Hvala vam, gospođo Đukić-Dejanović, što se brinete o vremenu poslaničke grupe SRS.
Hteo sam da kažem da vi na ovaj način dovodite u jedan diskriminatorski položaj građane Srbije. Znači, sada onaj ko je završio osnovne studije koje traju tri godine ne može da dođe na funkciju direktora zavoda, a onaj koji ima osnovne studije u trajanju od četiri godine može, a i jedan i drugi su legalno završili te svoje osnovne studije.
Dakle, ovakva rešenja u praksi zaista mogu da dovedu, s jedne strane, do kršenja elementarnih građanskih prava lica koja se kandiduju za ove funkcije, s druge strane, potpuno ste izgubili iz vida stručnost, iskustvo, znanje koje moraju da poseduju građani koji pretenduju da budu direktori zavoda.
Samo da vas podsetim, gospodo iz Vlade, po tužnim statistikama naših sudova, izvršioci krivičnih dela u Republici Srbiji su u 65% povratnici, dakle, lica koja su već učinila krivično delo. To znači da program prevaspitavanja u našim zavodima za izvršenje krivičnih sankcija nije dao adekvatne rezultate. Možemo da zamislimo kakvi će biti rezultati kada direktori zavoda budu ginekolozi, tehnolozi, agronomi, veterinari itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Srbije je iz meni potpuno nepoznatih razloga napravila jednu pravu terminološku kakofoniju u ovom predlogu zakona.
U članu 23. stav 1. termin "vaspitni program" zamenjuje se rečima "program postupanja". Potpuno se gubi iz vida šta je to, koji je to proces koji se dešava u institucijama za izvršenje krivičnih sankcija. Je l' mi sa ljudima postupamo kao sa stvarima ili hoćemo da ih prevaspitamo tako da oni sutra ne vrše krivična dela?
Ako je suditi po terminologiji koju koristi Vlada, svrha izvršenja krivičnih sankcija jeste da se sa osuđenim licima postupa, ne da se oni prevaspitavaju, nego da se sa njima postupa. Jedna terminologija koja apsolutno nije u duhu nekih osnovnih kriminoloških i penoloških principa.
Dakle, sa živim ljudima, gospodo iz Vlade, ne postupa se kao sa stvarima, kao sa predmetima. Živi ljudi koji su izvršili krivična dela, oni se prevaspitavaju, oni prolaze određeni vaspitni program, da bi stekli određene društvene i moralne vrednosti, koje u jedom trenutku svog života nisu imali, pa su izvršili krivično delo, kako sutra ne bi ponavljali vršenje tih krivičnih dela.

Dame i gospodo narodni poslanici, negde početkom 90-tih godina postojao je jedan politički vic, odnosno jedna anegdota da HDZ znači Hrvatska do Zemuna. Međutim, mislim da se ova vlada opredelila za malo širu koncepciju, pa je Hrvatska došla vidim i do Nemanjine ulice, odnosno do sedišta Ministarstva pravde.
Ne znam, gospodine Homen, pitam vas, zato što ovde nema gospođe Malović, kako je moguće da ste vi usvojili u Predlogu zakona Tuđmanov naopaki hrvatski novogovor. Sada, usvojilac, poštovani građani Srbije više nije usvojilac, on je usvojitelj.
Onda morate da menjate hiljade zakona u Srbiji. Onda branilac više nije branilac, nego je branitelj, onda ovaj vaš Vukčević koji kači slike Karle del Ponte više nije tužilac, nego je tužitelj. Onda imate situaciju da morate da menjate potpuno način izražavanja u Srbiji.
Što to radite? Pa vaš ministar Bradić pre neki dan dođe u Skupštinu Srbije i kaže – poštovana gospodo zastupnici i nikom ništa. Sad, nisam mogao da verujem, mislio sam da je štamparska greška, međutim, onda vidim – ne, vi ste hteli namerno da promenite terminologiju, iz meni potpuno nepoznatih razloga.
Usvojilac, branilac, tužilac, gledalac, postaju gledatelji, tužitelji, branitelji, usvojitelji. Ne znam šta će vam sledeće pasti na pamet, da dovedete Marka Perkovića-Tompsona na Marakanu. Nije dosta što je pevao u Zagrebu i što je to gledala cela Vojvodina, ajde dovedite ga i u Srbiju, pa neka ga gledaju ljudi i u Leskovcu, i u Vranju, i u Pirotu, i u Nišu, i u Šapcu i u Valjevu.
Uopšte mi nije jasno šta to radite. Doduše, čuo sam da vam je bivši hrvatski poglavnik Ivo Sanader obećao da će vam dati hiljade i hiljade prevedenih hrvatskih zakona da vam ubrza pristup u EU. Ne znam da li je to bilo iskreno ili je to bilo lažno obećanje jednog starog latinskog lisca.

Dame i gospodo narodni poslanici, prosto nema medicinskih razloga da se održi stav Vlade koji je sadržan u članu 63. stav 3. Virus hiva i virus hepatitisa C su, koliko znam, prelazni. Vlada, kada je u pitanju testiranje na virus hiva i hepatitisa C, kaže da od volje osuđenog lica zavisi da li će se podvrgnuti lekarskom pregledu da bi se utvrdilo da li ima taj virus ili ne. Valjda je zdravlje osuđenih lica preče od pojedinačne volje jednog osuđenika.
SRS smatra da je testiranje na virus hiva i na virus hepatitisa C u funkciji obezbeđivanja zdravih uslova života u institucijama za izvršenje krivičnih sankcija. Smatra da je zdravstvena zaštita osuđenih lica nešto čemu treba posvetiti posebnu pažnju i da zdravstvena zaštita osuđenika nikako ne sme da zavisi od zle ili dobre volje jednog osuđenog lica, koje treba da se podvrgne lekarskom pregledu da bi se utvrdilo da li ima virus hiva ili virus hepatitisa C. Ovo kažem imajući u vidu sve tragične posledice koje ova dva virusa mogu da izazovu i koje nažalost izazivaju po zdravlje ljudi.

Dame i gospodo narodni poslanici, već smo pričali o tome da se Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija u stvari izvršava jedna krivična sankcija, a to je kazna lišenje slobode.
U članu 73. predložili smo da se naslov - Izvršenje novčane kazne zameni naslovom - Zamena novčane kazne kaznom zatvora i kaznom rada u javnom interesu.
To je ono što se reguliše ovim zakonom. Izvršenje kazne zatvora, koja može biti izrečena kao osnovna kazna ili pak kao kazna kojom se zamenjuje izrečena, ali neplaćena novčana kazna. To ima smisla. Izvršavati novčane kazne po Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija niti je moguće, niti se to dešava u praksi. Čuli ste kako se izvršava novčana kazna.
Kada jednog dana budete osuđeni na novčanu kaznu, odete u banku, platite odgovarajući novčani iznos i novčana kazna je izvršena. Tu nema nikakvog posebnog postupka.
Imate skup tehničkih radnji - otvorite vrata banke, kažete - dobar dan službenicima, izvadite novac i platite. Tu nema nikakvog posebnog pravnog postupka.
Pravnog postupka ima, ali tek kada se novčana kazna ne plati, pa se ona zamenjuje kaznom zatvora, pa se onda ta kazna zatvora izvršava po odredbama ovog zakona, dakle u odgovarajućim ustanovama mora da se obezbedi odgovarajući smeštaj za ta lica, odgovarajuća higijena, zdravstvena zaštita.
Postoji neki pravilnik o kućnom redu itd. Ali, to sve više nema veze sa novčanom kaznom, to ima veze sa kaznom zatvora.

Ako možete, gospođo Đukić Dejanović, da mi kažete koliko je vremena poslaničke grupe preostalo.

Dame i gospodo narodni poslanici, od 2001. godine pa do danas materija krivičnog postupka menjana je sedam puta. Ovo će biti osma izmena našeg krivično-procesnog zakonodavstva.
Po svim merilima struke i nauke to je izuzetno visok broj, koji govori o tome da država Srbija nažalost nema uređeni sistem krivičnog postupka, da se luta u traženju najboljih rešenja i to proizvodi negativne posledice u sudskoj praksi, pre svega kada su u pitanju ljudska prava i slobode.
Poznato je da u dobro uređenim demokratskim državama zakonik o krivičnom postupku i krivični zakonik se ne donose tako često. Donesu se jednom, ali onda traju nekoliko decenija, pa čak i duže, i onda to pokazuje stabilnost pravnog sistema.
Mi, nažalost, od 2001. godine tu stabilnost nemamo i kako se koja DOS-ovska garnitura smeni ova nova koja dođe kaže - ove izmene i dopune krivično-pravnog zakonodavstva su najbolje moguće. Njihovi prethodni to isto pričali godinu ili dve godine ranije.
Sada se prosto postavlja pitanje - da li će neko da snosi odgovornost za činjenicu da smo imali u jednom trenutku dva krivična zakona, dva zakonika o krivičnom postupku, da se nije znalo šta važi, šta ne važi i ko će da snosi odgovornost za činjenicu da su od 2001. godine, a posebno u martu 2003. godine, kada je reč o krivičnom postupku, masovno gažena ljudska prava i slobode građana Srbije.
Naravno i ova vlada sada tvrdi da su ove izmene i dopune Krivičnog zakonika, odnosno Zakonika o krivičnom postupku idealne, sjajne, da će da reše sve probleme. Nažalost, nisu takve i za vrlo kratko vreme ćemo se suočiti sa činjenicom da ćemo morati opet da menjamo nešto što u startu nije valjalo.
Tako naše krivično-procesno i materijalno zakonodavstvo funkcioniše od 2001. godine. SRS je na Zakonik o krivičnom postupku podnela dosta amandmana, sa jednim jedinim ciljem ako je ikako moguće da se isprave sve one pravničke i logičke greške koje su sadržane u Predlogu ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, tribunalizacija srpskog pravosuđa ogleda se i u čestim izmenama pravila krivičnog postupka. Naime, od marta 1994. godine, kada je prvi put u Haškom tribunalu usvojen pravilnik o postupku i dokazima, pa do danas taj akt je menjan više od 50 puta.
Ono što je karakteristično, kad god se tužilac, odnosno tužilaštvo Haškog tribunala, što bi rekli vi iz Vlade tužiteljstvo, nađe u problemu da dokaže krivicu licu koje je optuženo, onda se pribegava izmeni pravila postupka i to u toku samog postupka.
To je jedna stvar koja zaista ne postoji bilo gde u bilo kojoj demokratskoj, civilizovanoj i pravnoj državi na svetu, ali toga ima u Haškom tribunalu. Toga nažalost ima i u Republici Srbiji, jer stopama tužitelja Haškog tribunala, evo sada kreću i državni tajnici u Republici Srbiji, pa i oni pribegavaju čestim izmenama Zakonika o krivičnom postupku.
Sada nam se unosi jedna novina u krivični postupak, a to je trgovina. Zaista mislim da nije primereno to što danas nije prisutan gospodin Milosavljević. Mislim da bi me on sasvim dobro razumeo, jer šta je drugo nego kad se tužilac i okrivljeni dogovore vezano za krivično gonjenje, za krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora do 10 godina. To nije ništa drugo nego jedna specifična procesna trgovina.
Sada taj institut procesne trgovine postojaće nažalost i u krivično-procesnom zakonodavstvu Republike Srbije. Da stvar bude gora, kada...

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što je skandalozno u Predlogu ovog zakona, to je mogućnost sporazumevanja tužioca sa okrivljenim. Okrivljeni će biti dužan, odnosno imaće pravo da prizna svoju krivicu, a tužilac mu onda garantuje da će doći do ublažavanja izrečene kazne.
U pitanju su krivična dela za koja je zaprećena kazna za zatora do deset godina. Dakle, u pitanju su, s obzirom na zaprećenu kaznu, nimalo bezazlena krivična dela i ta mogućnost sporazumevanja u krivičnom postupku je zaista jedna skandalozna novina, koja će u potpunosti da diskredituje princip pravde i pravičnosti u krivičnom postupku.
Inače, da vas podsetim, da je između ostalog u Haškom tribunalu Biljana Plavšić svojevremeno zaključila neku vrstu sporazuma ili nagodbe sa tužilaštvom Haškog tribunala. Ona je prva optužila vojsku Republike Srpske za genocid u Srebrenici. Tužilaštvo je obećalo Biljani Plavšić da će nakon tog priznanja da bude puštena na slobodu, međutim, to se nije desilo i evo Biljana Plavšić danas izdržava kaznu zatvora u Švedskoj sa narkomanima i umno poremećenim osobama.
Sada se postavlja pitanje šta će biti ako se iste stvari počnu dešavati i u Republici Srbiji, da okrivljeni kaže - dobro, evo, ja ću da priznam da sam izvršio krivično delo, još ću i da vam odam neke podatke vezane za još nekoliko izvršilaca, potpuno ću da sarađujem sa tužilaštvom. Tužilac obeća - da, dobro, doći će do ublažavanja kazne zatvora, i onda sud kaže - mene baš briga šta ste se vi dogovorili, taj i taj okrivljeni dobiće kaznu po zakonu.
To se desilo Biljani Plavšić. Nema šta nije rekla na račun Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika, Ratka Mladića, kada je došlo vreme...

Dakle, kada je došlo vreme da Pretresno veće Haškog tribunala sprovede taj dogovor između Biljane Plavšić i Tužilaštva, to se nije desilo, ona je dobila adekvatnu zatvorsku kaznu i sada se nalazi na izdržavanju kazne zatvora u Švedskoj, i s obzirom na njene godine života, praktično ta kazna zatvora, koja je vremenska, za nju će značiti smrtnu kaznu.
To je to dostignuće koje nam sada Vlada Srbije predlaže da se unese i u naš pravosudni sistem. I još Vlada kaže, znate, to postoji u nekim državama u svetu. To postoji u nekim federalnim jedinicama u SAD, postoji u onim državama gde je moguće da dobijete tri doživotne kazne zatvora, gde postoje zakoni u kojima je moguće krivično goniti psa, mačku ili kravu, ali takva praksa i takva tradicija nikakve veze nema sa pravnom tradicijom i praksom u Republici Srbiji.
Vi uporno nastavljate sa tom politikom - eto, postoji negde u svetu, što ne bi postojalo i kod nas. Što nešto što je dobro ne prenesete u naš pravni sistem? Vi uvek nađete ono što je loše i onda to loše kada se nakalemi ovde na naš sistem, ispadne još gore nego što je tamo gde je ta institucija i nastala.
Tako će biti i sa ovim dogovaranjem između tužioca i okrivljenog i vi krivični postupak pretvarate u pijacu, pretvarate u buvlju pijacu, gde će se tužilac i okrivljeni dogovarati o visini kazne i o tome ko je izvršio koje krivično delo.
A najgora stvar u svemu je kada neko prizna da je izvršio krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora i do deset godina, tužilaštvo se obavezuje da ne goni za neka druga krivična dela, i sada neko može da prizna da je izvršio krivično delo za koje je zaprećena kazna do 10 godina, a pored toga, izvršio je još pet krivičnih dela za koje može da se dobije 40 godina zatvora. Gde je tu pravda? Gde je tu pravičnost?

Dame i gospodo narodni poslanici, jedna od loših novina u ovom predlogu zakona jeste i pravo suda da obaveže stranke i druge učesnike u postupku da svoje podneske dostavljaju sudu u elektronskoj formi.
Prvo, mislim da se time ugrožavaju prava građana, zato što nisu svi građani u Republici Srbiji osposobljeni da na taj način komuniciraju sa sudom, a s druge strane, ni svi sudovi nisu osposobljeni da na taj način komuniciraju sa strankama, ne zato što sudija ne poznaje rad na računaru, nego iz jedne proste činjenice što u nekim našim sudovima, zapravo u većini naših sudova presude se i danas izrađuju na pisaćim mašinama.
Sada predlažete nešto što je u informatičkom, odnosno u tehnološkom smislu nerealno da se ostvari i kad su u pitanju građani, a i kad su u pitanju sami sudovi. Onda se postavlja pitanje - zašto to radite?
To radite samo iz jednog razloga da biste na jedan potpuno neprirodan način ubrzali krivični postupak. Obavežete stranku koja ne ume da radi na računaru, koja ne može u elektronskom obliku da komunicira sa sudom, da u tom obliku dostavi određeni podnesak, čovek to ne uradi i naravno protiče mu rok i gubi neko svoje pravo. Onda se krivični postupak okončava, doduše, na brzinu, ali se u takvom krivičnom postupku apsolutno ne dolazi do materijalne istine. To je ta novina, jedna od loših novina koje se predlažu ovim zakonom.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 166. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine. Naime, u članu 166. stav 3. kaže se da se o amandmanima izjašnjavaju predlagač zakona, nadležni odbori i Vlada.
Hoću da vas podsetim, gospođo Čomić, da su iz ove skupštine u protekla dva dana bukvalno najurena dva ministra kako bi se načelna rasprava okončala do 18.00 časova.
Vlada je najavljivala kod svih predloga zakona, odnosno tako piše u obrazloženju, da su u pitanju zakoni koji moraju da se donesu po hitnom postupku zato što postoji opasnost po bezbednost zemlje, rad državnih organa i organizacija, zdravlje ljudi itd.
Sada vidimo da to ipak nije tako, da to nisu tako važni i hitni zakoni, čim se Vlada nije udostojila da napiše svoje mišljenje o amandmanima koje su podneli narodni poslanici. Vi ćete danas, gospodine Bradiću, da nam pričate o kulturu, da budete zastupnik odnosno predstavnik Vlade koja se brine o kulturu u Srbijio, a ovo što Vlada Srbije radi i kako se ponaša prema Narodnoj skupštini jeste prvi antipod kulture.
Ovde nema ne političke, ovde nema elementarne građanske kulture. Ministru koji se javio da da završnu reč predsednik, odnosno predsedavajući uskraćuje to pravo da bi se rasprava na silu boga iz potpuno iracionalnih razloga mogla okončati do 18.00 časova. Tako se radi u protekla dva dana.
Danas je 22. jul 2009. godine, 12.30 časova, Vlada nije blagoizvolela dati svoje mišljenje na amandmane koje su podneli narodni poslanici.
Sada se postavlja jedno elementarno logično pitanje – čemu žurba u proteklim danima, čemu ponižavanje ministara, čemu ponižavanje Narodne skupštine i čemu gašenje televizijskih kamera u vreme kada je najveća gledanost Narodne skupštine i kada bi građani Republike Srbije vrlo rado videli i čuli i šta je to tako važno u zakonima, o čijim amandmanima se Vlada nije udostojila da napiše svoje mišljenje evo ima skoro …

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je povređen član 164. stav 2. Po hitnom postupku može da se donese samo zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Smatram, gospođo Čomić, da je Vlada Srbije, izbegavanjem svoje obaveze da dostavi Narodnoj skupštini mišljenje o podnetim amandmanima na zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i na zakon o kulturi, grubo povredila član 164. stav 2. i da zbog toga što Vlada Srbije ne radi svoj posao kako valja, u Republici Srbiji su ugroženi život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Ovo su vrlo teške kvalifikacije. Dakle, tražim od vas kao predsedavajućeg da se izjasnite o tome koje mere predlažete Narodnoj skupštini da preduzme u ovim izuzetno teškim okolnostima, kada su u Republici Srbiji ugroženi život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Hoću da vas pitam: kad je to Narodna skupština donela odluku koju vi pominjete da uputi nekakvu preporuku ili uputstvo Vladi da u rokovima koji su propisani Poslovnikom radi svoj posao? Sedim danima u ovoj skupštini, kao i moje kolege, i nisam bio prisutan u tom momentu kada je Skupština glasala o takvoj odluci.
Dakle, vaše lično mišljenje i vaš lični stav mogu da pozdravim, ali nije tačno da je Skupština izglasala bilo kakvu odluku u tom pravcu. Tražim od vas kao predsedavajućeg da predložite Narodnoj skupštini mere u situaciji kada su ugroženi život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.

Dame i gospodo narodni poslanici, suština amandmana na član 4. koji se odnosi na novi član 92g stav 3, jeste u tome da se elektronski mediji dovedu u ravnopravan položaj sa štampanim medijima i da se ublaže posledice jednog drakonskog kažnjavanja elektronskih medija, a suština tog drakonskog kažnjavanja jeste u tome da se dovede do gašenja onih elektronskih medija koji nisu po volji režima.
Gospodine ministre, vi ste u načelnoj raspravi istakli da vi kao reditelj imate dužnost i da imate sposobnost da uvedete red u medijski prostor Srbije. Međutim, sem poznavanja umetnosti režiranja, vama će biti potrebna i ogromna podrška pravosudnih i policijskih organa u Republici Srbiji, jer vi izgleda, gospodine ministre, niste do kraja svesni sa kakvim aždajama nameravate da se uhvatite u koštac.
Gospođa Marina Raguš i gospodin Boris Aleksić su vam praktično do detalja objasnili kakvi mafijaški klanovi danas vladaju i danas gospodare medijskim prostorom Srbije.
Jedan od glavnih mafijaških magnata jeste Stanko Subotić-Cane, o kome je pisao dr Vojislav Šešelj u svojoj čuvenoj knjizi "Stanko Subotić-Cane Žabac, kralj duvanske mafije".
U vreme kada je ta knjiga objavljena, mnogi političari u Srbiji su se smejali kako Vojislav Šešelj izmišlja, kako pati od raznih teorija zavere, kako progoni veštice itd., zato što je Stanko Subotić - Cane Žabac, i onda a i sada, bio prijatelj i sponzor snaga koje su same sebe nazivale demokratskim, reformskim i proevropskim.
Inače, Stanko Subotić-Cane Žabac je bio vođa, i danas je vođa, tog srpskog dela Đukanovićeve duvanske mafije. Ta duvanska mafija imala je otprilike, a ima još uvek, dva dela. Jedan je italijanski, a drugi je srpski. Italijansko krilo ove mafije vodi izvesni Veselin Barović i o tome je konačno progovorio gospodin Ratko Knežević, šef misije Crne Gore u SAD, čovek kome je sada verovatno i život ugrožen zbog svih onih informacija koje je plasirao u javnost, a koje se tiču kriminalnih afera, vezanih za Mila Đukanovića.
Još u novembru 1996. godine italijanski zvaničnici skrenuli su pažnju gospodinu Kneževiću da je Crna Gora postala stecište najgorih mafijaša na Balkanu i da zvanična italijanska Vlada takvo ponašanje neće moći da toleriše. Podignuta je optužnica protiv Mila Đukanovića, koga je tužilaštvo u Napulju ocenilo kao vođu mafijaške mreže na Balkanu, koja se bavila trgovinom duvanom, ali kasnije i trgovinu oružjem, alkoholom i belim robljem, naravno, i narkotičkim sredstvima.
Stanko Subotić-Cane Žabac je čovek koji danas suvereno vlada medijskim prostorom Srbije, prijatelj Mila Đukanovića, čovek koji se u oktobru 2007. godine, prema svedočenju Ratka Kneževića, susreo sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem u hotelu "Ric", u Parizu.
Ti mafijaši su stajali iza projekta zvanog razbijanje SRS. Samo da vas podsetim, gospodine ministre, nekoliko meseci pre nego što je izvršen pokušaj puča u SRS, izlazio je jedan dnevni list u Beogradu, "Gazeta". Nju je finansirao Mišković, sa jednim jedinim zadatkom, da pripremi građane Srbije i javnost Srbije za rušenje SRS. Posle septembra meseca 2008. godine "Gazeta" je prestala da izlazi zato što je ispunila svoj zadatak.
Ovo govorim baš danas, kada u Beograd dolazi Oli Ren visoki predstavnik Evropske unije za proširenje, čovek koji je praktično pravi gospodar ili jedan od gospodara određenih političkih lidera u Srbiji.
Sada je potpuno jasno. Sada nema nikakve dileme. Samo slep čovek to ne može da vidi da praktično i Boris Tadić, Mlađan Dinkić i Tomislav Nikolić imaju istog gazdu i da je misija i zadatak tog gazde sledeći – uprkos ponekad zapenušanoj političkoj verbalistici, uprkos ponekad zapenušanim optužbama jednih protiv drugih, Oli Ren ima zadatak da, kada dođu prvi naredni parlamentarni izbori, sve glasove, i one za Borisa Tadića, Dinkića i Tomislava Nikolića, skupi u isti džak.
Dakle, to je suština današnjih dešavanja u Srbiji. Inače, danas je sreda, dolazi Oli Ren, verovatno da obavi razgovore sa svojim političkim pulenima ovde u Srbiji, a u petak se, gospodine ministre, izriče presuda Vojislavu Šešelju u Haškom tribunalu zbog tzv. nepoštovanja suda, čoveku kome se sudi, između ostalog, i zbog toga što nije hteo da dozvoli da SRS padne u ruke mafije. To je jedan od najvažnijih razloga zašto je došlo do pokušaja puča u SRS.
Dragi građani Srbije, mislim da vam je sada potpuno jasno. Ako ne želite da na sledećim parlamentarnim izborima jedan mafijaški klan bude zamenjen drugim mafijaškim klanom, onda nema druge nego glasajte za SRS, stranku koja nikada nije bila, niti će ikada biti u rukama mafije.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nadam se da ćete me razumeti kada vam kažem da mi sada imamo jednu specifičnu pojavu u srpskom parlamentu, a ta pojava ima veze sa sadržinom vašeg Predloga zakona.
Naime, u engleskom parlamentu postoje neki poslanici, vi to dobro znate, koji se kolokvijalno nazivaju bičevi. Oni treba da disciplinuju poslanike vladajuće koalicije da budu u sali, da prisustvuju sednicama da se ne bi desilo eventualno da neki predlog zakona ne prođe zato što određeni broj poslanika nije prisutan na sednici.
Mi slične bičeve imamo ovde u Skupštini Srbije, ali oni ne rade onaj posao koji se radi u engleskom parlamentu. U engleskom parlamentu bičevi teraju narodne poslanike da dođu na sednicu skupštine, da budu prisutni u sali i da rade posao za koji ih je narod izabrao.
Mi imamo neku drugu vrstu bičeva, a to je da se od poslanika traži da ne govore o tački koja je na dnevnom redu zato što se bliži 18.00 časova i treba da se pređe na naredne tačke dnevnog reda. Nadam se da ste prepoznali u ovim mojim rečima jednog takvog biča iz DS, koji je, gle čuda, zamolio Tamaša Tota, Pavela Marčoka, dakle pripadnike nacionalnih manjina, da ne govore o Predlogu zakona o nacionalnim savetima, kako bi ova rasprava do 18.00 časova mogla da bude završena i kako bi moglo da se pređe na drugu tačku dnevnog reda. Vidite, gospodine ministre, kako smo mi sve demokratske institucije, pa tu i instituciju biča, potpuno preokrenuli praktično u njenu suprotnost.
Gospodine ministre, vi ćete se složiti sa mnom kada vam kažem da je slika Balkana i slika uopšte jugoistočne Evrope u nacionalnom, verskom, rasnom, kulturološkom, jezičkom smislu šarolika. Takva je Srbija, ali takve su u većoj ili manjoj meri i sve države s kojima se Republika Srbija danas graniči.
Pri takvom stanju stvari, osnovni princip koji mora da se poštuje jeste princip reciprociteta i tu neizbežno mora da se postavi pitanje, kada govorimo o položaju pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji - kakav je položaj pripadnika srpskog naroda u državama koje se danas graniče sa Republikom Srbijom? Tu konkretno mislim pre svega na Hrvatsku, na Crnu Goru, Mađarsku, Rumuniju, Albaniju. Dakle, kakav je položaj srpskog naroda u tim zemljama?
Kakav je položaj srpskog naroda u Hrvatskoj, vi to verovatno dobro znate. Tokom devedesetih godina, Tuđmanov režim je izvršio genocid nad srpskim narodom u Republici Srpskoj Krajini i praktično u svim opštinama i gradovima koje nisu ulazile u sastav Republike Srpske Krajine, Srbi su iz tih opština i gradova u najvećoj meri proterani, tu mislim na Zagreb, na Karlovac, na Gospić, na Zadar, Sisak, Osijek itd.
Kada smo već kod Hrvatske, gospodine ministre, budući i vi i ja dolazimo iz Vojvodine, u nedelju mislim da je gotovo celokupna Vojvodina, ili barem veći deo Vojvodine, posebno oni žitelji Vojvodine koji imaju kablovsku televiziju, mogli su da prate direktno na Drugom programu hrvatske televizije koncert Marka Perkovića Tompsona.
Za Tompsona ste vi, gospodine Čipliću, sigurno čuli. To je, između ostalog, i onaj pevač koji ima pesmu „Jasenovac i Gradiška stara“. Ta pesma je pevana i na ovom koncertu. Od te pesme, ne samo svakom Srbinu, mislim da se svakom normalnom čoveku, koji ima neka racionalna poimanja života i ljudi oko sebe, zaista ježi koža i diže kosa na glavi.
Inače, gospodine ministre, tu pesmu „Jasenovac i Gradiška stara“ je citirao dr Vojislav Šešelj u jednom svom podnesku predpretresnom veću Haškog tribunala da bi dokazao da je pravi govor mržnje, za koji je inače i on optužen, u stvari postojao na strani Hrvatske, a ne u njegovim političkim nastupima.
Naravno, neću vam sada citirati sve reči te zaista morbidne i patološke pesme, ali evo kako glase neki stihovi: „Jasenovac i Gradiška stara, to je kuća Maksovih mesara; u Čapljini klaonica bila, mnogo Srba Neretva nosila“.
Zamislite, gospodine ministre, kako se oseća jedan Srbin u Osijeku, u Vinkovcima, u Zagrebu, u Splitu, u Dubrovniku, kada čuje reči te pesme. Verujem da ste se i vi naježili iako ne živite ni u jednom od tih hrvatskih gradova, ali od te pesme su se naježili i Srbi u Novom Sadu, i Srbi u Somboru, i Srbi u Sremskoj Mitrovici, i u Pančevu i ovde u Beogradu.
Zanima me da li je Vlada Republike Srbije, čiji ste i vi član, uputila neku vrstu demarša hrvatskom ambasadoru u Beogradu povodom jedne skandalozne činjenice da se na Drugom programu zvanične hrvatske Radio-televizije direktno prenosi koncert čoveka koji neposredno, na najneposredniji mogući način, poziva na uništenje srpskog naroda.
Kakav je položaj Srba u Mađarskoj? Vi znate, gospodine Čipliću, još krajem 17. veka sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem Srbi su stigli skroz gore do Budimpešte i Sent Andreje. Imali su tamo mnogo škola, mnogo crkava, manastira i zaista su u kulturnom smislu mnogo značili u Mađarskoj u 18. i 19. veku.
Pogledajte kakva je sada etnička slika srpskog naroda u Mađarskoj, 90% Srba su jedna nacionalna zajednica koja je potpuno asimilovana u mađarskom političkom i kulturnom životu. Ti ljudi se više ne osećaju kao Srbi, oni govore mađarski, svojoj deci daju mađarska imena i mnogi od njih su prešli na Uniju ili su direktno prešli u rimokatoličku konfesiju.
U Albaniji znate i sami šta se dešavalo u vreme komunističkog diktatora Envera Hodže. Srbi su masovno ubijani i proterivani, i zamislite, u jednom komunističkom režimu islamizovani, nasilno im je nametana muslimanska vera od jednog režima koji je bio makar formalno potpuno ateistički.
Slična stvar se dešavala i u Rumuniji u vreme njihovog komunističkog diktatora, odnosno raznih komunističkih diktatora. Tamo su Srbi masovno ubijani po rumunskim peščarama, gulazima itd. Mnogi Srbi u Rumuniji, kao i oni u Albaniji, kao i oni u Mađarskoj, izgubili svoj nacionalni i kulturni identitet.
O onome što se danas dešava u Crnoj Gori mislim da čak i ne treba trošiti previše reči. Tamo je na delu jedan pravi jezički, kulturni i verski genocid nad srpskim narodom. Tamo je narod koji je stvorio državu Crnu Goru praktično proglašen za nacionalnu manjinu.
Danas od Njegoša prave maltene katoličkog nadbiskupa koji se Srbima i sa Srpskom pravoslavnom crkvom apsolutno nema bilo kakve veze. Zaista nisam čuo, ili ste vi ili neki od vaših kolega to možda i rekli, ali zaista nisam tu činjenicu zapazio, da ste uputili ijednu reč protesta protiv svih ovih strašnih stvari koje se danas dešavaju nad pripadnicima srpskog naroda u okolnim državama, posebno u Hrvatskoj i posebno u Crnoj Gori.
Što se tiče naziva zakona, gospodine ministre, on je nesrećno izabran. Evo i zašto. Vi znate, u anglosaksonskoj pravnoj terminologiji kada se kaže nacija, onda se u stvari misli na državu. Nacija je u engleskom jeziku isto što i stejt, dakle država.
Kod starijih pravnih pisaca, kao recimo kao kod Slobodana Jovanovića, postoji razlika između nacije i naroda. Narod, to su građani, to je biračko telo, to su svi oni koji imaju pravo glasa, bez obzira na svoju nacionalnu, versku i rasnu pripadnost, a nacija, to je određena zajednica koja ima određene etničke, verske, rasne, jezičke i kulturne osobenosti.
U kom kontekstu vi pominjete termin nacija u Predlogu zakona o nacionalnim savetima? Za vas termin nacija je rezervisan isključivo za pripadnike nacionalnih manjina. Samo oni imaju pravo da formiraju svoje nacionalne savete. Sada ispada da Srbi u svojoj rođenoj državi nisu nacija. A šta su?
Zaista se postavlja pitanja šta su Srbi danas u Republici Srbiji, jer ako čitate ovaj predlog zakona od početka do kraja, doći ćete do istog zaključka do kojeg sam i ja došao, da status nacije i karakter nacije imaju samo pripadnici nacionalnih manjina, a da Srbi izgleda ne ulaze u tu kategoriju. To je, naravno, potpuno pogrešno, jer kada kažete nacionalni savet, onda ne možete unapred, prosto logički ne možete unapred da isključite iz tog pojma pripadnike srpskog naroda.
Postavlja se pitanje - zašto bi pravo na formiranje svog nacionalnog saveta trebalo da imaju samo Mađari, Slovaci, Rumuni, Bugari, Romi i Hrvati itd, a ne i Srbi. Vi iz Predloga zakona potpuno iziskujete pripadnike srpskog naroda i taj termin nacija i nacionalno vezujete isključivo za pripadnike nacionalnih manjina.
Naravno, SRS nema ništa protiv da se pripadnici nacionalnih manjina organizuju u nacionalne savete i da kroz nacionalne savete štite svoj nacionalni, verski, kulturni identitet, da neguju svoju istoriju, kulturu, tradiciju itd.
U pravnom smislu, u političkom smislu, u istorijskom smislu, skroz je netačno taj termin nacije i nacionalnog vezivati isključivo za pripadnike nacionalnih manjina, a srpskom narodu ta svojstva odricati.
Ono što takođe želim da naglasim, gospodine ministre, jeste jedna opasnost koja se pomalja iz jednog dokumenta koji se zove statut AP Vojvodina. Pisci tog statuta, pre svega, prema pripadnicima nacionalnih manjina nisu imali dobre namere. Njima su puna usta ljudskih i manjinskih prava, prava Mađara, Slovaka, Rumuna, Roma itd, ali samo na jeziku. U praksi, oni rade sve suprotno od toga. Zašto to kažem?
Ako ste čitali statut Vojvodine, onda ste mogli da primetite da je tim statutom predviđeno i obrazovanje tzv. subotičkog administrativnog okruga. Subotički administrativni okrug treba da objedini sve opštine u kojima su Mađari ili većinsko ili stanovništvo koje je u velikoj meri zastupljeno. Kada se termin Subotički okrug sa pravnog prevede na politički jezik, onda to ustvari znači getoizaciju nacionalnih manjina, onda to znači da nacionalne manjine Mađare, Slovake, Rumune, Rome i ostale treba saterati, da tako kažem, u njihov nacionalni tor i u tom nacionalnom toru određene starešine, određeni pastiri tog tora treba da se pitaju za sve što će se dešavati u okvirima te nacionalne manjine. SRS je, gospodine ministre, protiv toga.
Mi smo protiv bilo kakvih geta u Republici Srbiji. Mi smo protiv toga da se bilo koja nacionalna manjina u Srbiji ograđuje nekakvim plotovima i da živi nekim svojim životom, potpuno nezavisno od života države i od života pripadnika većinskog srpskog naroda.
Ono što je ideal SRS jeste država u kojoj će svi njeni građani biti ravnopravni apsolutno u svemu. Da svi živimo životom dostojnog čoveka, da svi živimo na način kako vi to želite, i kako ja to želim, vi za vašu, a ja za svoju decu.
Ono što se danas dešava u AP Vojvodina, a to ćete vi omogućiti i ovim predlogom zakona, ako ga izglasate, jeste da pripadnike nacionalnih manjina zaista grupišete u jedan geto koji će biti autarhičan i koji će živeti manje-više izolovano u odnosu na pripadnike većinskog naroda.
Gospodine ministre, zaista se ne slažem sa vama kada ste rekli u vašem izlaganju da je tek Ustav iz 2006. godine omogućio ono što vi nazivate nacionalnom samoupravom. To naprosto nije tačno. Vi znate da je Ustav iz 1990. godine apsolutno garantovao sva moguća prava pripadnicima nacionalnih manjina u Republici Srbiji i do 2006. godine pripadnici nacionalnih manjina mogli su da uče na svom jeziku da se informišu na svom jeziku, da njihov maternji jezik bude jedan od službenih jezika u opštinama u kojima oni žive.
Ništa posebno novo u ovoj oblasti Ustav iz 2006. godine nije doneo. To mogu da vam posvedoče i sami pripadnici nacionalnih manjina, njihov status, njihova prava i obaveze ista su danas kao što su bila i 1992. i 1995. i 2000. godine. Apsolutno, na tom planu nema bilo kakvih suštinskih promena.
Šta je suštinski problem sa vašim predlogom zakona? Vi ste omogućili da samo političke partije nacionalnih manjina mogu da predlože kandidata za članove nacionalnog saveta i Vlada Srbije je od praktično tri mogućnosti izabrala onu najgoru. Prva mogućnost je bila da zabranite, odnosno ne da zabranite, nego da prosto eliminišete političke stranke iz procesa kandidovanja nacionalnog saveta.
Šta treba da bude nacionalni savet? Jedno telo koje ne sme da se bavi dnevnom politikom, nego telo koje štiti autentična istorijska, jezička, verska, kulturna prava pripadnika nacionalnih manjina, kao što mi u SRS želimo da Srbi koji žive u Mađarskoj, u Rumuniji ili Albaniji budu Srbi, da se tako osećaju, da govore svojim jezikom, da upotrebljavaju ćiriličko pismo, da svojoj deci daju srpska imena. Za to isto se zalažemo i kada su u pitanju nacionalne manjine u Srbiji.
Bili bismo veliki licemeri kada bi se borili za prava Srba u susednim državama, a ta ista prava odricali pripadnicima nacionalnih manjina. Mađar u Srbiji treba da se oseća Mađarom, treba da govori svojim maternjim jezikom, treba da se obrazuje na svom maternjem jeziku, treba da bude informisan na svom maternjem jeziku, ali ne sme nacionalni savet da bude bačen u arenu političkih, bolje rečeno dnevno-političkih borbi.
Vi ste ovim rešenjem, da samo političke organizacije koje okupljaju nacionalne manjine imaju ekskluzivno pravo da predlažu kandidate za članove nacionalnog saveta, ovu opasnost praktično učinili vrlo realnom i vrlo izvesnom. Druga mogućnost je bila da omogućite svim političkim organizacijama da kandiduju članove za nacionalne savete i za tu mogućnost se opredelila SRS u jednom od svojih amandmana.
Međutim, vi ste upravo izabrali ovu treću, najgoru mogućnost da samo političke stranke nacionalnih manjina imaju pravo da predlažu kandidate za članove nacionalnog saveta. Postavlja se pitanje - zašto ste to uradili? Ispada da nacionalni savet neće biti ništa drugo nego produžena ruka jedne političke stranke koja okuplja pripadnike nacionalnih manjina.
S druge strane, gospodine ministre, ovakvim rešenjem vi ste indirektno priznali da se za prava nacionalnih manjina u ovoj državi bore samo političke partije koje imaju taj manjinski ili tzv. manjinski predznak, što uopšte nije tačno.
Smatram da se i SRS bori za prava nacionalnih manjina. Mi to dokazujemo svojim delima, ne tako što pričamo u vetar o ljudskim i manjinskim pravima, ne, imamo poslanike koji su iz redova nacionalnih manjina. Imamo ih i Skupštini Srbije, imamo ih u Skupštini Vojvodine, imamo odbornike u lokalnim skupštinama koji su pripadnici nacionalnih manjina, imamo predsednike opštinskih odbora koji su pripadnici nacionalnih manjina. Mi na taj način dokazujemo da smo i te kako zainteresovani za poštovanje manjinskih prava.
Odakle pravo Vladi Srbije da kaže - samo partije koje okupljaju nacionalne manjine, samo one treba da imaju pravo da predlažu kandidate za članove nacionalnog saveta?
Vidite, gospodine ministre, SRS je od 1993. godine, bila ona, kako bi rekli vi iz DS mračna, totalitarna vremena, mračne devedesete, bivši režim itd. Na izborima 1993. godine ovde u Narodnu skupštinu, između ostalog, kao narodni poslanik SRS izabrana je gospođa Elvira Fekete, Mađarica, rimokatolkinja, ali član SRS i borila se, verujte mi, za srpske nacionalne i državne interese čak i vatrenije nego mnogi Srbi.
Sada vidite koliko je vaše rešenje u životu neodrživo. Vi smatrate da samo stranke koje okupljaju nacionalne manjine treba da imaju pravo da predlažu kandidate za nacionalni savet, što je jedno vrlo opasno rešenje. Ili političke stranke uopšte ne treba da se mešaju u proces kandidovanja ili, ako ste im već dali to pravo, onda dajte to pravo svim političkim strankama.
A ne da i na ovaj način vršite getoizaciju pripadnika nacionalnih manjina, jer, gospodine ministre, činjenice pokazuju, građani Republike Srbije koji pripadaju određenoj nacionalnoj manjini ne glasaju po definiciji za svoju ili "za svoju" manjinsku partiju, glasaju i za SRS, i za SPS, i za DSS, koje nemaju manjinski predznak.
Dakle, odakle pravo Vladi Srbije da sve pripadnike nacionalnih manjina u Republici Srbiji gura u naručje političkoj partiji koja okuplja pripadnike određene nacionalne manjine? Nigde ne piše, i nigde nije zagarantovano i ne postoji nikakva garancija da Mađar uvek, po definiciji, mora da glasa za "svoju" mađarsku nacionalnu partiju. Zašto?
Pa, mnogi Mađari glasaju za partije koje nemaju manjinski predmet zato što prepoznaju, s jedne strane državu Srbiju kao državu u kojoj se maksimalno poštuju njihova manjinska prava, s druge strane, gledaju u drugim partijama koje nemaju taj manjinski predznak partije koje se takođe bore za njihova manjinska prava.
Uopšte, ceo koncept Predlog zakona o nacionalnim savetima, ceo koncept statuta Vojvodine, koji je na neki volšeban način izašao iz fokusa javnosti, u stvari hoće da nacionalne manjine svrstaju u određena geta.
SRS je protiv toga. Znate, gospodine ministre, samo su u srednjem veku ljudi bili vezivani za ono parče zemlje na kome su se rodili. Zašto bi Mađar koji završi fakultet, recimo, u Novom Sadu ili Subotici, morao do kraja svog života da bude inženjer, sudija ili lekar u Novom Sadu, u Kovačici, u Pančevu, u Somboru ili u Subotici? Zašto ne bi ta ista zanimanja mogao da vrši i u Beogradu, i u Šapcu, i u Valjevu, i u Nišu, i u Vranju, i u Leskovcu i u Negotinu? Zašto vezujete, to je jedna ideja koja se nalazi u podtekstu ovog predloga zakona.
Vi pripadnika nacionalne manjine, kao u srednjem veku, vezujete za teritoriju u kojoj se rodio. Na toj teritoriji treba da bude maksimalno izolovan od pripadnika većinskog naroda. To dokazujete i činjenicom da nacionalne savete praktično gurate u ruke određenih političkih partija, koje imaju predznak da štite prava nacionalnih manjina.
Dakle, vi na taj način ne da ne štitite, ne da ne afirmišete prava pripadnika manjinskih zajednica u Srbiji, ne, vi politički instrumentalizujete pripadnike nacionalnih manjina.
Jer, suma sumarum, kada se sve sabere i oduzme, pored svih lepih reči o evropskim standardima, demokratskim principima, integracijama itd, šta je suština ovog predloga zakona? Da se DS i njenim koalicionim partnerima, koji su danas jedni, sutra neki drugi, obezbedi glasačka mašinerija na budućim izborima, da jedino DS ima status nekog političkog mentora političkih partija koje okupljaju pripadnike nacionalnih manjina.
Kada dođe vreme izbora onda ćete preko pojedinih političkih partija nacionalnih manjina, a samim tim i preko nacionalnih saveta, da mobilišete pripadnike nacionalnih manjina da glasaju za DS.
To je suština ovog predloga zakona, ne da štitite njihov jezik, tradiciju, kulturu, običaje. Vi hoćete političku instrumentalizaciju nacionalnih manjina u Srbiji. SRS je protiv toga.
Dakle, nacionalne manjine moraju da imaju neka tela, neke forume, neke instance preko kojih štite svoje nacionalne, verske, rasne, jezičke i druge osobenosti, ali ništa mimo toga.
Politička instrumentalizacija nacionalnih manjina, to je nešto najgore što možete da učinite pripadnicima nacionalnih manjina, s jedne strane, s druge strane, medveđu usluge činite pripadnicima nacionalnih manjina time što na jedan indirektan način gurate u njihova nacionalna geta, u njihova stada, u njihove obore. Takva politika pripadnicima nacionalnih manjina neće doneti ništa novo.
Evo, samo jedan primer iz moje i iz vaše prakse, gospodine ministre. Na jedan ispit na Pravnom fakultetu u Novom Sadu došao je jedan student koji je po svojoj nacionalnoj pripadnosti Mađar. Evo, do čega je dovela ta politika getoizacije nacionalnih manjina. Taj mlad čovek je jedva sricao srpski jezik, a ispit nije položio ne zato što nije učio, mada je verovatno imao silne probleme da čita udžbenik koji je napisan na ćirilici, nego prosto zato što nije umeo da svoje znanje iskaže na službenom srpskom jeziku.
To je ono što Srpska radikalna stranka hoće da spreči. Neka se Mađar, neka se Rumun, neka se Bugarin obrazuje do određenih obrazovnih nivoa na svom maternjem jeziku, ali država mora da ga osposobi da bude sudija, da bude lekar, da bude inženjer, da bude državni činovnik, podjednako kao u mestu u kojem se rodio, tako i u nekom drugom kraju Republike Srbije, gde pripadnika nacionalnih manjina ili njegove nacionalne manjine uopšte nema.
Stav SRS je jasan, potpuna ravnopravnost svih građana Republike Srbije, poštovanje principa suverenosti građana i apsolutne jednakosti pred Ustavom i zakonom.