Dame i gospodo narodni poslanici, ministar za državnu upravu, a ne za državnu administraciju je pobegao iz sale. On očigledno nema hrabrosti da se suoči sa narodnim poslanicima SRS.
Ono što sam rekao, evo tu ste vi da ga branite, hrabri ste sa mesta kada dobacujete, ni u kakvoj zloj nameri i nisam rekao da je gospodin Milan Marković loš čovek. Samo sam rekao da je Predlog zakona loš i da je tekst Evropske povelje preveden početnički, đački, bukvalno, doslovno, da uopšte nije vođeno računa o srpskom književnom jeziku koji je u upotrebi u Republici Srbiji.
Još nešto, ono što sam zaboravio da kažem u prethodnom izlaganju, evo ministar mi je, na tome mu se zahvaljujem, dao šansu da kažem; vidite, u članu 12. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi navedene su odredbe koje Savet Evrope sugeriše državama potpisnicima da treba da prihvate.
Međutim, mi u članu 3. Predloga zakona obavezujemo se da ćemo dati izjavu da prihvatamo veći broj odredaba od onih koji traže sam Savet Evrope.
Uopšte mi nije jasna ta namera aktuelnih vlastodršca u Srbiji da budu veći katolici od Pape. Ne možete vi biti veći evropejci od onih koji su napisali Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi, ne možete, jednostavno to je nemoguće.
Ne znam ko vas tera da prihvatate i one odredbe koje nisu obavezne za države članice Saveta Evrope, a pogotovu da prihvatate odredbe za koje vi sami znate da nisu u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Podsećam vas na član 194. stav 4. Ustava Republike Srbije, koji propisuje da ratifikovani međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije. Ne možete se vi zaklanjati iza vaše evropske retorike i da kažete, da je ovo u skladu sa evropskim standardima, to je korak bliže evropskim integracijama itd. Tu priču godinama kao papagaji ponavljate.
Postoji nešto što se zove Ustav. Sa Ustavom nijedan drugi propis ne može biti u suprotnosti, čak i ratifikovani ugovori, pa čak i ugovori za koje vi kažete da nas približavaju EU, Savetu Evrope, evroatlantskim integracijama ma šta to značilo. Dakle, vodite računa da pojedine odredbe Predloga zakona o Evropskoj povelji nisu u skladu sa Ustavom Srbije.
Što se tiče prevoda, već sam rekao, prevod je loš i ministar za lokalnu upravu ne može da se brani time, pa da kaže, to je ušlo u skupštinsku proceduru onda kada nisam bio ministar. To sam rekao prošli put kada sam izlagao za ovom govornicom, ne možete se vi braniti time , niko vas nije terao da uđete u Vladu. Kada ste ušli u Vladu, vi ste preuzeli i rizik za ono što nije valjalo u prethodnoj vladi. Vi ste preuzeli prava i obaveze prethodne Vlade.
Kad čovek umre, onda njegovi naslednici ne nasleđuju samo njegove kuće, njive i automobile, nego i nasleđuju i njegove dugove, tako ste i vi nasledili dug prve Vlade Vojislava Koštunice. Smešno je vaše obrazloženje da gospodin ministar Marković u to vreme nije bio ministar nego je bio narodni poslanik. Šta to nas briga? On je bio svestan obaveza koje je Vlada Srbije preuzela pre dve, i tri godine, i znao je kada dođe za ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu da će morati da uradi ono što prethodni ministar nije uradio. To što Vlada Srbije obično gospodinu Markoviću daje vruć krompir u ruke, pa on ovde obrazlaže ono što ne može da se obrazloži, to neka oni reše u Vladi.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređeni su članovi 147. i član 45. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Član 147. glasi: "Predlagač zakona, nadležni odbori i Vlada dužni su da pre sednice Narodne skupštine razmotre amandmane koji su podneti na predlog zakona i da Narodnu skupštinu obaveste za koje amandmane predlažu da ih Narodna skupština prihvati, a za koje da ih odbije.
Član 45. govori o nadležnosti Zakonodavnog odbora i između ostalog i o tome da razmatra predloge zakona drugih propisa i opštih akata.
Ova dva člana Poslovnika su povređena i mi trenutno nemamo procesne uslove za nastavak sednice Narodne skupštine Republike Srbije, jer nema izveštaja Zakonodavnog odbora.
Moram da kažem da je obrazloženje gospodina Ratkovića, predsednika Zakonodavnog odbora, pomalo smešno. Činjenica je da sednica Zakonodavnog odbora nije održana. Uopšte ne ulazim u razloge ko se gde nalazi, ko se gde kupa, da li je neko bolestan, službeno odsutan itd. Činjenica je da sednica Zakonodavnog odbora nije održana, kao što je činjenica da narodni poslanici ispred sebe nemaju izveštaj Zakonodavnog odbora o tome - da li su svi amandmani pravno mogući, a posebno amandmani gospođe Nade Kolundžije i gospodina Bojana Milovanovića, jer je reč o amandmanima koji su zaista sa ustavnopravnog aspekta sporni.
Ako se otvore vrata jednom selektivnom i samovoljnom tumačenju Ustava, ako se dozvoli retroaktivnost, kao što se predlaže amandmanom gospođe Nade Kolundžije, a da za to ne postoji opšti interes, onda mi kao država ulazimo u jednu jako opasnu situaciju - da se sutra institut retroaktivnosti primeni kad god Vladi padne na pamet, iako za to ne postoje ustavni razlozi. Onda se postavlja pitanje šta je sa pravnim poretkom, a posebno šta je sa subjektivnim pravima građana.
Zato vam, gospodine predsedavajući, dobronamerno savetujem da sednicu Narodne skupštine prekinete, da pozovete predsednika Zakonodavnog odbora za zakaže sednicu Zakonodavnog odbora. Ukoliko bude bilo kvoruma, narodni poslanici SRS će vrlo rado prisustvovati toj sednici i mi ćemo izneti naše mišljenje o svim amandmanima, a posebno o ova dva amandmana koja su najspornija.
Ukoliko sednicu Narodne skupštine nastavite, a nema izveštaja Zakonodavnog odbora o tome da li su amandmani pravno mogući, onda vi, gospodine predsedavajući, snosite najveću odgovornost za to što je Poslovnik Narodne skupštine tako brutalno pogažen.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam narodni poslanik i kada želim da govorim u ovoj skupštini onda se obraćam sa govornice. Nisam dužan da sa mesta objašnjavam predsedavajućem da li sam sa nečim zadovoljan ili ne.
Gospodine predsedavajući, kada nema predsednika Narodne skupštine, onda ste vi taj koji treba da bude najverniji čuvar Poslovnika Narodne skupštine i vi ste taj koji poslednji treba da prekrši odredbe Poslovnika. Vi ste se, da biste opravdali Zakonodavni odbor zašto on nije dostavio izveštaj, odnosno da biste dali pravni osnov za nastavak sednice, iako pravnog osnova nema, pozvali na član 163. Poslovnika Narodne skupštine.
Podsećam vas da je član 163. sistematizovan u okviru odeljka 8. Poslovnika Narodne skupštine. On je odštampan ovim tamnim slovima. Odeljak osam nosi naslov - hitni postupak.
Dakle, samo u toku hitnog postupka Vlada, odnosno Zakonodavni odbor može da ne dostavi izveštaj i u tom slučaju će se predlog zakona razmatrati i bez mišljenja Zakonodavnog odbora.
Međutim, koliko sam obavešten, ovaj zakon se ne donosi po hitnom postupku, tako da ovo vaše obrazloženje, vezano za pozivanje na član 163, jednostavno ne stoji. I dalje ostajem kod svog predloga, koji sam vam dao zaista dobronamerno, u želji da vas izbavim iz ove jedne pravno nemoguće situacije, a to je da prekinete, odnosno date pauzu, da pozovete predsednika Zakonodavnog odbora da zakaže sednicu Zakonodavnog odbora i da se Zakonodavni odbor izjasni o amandmanima.
Možda vama, kao čoveku koji nije pravnik, to razumem, izgleda da je ova rasprava čisto formalistička, tehnička, da je ovo jedno pravničko nadmudrivanje. Kao neko ko malo studioznije poznaje pravo kažem vam da ako otvorite vrata samovoljnoj primeni instituta retroaktivnosti, to je jako opasan institut. Može da bude koristan u nekim situacijama, ali u nekim situacijama može da bude štetan i jako opasan, pre svega kada su u pitanju subjektivna prava građana.
Ako mi danas bez mišljenja Zakonodavnog odbora, a većina u ovoj Skupštini će to verovatno da uradi, prihvati amandman gospođe Nade Kolundžija, iako za to ne postoji ustavni osnov, ko nam sutra garantuje da se retroaktivno neće primenjivati odredbe Krivičnog zakona, za koje je Ustavom propisano da ne mogu biti retroaktivne. Ko nam garantuje da se onda institut retroaktivnosti neće primenjivati kada god to nekom padne na pamet.
Zato vam kažem, prekinite sednicu Narodne skupštine, neka se održi sednica Zakonodavnog odbora, neka gospoda, koja trenutno nisu ovde, dođu na sednicu Zakonodavnog odbora i da tamo kao pravnici, jer tamo je većina pravnika, ukrstimo mišljenja o ustavnom osnovu za ova dva amandmana i da tek nakon toga nastavimo sednicu Narodne skupštine. U protivnom, ovo će biti jedna lakrdija i Srbija na ovaj način postaje država bezakonja.

Dame i gospodo narodni poslanici, odredbom člana 96. stav 4. Ustava Republike Srbije propisano je da zakoni, drugi propisi i opšti akti stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a samo izuzetno mogu da stupe ranije, ako za to postoje naročito opravdani razlozi, koji su utvrđeni prilikom donošenja zakona.
Podneo sam amandman koji predviđa da ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima stupi na snagu, kao što je to i Ustavom propisano, osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Ustav je potpuno jasan - zakoni, drugi propisi i opšti akti mogu da stupe na snagu i ranije nego što je to inače propisano, dakle pre osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", ali samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi.
Nisam stekao utisak iz izlaganja gospodina ministra Markovića da postoje naročito opravdani razlozi da zakon stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Oni koji su pravnici oni mogu da prepoznaju nijanse u izražavanju Ustava. Ustav ne kaže "opravdani razlozi", nego "naročito opravdani razlozi". Dakle, ustav diže opravdanost na jedan daleko veći stepen. Potrebno je da su u pitanju naročito opravdani razlozi.
Mogu samo da pretpostavljam šta je to ustavodavac imao na pameti kada je takvu odredbu formulisao.
Možda je mislio da će u slučaju da zakon ne stupi na snagu pre osmog dana da nastanu neke teške posledice po bezbednost države. Možda će biti ugroženo funkcionisanje državnog aparata, možda će nastupiti teške posledice po život i zdravlje ljudi ili imovinu veće vrednosti.
Možda će se desiti nešto strašno što zahteva da zakon stupi na snagu ranije, ali nisam čuo, bar nisam razumeo iz izlaganja gospodina ministra Markovića da će se desiti bilo šta strašno. Čuo sam samo da je u pitanju nekih 380, gospodine ministre ispravite me ako grešim, državnih činovnika koje treba postaviti na položaje i ništa drugo. Ne vidim da će zbog toga proisteći za građane Srbije neke naročito teške posledice.
Gospodine ministre, iskoristiću ovu priliku da vas podsetim na ono što sam već za ovom govornicom nekoliko puta rekao. Vlada Srbije već nekoliko godina ima praksu da, kad god se primaknu rokovi koje ona treba da poštuje, odnosno da primeni zakone koje je ona sama predložila, Vlada Srbije se doseti pa Narodnoj skupštini predloži zakon o izmenama i dopunama zakona u smislu da se prolongira primena nekog zakona. To predstavlja igranje sa pravnim sistemom, to narušava autoritet državne vlasti.
Podsećam vas, gospodine ministre, da je Vlada Srbije bila ta koja je 2005. godine predložila ne samo Zakon o državnim službenicima, već čitav niz drugih zakona iz oblasti javnog prava, koje su tadašnji ministri i tadašnji i sadašnji predsednik Vlade najavljivali kao spektakularne zakone, kao zakone koji će da nas približe evropskim integracijama, kao reformske zakone, demokratske zakone, zakone koji predstavljaju raskid sa nekakvom mračnom prošlošću itd.
Vlada Srbije je sama predložila zakon. Ona je sama sebe obavezala određenim rokovima. Niko je na to nije terao. Nije opozicija bila ta koja je predložila zakon, pa Vladi nametnula neki rok koji ona objektivno ne može da ispuni.
Zakon je donet u ovoj skupštini u septembru 2005. godine, stupio na snagu 1. jula 2006, evo sada je 5. jul 2007. godine. Vi ste došli sada u Narodnu skupštinu da tražite od Narodne skupštine da vam produži rok za primenu Zakona o državnim službenicima za 1. maj 2008. godine. To je igranje sa zakonom, sa pravnim sistemom.
Podsećam vas, gospodine ministre, da su i obični ljudi koji nisu ministri, nisu premijeri, nemaju imunitet, u svakodnevnom životu opterećeni nekim rokovima. Oni te rokove moraju da poštuju. Ako ne poštuju rokove, oni snose posledice po zakonu. Neka ne plate porez, neka ne izmire neku drugu dažbinu prema državi, neka u nekom ugovoru koji su potpisali sa ugovornom stranom ne poštuju rok koji je tim ugovorom predviđen, pa ćete da vidite šta će se desiti.
Ali, građani Srbije nemaju telo pred koje mogu da dođu i da kažu - znate, gospodo, mi iz tih i tih razloga ne možemo da ispunimo taj rok, hajde produžite ga za još godinu dana. Običan čovek takvu mogućnost nema. Vlada Srbije je sama sebi dala tu mogućnost. Ovo je samo jedan u nizu zakona za koga nam Vlada Srbije predlaže odloženu primenu.
Uopšte mi nije jasno zašto to radite. Niko vas nije terao da predlažete zakone za koje ste vi tada znali. Ubeđen sam da ste vi znali u septembru 2005. godine da nemate kadrovske, finansijske, organizacione i druge mogućnosti da čitav niz zakona primenite u praksi. Onda zaista ne razumem zašto ste takve zakone i predlagali, odnosno zašto ste formulisali te rokove.
U stvari, znam. Niste vi ove zakone donosili da bi se oni primenjivali u životu, da bi građanima Srbije bilo bolje, vi ste, u stvari, hteli da zamažete oči vašim stranim mentorima i da kažete - znate, mi smo evropejci zato što imamo evropejske zakone.
Imamo Zakon o državnim službenicima, koji garantuje da su državni službenici depolitizovani. Imamo Zakon o Vladi, koji je takođe reformski, demokratski zakon. Imamo Zakon o javnim agencijama, gde uopšte ne znate šta su javne agencije. Imate čitav niz organa uprave koji postoji samo na papiru. U životu ih nema. Imate čitav niz takvih agencija.
Ne želim da opterećujem narodne poslanike nekom stručnom analizom, ali ako insistirate mogu i o tome da govorim. Imate čitav niz organa uprave koje ste formirali potpuno bez ikakve potrebe. Gomilate državni aparat, gomilate službenike, odvajate ogromna finansijska sredstva za finansiranje tih organa i agencija, koje u životu ne funkcionišu. Samo da biste mogli, kada dođe šef misije OEBS-a, američki ambasador, neko drugi sa Zapada, da kažete - pa, znate, mi smo kompatibilni sa evropskim zakonodavstvom, mi imamo zakon o ovome, zakon o ovome, imamo ovaj organ, onu agenciju, a u praksi, u životu, to uopšte ne postoji. Postoji samo na papiru, a građanima Srbije od svega toga jednostavno nije bolje, niti im može biti bolje.
Moram da se osvrnem, ako mi dopusti gospodin predsedavajući, i na amandman gospođe Nade Kolundžije. Taj amandman je do te mere sporan sa ustavnog aspekta da ne mogu a da ne iskoristim ovu priliku da kažem nekoliko reči o tome. Dame i gospodo narodni poslanici, ovde se otvorilo pitanje retroaktivnosti. Retroaktivnost je takva situacija kada se zakonima... (poslanici dobacuju iz sale)
... polako, gospodine, nemojte da budete nervozni.
(Predsedavajući: Molim vas, dopustite govorniku, on ima pravo 15 minuta po amandmanu, i to mu moramo omogućiti.)
Iskoristite to što narodni poslanici SRS argumentovano govore, pa možete nešto i da naučite.
Dakle, retroaktivnost je takva situacija kada se zakonima i drugim opštim aktima regulišu određene situacije koje su nastale pre stupanja na snagu tog zakona.
Retroaktivnost je i ustavna kategorija. Ustav Srbije kaže da zakoni, drugi propisi i opšti akti mogu da imaju retroaktivno, odnosno povratno dejstvo, ali samo ako to nalaže opšti interes. Već sam rekao da tog opšteg interesa nema.
Ali, vidite, amandmanom gospođe Nade Kolundžije se u stvari predlaže nešto što je više od retroaktivnosti. Dakle, ovde se ne reguliše situacija koja je nastala u prošlosti, nego amandman glasi - u članu 3. zakona o izmenama Zakona o državnim službenicima umesto tačke stavlja se zarez i dodaje "izuzev člana 2.", koja stupa na snagu 1. jula 2007. godine. Amandman je, a vi me ispravite ako grešim, u Pisarnici zaveden 4. jula 2007. godine. Zakon je trebalo da se primeni najkasnije 1. jula 2007. godine.
Zamislite situaciju da recimo sutra, ako predsedavajući odredi da je sutra dan za glasanje, usvojimo zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, on će da stupi na snagu, ako se izglasa sutra, u subotu, ako se usvoji onako kako je predložen, a da će stupiti na snagu, zamislite, odredba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima 1. jula 2007. godine.
Ovo je pravno nemoguća situacija. Amandman ne da nema ustavni osnov, on je pravno nemoguć. Raspravljamo o stvarima koje su ne nedopuštene sa stanovišta Ustava i zakona, nego pravnička logika nam jednostavno nameće da takav amandman ne može da zaživi u životu.
Ne znam kome je u interesu da se igra sa Narodnom skupštinom. Vi ste, gospodine ministre, ovu situaciju mogli da prevaziđete na daleko elegantniji način, ali vi to ne želite. Vi ne želite da slušate mišljenje SRS i uopšte predstavnika opozicije, smatrate da samo vi imate pravnike, da ste samo vi eksperti, da samo vi sve znate, a da mi koji sedimo ovde sa desne strane ne znamo ništa. Mi smo danas pokazali i prethodnih dana da znamo u stvari mnogo više od vas.
Gospodine ministre, zaista vas pozivam još jednom da prekinete sa ovakvom praksom. Nije dobro po ugled države Srbije, nije dobro po funkcionisanje pravnog sistema da nam iz nedelje u nedelju predlažete zakone kojima odlažete primenu zakona koje je sama Vlada predložila.
Čuo sam i taj argument koji je izneo gospodin ministar i drugi čelnici Demokratske stranke, kažu - znate, 2005. i 2004. kada su predlagani svi ovi zakoni mi nismo bili u Vladi. Gospodine ministre, ulaskom u drugu vladu Vojislava Koštunice, vi ste postali naslednici prve vlade Vojislava Koštunice, koja je konstituisana 2004. godine.
Kao i kod svakog nasleđivanja, nasleđuju se ne samo prava, nego se nasleđuju i obaveze.
To što vi fizički niste učestvovali u toj vladi, to što ste u to vreme bili opozicija, to vas ne opravdava. Vi ste svesno ušli u Vladu koja je tada, 2005. godine, bar što se tiče ovog zakona, preuzela određene obaveze i ulaskom u tu vladu vi ste takođe preuzeli te obaveze.
Ne možete se vi tih obaveza rešiti tako što ćete reći - znate, mi tada nismo učestvovali u Vladi. To nas baš briga. Vi ste ulaskom u Vladu preuzeli teret vlasti, a teret vlasti, između ostalog, podrazumeva da ste dužni da ispunjavate obaveze koje je ranija vlada predložila.
Kao što teret vlasti takođe podrazumeva da je skupštinska većina ta koja i u Zakonodavnom odboru i u svim drugim odborima mora da obezbedi većinu. To nije dužnost opozicije, to je dužnost vlasti. Ako ste hteli vlast, onda preuzmite i taj teret.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Moji prethodnici su već kazali da nije dužnost ministra da komentariše da li je povređen Poslovnik Narodne skupštine ili ne, zašto nije održana sednica Zakonodavnog odbora, zašto nije bilo kvoruma, ko je kakav poslanik itd.
Uopšte ne sumnjam u to da je gospodin Marković inteligentan i razuman čovek, smatram da on i sam ne veruje u ono što je sada rekao. On je ovo rekao po jednoj političkoj obavezi, tek tako da se nešto kaže, jer on jako dobro zna šta piše u Ustavu Srbije, zna šta je retroaktivnost.
Kada je bilo reči o amandmanu gospođe Nade Kolundžije, meni je žao što ona sada nije ovde, rečeno je od strane predsedavajućeg da je amandman podnet 29. juna, a da je ispravka podneta 4. jula 2007. godine i to je zaista tačno.
U čemu se sastoji ispravka? Evo, da upoznam narodne poslanike, kaže - u članu 3. Predloga zakona umesto "tačke" stavlja se "zapeta" i dodaju se reči "izuzev odredbe člana 2, koja stupa na snagu 1. jula 2007. godine".
Ispravkom se vrši formalno uređenje teksta amandmana. Jedina ispravka, dame i gospodo narodni poslanici, jeste u tome što se umesto reči zarez stavlja reč zapeta.
Nije bilo davno kada sam izašao iz školskih klupa, pa se sećam časova srpskog jezika, 1954. godine postignut je novosadski dogovor srpskih i hrvatskih lingvista da Hrvati prihvate našu reč tačka, a da mi prihvatamo njihovu reč zarez. To se nažalost ili na sreću nije desilo, tako su stvari ostale po starom. Ako je ovo jedina suština amandmana da se reč zarez pretvori u reč zapeta, onda zaista ne shvatam kakav je pravni značaj tog amandmana.
Skrećem ponovo pažnju gospodinu ministru, ovde se čak ne radi o retroaktivnosti, ovo je pojava koja je daleko opasnija od retroaktivnosti.
Ako sutra bude dan za glasanje u najboljem slučaju, i ako se zakon objavi u "Službenom glasniku" Republike Srbije u subotu, to znači da će Narodna skupština usvojiti zakon, recimo sutra, a da će on stupiti na snagu 1. jula 2007. godine.
Pa nemoguće je, u pravnoj teoriji bar za to nisam čuo, da jedan zakon najpre stupi na snagu, a da se tek nakon toga donosi. Ne možete vi vreme da vratite unazad, to nikome do sada nije palo na pamet. Zato vam kažem, gospodine ministre, još jedanput, nemojte da se igrate sa opasnim stvarima. Retroaktivnost je izuzetno dozvoljena.
Vi znate, kao i ja, da u pravu postoji jedno pravilo tumačenja da izuzetke treba usko tumačiti. Ovakvim tumačenjem vi više otvarate vrata samovoljnoj primeni instituta retroaktivnosti i čak nečega što je daleko opasnije od retroaktivnosti.
Što se tiče državnih službenika kojima je 1. jula 2007. godine...
(Predsedavajući: Vreme gospodine Martinoviću.)
..evo završavam, prestala dužnost, mislim da bi oni komotno mogli da tuže Republiku Srbiju, odnosno Vladu za štetne posledice koje će pretrpeti ukoliko im eventualno prestane radni odnos, jer je Vlada Srbije najodgovornija za to što Zakon o državnim službenicima na dan 1. jula 2007. godine nije primenjen.
Niko za to drugi nije kriv, nego je kriva Vlada Srbije i ukoliko ti državni službenici pretrpe bilo kakvu štetu zbog toga odgovaraće, nažalost, Republika Srbija zbog pogreške Vlade.

Dame i gospodo narodni poslanici, Slobodan Jovanović je u jednom svom članku koji je objavljen 1940. godine u "Srpskom glasu", organu Srpskog kulturnog kluba, rekao da zakoni, ma kako dobri bili, nisu ništa drugo do jedan pravni sistem, a kakve će posledice jedan pravni sistem imati u praksi, to ne zavisi samo od njega, nego i od konkretnih političkih pitanja one posebne zemlje u kojoj se taj pravni sistem primenjuje.

Gospoda iz DOS-a očigledno za ovu mudrost Slobodana Jovanovića nisu čuli. Oni su mislili da je dovoljno prepisati tuđe zakone i da će, samim tim, biti ispunjeni tzv. evropski i svetski standardi.

Kada su krajem XIX veka njegovi saradnici pitali Nikolu Pašića, koji je tada postao prvi put predsednik srpske Vlade, gospodine Pašiću, kaže, zašto vi kod nas ne uvedete englesku demokratiju, koja je toliko popularna u svetu, a Pašić im je odgovorio, kaže, kako da uvedem englesku demokratiju, a gde su mi Englezi.

Otprilike tako se ponašaju i sve DOS-ovske vlade od 2000. godine. Oni bi hteli da budu Englezi, da prepisuju engleske zakone, a da se ponašaju kao Turci osmanlije, da u Srbiji vlada bezakonje, da vlada javašluk, da vlada birokratija.

Od 2000. godine sve DOS-ovske vlade obećavaju, između ostalog, i temeljnu reformu državne uprave. Krajem 2004. godine prva Vlada Vojislava Koštunice usvojila je jedan strateški dokument u oblasti reforme državne uprave, a to je Strategija reforme državne uprave.

Tom strategijom proklamovano je nekoliko osnovnih principa na kojima reforma državne uprave treba da počiva, kao što su princip decentralizacije, depolitizacije, profesionalizacije, racionalizacije itd. Nažalost, naravno nažalost po DOS-manlije, praksa pokazuje sve suprotno od onoga što su oni proklamovali na bazi političkih principa.

Što se tiče Zakona o državnim službenicima, odnosno o njegovoj primeni u praksi, želeo bih da narodne poslanike i građane Republike Srbije upoznam sa egzaktnim podacima kako je to u praksi izgledalo, pri tom napominjem da su u pitanju podaci koje je davala sama Vlada, odnosno njena ministarstva.

Prema podacima Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, na dan 31. avgusta 2001. godine u republičkim organima uprave, dakle u ministarstvima, izuzev MUP-a, i posebnim organizacijama i srodnim institucijama, kao što su Generalni sekretarijat i službe Vlade i Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, radilo je 8.099 lica, a od toga 171 postavljeno lice i 7.928 zaposlenih lica.

Nepune tri godine kasnije, na dan 31. marta 2004. godine, državna uprava u Republici Srbiji kadrovski je uvećana za nešto više od tri puta, broj lica koja su radila u centralnoj državnoj upravi, bez MUP, iznosio je 27.238 ljudi. Ako se ovi podaci uporede sa podacima Svetske banke o broju zaposlenih u pojedinim evropskim državama u periodu od 1999. do 2001. godine, dolazi se do zaključka da je srpska državna uprava kadrovski predimenzionirana, odnosno da je broj lica koja rade u državnoj upravi Republike Srbije iznad evropskih proseka.

Tako, na primer, broj zaposlenih u državnoj upravi u Republici Srbiji manji je nego u Irskoj, Grčkoj i Austriji, ali je zato veći nego u Finskoj, Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj, koje su i same, sa izuzetkom Finske, države u tranziciji.

Kadrovska prenapregnutost srpske državne uprave ima i svoje finansijske posledice. Uporedni podaci o učešću fonda zarada zaposlenih i funkcionera u državnoj upravi u Republici Srbiji i državama centralne i istočne Evrope u ukupnom obimu javne potrošnje takođe su nepovoljni po Republiku Srbiju. U Republici Srbiji tokom 2004. godine zabeleženo je veće učešće fonda zarada u ukupnom obimu javne potrošnje nego u Albaniji, Austriji, Bugarskoj, Rumuniji i Slovačkoj. Veći procenat od Republike Srbije imale su samo Grčka, Hrvatska i Slovenija.

Ono sa čime smo se još susretali u vreme DOS od 2000. godine jeste da je veliki broj ljudi zaposlen u državnoj upravi, na raznim mestima u državnoj administraciji, a da nije ispunjavao elementarne zakonske uslove. U tom smislu, karakterističan je slučaj Ministarstva prosvete i sporta, u kojem je, pored 400 lica koja su već radila u tom ministarstvu posle 2000. godine, primljeno još 200 lica, tako da je početkom 2004. godine, u vreme stupanja na dužnost prve Vlade Vojislava Koštunice, ovo ministarstvo brojalo čitavih 600 činovnika.

Nešto slično desilo se i u Ministarstvu pravde. U januaru 2004. godine broj zaposlenih povećan je za 20%. Inspekcijski nadzor u pojedinim ministarstvima pokazao je da su u državnoj upravi radno angažovana i lica koja nisu imala položen stručni ispit za rad u organima državne uprave. Samo u Ministarstvu prosvete i sporta tokom 2004. godine otkrivena su čak 122 takva lica. Ovo je, naravno, samo delić podataka koji govori o tome kako je DOS "reformisao" državnu upravu.

Mi smo danas čuli u obrazloženju gospodina Markovića da Vlada, zato što je postala tehnička, nije mogla da sprovede odredbe Zakona o državnim službenicima, odnosno da sprovede javne konkurse, kako bi državni službenici na svoje položaje bili postavljeni zaključno sa 1. julom 2007. godine.

Zakon je, međutim, donet još u septembru 2005. godine i stupio je na snagu, sem nekolicine odredaba, još 1. jula 2006. godine. Znači, Vlada da je imala političku volju, da je htela, ona je mogla da sprovede Zakon o državnim službenicima, da raspiše sve javne konkurse i da do 1. jula 2007. godine imamo postavljene državne službenike na položaje, shodno odredbama Zakona o državnim službenicima.

Naravno, ono što je sada potpuno izvesno, to je da mi više nemamo, sem onih dvadesetak ljudi koje je Vlada postavila shodno Zakonu o državnim službenicima, državne službenike koji su na valjan način postavljeni u skladu sa važećim odredbama Zakona o državnim službenicima.

Što se tiče retroaktivnosti, retroaktivnost kao pravni institut u ovom slučaju ne dolazi u obzir, zato što Ustav Republike Srbije, u članu 197. stav 2, izričito kaže da samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona. U ovom slučaju ne postoji nikakav opšti interes da se retroaktivno primene odredbe zakona.

Opšti interes bi značio, u slučaju da se zakon ne usvoji, da bi došlo do teških posledica po život i zdravlje ljudi, bila bi dovedena u pitanje bezbednost države, javni red i mir itd. Mi smo, međutim, čuli od ministra da je u pitanju nekih 300 ljudi koji treba da budu postavljeni na položaje. SRS smatra da neće doći u pitanje normalno funkcionisanje države, da se neće dodatno ugroziti bezbednost građana, državnog poretka, ustavnog poretka itd. ako ta lica ne budu postavljena na položaje.

Potpuno je jasno, dame i gospodo narodni poslanici, da Vlada Republike Srbije snosi političku odgovornost zato što je prekršila Zakon o državnim službenicima i nije, shodno odredbama tog zakona, do 1. jula 2007. godine postavila državne službenike na položaje. Za to im niko nije kriv.

Što se tiče SRS, ona neće dozvoliti da parlament Srbije bude za Vladu salon za plakanje, da ministri dva dana nakon što je protekao rok dođu u Skupštinu Srbije i kažu, pa eto, šta mi možemo, istekli su rokovi i dajte da retroaktivno primenimo zakon. Možda možete da se igrate sa skupštinskom većinom, što se tiče SRS, mi vam to nećemo dozvoliti.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica o amandmanu, dopustite mi da prokomentarišem nekoliko razloga za donošenje ovog zakona. Naime, Vlada je u obrazloženju Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, između ostalog, navela da se zakon donosi i zbog potrebe usklađivanja sa Zakonom o prekršajima, "Službeni glasnik Republike Srbije", broj 101/2005.
Tačno je da je Narodna skupština Republike Srbije krajem 2005. donela Zakon o prekršajima. Taj zakon je trebalo da počne da se primenjuje od 1. januara 2007. godine i trebalo je da se formiraju oni organi koje predviđa Zakon o prekršajima. Između ostalog, trebalo je da se formira i viši prekršajni sud, koji, kako kaže Vlada u obrazloženju Predloga zakona, po članu 91. Zakona o prekršajima, vodi prekršajni postupak u drugom stepenu.
Međutim, moram da obavestim gospodina ministra, pošto ga očigledno njegove službe nisu obavestile, da je jednim internim dopisom bivšeg ministra pravde suspendovana primena Zakona o prekršajima, tako da naše sudije za prekršaje i danas, u stvari, primenjuju onaj stari Zakon o prekršajima, a ne ovaj novi iz 2005. godine. Meni zaista nije jasno kako ministar za tu informaciju nije znao.
Dakle, u našoj zemlji ne postoji viši privredni sud, ne postoje sudovi za prekršaje, postoje organi za prekršaje; i ne primenjuje se novi Zakon iz 2005. godine, nego se primenjuju stari prekršajni propisi, tako da ovaj razlog za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ne stoji.
Što se tiče samog amandmana, moj prethodnik, kolega Jadranko Vuković, u suštini je obrazložio zašto je ovaj amandman podnet. Samo hoću da podsetim predlagača ovog zakona da su Zakonom o državnoj upravi, na početku Zakona, formulisana načela za rad državne uprave. Jedno od tih načela je i načelo efikasnosti rada organa državne uprave. Poreska uprava, koja treba da primenjuje Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, jeste organ uprave u sastavu Ministarstva finansija. Ona načela rada državne uprave koja su formulisana u Zakonu o državnoj upravi, koji je donet 2005. godine, takođe se odnose i na Poresku upravu.
Ukoliko propišete dva roka za zastarelost utvrđivanja poreskog potraživanja, vi u stvari na taj način destimulišete Poresku upravu, kao jednog od organa uprave, da ažurno primenjuje propise. Meni je potpuno nejasno zašto utvrđivati dva roka za zastarelost poreskog potraživanja, u zavisnosti od toga da li je poreski obveznik podneo poresku prijavu ili ne. To je potpuno nepotrebno, to samo komplikuje ionako složen Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Što se tiče same dužine roka od tri, odnosno od pet godina, takav rok, prilično dug, u stvari negativno deluje na načelo efikasnosti rada državne uprave. Oni koji su pravnici znaju da u pravu postoji jedno načelo još iz rimskog prava "dies interpelat pro homine", dakle, rok je taj koji opominje umesto čoveka. Ako imate suviše dug rok, a rok od tri, odnosno pet godina je dug rok (obrazložiću i zašto) za utvrđivanje poreskog potraživanja, vi u stvari na taj način omogućavate Poreskoj upravi da bude neažurna, neefikasna, da se ne bavi poslovima kojima treba da se bavi.
Zašto kažem da je rok od tri, pet godina dug rok? Danas naplaćivati, odnosno utvrđivati poreska davanja nije isto kao pre 50 godina, pre sto godina itd. Danas je Poreska uprava potpuno kompjuterizovana, danas se proces naplate i utvrđivanja poreza vrši elektronskim putem. Podsetiću gospodina ministra da je još 2004. godine Vlada Republike Srbije zauzela stanovište da državna uprava Republike Srbije treba da se uključi u tzv. evropski administrativni prostor, a to podrazumeva potpunu kompjuterizaciju rada državne uprave.
Smatram da je rok od tri, odnosno pet godina, imajući u vidu uslove pod kojima radi danas Poreska uprava, a to je upotreba najsavremenijih računara, zaista dug. Taj rok treba skratiti.
Ono što takođe treba ukinuti u ovom predlogu zakona, to je gospodin Vuković obrazložio maločas, jeste taj dvostruki rok. Ne mogu da razumem zašto postoji dvostruki rok za zastarelost utvrđivanja poreskog potraživanja, u zavisnosti od toga da li je podneta poreska prijava ili ne. To je potpuno nepotrebno.
Treba skratiti, a ne produžavati rok za zastarelost poreskog potraživanja, jer je utvrđivanje kraćih rokova, u stvari, u cilju podizanja kvaliteta i ažurnosti rada Poreske uprave.
Plašim se da će i Poreska uprava, kao i drugi organi državne uprave u Republici Srbiji pod mandatom ove nove vlade, da se pretvori u utočište raznoraznih partijskih kadrova, jer, kao što smo videli kada smo raspravljali o Zakonu o budžetu, kadrovskim planom za 2007. godinu predviđeno je da se broj zaposlenih u svim organima uprave, pa tako i u Poreskoj upravi, povećava. To je štetno, to će samo dodatno da optereti sve građane Republike Srbije, a posebno poreske obveznike i zato predlažem da se svi amandmani poslanika SRS usvoje, a između ostalog i amandman koji je podneo moj kolega Jadranko Vuković.

Gospodine predsedavajući, dužan sam da vas upozorim da imate obavezu da kada diskutant završi sa svojim komentarom amandmana pitate da li se još neko po tom amandmanu javlja za reč, a ne da vi samoinicijativno prelazite na sledeći amandman. Hteo sam da se javim povodom dva prethodna amandmana, a vi ste mi to uskratili, tako da ću iskoristiti svoje vreme da kažem nekoliko reči o prethodnim amandmanima koje su podnele kolege iz poslaničke grupe SRS.
Naime, dame i gospodo narodni poslanici, u svim pravno dobro uređenim državama pravilo je da su poreski propisi jasni, precizni i nedvosmisleni, a ovaj zakon je sve suprotno od toga. Ovaj zakon vrvi od nedorečenosti, od jezičkih manjkavosti, od materijalno-pravnih manjkavosti, procesno-pravnih itd. Čudim se da je ovako loš predlog zakona uopšte dospeo u skupštinsku proceduru.
Gospodine ministre, izgleda niste obavešteni da je poreski postupak, u stvari, samo jedna vrsta upravnog postupka. Poreski postupak nije ni krivični postupak, nije ni prekršajni postupak. U poreskom postupku kao stranka učestvuje poreski dužnik ili poreski obveznik. Poreski dužnik i poreski obveznik nije okrivljeni i protiv njega se ne vodi poreski postupak. Poreski postupak je postupak čiji je predmet oporezivanje određenog prihoda.
Vi u članu 114d kažete: "Zastarelost se prekida svakom radnjom Poreske uprave preduzetom protiv poreskog dužnika...".
Poreski dužnik, koliko znam, nije učinio nikakvo krivično delo. On nije okrivljeni, nije osumnjičeni, on nije neko protiv koga se vodi krivični ili prekršajni postupak. Ne znam šta će vam ta reč "protiv poreskog dužnika". Zaista je neprimerena ovakva terminologija. Izgleda da ne shvatate pravnu prirodu poreskog postupka. To je poseban upravni postupak, nije ni krivični, nije ni prekršajni, tu nema osumnjičenih i okrivljenih, postoji samo neko ko treba da izvrši svoju poresku obavezu, ali on nije krivac i nije izvršio nikakvo krivično ni prekršajno delo.
Što se tiče amandmana na član 114ž, radi se o tome da izgleda ni samoj Vladi nije jasno da li je zastarelost institut imperativne prirode ili ne, da li zastarelost obavezuje ili ne obavezuje. Onako kako ste vi formulisali član 114ž ispada da zastarelost nema imperativnu prirodu, nego da se primenjuje samo onda ako se poreski dužnik na nju pozove. Ako se poreski dužnik na nju ne pozove znači da poreski postupak može da se vodi u nedogled, ali se onda to protivi načelima i Zakona o državnoj upravi.
Moram ponovo da vas podsetim, Zakon o državnoj upravi je 2005. godine, kada je donošen u Narodnoj skupštini, proglašen jednim od najvažnijih zakona nove demokratske, proevropske itd. vlasti posle 2000. godine. Kada je 2004. godine prezentovan Zakon o državnoj upravi u hotelu "Hajat", o njemu su govorili tadašnji šef misije OEBS-a u Srbiji Mauricio Masari, Vojislav Koštunica i tadašnji ministar za državnu upravu i svi drugi državni funkcioneri. Maltene su se kleli u taj novi zakon, kako će on da bude obavezujući za državnu upravu, kako će državnu upravu u Srbiji da napravi efikasnom, racionalnom, modernom, demokratskom itd.
Vi na ovaj način, u stvari, maksimalno prolongirate rok za trajanje poreskog postupka. To znači, ako bismo doslovno tumačili član 114ž, da poreski postupak može da se vodi u nedogled, da nema krajnjeg roka do kada poreski organ, odnosno Poreska uprava treba da utvrdi poresku obavezu poreskog obveznika. Meni sada zaista nije jasno da li Vlada Srbije hoće od naše državne uprave da napravi taj tzv. javni servis građana koji će da bude racionalan, efikasan, koji će da postupa u skladu sa Ustavom i zakonom, ili vi hoćete u Srbiju da vratite tursku upravu iz vremena Osmanlija, neažurnu, aljkavu, birokratsku, koja ne poštuje zakon, ne poštuje prava građana itd.
Opredelite se između ta dva modela državne uprave. Ja vam skrećem pažnju da su načela o radu državne uprave obavezujuća i za Poresku upravu, a Poreska uprava je organ u sastavu Ministarstva finansija. I, ako neko treba da se pridržava Ustava i zakona, ako treba da poštuje subjektivna prava građana, onda je to baš Poreska uprava.
Jer ona zadire u nešto što je osetljivo pitanje za svakog čoveka, a to je njegova imovina i njegovi prihodi, i tu ne sme da bude nepreciznosti, ne sme da bude arbitrarnosti, samovolje, ovakvog ili onakvog mogućeg tumačenja propisa.
Što se tiče ovog poslednjeg amandmana, zaista mislim da je samo u vreme Josipa Broza, u našoj bližoj prošlosti, bilo da se u zakon unosi ime i prezime državnog funkcionera. Vi ovde još jedino niste uveli ime Mlađana Dinkića, a očigledno je da ste pristupili ovoj izmeni Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji samo zbog aktuelnog ministra finansija. Zašto? Zato što mi do sada, znači do maja 2007. godine, nismo imali ministra ekonomije i regionalnog razvoja, dobili smo ga tek pre mesec dana i čim smo dobili gospodina Mlađana Dinkića za ministra ekonomije i regionalnog razvoja, vi ste brže-bolje njega ubacili u zakon, da bi on dao inicijativu za oslobađanje od plaćanja poreskih obaveza. Pri tome nema nikakvih uslova pod kojima Vlada može, na predlog ministra finansija, da oslobodi nekoga od plaćanja poreskih obaveza u postupku privatizacije.
Vi na taj način otvarate vrata jednoj ogromnoj političkoj samovolji. Ukoliko se ovo što ste vi predložili usvoji, Srbija će biti država u kojoj će Vlada moći da radi šta joj je volja, nju zakon više neće moći da obavezuje, jer nema uslova, a zakoni moraju da ih propišu, pod kojima Vlada može da oslobodi nekoga od poreskih obaveza. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto gospodin predsednik, izgleda, ne zna kako se zovem, ja sam Aleksandar Martinović i podneo sam amandman na član 3, a ne amandman na član 2. Predloga zakona o budžetu.
Pre nego što kažem nekoliko reči o amandmanu, moram da kažem da kao čovek razumem da ortopedija i medicina nemaju mnogo veze sa pravom i da onaj ko je lekar, možda, ne može u svakoj situaciji da razume i da pravilno protumači jedan pravni propis.
Gospodine predsedniče, Zakonodavni odbor ne može da odbije amandman na Predlog zakona o budžetu.
Ne može Zakonodavni odbor da se meritorno upušta u amandman, može samo da da svoj stav o tome da li je amandman pravno moguć.
Šta znači da je amandman pravno moguć? To znači da je usklađen sa Ustavom i zakonom.
Ne može Zakonodavni odbor, po članu 45. stav 1. Poslovnika o radu Narodne skupštine, da se meritorno upušta u prirodu amandmana; to može samo resorni odbor, u ovom slučaju, to je Odbor za finansije.
Što se tiče samog amandmana, želim da podsetim narodne poslanike da je članom 184. stav 4. Ustava Republike Srbije propisano da budžet AP Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine budžeta AP Vojvodine koristi za finansiranje kapitalnih rashoda. To je ustavna odredba.
Istovremeno, podsećam narodne poslanike na odredbu člana 184. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji propisuje da se vrste i visina izvornih prihoda autonomnih pokrajina određuju zakonom.
Dakle, nije sporno da se vrsta i visina izdvojenih prihoda u AP Vojvodini utvrđuju zakonom, ali to ne može da se čini Zakonom o budžetu, već posebnim zakonom, koji se donosi samo sa jednim ciljem, a to je da se utvrdi visina i izvor prihoda autonomnih pokrajina.
Dakle, Zakon o budžetu, po svojoj pravnoj prirodi, po svojoj sadržini, po cilju zbog koga se donosi, nije zakon koji treba da utvrđuje koji su to izvorni prihodi autonomnih pokrajina, samim tim i izvorni prihodi AP Vojvodina. To treba da se reguliše zakonom, ali ne Zakonom o budžetu, nego posebnim zakonom.
Stoga sam u svom amandmanu predložio da se u članu 3. stav 1. alineja 3. Predloga zakona o budžetu, ova alineja 3. briše, pogotovo ako se ima u vidu činjenica da u samom Predlogu zakona o budžetu nije postavljena gornja granica iznosa tih prihoda i nisu precizno navedeni izvori prihoda.
Potpuno razumem zašto je to tako, jer posebnim zakonom to treba da se reguliše, ne zakonom o budžetu, tako da zbog toga što ova odredba nije u duhu zakona o budžetu, predlažem da se alineja 3. stava 1. člana 3. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2007. godinu briše.

Dame i gospodo narodni poslanici, budžet Republike Srbije je kao i budžet svake države najbolji pokazatelj da li je država dobro uređena.
Hteo bih da vas podsetim da je DOS kada je dolazio protivustavno na vlast 2000. godine obećao da će od Srbije da napravi jednu racionalnu efikasnu državu. Danas mi imamo jedan glomazan administrativni aparat, imamo 22 ministarstava, imamo čak jednog ministra bez portfelja. Ideološki otac, jedan od ideoloških otaca današnje vladajuće koalicije Moša Pijade rekao je, da je, ministar bez portfelja u stvari ''ministar bez ministarstva''.
Taj ministar tobož bez portfelja, kako je predviđeno ovim budžetom Republike Srbije za 2007. godinu troši, odnosno njegova kancelarija, čitavih 4.150.550.000 dinara. Mi danas u Srbiji imamo pored 22 ministarstva i oko 20 organa uprave u sastavu ministarstava. Samo da vas podsetim da je prva Vlada Vojislava Koštunice imala 17 ministarstava, a ova ima mnogo više, da ne govorimo o čitavom nizu agencija.
Posle 2000. godine vladajuću koaliciju, odnosno DOS u raznim varijantama, zahvatila je prava politička bolest koja se zove ''agenciomanija''.
Po uputstvima vaših američkih mentora osnovali ste čitav niz institucija i pošto niste znali kako da ih pravno opredelite, odnosno kakva je njihova pravna priroda, vi ste ih nazvali agencijama i mi danas u Srbiji imamo tri tipa agencija koje troše ogromna budžetska sredstva.
Većina tih agencija u stvari ne radi ništa zato što još uvek nisu stvoreni administrativni, tehnički, finansijski i kadrovske pretpostavke da te agencije počnu da rade. Imamo agencije kao javne službe, imamo agencije kao posebne organizacije i imamo agencije koje nemaju nikakvu drugu definiciju, a to je sa pravnog aspekta jedna potpuno besmislena definicija, imamo agencije kao javne agencije u smislu Zakona o javnim agencijama.
Ne znam da li premijer ili ministar finansija o tome vode računa, da smo mi danas država koja jede samu sebe, jer je oko 50% budžetskih sredstava u stvari opredeljeno za finansiranje jednog preglomaznog administrativnog aparata koji je neefikasan, koji je skup i koji se u stvari popunjava tako što vladajuća koalicija dovodi svoje partijske kadrove, tako da je Republika Srbija danas, kako pokazuju pokazatelji Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, država koja za finansiranje administracije troši sredstva i da je po tim sredstvima u samom vrhu Evrope, sa tolikim brojem nezaposlenih. Sa tolikim ekonomskim problemima, jednostavno postavlja se pitanje čemu toliko glomazna administracija.
Želim samo da vas podsetim na jedan organ koji ja kao pravnik ne znam kako da ga definišem. To je Agencija za zaštitu životne sredine. U Zakonu o ministarstvima ova agencija je definisana kao organ u sastavu Ministarstva za zaštitu životne sredine. Podsetio bih vas da prema Zakonu o državnoj upravi postoje samo organi uprave u sastavu ministarstava, a vi ovu agenciju niste definisali kao organ uprave nego kao organ, i ja kao pravnik ne znam kakva je njena pravna priroda. Nije ministarstvo, nije organ uprave, nije posebna organizacija, jednostavno organ. Kakav organ? Takva definicija je protivustavna i za takvu protivustavnu agenciju vi, gospodo, odvajate čitavih 16.113.000 dinara.
Dalje, za Narodnu kancelariju predsednika Republike Srbije, za koju takođe ne znam šta je pošto je ne predviđa Ustav Srbije i važeći propisi, takođe ste predvideli ogromna sredstva.
Nije mi jasno takođe u obrazloženju Predloga budžeta, izvinjavam se što moram brže da govorim jer je vreme na izmaku, za Ministarstvo prosvete na strani 165 Predloga budžeta stoji da je Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2007. godinu najveći iznos sredstava opredeljen za usluge po ugovoru i to za pedagoški nadzor i prosvetnu inspekciju. Nije mi jasno kako Ministarstvo prosvete, u čijoj je izvornoj nadležnosti da vrši poslove inspekcijskog nadzora u oblasti prosvete, može sa nekim drugim da zaključuje ugovore. Prosto takva definicija je protivzakonita i protivpravna. To je izvorna nadležnost Ministarstva prosvete, da vrši upravni nadzor u oblasti prosvete i nema Ministarstvo prosvete sa kim da zaključuje ugovor nego ono to samo radi.
Takođe, nije mi jasno pošto i sam dolazim iz tog sveta prosvete, napisali ste u obrazloženju Predloga budžeta na strani 165 programe obrazovanja i stručnog usavršavanja zaposlenih, prevođenje.
Zatim, izdvojili ste sredstva za projekte energetske efikasnosti. Ne znam kakve veze ima Ministarstvo prosvete sa projektom koji se zove energetska efikasnost. To je možda projekat za neko drugo ministarstvo, ali sigurno nije za Ministarstvo prosvete.
Evo na kraju, moram, gospodin Vučić vam je juče održao jedno predavanje o lingvistici, a ja mislim da nije zgore da vas podsetim na jednu zaista ogromnu jezičku i logičku grešku, koja se potkrala u ovom vašem Predlogu budžeta.
Na strani 131. verovatno u želji da budete moderni i da budete veliki evropejci i tako dalje, napisali ste i ovo – ''Nadležnost ovog tužilaštva je'', misli se na Tužilaštvo za ratne zločine, ''procesuiranje krivičnih postupaka''. Ne znam da li vam je poznato da je ''proces'' latinska reč za srpsku reč ''postupak'' i da ovo što ste napisali u stvari znači procesuiranje krivičnih procesa.
Vodite računa o stilsko-jezičkim stranama svih predloga zakona koji nam dostavljate. U klupama gde sede poslanici SRS ima, odnosno većina je obrazovanih ljudi i mi jako vodimo računa, ne samo o materijalno-pravnim kvalitetima predloga zakona koji nam dolaze, nego i o njihovim jezičkim stranama.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se složim sa konstatacijom gospođe Jelene Marković da Srpska radikalna stranka nipodaštava značaj institucije poverenika za informacije od javnog značaja i značaj institucije zaštitnika građana.
Mi samo smatramo da kandidati koji su predloženi nisu odgovarajući, odnosno da oni neće svoju funkciju obavljati kako valja. Neću mnogo da govorim o Rodoljubu Šabiću i gospodin Dragan Todorović i gospođa Radeta i ostali diskutanti iz Srpske radikalne stranke su o tome dovoljno rekli.
Ja ću samo reći nekoliko reči o kandidatu koji je predložen za Zaštitnika građana.
Pre svega, institucija zaštitnika građana istorijski posmatrano nastala je sticajem okolnosti i faktičkim putem u Švedskoj, u 17. veku, kada je Švedski kralj Karlo, zbog političkih previranja pobegao iz Švedske, a da bi znao šta se dešava u njegovoj otadžbini on je imenovao jednog poverenika i komesara koji je trebalo da prati političko stanje u zemlji. Reč ombudsman na švedskom u stvari znači poverenik, odnosno komesar.
Prvi put je institucija zaštitnika građana normativno regulisana švedskim ustavom iz 1809. godine, a u periodu posle drugog svetskog rata veliki broj zemalja u Evropi i van Evrope prihvata instituciju ombudsmana. Između ostalog, to je učinila i Republika Srbija kada je 2005. godine donela Zakon o zaštitniku građana.
Ja sam krajem 2004. godine prisustvovao na jednoj međunarodnoj naučnoj konferenciji koja je održana u Beogradu, u hotelu Hajat, kada je prezentovan Nacrt zakona o zaštitniku građana.
Tu su bili prisutni premijer Vojislav Koštunica i tadašnji ministar za državnu i lokalnu samoupravu i tu je bio gospodin Balinovac, kao i šef misije OEBS-a u Srbiji Mauricio Masari. Svi oni su instituciju zaštitnika građana najavljivali vrlo pompezno, da je to institucija koja je vrlo važna za razvoj demokratije i ljudskih prava u Srbiji.
Sada mi dobijamo kandidata za tu funkciju. O kakvom se kandidatu radi?
Pre svega, moram da kažem da je gospodina Sašu Jankovića na ovu funkciju navodno kandidovao Odbor za ustavna pitanja.
Ja sam, sticajem okolnosti, član Odbora za ustavna pitanja i iz materijala vidim da je sednica održana 14. juna 2007. godine. Ja na toj sednici nisam učestvovao, niti sam obavešten da se sednica održava, tako da ja smatram da gospodin Saša Janković u stvari nije kandidat Odbora za ustavna pitanja, nego vladajuće većine u tom Odboru.
Uporedna praksa zemalja koje poznaju institucije ombudsmana, odnosno Zaštitnika građana, pokazuje da je ova institucija najbolje rezultate davala onda kada je Zaštitnik građana bio snažna ličnost i nezavisna, koja je umela da se odupre svim pritiscima vlasti i pre svega Vlade. Naravno, potrebno je da zaštitnik građana poznaje rad državnih organa koje kontroliše, a to su, pre svega, organi državne uprave.
Šta se vidi iz biografije gospodina Saše Jankovića? Tu se, pre svega, vidi da on do sada nije imao mnogo veze sa državnom upravom, jedina suštinska veza sa državnom upravom je navodno to što je pored toga što je položio stručni ispit za rad u organima državne uprave, što i nije neka velika mudrost, i navodno je završio Pravni fakultet u Beogradu, smer upravno pravo. Ne sumnjam da je čovek završio Pravni fakultet, ali sumnjam da je završio smer za upravno pravo, jer ja, koliko znam, 1996. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu nije postojao nikakav smer za upravno pravo.
Svi oni koji su završili Pravni fakultet, završili su tzv. opšti smer. Moguće je da je završio kod plagijatora Stevana Lilića iz "buldožer" demokratije. Smer za upravno pravo, odnosno za ustavno i upravno pravo postoji na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali to je smer na postdiplomskim studijama, odnosno magistarskim studijima. Ne vidim da je Saša Janković završio magistarske studije, vidim samo da je završio Pravni fakultet.
On do sada nije imao mnogo veze sa državnom upravom i kao što vidimo radio je i još uvek radi kao nacionalni pravni savetnik u Odeljenju za demokratizaciju Misije OEBS-a u Srbiji. Bio je državni službenik u Ministarstvu sporta i u Ministarstvu za omladinu i sport, bio je novinar, a ono što mu je valjda glavna preporuka za ovu funkciju da se bavi pitanjima bezbednosti i da je završio neke kurseve po tom pitanju Saveta Evrope itd. Lično smatram da gospodin Saša Janković i ne želim o tom čoveku da kažem ništa ružno, ne poznajem ga lično, ali mislim da on neće uspeti da na kvalitetan način obavi onu funkciju koju mu Ustav i Zakon o zaštitniku građana nameće.
S druge strane, ako pogledate Predlog budžeta Republike Srbije za 2007. godinu, videćete da je za Zaštitnika građana odvojeno 25 miliona dinara; da je za upravni sud, koji takođe nije počeo da funkcioniše, a morao je da počne da radi od 1. januara ove godine, predviđeno nešto više od 22 miliona dinara. Svi oni koji poznaju tehnologiju rada pravosudnih organa znaju da je daleko komplikovanije funkcionisanje upravnog suda i da su daleko potrebna veća sredstva za rad upravnog suda, nego što su sredstva potrebna za rad Zaštitnika građana. Upravni sud je, kao što i sama reč kaže, kolegijalni organ, a zaštitnik građana je inokosni organ.
Postavlja se pitanje zašto je Vlada Srbije predložila za Zaštitnika građana skoro 25 miliona dinara. Jasno je da vama u stvari nije stalo da imate kvalitetnog, nezavisnog, hrabrog zaštitnika građana koji će da štiti prava građana od jednog nezakonitog i necelishodnog rada organa državne uprave. Vi instituciju zaštitnika građana očigledno nameravate da pretvorite u jednu dobro plaćenu "sinekuru" i da u tu službu zaposlite veliki broj vaših partijskih kadrova, kakav je očigledno i gospodin Saša Janković i da od zaštitnika građana običan svet u Srbiji očigledno neće imati velike koristi.
Zbog svega toga, poslanička grupa Srpske radikalne stranke neće glasati za kandidata Zaštitnika građana koga je navodno predložio Odbor za ustavna pitanja, odnosno vladajuća većina u tom Odboru.

Dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa članom 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije pre svega tražim od predsednika Narodne skupštine da objasni narodnim poslanicima zašto dobar deo poslanika vladajuće koalicije nije u sali i zašto u sali Narodne skupštine nije nijedan predstavnik Vlade Republike Srbije, iako narodni poslanici SRS od 10 časova, dakle, puna četiri sata govore o gorućim problemima Srbije, o problemima građana Grmovca, o problemima Kosova i Metohije i o sramnoj presudi Haškog tribunala prema Milanu Martiću.
Gospodine predsedniče Narodne skupštine, predlažem vam da prekinete sednicu Narodne skupštine, da date pauzu, da obavite sve potrebne konsultacije i razgovore sa funkcionerima Grada Beograda, sa funkcionerima ministarstva koje je nadležno za poslove infrastrukture i sa funkcionerima Ministarstva energetike, da se problem građana Grmovca, koji nemaju struju u 21. veku, već danas reši.
Narodni poslanici SRS neće o tome prestati da govore dok vi, predsedniče Narodne skupštine, zajedno sa drugim nadležnim organima već danas ne reagujete, jer mi očekujemo da se problem građana Grmovca danas reši.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 9. Zakona o zaštitniku građana propisano je da zaštitnik građana i njegov zamenik ne mogu biti članovi političkih stranaka.
Kao što je rekao moj uvaženi kolega, Krasić, nije to suština problema. Pravo da se pripada nekoj političkoj stranci je elementarno političko pravo koje garantuje i Ustav Srbije i mi smatramo da je takva odredba, pre svega, neustavna. Nije stvar u tome da zaštitnik građana i njegov zamenik ne mogu biti članovi političkih stranaka, nego da u vršenju svoje funkcije zaštitnika građana ne smeju da zastupaju interese bilo koje političke stranke. Zbog toga sam ja, ispred poslaničke grupe SRS, predložio amandman na član 5. da se posle reči "političke prirode" dodaju reči "i u obavljanju svoje funkcije ne mogu zastupati interese bilo koje političke stranke".
Dakle, bitno je da zaštitnik građana i njegov zamenik prilikom vršenja svoje funkcije budu potpuno objektivni, nepristrasni, da se rukovode kriterijumima ustavnosti i zakonitosti i pravne struke, a to da li su oni članovi neke političke stranke ili ne, potpuno je nerelevantno. Bitno je da oni praktično zastupaju interese građana, da sprovode Ustav i zakon, a ne da sprovode naloge određenih partijskih organa.
Mi u SRS smatramo, i to je gospođa Vjerica Radeta danas napomenula nekoliko puta, da predsednik Narodne skupštine i dalje nije poštovao odredbu člana 5. stav 1. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, jer mi smo morali po Ustavnom zakonu da raspravljamo o kandidatu za zaštitnika građana, predlog kandidata još uvek nismo dobili i meni se čini da je osnovni razlog tome što stranke vladajuće koalicije još uvek nisu uspele da se dogovore oko toga ko će biti njihov kandidat. Očigledno je da je i zaštitnik građana deo političkog plena vladajuće koalicije i da još uvek traju razgovori oko toga kome će iz njihovih stranačkih kamarila da pripadne ta funkcija.
Možda oni zaista nađu nekoga ko formalno nije član DS, DSS ili neke druge stranke tzv. demokratskog bloka, ali uopšte ne sumnjamo u to da će, na veliku žalost građana Srbije, i zaštitnik građana i njegov zamenik očigledno sprovodi ne Ustav i zakon, nego naloge te tzv. demokratske vladajuće koalicije u Srbiji.
Dakle, da ponovim još jedanput, nije suština problema pripadnost političkoj partiji nego to, da li će zaštitnik građana u praksi da se ponaša objektivno i nepristrasno ili će pak da poštuje isključivo naloge vladajuće koalicije u Srbiji.
Da bi se to sprečilo, neophodno je usvojiti ovaj amandman, koji zabranjuje da zaštitnik građana u vršenju svoje funkcije ne sme da zastupa interese bilo koje političke stranke. Sve ostalo je jedna maska, jer pitanje da li neko pripada nekoj političkoj partiji ili ne, pre svega je jako teško proveriti, a i da se može proveriti, nijednom građaninu Republike Srbije ne možete uskratiti njegovo ustavno pravo da pripada nekoj političkoj stranci.
Jer, poznato je svima da je osnov svakog političkog društva politički plularizam, odnosno poštovanje, odnosno činjenica da postoje političke stranke i nisu političke stranke neprijatelji demokratije, nego su neprijatelji ustavnosti i zakonitosti to ako državni funkcioneri umesto da poštuju Ustav i zakon sprovode isključivo stranačku politiku, a mi se u SRS plašimo da će zaštitnik građana i njegov zamenik onako kako ih vi zamišljate, u stvari, da budu obični partijski poslušnici.

Gospodine predsedniče, prekršen je član 104. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Dostojanstvo Narodne skupštine se gazi kad god se ne poštuje Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije.        
Potpuno je jasno da je demokratija vladavine većine, ali ne bilo kakve većine, vladavina većine koja vlada u skladu sa zakonom. U svim civilizovanim i pravnim zemljama, a mi želimo da Srbija takva bude, rokovi obavezuju, pre svega, nadležne državne organe.
Rok iz ustavnog zakona koji propisuje da se u toku prvog zasedanja, nakon izbora Vlade, pristupa poslovima koji su navedeni u članu 5. stav 1, a to znači usklađivanje sa Ustavom zakona kojim se uređuje zaštitnik građana i ostvarivanje prava građana na obaveštenost, izabrati zaštitnika građana, organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost, guvernera Narodne banke Srbije i organe državne revizorske institucije.
To su poslovi koji moraju da se urade pre svih izmena koje ste danas predložili, znači pre izmena Zakona o budžetskom sistemu, i pre izmena Zakona o državnoj upravi i pre izmene Zakona o državnim službenicima.
Ovo nije prvi put da vlade od 2000. godine do danas ne poštuju rokove na koje su se same obavezale. Niko ih na to nije terao.
Već nekoliko puta vi prolongirate početak rada apelacionih sudova, prolongirate primenu Zakonika o krivičnom postupku, prolongirate početak rada Upravnog suda, Zakona o prekršajima itd.
Nemojte više ovde da nam pričate ni o kakvim evropskim i demokratskim standardima. Potpuno je jasno da vas ne zanima zakonitost i poštovanje prava građana. Jedini standard koga se pridržavate jeste standarda Josipa Broza da se ne treba držati zakona kao pijan plota.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukidanje pritvora u prvostepenom i drugostepenom krivičnom postupku predstavlja drastično kršenje Ustava Republike Srbije, koji u članu 31. stav 2. kaže da posle podizanja optužnice trajanja pritvora sud svodi na najkraće moguće vreme, u skladu sa zakonom.
Podsećam vas da izmenama Zakonika o krivičnom postupku Vlada u stvari ukida rokove za trajanje pritvora u prvostepenom i drugostepenom krivičnom postupku. Takođe, usvajanjem izmenama i dopunama ovog zakonika, ukoliko bi se to desilo, došlo bi do drastičnog kršenja Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, koji propisuje da pritvor može da se odredi i da traje u razumnom roku.
Obrazloženje koje je dao ministar Petrović da, u slučaju najtežih krivičnih dela za koje je propisana kazna zatvora od 40 godina, odnosno za dela organizovanog kriminala, pritvor ne može da traje duže od vremena koje je propisano za izdržavanje kazne za ta krivična dela, takvo obrazloženje je potpuno besmisleno, jer bi to onda značilo da ljudi mogu da se drže u pritvoru 40, odnosno 10 godina.
Ukidanjem rokova trajanja pritvora u prvostepenom i drugostepenom krivičnom postupku otvaraju se vrata sudskoj samovolji, arbitrernosti, neefikasnosti i neažurnosti.
Jer, ministar Petrović bi morao da zna, jedno od osnovnih načela prava, pa i krivično-procesnog prava, da je rok taj koji obavezuje, pa između ostalog obavezuje i sudiju.
Ako sudija nema ispred sebe rok koliko pritvor može da traje, to znači da krivični postupak može da se odugovlači unedogled. Moram da vas podsetim, gospodine ministre, a to su i moji uvaženi prethodnici istakli, da postoji jedan državljanin Republike Srbije, koji je na svojoj koži već osetio kako je to kada se vodi krivični postupak u kome nema rokova za ograničenje trajanja pritvora, a to je predsednik SRS, dr Vojislav Šešelj, koji se duže od četiri godine nalazi u Haškom tribunalu, a da mu suđenje nije ni počelo.
Očigledno je da ovim izmenama vi u stvari prihvatate krivično-procesnu logiku Haškog tribunala, ali ne samo Haškog tribunala.
Slobodan Jovanović je u svom delu ''Vlada Milana Obrenovića'' opisao slučaj jedno ministra, koji je bio ministar unutrašnjih dela na početku vlade Kralja Milana Obrenovića, a zvao se Radivoje Milojković.
Taj Radivoje Milojković je imao čuvenu uzrečicu ''najpre ga udri, pa mu onda traži paragraf''. Tako radi i Haški tribunal. Najpre je optužio dr Vojislava Šešelja, a onda duže od četiri godine traži dokaze za njegovu krivicu.
Naravno, ukidanjem rokova za trajanje pritvora drastično se krše ljudska prava i slobode. To znači da ljudi mogu unedogled da se drže u pritvoru, a da se postupak ne završi.
Što se tiče ovog drugog zakona, kojim se produžava rok za početak primene Zakonika o krivičnom postupku, ovo nije prvi slučaj.
Moram da vas podsetim da je i prva vlada Vojislava Koštunice nekoliko puta produžavala rokove za početak rada apelacionih sudova. koji do danas nisu počeli da rade.
Nekoliko puta je produžavan rok za početak rada Upravnog suda. Upravni sud je trebalo da funkcioniše 1. januara 2007. godine, a pitam gospodina Petrovića da li je taj sud do danas počeo da radi.
Ima jedan drastičan primer kršenja zakonitosti u Republici Srbiji koji se desio 2006. godine, a verujte mi da za taj slučajne bih znao da mi studenti na vežbama to nisu rekli. Naime, 2005. godine donet je Zakon o prekršajima, koji je trebalo da počne da se primenjuje 1. januara 2007. godine.
U međuvremenu, prošle, 2006. godine, internim aktom bivšeg ministra pravde, Zorana Stojkovića, suspendovana je primena Zakona o prekršajima.
Pitajte danas sudije za prekršaje po kom zakonu rade, rade po starom zakonu, a da u međuvremenu nije donet zakon o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima iz 2005. godine, kojim bi se prolongirao rok za početak primene tog zakona, već je to urađeno jednim internim aktom ministra, što je potpuno nedopustivo.
I na kraju, gospodine Petroviću, ne sumnjam da i vi i članovi Vlade radite po nekim zakonima, ali to nisu zakoni Republike Srbije već, kako reče Vuk Karadžić, zakoni Babe Smiljane.