Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7862">Aleksandar Martinović</a>

Aleksandar Martinović

Srpska napredna stranka

Govori

Ali čekajte, šta znači, evo, najljubaznije vas molim da mi objasnite šta znači kada gospodin Pavićević celoga dana prstom pokazuje na narodne poslanike Srpske napredne stranke? Mene to podseća na one filmove kada nemački oficiri pokazuju prstom…(Isključen mikrofon.)
Zahvaljujem se, gospodine Bečiću.
Što se tiče paganskih običaja, o kojima je govorio Zoran Živković, paganski običaj je bio da se zapali zgrada Narodne skupštine, odnosno tadašnja Savezna skupština. Kako se ono, gospodine Živkoviću, beše zvao onaj, je li Maka, što je bio vođa onih koji su upadali…
…u zgradu ove Skupštine, krali umetničke slike, fotelje, stolice, palili baklje ovde? Dakle, sve te paganske obrede ste upražnjavali vi 5. oktobra 2000. godine.
Rekli ste da svi mi, poslanici u Narodnoj skupštini, jel tako, možemo da koristimo internet. Ja sam nekoliko puta danas čuo od vas jednu neverovatnu besmislicu, od čoveka koji je, na veliku nesreću građana Srbije jedno vreme bio predsednik Vlade, a to je da centar za istraživanje nesreća, koji se ovim zakonom definiše kao posebna organizacija, ne može da bude definisan i da se taj centar uopšte stvori bez promene Zakona o ministarstvima, pa ste to besomučno ponavljali nekoliko puta i rekli ste da to nije u skladu sa Ustavom, itd.
Evo, ja ću sada da upotrebim taj famozni internet i, evo, Zakon o ministarstvima važeći, „Službeni glasnik RS“, br. 44/2014, 14/2015 i 54/2015.
Član 1: „Ovim zakonom obrazuju se ministarstva i posebne organizacije i utvrđuje njihov delokrug.“ To je član 1. stav 1.
Član 1. stav 2. Gospođo Mihajlović, da samo imate u vidu sa kakvom neznalicom imate posla. „Posebne organizacije mogu se obrazovati i njihov delokrug može se utvrditi i posebnim zakonom.“ Dakle, to piše u važećem Zakonu o ministarstvima, da se posebne organizacije, a centar se definiše kao posebna organizacija, može obrazovati i posebnim zakonom. To je ovaj zakon o kome mi danas razgovaramo.
Satima slušamo čoveka koji se više razume u paganske običaje, u druženje sa Čumetom, Legijom, šverc naoružanja, itd, nego u zakone, kako je ovo neustavan zakon, kako moramo da menjamo Zakon o ministarstvima. Zamislite tragediju ove države da je predsednik Vlade bio čovek koji ne zna da se posebne organizacije, a postojale su i u njegovo vreme, mogu obrazovati i nekim drugim zakonima, a ne Zakonom o ministarstvima. I to je jasno svakome. Nije jasno jedino čoveku koga ništa drugo u životu nije zanimalo, nego da na protivpravan, protivustavan način postane neko i nešto u ovoj državi. Na svu sreću, to vreme je prošlo i ja se nadam da se više nikada neće ponoviti.
Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Nisam izgovorio apsolutno nijednu jedinu neistinu. Činjenica je da su 5. oktobra oni koji su vodili tu tzv. demokratsku revoluciju zapalili ne samo tadašnju Saveznu skupštinu, nego su zapalili i zgradu Radio-televizije Srbije. Te ljude koje vi danas nazivate fukarama, u to vreme su bili heroji te vaše petooktobarske revolucije, Maka, Bagzi. Jel se sećate da ste se to veče 5. na 6. oktobar slikali sa Legijom? On je bio heroj 5. oktobra, zato što je okrenuo leđa svom tadašnjem šefu Slobodanu Miloševiću i stao na vašu stranu. Godine 2003. postao je državni neprijatelj broj jedan. Jel se sećate da je gomila od pedesetak ljudi tukla jednog čoveka, direktora Radio-televizije Srbije? Jel se sećate toga? Jel se sećate onih sramotnih slika koje se nisu dešavale ni u najnerazvijenijim državama sveta, u tom najsvetlijem danu u srpskoj istoriji, kako vi kažete, da se iz zapaljene Savezne skupštine iznose fotelje, umetničke fotografije, televizori, stone lampe, pitaj boga šta se sve nije iznosilo? Jel se sećate, i potpuno je u pravu gospodin Marijan Rističević, da ste delili naoružanje iz policijske stanice u Ulici majke Jevrosime? Pa to su sve činjenice. To je istina. To se dešavalo tih oktobarskih dana 2000. godine.
Ja ne čime mi treba da se ponosimo ili da vam budemo ne znam ni ja na čemu zahvalni.
Dakle, uradili ste nešto sa ovom državom što niko nije uradio pre vas i nadam se da se tako više ništa neće desiti. Evo, to je slika koju pokazuje gospodin Rističević.
Dame i gospodo narodni poslanici, naravno mislim da amandman treba odbiti zato što apsolutno ne postoji nijedan valjan razlog koji je navede u amandmanu da bismo ga prihvatili.
Ja sam gospodine Bečiću smatrao da je vreme političkog terora DS davno prošlo. Međutim, očigledno da recidivi tog terora i dalje traju.
Želim da završim po amandmanu, ali mi morate omogućiti da o amandmanu pričam na isti način na koji ste omogućili i gospodinu Pavićeviću.
Bio sam u sali, gospodine Bečiću.
Bio sam u sali gospodine Bečiću kada je gospodin Pavićević…( isključen mikrofon)…rekao – vi iz SNS ne čitate knjige, ne znate šta u njima piše, itd, i ja sam bio u sali. Ja vas lepo molim, da mi dozvolite da kažem nekoliko reči, jer se ovde vređa cela SNS.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SNS će podržati sva tri predloga zakona, koji se odnose na potvrđivanje odgovarajućih međunarodnih ugovora sa Republikom Turskom, iz više razloga.
Jugoslavija, odnosno Srbija sa modernom Turskom, sa Turskom koja počiva na tradicijama Kemala Ataturka, ima višedecenijske plodne odnose u različitim oblastima, pa i kada je u pitanju pravna, politička i ekonomska saradnja. Sticajem pomalo čudnih istorijskih i političkih okolnosti, evo, mi danas raspravljamo o ratifikaciji ova tri ugovora baš na dan kada u posetu Republici Srbiji dolazi tročlano predsedništvo BiH, čime Republika Srbija pokazuje zaista i, pre svega, njen predsednik Vlade Aleksandar Vučić, pokazuje dobru volju da se očuvaju stabilni i dobrosusedski odnosi u regionu.
Naravno, između Turske i Srbije postoje i neke stvari koje nas dele, postoje neka pitanja oko kojih nismo saglasni, postoje neka pitanja koja su za Republiku Srbiju bolna i vi, ministre, sigurno znate o čemu se radi. Dakle, kao država nismo ravnodušni prema činjenici da je Republika Turska još 18. februara 2008. godine priznala nezavisnost KiM.
Sa druge strane, budući da vodimo jednu realnu i državotvornu politiku, svesni smo isto tako i činjenice da postoje mnoge stvari koje nas povezuju, da postoji mnogo toga što nas spaja, da postoje mnoge oblasti u kojima Srbija i Turska, uprkos ovim razlikama, mogu da uspostave još bolje i delotvornije odnose. Tu, pre svega, mislim na pitanje snabdevanje gasom, tu, pre svega, mislim na zajedničku borbu protiv terorizma, to je pošast koja podjednako ugrožava i Srbiju i Tursku, trenutno Tursku nešto više nego Srbiju, ali, u svakom slučaju, to su izazovi sa kojima se i jedna i druga država suočavaju i, naravno, to je pitanje migranata, odnosno ljudi koji usled ratnih dejstava u Avganistanu, Siriji, Iraku, Libiji i drugim arapskim zemljama napuštaju svoja ognjišta i jednim delom i preko Turske, zatim preko Grčke, Srbije nastavljaju svoj put dalje prema zemljama EU. Dakle, uprkos određenim razlikama, postoje razlozi zašto treba produbiti odnose između naše dve države i zašto treba podržati ratifikaciju ova tri međunarodna ugovora.
Rekao sam na početku svog izlaganja da su Jugoslavija i Turska već decenijama, kad kažem Turska, mislim moderna, sekularna Turska, koju je ustanovio Kemal Ataturk, dakle već decenijama imamo u mnogim oblastima društvenog života dobre i kvalitetne odnose.
Poznato je da su Jugoslavija, Grčka i Turska 1934. godine zaključile takozvani „Balkanski pakt“ ili „Balkanski sporazum“, koji je u to vreme bio garant stabilnosti i bezbednosti na Balkanu, u vreme kada je i Balkanu, ali i čitavoj Evropi i svetu, pretila pošast i nesreća Drugog svetskog rata. Kao vrstan poznavalac pravne i političke istorije, verovatno vam je poznat jedan istorijski detalj, u ime Jugoslavije Balkanski sporazum je potpisao kralj Aleksandar Karađorđević. On je nekih godinu dana ranije, pre nego što je potpisan Balkanski sporazum, u oktobru 1933. godine, praktično godinu dana pred svoju smrt u Marseju, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Marijom boravio u Istambulu, bio je gost Kemala Ataturka, i upravo na inicijativu Kemala Ataturka on je prihvatio ideju Balkanskog pakta, koji je i potpisan 1934. godine.
To znači, da kada na čelu države imate ozbiljne političare, kada imate ozbiljne državnike, koji su zagledani u budućnost, koji žele dobro svome narodu, onda nikakav sporazum ne može da ne bude zaključen, ma koliko da u određenim stvarima postoje određene razlike,
Ima još jedan istorijski detalj koji ovom prilikom želim da istaknem. Želim da istaknem, zato što mislim da aktuelni predsednik Vlade Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, vodi politiku koju je kada su u pitanju međunarodni odnosi, a bogami i dobri delom i kada su u pitanju javne finansije svojevremeno vodio predsednik jugoslovenske Vlade, dr Milan Stojadinović. Zašto ovo govorim? Jedan od ugovora o kojima danas raspravljamo, jeste i potvrđivanje međunarodnog sporazuma između Republike Srbije i Republike Turske, koji se odnosi na izručenje.
U to vreme, tridesetih godina, gospodine ministre, na jednom malom turskom ostrvu, mislim da se ostrvo zvalo Prinkipo, boravio je vođa, tadašnji vođa VMRO-a, Ivan Vanča Mihajlov. Vanča Mihajlov je u tadašnjoj južnoj Srbiji, odnosno Makedoniji sa svojim komitskim jedinicama izvodio terorističke napade na pripadnike Jugoslovenske vojske i žandarmerije i to je predstavljalo jedan veliki problem, predstavljalo je veliki unutrašnji problem, pre svega, za samu Kraljevinu Jugoslaviju, naravno, predstavljalo problem i za bilateralne odnose između Kraljevine Jugoslavije i Turske, budući da je Turska, odnosno da je Kemal Ataturk iz određenih razloga odbijao da Vanču Mihajlova, koji je inače 1929. godine sa Antom Pavelićem potpisao sporazum o saradnji ustaškog pokreta i VMRO-a protiv Kraljevine Jugoslavije, dakle, Turska je odbijala da izruči Jugoslaviji Vanču Mihajlova. Šta je uradio Milan Stojadinović? Uradio je isto ono što danas radi Aleksandar Vučić, bez teških reči, bez preteranog zatezanja u bilateralnim odnosima, vodeći jednu racionalnu i realnu nacionalnu i državotvornu politiku, on je uspeo da taj problem reši na dobrobit i tadašnje Jugoslavije i na dobrobit tadašnje Turske, a ono što je najvažnije je da se reši pitanje takozvanog komitadžijskog pokreta u Makedoniji.
Evo, ako dozvolite, ja ću da citiram iz njegovih Memoara, dakle Milana Stojadinovića, kakvim, da kažem političkim lukavstvom se on poslužio, ne bi li rešio taj problem, a da pri tome ne narušava odnose između Jugoslavije i Turske: „Kao predsednik Vlade, smatrao sam da problem Makedonije zavisi od načina uprave tom pokrajinom i da prestankom represivnih metoda, kako su ih neko vreme tamo sprovodili ministar unutrašnjih dela Žika Lazić i ban Vardarske banovine Dobrica Matković, otvara se put za potpuno sređenje tog kraja, obraćajući pažnju njegovom ekonomskom i kulturnom napretku. Time će se ukloniti razlozi nezadovoljstva koji su bili baza bugarskog komitadžijskog pokreta. Tako je posle stvarno i bilo i za vreme moje Vlade Vanča Mihajlov nije predstavljao nikakav problem.“
To je bilo 1934, 1935, 1936. godine. Ako pogledamo danas u 2015. godini, to je ista ona politika koju vodite i vi, gospodine ministre, to je ista ona politika koju vodi i predsednik Vlade, Aleksandar Vučić. Dakle, ekonomskim merama, merama koje će podići kulturni nivo određenog kraja, rešavati probleme koji su par ekselans politički, ali ih ne rešavati nasiljem, ne rešavati upotrebom teških reči, ne rešavati ih rečima koje mogu da zapale narod, nego jednom mudrom i državotvornom politikom koja će biti na dobrobit pre svega naše države i našeg naroda, ali i svih država u regionu.
Ono što takođe želim da istaknem vezano za ove sporazume, jeste nekoliko čisto pravničkih stvari koje mi se veoma dopadaju i tu želim da vas pohvalim. Kada je u pitanju Ugovor između Republike Srbije i Republike Turske o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, ono što je veoma bitno to je član 4, po mom mišljenju, koji se odnosi na odbijanje pravne pomoći. Dakle, zamoljena strana može odbiti zahtev za pružanje pravne pomoći u sledećim slučajevima: ako se istraga ili krivični postupak odnose na krivično delo za koje zamoljena strana smatra da je političko krivično delo ili krivično delo povezano sa političkim krivičnim delom, ili isključivo vojno krivično delo koje ne predstavlja krivično delo iz opšteg prava. Dakle, kada su u pitanju tzv. politička krivična dela ili, što bi se nekada reklo onim starim jugoslovenskim krivično-pravnim jezikom, kada su u pitanju verbalni delikti, onda jedna država može da odbije pravnu pomoć u takvoj vrsti krivičnih stvari.
Međutim, ono što je veoma bitno, to je stav 2. ovog člana, da se u smislu ovog ugovora genocid, zločini protiv čovečenosti, ratni zločini i, što je veoma bitno, terorizam i krivična dela za koja su istraga i sudski postupak obavezni za strane ugovornice po multilateralnim međunarodnim ugovorima, neće se smatrati političkim krivičnim delima ili delima povezanim sa političkim krivičnim delima. Dakle, ovo je dobro zato što terorizam, upotreba nasilja, žrtvovanje ljudi, izazivanje materijalne štete ne može da se smatra demokratskim i političkim metodama političke borbe. Dobro je što su ovakva krivična dela izuzeta iz mogućnosti odbijanja da se pruži pravna pomoć u krivičnim stvarima.
Ono što je dobra strana Ugovora između Republike Srbije i Republike Turske o izručenju, to je da je postupak po izručenju, po mom ličnom mišljenju, prilično jednostavan, da je procedura jednostavna i da je procedura takva da će maksimalno da ubrza postupak izručenja. Naime, članom 14. ovog ugovora predviđeno je da se zamolnica sastavlja u pisanoj formi i upućuje od strane ministarstva pravde strane molilje ministru pravde zamoljene strane. Međutim, komunikacija diplomatskim putem ovim nije isključena.
Zašto je ovo bitno? Dakle, Ministarstvo pravde npr. Srbije može direktno da se obrati Ministarstvu pravde Republike Turske i time se postupak maksimalno ubrzava. Nema potrebe da najpre komuniciraju ministarstva koja su zadužena za spoljne poslove, pa da onda oni prenose svoju nadležnost, odnosno da se dalje procedura odvija preko nadležnih resornih ministarstava, nego se komunikacija u ovoj pravnoj stvari odvija direktno između dva nadležna ministarstva, između Ministarstva pravde Srbije i Ministarstva pravde Turske, čime se zaista dobija na brzini, na efikasnosti, na ekonomičnosti postupka. Kada su u pitanju izručenja za ova dela koja su izuzetno teška, koja sam već pomenuo, kao što su genocid, ratni zločini i terorizam, onda ta ekonomičnost i efikasnost u postupanju može da bude izuzetno bitna.
Što se tiče Ugovora između Republike Srbije i Republike Turske o uzajamnoj pravnoj pomoći u građanskim i trgovačkim stvarima, vi ste lepo rekli da je trenutno na snazi Konvencija između Kraljevine Jugoslavije i Republike Turske o uzajamnim odnosima, a po predmetima sudskim, građanskim i trgovačkim, od 3. jula 1934. godine. Dakle, još 1934. godine tadašnja Kraljevina Jugoslavija je prepoznala koliki je značaj ekonomske saradnje sa Turskom. Danas posle više od 80 godina možemo samo da pretpostavimo koliki je značaj te saradnje. Danas mnoge turske kompanije posluju u Srbiji, mnoge turske kompanije su došle u Srbiju zbog politike koju vodi Vlada na čijem se čelu nalazi Aleksandar Vučić i u čijoj Vladi ste vi ministar pravde, zato što je ova Vlada stvorila takav ekonomskim i pravnim ambijent da su svi investitori, pa i investitori iz Turske, sigurni kada je u pitanju njihov kapital. Zbog toga mislim da će ratifikacija ovog ugovora sa modernom Republikom Turskom i te kako doprineti još boljoj ekonomskoj saradnji između Republike Srbije i Republike Turske.
Da ponovimo još jedanput, uprkos određenim stvarima koje nas dele, postoje mnoga polja na kojima možemo da razvijamo saradnju i kada je u pitanju kultura i kada je u pitanju energetika, a naročito kada je u pitanju ekonomija. Dobra ekonomska politika, investicije, otvaranje novih radnih mesta, sigurnost ulaganja, to je vrlo često najbolji mogući lek za brojne političke probleme koji se rešavaju. Nekada se čini jednostavnim da se na političku ranu stavi politička trava, ali Vlada koju vodi Aleksandar Vučić pokazala je da može da se radi i drugačije, da se na ljutu političku ranu stavi jedna dobra i lekovita ekonomska trava i onda ta ekonomska trava mnogo brže zaleči političke rane nego da se na tu ljutu političku ranu stavlja još ljuća politička trava.
Iz svih ovih razloga politička podrška ovim sporazumima što se tiče poslaničke grupe SNS neće izostati. Ja vam čestitam na tome što ste imali odlučnosti, hrabrosti i vizije da još 2013. godine potpišete ova tri međunarodna ugovora sa Republikom Turskom. Nadam se da će ovakvih i sličnih ugovora biti i sa Turskom, ali i sa drugim državama sa kojima se možda u nečemu razlikujemo, ali sigurno da ne postoji nijedna država od koje se baš u svemu razlikujemo. Dakle, uvek postoji neki prostor za saradnju i ovo je dobar signal, ne samo prema Republici Turskoj, ovo je dobar signal prema svim državama u regionu, a pre svega prema svim državama zapadnog Balkana, da se Srbija na neki način, evo i ratifikacijom ova tri međunarodna ugovora, vraća onoj svojoj, vi sigurno dobro znate o čemu govorim, onoj staroj politici Kneza Mihajla, Nikole Pašića, a to je Balkan balkanskim narodima.
Dakle, kada mi balkanski narodi budemo sami, na miru i hladne glave rešavali naše probleme, bez da nam u tome dobre ili manje dobre usluge pruža neko sa strane, ja sam ubeđen da će ceo zapadni Balkan biti region stabilnosti, region saradnje, jedan region u kome će se moći mnogo lepše i sigurnije živeti nego što je to danas slučaj. Iz svih ovih razloga poslanička grupa SNS će u danu za glasanje glasati svim srcem za potvrđivanje ova tri međunarodna ugovora.
Zahvaljujem se, gospođo Gojković.
Ja znam, kao što znaju i ostale kolege narodni poslanici, da moj uvaženi kolega Pavićević voli da od sednice Narodne skupštine pravi pozorišne predstave, ali pošto je pomenuta poslanička grupa SNS na način koji nije primeren, ja sam morao da se javim za reč. Inače se ne bih javljao, zato što nisam glumac i ne razumem se mnogo u pozorište, a u politiku se pomalo razumem.
Gospodin Pavićević je rekao da su ovde maltene ceo dan poslanici SNS pričali o tome kako je dobro da se usvoje ovi sporazumi zbog pravne sigurnosti. Prvo, o ovim sporazumima smo iz Srpske napredne stranke pričali gospođa Irena Aleksić i ja kao ovlašćeni predstavnik. Dakle, nije pričala neka velika grupa narodnih poslanika iz poslaničke grupe Srpske napredne stranke, pa nema potrebe da se sa takvim tonom i sa takvim omalovažavanjem odnosite prema našoj poslaničkoj grupi. Mi iza naših reči stojimo.
Dakle, ovi ugovori će svakako doprineti poboljšanju i pravnih i političkih i ekonomskih odnosa sa Republikom Turskom i sigurno će biti jedan stimulans i turskim investitorima da još više ulažu u Srbiju, kao što su ulagali na kraju krajeva i do sada, bez obzira na to što ova dva predloga zakona koje ste vi pomenuli još uvek stoje u skupštinskoj proceduri. Ali, pravni sistem Republike Srbije je stabilan i Vlada Republike Srbije je napravila takvo okruženje da svako može da bude siguran za svoja ulaganja u našu zemlju i SNS, odnosno poslanička grupa SNS će tu politiku Vlade i nadalje da podržava.
Kada govorite o otvaranju poglavlja, moram da vas podsetim, gospodine Pavićeviću…
Evo završavam.
…. da ste izabrani na izbornoj listi stranke koja je…
Završavam.
… obećavala da će Srbija ući u EU 2004, pa 2007, pa 2012. godine… (Isključen mikrofon.)
Pa, sad to kakav je kvalitet amandmana gospodina Pavićevića i Zorana Živkovića, to smo imali prilike da vidimo, 90% amandmana je „briše se“. Nema tu neke velike pravne i političke mudrosti, ali dobro, to je njihovo pravo, neka rade sa svojim amandmanima šta im je volja.
Ali, ja vas nešto, gospodine Pavićeviću, da obavestim.