Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na član 14. stav 2, dakle, na amandman gospodina Milorada Buhe, ali evo gospođo Đukić-Dejanović, da vam ne pravim problem, mogu da pričam i o amandmanu Gordane Pop-Lazić, zato što su amandmani suštinski istovetni i odnose se na isti problem.
Dakle, Vlada Srbije kojoj je navodno stručnost iznad politike, potpuno gubi iz vida činjenicu o kakvim institucijama mi govorimo.
Mi govorimo o institucijama u kojima se izvršava kazna lišenja slobode i u kojima sa osuđenim licima treba da se postupa tako da ona sutra kada izađu iz tih zatvora, iz tih zavoda, više ne čine krivična dela. Ko će o tome da se stara?
Po mišljenju Vlade, dovoljno je da imate devet godina radnog iskustva bilo gde, posle stečenog visokog obrazovanja na studijama drugog stepena ili čak na osnovnim studijama koje traju četiri godine, pa da budete direktor zavoda, načelnik službe itd. To su rešenja koja u praksi mogu da dovedu do krajnje negativnih i vrlo opasnih posledica.
Mi sada raspravljamo o ovim izuzetno delikatnim zakonskim predlozima bez adekvatnih predstavnika Vlade. Imamo predstavnike Vlade koji imaju pravo da ćute, ali nemaju pravo da govore i nemaju pravo da saopšte narodnim poslanicima zašto u predlozima zakona piše baš onako kao što piše, a ne drugačije. Prosto ova rasprava postavlja se pitanje koliko uopšte ima i smisla.
Sutra ćete da postavite, kao Vlada, nekog direktora zavoda koji veze nema ni sa pravosuđem, ni sa izvršenjem krivičnih sankcija, nema apsolutno dodirnih tačaka sa pravom, ali će da se pojavi i kaže - znate, imam određeni broj godina radnog iskustva, završio sam diplomske akademske studije drugog stepena, ja sam master svemirskih tehnologija ili nuklearne fizike, ispunjavam uslove da budem direktor zavoda. Kakve to veze ima sa prirodom delatnosti tog zavoda? Nema nikakve.
Još jedna opasnost koja se krije u vašem predlogu zakona, kažete - može da ima i osnovne studije u trajanju od četiri godine. Vidite, gospodo iz Vlade, kako vi diskriminišete građane Srbije lošom primenom lošeg Zakona o visokom obrazovanju.
Po Zakonu o visokom obrazovanju osnovne studije mogu da traju tri ili četiri godine. Zamislite situaciju, građanin upiše osnovne studije koje traju tri godine, potpuno legalno, zakon mu je to omogućio, dobije diplomu da je završio osnovne studije u trajanju od tri godine, ali on ne može da bude direktor zavoda. Zašto? Zato što je Vlada donela arbitrarnu odluku...
(Predsednik: Vi ste do sada koristili vreme kao predstavnik poslaničke grupe i to vreme ste iskoristili. Sada idete od vremena vaše poslaničke grupe, a imate 17 minuta, prosto da znate.)
Gospođo Đukić-Dejanović, nisam mogao da iskoristim vreme ovlašćenog predstavnika, jer kad god sam se javljao za reč napominjao sam da se javljam...

Hvala vam, gospođo Đukić-Dejanović, što se brinete o vremenu poslaničke grupe SRS.
Hteo sam da kažem da vi na ovaj način dovodite u jedan diskriminatorski položaj građane Srbije. Znači, sada onaj ko je završio osnovne studije koje traju tri godine ne može da dođe na funkciju direktora zavoda, a onaj koji ima osnovne studije u trajanju od četiri godine može, a i jedan i drugi su legalno završili te svoje osnovne studije.
Dakle, ovakva rešenja u praksi zaista mogu da dovedu, s jedne strane, do kršenja elementarnih građanskih prava lica koja se kandiduju za ove funkcije, s druge strane, potpuno ste izgubili iz vida stručnost, iskustvo, znanje koje moraju da poseduju građani koji pretenduju da budu direktori zavoda.
Samo da vas podsetim, gospodo iz Vlade, po tužnim statistikama naših sudova, izvršioci krivičnih dela u Republici Srbiji su u 65% povratnici, dakle, lica koja su već učinila krivično delo. To znači da program prevaspitavanja u našim zavodima za izvršenje krivičnih sankcija nije dao adekvatne rezultate. Možemo da zamislimo kakvi će biti rezultati kada direktori zavoda budu ginekolozi, tehnolozi, agronomi, veterinari itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Srbije je iz meni potpuno nepoznatih razloga napravila jednu pravu terminološku kakofoniju u ovom predlogu zakona.
U članu 23. stav 1. termin "vaspitni program" zamenjuje se rečima "program postupanja". Potpuno se gubi iz vida šta je to, koji je to proces koji se dešava u institucijama za izvršenje krivičnih sankcija. Je l' mi sa ljudima postupamo kao sa stvarima ili hoćemo da ih prevaspitamo tako da oni sutra ne vrše krivična dela?
Ako je suditi po terminologiji koju koristi Vlada, svrha izvršenja krivičnih sankcija jeste da se sa osuđenim licima postupa, ne da se oni prevaspitavaju, nego da se sa njima postupa. Jedna terminologija koja apsolutno nije u duhu nekih osnovnih kriminoloških i penoloških principa.
Dakle, sa živim ljudima, gospodo iz Vlade, ne postupa se kao sa stvarima, kao sa predmetima. Živi ljudi koji su izvršili krivična dela, oni se prevaspitavaju, oni prolaze određeni vaspitni program, da bi stekli određene društvene i moralne vrednosti, koje u jedom trenutku svog života nisu imali, pa su izvršili krivično delo, kako sutra ne bi ponavljali vršenje tih krivičnih dela.

Dame i gospodo narodni poslanici, negde početkom 90-tih godina postojao je jedan politički vic, odnosno jedna anegdota da HDZ znači Hrvatska do Zemuna. Međutim, mislim da se ova vlada opredelila za malo širu koncepciju, pa je Hrvatska došla vidim i do Nemanjine ulice, odnosno do sedišta Ministarstva pravde.
Ne znam, gospodine Homen, pitam vas, zato što ovde nema gospođe Malović, kako je moguće da ste vi usvojili u Predlogu zakona Tuđmanov naopaki hrvatski novogovor. Sada, usvojilac, poštovani građani Srbije više nije usvojilac, on je usvojitelj.
Onda morate da menjate hiljade zakona u Srbiji. Onda branilac više nije branilac, nego je branitelj, onda ovaj vaš Vukčević koji kači slike Karle del Ponte više nije tužilac, nego je tužitelj. Onda imate situaciju da morate da menjate potpuno način izražavanja u Srbiji.
Što to radite? Pa vaš ministar Bradić pre neki dan dođe u Skupštinu Srbije i kaže – poštovana gospodo zastupnici i nikom ništa. Sad, nisam mogao da verujem, mislio sam da je štamparska greška, međutim, onda vidim – ne, vi ste hteli namerno da promenite terminologiju, iz meni potpuno nepoznatih razloga.
Usvojilac, branilac, tužilac, gledalac, postaju gledatelji, tužitelji, branitelji, usvojitelji. Ne znam šta će vam sledeće pasti na pamet, da dovedete Marka Perkovića-Tompsona na Marakanu. Nije dosta što je pevao u Zagrebu i što je to gledala cela Vojvodina, ajde dovedite ga i u Srbiju, pa neka ga gledaju ljudi i u Leskovcu, i u Vranju, i u Pirotu, i u Nišu, i u Šapcu i u Valjevu.
Uopšte mi nije jasno šta to radite. Doduše, čuo sam da vam je bivši hrvatski poglavnik Ivo Sanader obećao da će vam dati hiljade i hiljade prevedenih hrvatskih zakona da vam ubrza pristup u EU. Ne znam da li je to bilo iskreno ili je to bilo lažno obećanje jednog starog latinskog lisca.

Dame i gospodo narodni poslanici, prosto nema medicinskih razloga da se održi stav Vlade koji je sadržan u članu 63. stav 3. Virus hiva i virus hepatitisa C su, koliko znam, prelazni. Vlada, kada je u pitanju testiranje na virus hiva i hepatitisa C, kaže da od volje osuđenog lica zavisi da li će se podvrgnuti lekarskom pregledu da bi se utvrdilo da li ima taj virus ili ne. Valjda je zdravlje osuđenih lica preče od pojedinačne volje jednog osuđenika.
SRS smatra da je testiranje na virus hiva i na virus hepatitisa C u funkciji obezbeđivanja zdravih uslova života u institucijama za izvršenje krivičnih sankcija. Smatra da je zdravstvena zaštita osuđenih lica nešto čemu treba posvetiti posebnu pažnju i da zdravstvena zaštita osuđenika nikako ne sme da zavisi od zle ili dobre volje jednog osuđenog lica, koje treba da se podvrgne lekarskom pregledu da bi se utvrdilo da li ima virus hiva ili virus hepatitisa C. Ovo kažem imajući u vidu sve tragične posledice koje ova dva virusa mogu da izazovu i koje nažalost izazivaju po zdravlje ljudi.

Dame i gospodo narodni poslanici, već smo pričali o tome da se Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija u stvari izvršava jedna krivična sankcija, a to je kazna lišenje slobode.
U članu 73. predložili smo da se naslov - Izvršenje novčane kazne zameni naslovom - Zamena novčane kazne kaznom zatvora i kaznom rada u javnom interesu.
To je ono što se reguliše ovim zakonom. Izvršenje kazne zatvora, koja može biti izrečena kao osnovna kazna ili pak kao kazna kojom se zamenjuje izrečena, ali neplaćena novčana kazna. To ima smisla. Izvršavati novčane kazne po Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija niti je moguće, niti se to dešava u praksi. Čuli ste kako se izvršava novčana kazna.
Kada jednog dana budete osuđeni na novčanu kaznu, odete u banku, platite odgovarajući novčani iznos i novčana kazna je izvršena. Tu nema nikakvog posebnog postupka.
Imate skup tehničkih radnji - otvorite vrata banke, kažete - dobar dan službenicima, izvadite novac i platite. Tu nema nikakvog posebnog pravnog postupka.
Pravnog postupka ima, ali tek kada se novčana kazna ne plati, pa se ona zamenjuje kaznom zatvora, pa se onda ta kazna zatvora izvršava po odredbama ovog zakona, dakle u odgovarajućim ustanovama mora da se obezbedi odgovarajući smeštaj za ta lica, odgovarajuća higijena, zdravstvena zaštita.
Postoji neki pravilnik o kućnom redu itd. Ali, to sve više nema veze sa novčanom kaznom, to ima veze sa kaznom zatvora.

Ako možete, gospođo Đukić Dejanović, da mi kažete koliko je vremena poslaničke grupe preostalo.

Dame i gospodo narodni poslanici, od 2001. godine pa do danas materija krivičnog postupka menjana je sedam puta. Ovo će biti osma izmena našeg krivično-procesnog zakonodavstva.
Po svim merilima struke i nauke to je izuzetno visok broj, koji govori o tome da država Srbija nažalost nema uređeni sistem krivičnog postupka, da se luta u traženju najboljih rešenja i to proizvodi negativne posledice u sudskoj praksi, pre svega kada su u pitanju ljudska prava i slobode.
Poznato je da u dobro uređenim demokratskim državama zakonik o krivičnom postupku i krivični zakonik se ne donose tako često. Donesu se jednom, ali onda traju nekoliko decenija, pa čak i duže, i onda to pokazuje stabilnost pravnog sistema.
Mi, nažalost, od 2001. godine tu stabilnost nemamo i kako se koja DOS-ovska garnitura smeni ova nova koja dođe kaže - ove izmene i dopune krivično-pravnog zakonodavstva su najbolje moguće. Njihovi prethodni to isto pričali godinu ili dve godine ranije.
Sada se prosto postavlja pitanje - da li će neko da snosi odgovornost za činjenicu da smo imali u jednom trenutku dva krivična zakona, dva zakonika o krivičnom postupku, da se nije znalo šta važi, šta ne važi i ko će da snosi odgovornost za činjenicu da su od 2001. godine, a posebno u martu 2003. godine, kada je reč o krivičnom postupku, masovno gažena ljudska prava i slobode građana Srbije.
Naravno i ova vlada sada tvrdi da su ove izmene i dopune Krivičnog zakonika, odnosno Zakonika o krivičnom postupku idealne, sjajne, da će da reše sve probleme. Nažalost, nisu takve i za vrlo kratko vreme ćemo se suočiti sa činjenicom da ćemo morati opet da menjamo nešto što u startu nije valjalo.
Tako naše krivično-procesno i materijalno zakonodavstvo funkcioniše od 2001. godine. SRS je na Zakonik o krivičnom postupku podnela dosta amandmana, sa jednim jedinim ciljem ako je ikako moguće da se isprave sve one pravničke i logičke greške koje su sadržane u Predlogu ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, tribunalizacija srpskog pravosuđa ogleda se i u čestim izmenama pravila krivičnog postupka. Naime, od marta 1994. godine, kada je prvi put u Haškom tribunalu usvojen pravilnik o postupku i dokazima, pa do danas taj akt je menjan više od 50 puta.
Ono što je karakteristično, kad god se tužilac, odnosno tužilaštvo Haškog tribunala, što bi rekli vi iz Vlade tužiteljstvo, nađe u problemu da dokaže krivicu licu koje je optuženo, onda se pribegava izmeni pravila postupka i to u toku samog postupka.
To je jedna stvar koja zaista ne postoji bilo gde u bilo kojoj demokratskoj, civilizovanoj i pravnoj državi na svetu, ali toga ima u Haškom tribunalu. Toga nažalost ima i u Republici Srbiji, jer stopama tužitelja Haškog tribunala, evo sada kreću i državni tajnici u Republici Srbiji, pa i oni pribegavaju čestim izmenama Zakonika o krivičnom postupku.
Sada nam se unosi jedna novina u krivični postupak, a to je trgovina. Zaista mislim da nije primereno to što danas nije prisutan gospodin Milosavljević. Mislim da bi me on sasvim dobro razumeo, jer šta je drugo nego kad se tužilac i okrivljeni dogovore vezano za krivično gonjenje, za krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora do 10 godina. To nije ništa drugo nego jedna specifična procesna trgovina.
Sada taj institut procesne trgovine postojaće nažalost i u krivično-procesnom zakonodavstvu Republike Srbije. Da stvar bude gora, kada...

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što je skandalozno u Predlogu ovog zakona, to je mogućnost sporazumevanja tužioca sa okrivljenim. Okrivljeni će biti dužan, odnosno imaće pravo da prizna svoju krivicu, a tužilac mu onda garantuje da će doći do ublažavanja izrečene kazne.
U pitanju su krivična dela za koja je zaprećena kazna za zatora do deset godina. Dakle, u pitanju su, s obzirom na zaprećenu kaznu, nimalo bezazlena krivična dela i ta mogućnost sporazumevanja u krivičnom postupku je zaista jedna skandalozna novina, koja će u potpunosti da diskredituje princip pravde i pravičnosti u krivičnom postupku.
Inače, da vas podsetim, da je između ostalog u Haškom tribunalu Biljana Plavšić svojevremeno zaključila neku vrstu sporazuma ili nagodbe sa tužilaštvom Haškog tribunala. Ona je prva optužila vojsku Republike Srpske za genocid u Srebrenici. Tužilaštvo je obećalo Biljani Plavšić da će nakon tog priznanja da bude puštena na slobodu, međutim, to se nije desilo i evo Biljana Plavšić danas izdržava kaznu zatvora u Švedskoj sa narkomanima i umno poremećenim osobama.
Sada se postavlja pitanje šta će biti ako se iste stvari počnu dešavati i u Republici Srbiji, da okrivljeni kaže - dobro, evo, ja ću da priznam da sam izvršio krivično delo, još ću i da vam odam neke podatke vezane za još nekoliko izvršilaca, potpuno ću da sarađujem sa tužilaštvom. Tužilac obeća - da, dobro, doći će do ublažavanja kazne zatvora, i onda sud kaže - mene baš briga šta ste se vi dogovorili, taj i taj okrivljeni dobiće kaznu po zakonu.
To se desilo Biljani Plavšić. Nema šta nije rekla na račun Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika, Ratka Mladića, kada je došlo vreme...

Dakle, kada je došlo vreme da Pretresno veće Haškog tribunala sprovede taj dogovor između Biljane Plavšić i Tužilaštva, to se nije desilo, ona je dobila adekvatnu zatvorsku kaznu i sada se nalazi na izdržavanju kazne zatvora u Švedskoj, i s obzirom na njene godine života, praktično ta kazna zatvora, koja je vremenska, za nju će značiti smrtnu kaznu.
To je to dostignuće koje nam sada Vlada Srbije predlaže da se unese i u naš pravosudni sistem. I još Vlada kaže, znate, to postoji u nekim državama u svetu. To postoji u nekim federalnim jedinicama u SAD, postoji u onim državama gde je moguće da dobijete tri doživotne kazne zatvora, gde postoje zakoni u kojima je moguće krivično goniti psa, mačku ili kravu, ali takva praksa i takva tradicija nikakve veze nema sa pravnom tradicijom i praksom u Republici Srbiji.
Vi uporno nastavljate sa tom politikom - eto, postoji negde u svetu, što ne bi postojalo i kod nas. Što nešto što je dobro ne prenesete u naš pravni sistem? Vi uvek nađete ono što je loše i onda to loše kada se nakalemi ovde na naš sistem, ispadne još gore nego što je tamo gde je ta institucija i nastala.
Tako će biti i sa ovim dogovaranjem između tužioca i okrivljenog i vi krivični postupak pretvarate u pijacu, pretvarate u buvlju pijacu, gde će se tužilac i okrivljeni dogovarati o visini kazne i o tome ko je izvršio koje krivično delo.
A najgora stvar u svemu je kada neko prizna da je izvršio krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora i do deset godina, tužilaštvo se obavezuje da ne goni za neka druga krivična dela, i sada neko može da prizna da je izvršio krivično delo za koje je zaprećena kazna do 10 godina, a pored toga, izvršio je još pet krivičnih dela za koje može da se dobije 40 godina zatvora. Gde je tu pravda? Gde je tu pravičnost?

Dame i gospodo narodni poslanici, jedna od loših novina u ovom predlogu zakona jeste i pravo suda da obaveže stranke i druge učesnike u postupku da svoje podneske dostavljaju sudu u elektronskoj formi.
Prvo, mislim da se time ugrožavaju prava građana, zato što nisu svi građani u Republici Srbiji osposobljeni da na taj način komuniciraju sa sudom, a s druge strane, ni svi sudovi nisu osposobljeni da na taj način komuniciraju sa strankama, ne zato što sudija ne poznaje rad na računaru, nego iz jedne proste činjenice što u nekim našim sudovima, zapravo u većini naših sudova presude se i danas izrađuju na pisaćim mašinama.
Sada predlažete nešto što je u informatičkom, odnosno u tehnološkom smislu nerealno da se ostvari i kad su u pitanju građani, a i kad su u pitanju sami sudovi. Onda se postavlja pitanje - zašto to radite?
To radite samo iz jednog razloga da biste na jedan potpuno neprirodan način ubrzali krivični postupak. Obavežete stranku koja ne ume da radi na računaru, koja ne može u elektronskom obliku da komunicira sa sudom, da u tom obliku dostavi određeni podnesak, čovek to ne uradi i naravno protiče mu rok i gubi neko svoje pravo. Onda se krivični postupak okončava, doduše, na brzinu, ali se u takvom krivičnom postupku apsolutno ne dolazi do materijalne istine. To je ta novina, jedna od loših novina koje se predlažu ovim zakonom.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 166. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine. Naime, u članu 166. stav 3. kaže se da se o amandmanima izjašnjavaju predlagač zakona, nadležni odbori i Vlada.
Hoću da vas podsetim, gospođo Čomić, da su iz ove skupštine u protekla dva dana bukvalno najurena dva ministra kako bi se načelna rasprava okončala do 18.00 časova.
Vlada je najavljivala kod svih predloga zakona, odnosno tako piše u obrazloženju, da su u pitanju zakoni koji moraju da se donesu po hitnom postupku zato što postoji opasnost po bezbednost zemlje, rad državnih organa i organizacija, zdravlje ljudi itd.
Sada vidimo da to ipak nije tako, da to nisu tako važni i hitni zakoni, čim se Vlada nije udostojila da napiše svoje mišljenje o amandmanima koje su podneli narodni poslanici. Vi ćete danas, gospodine Bradiću, da nam pričate o kulturu, da budete zastupnik odnosno predstavnik Vlade koja se brine o kulturu u Srbijio, a ovo što Vlada Srbije radi i kako se ponaša prema Narodnoj skupštini jeste prvi antipod kulture.
Ovde nema ne političke, ovde nema elementarne građanske kulture. Ministru koji se javio da da završnu reč predsednik, odnosno predsedavajući uskraćuje to pravo da bi se rasprava na silu boga iz potpuno iracionalnih razloga mogla okončati do 18.00 časova. Tako se radi u protekla dva dana.
Danas je 22. jul 2009. godine, 12.30 časova, Vlada nije blagoizvolela dati svoje mišljenje na amandmane koje su podneli narodni poslanici.
Sada se postavlja jedno elementarno logično pitanje – čemu žurba u proteklim danima, čemu ponižavanje ministara, čemu ponižavanje Narodne skupštine i čemu gašenje televizijskih kamera u vreme kada je najveća gledanost Narodne skupštine i kada bi građani Republike Srbije vrlo rado videli i čuli i šta je to tako važno u zakonima, o čijim amandmanima se Vlada nije udostojila da napiše svoje mišljenje evo ima skoro …

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je povređen član 164. stav 2. Po hitnom postupku može da se donese samo zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Smatram, gospođo Čomić, da je Vlada Srbije, izbegavanjem svoje obaveze da dostavi Narodnoj skupštini mišljenje o podnetim amandmanima na zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i na zakon o kulturi, grubo povredila član 164. stav 2. i da zbog toga što Vlada Srbije ne radi svoj posao kako valja, u Republici Srbiji su ugroženi život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Ovo su vrlo teške kvalifikacije. Dakle, tražim od vas kao predsedavajućeg da se izjasnite o tome koje mere predlažete Narodnoj skupštini da preduzme u ovim izuzetno teškim okolnostima, kada su u Republici Srbiji ugroženi život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Hoću da vas pitam: kad je to Narodna skupština donela odluku koju vi pominjete da uputi nekakvu preporuku ili uputstvo Vladi da u rokovima koji su propisani Poslovnikom radi svoj posao? Sedim danima u ovoj skupštini, kao i moje kolege, i nisam bio prisutan u tom momentu kada je Skupština glasala o takvoj odluci.
Dakle, vaše lično mišljenje i vaš lični stav mogu da pozdravim, ali nije tačno da je Skupština izglasala bilo kakvu odluku u tom pravcu. Tražim od vas kao predsedavajućeg da predložite Narodnoj skupštini mere u situaciji kada su ugroženi život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.

Dame i gospodo narodni poslanici, suština amandmana na član 4. koji se odnosi na novi član 92g stav 3, jeste u tome da se elektronski mediji dovedu u ravnopravan položaj sa štampanim medijima i da se ublaže posledice jednog drakonskog kažnjavanja elektronskih medija, a suština tog drakonskog kažnjavanja jeste u tome da se dovede do gašenja onih elektronskih medija koji nisu po volji režima.
Gospodine ministre, vi ste u načelnoj raspravi istakli da vi kao reditelj imate dužnost i da imate sposobnost da uvedete red u medijski prostor Srbije. Međutim, sem poznavanja umetnosti režiranja, vama će biti potrebna i ogromna podrška pravosudnih i policijskih organa u Republici Srbiji, jer vi izgleda, gospodine ministre, niste do kraja svesni sa kakvim aždajama nameravate da se uhvatite u koštac.
Gospođa Marina Raguš i gospodin Boris Aleksić su vam praktično do detalja objasnili kakvi mafijaški klanovi danas vladaju i danas gospodare medijskim prostorom Srbije.
Jedan od glavnih mafijaških magnata jeste Stanko Subotić-Cane, o kome je pisao dr Vojislav Šešelj u svojoj čuvenoj knjizi "Stanko Subotić-Cane Žabac, kralj duvanske mafije".
U vreme kada je ta knjiga objavljena, mnogi političari u Srbiji su se smejali kako Vojislav Šešelj izmišlja, kako pati od raznih teorija zavere, kako progoni veštice itd., zato što je Stanko Subotić - Cane Žabac, i onda a i sada, bio prijatelj i sponzor snaga koje su same sebe nazivale demokratskim, reformskim i proevropskim.
Inače, Stanko Subotić-Cane Žabac je bio vođa, i danas je vođa, tog srpskog dela Đukanovićeve duvanske mafije. Ta duvanska mafija imala je otprilike, a ima još uvek, dva dela. Jedan je italijanski, a drugi je srpski. Italijansko krilo ove mafije vodi izvesni Veselin Barović i o tome je konačno progovorio gospodin Ratko Knežević, šef misije Crne Gore u SAD, čovek kome je sada verovatno i život ugrožen zbog svih onih informacija koje je plasirao u javnost, a koje se tiču kriminalnih afera, vezanih za Mila Đukanovića.
Još u novembru 1996. godine italijanski zvaničnici skrenuli su pažnju gospodinu Kneževiću da je Crna Gora postala stecište najgorih mafijaša na Balkanu i da zvanična italijanska Vlada takvo ponašanje neće moći da toleriše. Podignuta je optužnica protiv Mila Đukanovića, koga je tužilaštvo u Napulju ocenilo kao vođu mafijaške mreže na Balkanu, koja se bavila trgovinom duvanom, ali kasnije i trgovinu oružjem, alkoholom i belim robljem, naravno, i narkotičkim sredstvima.
Stanko Subotić-Cane Žabac je čovek koji danas suvereno vlada medijskim prostorom Srbije, prijatelj Mila Đukanovića, čovek koji se u oktobru 2007. godine, prema svedočenju Ratka Kneževića, susreo sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem u hotelu "Ric", u Parizu.
Ti mafijaši su stajali iza projekta zvanog razbijanje SRS. Samo da vas podsetim, gospodine ministre, nekoliko meseci pre nego što je izvršen pokušaj puča u SRS, izlazio je jedan dnevni list u Beogradu, "Gazeta". Nju je finansirao Mišković, sa jednim jedinim zadatkom, da pripremi građane Srbije i javnost Srbije za rušenje SRS. Posle septembra meseca 2008. godine "Gazeta" je prestala da izlazi zato što je ispunila svoj zadatak.
Ovo govorim baš danas, kada u Beograd dolazi Oli Ren visoki predstavnik Evropske unije za proširenje, čovek koji je praktično pravi gospodar ili jedan od gospodara određenih političkih lidera u Srbiji.
Sada je potpuno jasno. Sada nema nikakve dileme. Samo slep čovek to ne može da vidi da praktično i Boris Tadić, Mlađan Dinkić i Tomislav Nikolić imaju istog gazdu i da je misija i zadatak tog gazde sledeći – uprkos ponekad zapenušanoj političkoj verbalistici, uprkos ponekad zapenušanim optužbama jednih protiv drugih, Oli Ren ima zadatak da, kada dođu prvi naredni parlamentarni izbori, sve glasove, i one za Borisa Tadića, Dinkića i Tomislava Nikolića, skupi u isti džak.
Dakle, to je suština današnjih dešavanja u Srbiji. Inače, danas je sreda, dolazi Oli Ren, verovatno da obavi razgovore sa svojim političkim pulenima ovde u Srbiji, a u petak se, gospodine ministre, izriče presuda Vojislavu Šešelju u Haškom tribunalu zbog tzv. nepoštovanja suda, čoveku kome se sudi, između ostalog, i zbog toga što nije hteo da dozvoli da SRS padne u ruke mafije. To je jedan od najvažnijih razloga zašto je došlo do pokušaja puča u SRS.
Dragi građani Srbije, mislim da vam je sada potpuno jasno. Ako ne želite da na sledećim parlamentarnim izborima jedan mafijaški klan bude zamenjen drugim mafijaškim klanom, onda nema druge nego glasajte za SRS, stranku koja nikada nije bila, niti će ikada biti u rukama mafije.