažalost, tragedija istorije je tragedija delimično i nas kao naroda - što su od Srba nastajali Makedonci, Crnogorci, evo sad ovi prave Vojvođane itd. Ali su to sve Srbi, autohtoni od sedmog veka i u Bugarskoj, i u današnjoj Makedoniji, i u današnjoj Srbiji, i u današnjoj Crnoj Gori, i u BiH, i u Hrvatskoj. Ako je verovati Konstantinu Porfirogenitu, negde do reke Cetine.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Dragan Todorović je predložio da se briše stav 3. u članu 10. Predloga zakona, zato što je ova odredba, kao i ceo Predlog zakona, suprotan Ustavu Republike Srbije. Član 140. Ustava Srbije jasno govori o tome da se Vojska Srbije može upotrebiti van granica Srbije samo u skladu sa odlukom Narodne skupštine, a ovde se sada uvodi neki tobože izuzetak, koji može da postane praksa i može da postane pravilo.
Naime, u članu 10. stav 3. kaže se: ''Izuzetno, Vlada može odobriti učešće drugih snaga odbrane u humanitarnim operacijama koje nisu predviđene Godišnjim planom upotrebe, u slučaju neodložnog otklanjanja posledica prirodnih, tehničko-tehnoloških i ekoloških nesreća većih razmera, kao i pružanja pomoći civilnim organima u kriznim situacijama.'' Formalno, ovo je izuzetak. Suštinski, ovo će postati pravilo.
Zašto? Pa, već sada u Avganistanu imate prirodne, tehničko-tehnološke i ekološke nesreće većih razmera i sada verovatno u Avganistanu postoji potreba da se pruži pomoć civilnim organima u kriznim situacijama. Gde god imate ratna dejstva, u bilo kom delu sveta, u bilo kom meridijanu, tu po pravilu postoje prirodne, tehničko-tehnološke i ekološke nesreće većih razmera, i tu postoji potreba da se pruži pomoć civilnim organima u kriznim situacijama. Onda ono što treba navodno da bude izuzetak postaće pravilo.
Gotovo nikada neće biti tražena saglasnost, odnosno odobrenje Narodne skupštine, nego će Vlada ako ovo ovako prođe uvek moći da kaže – znate, postoji neodložna potreba da o upotrebi Vojske Srbije van granica Srbije odlučuje Vlada, zato što su ispunjeni uslovi iz člana 10. stav 3. Zakona o upotrebi Vojske Srbije u okviru multinacionalnih operacija. Onda nikada Narodna skupština o tome neće odlučivati, a uvek će odlučivati Vlada, organ izvršne vlasti i time će ono što piše u Ustavu Republike Srbije biti potpuno stavljeno van snage.
Da vas podsetim, gospodo iz Vlade, budući da se ovih dana vodi jedna velika kampanja o tome ko je fašista, a ko je antifašista u Srbiji, ova vlada se deklariše kao izrazito antifašistička i tu ste stepenovali antifašizam, pa vi ste od svih najveći antifašista na svetu, upravo i veći od njih, i sada ste vi, takvi veliki antifašisti, spremni da Vojsku Srbije stavite u službu međunarodnih razbojnika, oličenih u NATO paktu.
Samo da vas podsetim, vas velike antifašiste, da je svojevremeno general Milan Nedić, koji je bio predsednik srpske Vlade u okupiranom Beogradu i okupiranoj Srbiji, odbio da pošalje ijednog srpskog vojnika u okviru Vermahta na Istočni front, a imao je i trpeo je velike pritiske, pa ipak nijedan srpski vojnik nije otišao da se bori na Istočni front. Ne zato što je general Nedić imao neke simpatije prema boljševizmu, nego zato što nije dozvolio da Srbi ratuju sa Rusima, ma kakva da su ideološka uverenja tih Rusa, a vi ćete ovim predlogom zakona, ako ovo ovako prođe, a po svemu sudeći hoće, dovesti Srbe u situaciju, po prvi put u njihovoj istoriji, da ratuju protiv Rusa.
Nadam se da niste mala deca, da znate da ovo što radi sada NATO u Iraku, u Avganistanu, ono što se dešavalo u Gruziji, ono što će se sutra dešavati u Iranu nije ništa drugo do stvaranje jednog strateškog prstena oko Rusije u nameri da se zavlada, pre svega, energetskim resursima te velike slovenske i pravoslavne države. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, otprilike, u kakvu situaciju će biti dovedena Vojska Srbije, u slučaju da ovaj predlog zakona dobije potrebnu većinu.
Na jednom tajnom sastanku koji je održan u Briselu 13. marta 1999. godine, na kojem su prisustvovali najviši zvaničnici NATO i SAD, doneta je definitivna odluka o bombardovanju Srbije. Kao datum početka bombardovanja određen je 17. mart, ali zbog loših meteoroloških uslova, to je pomereno, za sedam dana kasnije, za 24. mart.
Na tom sastanku je formulisan plan napada na Srbiju u šest tačaka. Pročitaću vam samo dve tačke, da znate šta će Vojska Srbije morati da radi, ako ovaj, ne daj bože, predlog zakona prođe. U tački 2) se kaže – ''U slučaju pružanja otpora, Jugoslaviju razarati najubitačnijim sredstvima, uz korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnih bombi.
Kontejnere sa bojnim otrovima i mikrobiološkim materijama aktivirati, ako odbrambeni sistemi pruže toliki otpor, da se poremete planovi razrađene akcije "Aligator".
Strateške neutronske bombe koristiti za eliminisanje žive sile na granici prema Albaniji i Makedoniji.''
U tački 4) se kaže – ''U slučaju otpora Jugoslavije, treba ubijati civile, rušiti mostove, bolnice, škole, obdaništa, rezervoare vode, infrastrukturu, releje, trafo-stanice, dalekovode.
Rušenjem rafinerija izazvati ekološku katastrofu.
''Vinču'' ne treba štedeti, jer se rušenjem reaktora stvaraju mogućnosti za stvaranje brze kapitulacije Jugoslavije.
Aktivirati i operaciju "Potkovica", odnosno preko OVK pripremiti navodni egzodus albanskog življa, koji će se povlačiti prema Albaniji i Makedoniji, gde će čekati TV ekipe najvećih medijskih kuća na svetu, kako bi se ovekovečila navodna zverstva jugoslovenske Vojske i Policije.'' (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada je htela, navodno, ovim predlogom zakona da se stvori jedinstven sistem organa i službi koji se bave obaveštajnim i kontraobaveštajnim radom u Republici Srbiji, ali taj jedinstveni sistem nije uspostavljen iz jednog jedinog razloga. Godine 2002. donet je Zakon o Bezbednosno informativnoj agenciji i ta agencija je definisana kao posebna organizacija, samostalna, nije u sastavu nijednog ministarstva. Ove godine Vlada nam predlaže zakon o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji, ali se oni ne definišu kao posebne organizacije, nego kao organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane.
Sada se postavlja pitanje kakav je to jedinstven sistem službi gde je BIA definisana kao posebna organizacija van bilo kakvog ministarstva, VBA i VOA su definisane kao organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane. Dakle, ako zaista Vlada namerava da stvori jedinstven sistem, mora da prihvati naš amandman i da BIA, VBO i VOA imaju jedinstvenu pravnu prirodu, dakle, neka budu posebne organizacije, što je i logično, što je u skladu sa Zakonom o državnoj upravi, van Ministarstva odbrane. Sve ostalo vodi potpunoj dezintegraciji sistema obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi u Republici Srbiji. (Aplauz.)

Na član 7?