Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, pošto je ovo rasprava u načelu reći ću neke opšte stvari o ovom zakonu.
Prvo, čini mi se da se ovde kaže da je to Nacrt zakona o izmenama i dopunama, a meni se čini da je ovo praktično novi zakon nego što su to samo izmene i dopune, ali to može da bude stvar procene, stvar semantike, ali ono o čemu želim da govorim mislim da je suštinsko za ovaj zakon i za položaj izbeglica u ovoj zemlji.
Problem izbeglica u našoj zemlji postoji od 1991. godine, to znači punih 18 godina.
Želim da vas upozorim da je posleratna Jugoslavija, mislim da se zvala Demokratska Federativna Republika Jugoslavija, ovaj problem rešila za oko 10 godina. To znači da mi ovaj problem mnogo duže rešavamo nego što ga je rešavala Jugoslavija koja je izišla posle Drugog svetskog rata, kao neka mera poređenja. Mi imamo jedan zakon, izmene Zakona, koji u samom startu ne čini nešto. Neko će reći da to nije predmet zakona. Jeste!
Kada se pravi zakon, kada se raspravlja, u stvari, šta je u procesu koji traje 18 godina urađeno kako treba, a šta nije urađeno kako treba? Drugim rečima, nekako, imate utisak kada čitate ove izmene i taj zakon da je tek počeo taj proces integracija, a za tih 18 godina su urađene neke dobre stvari, neke loše stvari, neke su pokazale … neko će reći – pa, zato se i menja Zakon. To je pseudo odgovor.
Ne vidim jednu suštinsku procenu šta je dobro, a šta je loše urađeno, ali ono što je moja suštinska primedba, molim da se ozbiljno uzme u obzir, jeste da ministri odgovorni za izbeglice u regionu imaju saglasnost da se ovaj proces privodi kraju.
Meni zaista nije jasno da li se ovaj proces u Srbiji privodi kraju ili se ne privodi. Ako se ne privodi, dve su mogućnosti, u ovom trenutku nisam spreman da se opredelim, prva je: tehnička, materijalna, organizaciona i ekonomsko stanje zemlje – da nismo u stanju da ga dovršimo, a druga, može biti politička, da nekom odgovara da se ovaj proces ipak ne dovede do kraja, da bi mogle ovako dramatične reči, koje su inače tačne, da se ovde ističu, imamo najveći broj izbeglica itd, da se izbeglica po ko zna koji put, nolens-volens, možda neko ne želi namerno, pojavi kao jedan politički teg kada Srbija govori o svom međunarodnom stavu.
Voleo bih da znam da li smo mi kao država nesposobni da rešimo ovaj problem ili nećemo da ga rešimo. I, to nije nimalo jednostavno pitanje, ni naivno pitanje.
Naravno, neko će cinično reći da se sve ovo radi, naravno, ne radi se, zbog pedesetak ljudi u Komesarijatu, ali voleo bih da znam kada se završava ovaj proces i kako država preuzima obavezu, to rade ozbiljne vlasti, kada će, u kom trenutku, ovaj proces da se završi? Ovako izgleda da će večito trajati problem izbeglica u Srbiji.
Sada neka konkretna pitanja. Koja je ciljna grupa, odnosno podgrupa ovog zakona? Da li mi ovde govorimo o 800.000 izbeglica iz najvećeg mehaničkog priliva 1995. godine ili govorimo o 500.000 lica od popisa 2001. godine, ili govorimo o procenjenoj cifri od 200.000 tada, ili o 86.000, koliko ih je danas sa izbegličkim statusom, ili govorimo samo o socijalno ugroženim licima sa izbegličkim statusom, a to je najviše 10%?! I, to je za državu rešivo bez zakona. Za to država ne mora da ima zakon da bi ovaj problem rešila. Voleo bih tačno da se kaže.
Još jedan problem o kojem se u Srbiji ne razmišlja, to je da imamo drugu generaciju izbeglica, generaciju dece. Drugim rečima, toliko traje, ovaj problem, 18 godina, da sada imamo ozbiljnu smenu generacija. Sada imamo drugu generaciju izbeglica – dece. Deca izbeglice se i dalje osećaju kao izbeglice, jer im nije rešen status.
Šta se podrazumeva u Srbiji pod pomoći u integraciji? To je vrlo precizno pitanje, dakle, da se izbeglim licima tačno kaže ako hoće da se integrišu na šta oni mogu da računaju u ovoj zemlji, šta će država za njih da učini, kako da im pomogne da se integrišu. Da li je to krov nad glavom, posao u struci, zapošljavanje njihove dece?
U periodu od 1991. do 1995. godine, da budem precizan, govorim samo o jednom delu izbeglica, naročito iz urbanog dela Hrvatske, oni su dolazili u Srbiju i dobijali tada poslove, vrlo često, jedan manji broj, iz urbanih delova Hrvatske, školovani ljudi, dobijali su poslove i u istim firmama u kojima su radili tamo. Govorim o periodu od 1991. do 1995. godine, kada ih je bilo manje, da li se želi da se ova praksa nastavi ili ne? Dakle, veliki broj izbeglica smatra da tako treba, da oni imaju izvesno pravo da rade u struci, ne samo u struci nego na radnom mestu koje odgovara donekle radnom mestu na kome su radili. Mislim da je to očekivanje i logično, ljudi imaju radno iskustvo, školovani su i sposobni su da rade.
Konačno, šta podrazumeva povratak izbeglica u zemlju porekla? Naravno, pomoć, pomoć Srbije kad to odluči. Da li naša država podstiče i obavezuje izbeglice da se angažuju oko ostvarivanja stečenih imovinskih prava u zemlji porekla? To se pre svega odnosi na Republiku Hrvatsku.
Moram da kažem da veliki broj izbeglica, ne krivim ih za to, ali konstatujem realnost, ne potražuje svoju imovinu. Da li ih država obavezuje da to traže? Da li oni ne sprovode ostavinsku raspravu, ne podnose zahteve za penziju, za obnovu kuća itd. Šta je politika naše zemlje? Da ona podstiče izbeglice da to traže, da ona njih obavezuje da sve to traže, da im pruža pravnu pomoć i pravne savete kako da to ostvare u zemlji u kojoj to žele da postignu? Dakle, sve se traži, a ništa se ne dobija ovde i onda se postavlja pitanje šta je taj povratnički paket?
Moram da kažem da politika koja je bila u medijima snažno popularizovana, tih čuvenih 20 traktora, koliko je meni poznato, tri traktora su samo u funkciji, a koliko znam, oko jednog traktora se vodi spor u Glini, čak sudski spor oko vlasništva nad tim traktorom, meni se čini da nema nikakve logike da se na taj način pomaže povratak izbeglica. Prvo, sama Srbija je siromašna, a izgleda to i nije najbolji put. To jeste samo 20 traktora, nije neki broj, ali ako je ovo put, izgleda da nije dobar, jer po onim podacima koje imam, većina traktora danas i nije u funkciji, govorim o vojvođanskih 20 traktora. Očigledno da to nije dobar put. Prema tome, imamo iskustvo šta ne treba raditi.
Poslednje pitanje, za koje mi se sve izbeglice uvek obraćaju, to je pitanje stambene gradnje. Oko 3.000 stambenih jedinica koje je izgrađeno u Srbiji, u takozvanim izbegličkim naseljima, po nekim procenama četvrtina se ne koristi namenski. Ponavljam, od oko 3.000 četvrtina se ne koristi namenski. Takođe, u Hrvatskoj se donekle ostvaruje pravo ljudi kada se vrate – da im se reši stambeno pitanje. Ljudi tamo dobiju stan, ali zadržavaju ovde.
Postoji li neka obaveza, nemojte samo na papiru obaveza, da oni koji su dobili stanove u zemlji u koju su se vratili, u ovom slučaju Hrvatsku, i ne mora samo Hrvatska, i Bosna i Hercegovina, dakle, da li oni imaju ozbiljnu obavezu da vrate stan koji su dobili ovde? Nažalost, ima mali broj slučajeva, ali nije baš ni tako mali, da koriste oba prava. Nemojte samo formalno pravo da on to mora, prosto, znam slučajeve da to ljudi nisu uradili, dakle, da imaju stan ovde, koji često, ponekada, čak i izdaju.
Drugim rečima, da li je to jedna obaveza i da li država jako mnogo insistira na tome da oni koji su dobili imovinu kad su se vratili, da ovde stambenu jedinicu moraju da vrate?
Konačno, moram da kažem da je u ovom novom Predlogu zakona pozicija komesara jako centralizovana. Samo ću reći da je po ovom novom zakonu pozicija komesara takva, njemu se produžuje mandat na pet godina, dobija status državnog službenika na položaju, samostalno odlučuje o otvaranju i zatvaranju kolektivnih centara, nema obavezu podnošenja izveštaja Vladi, bar ja ne vidim. Izvinite, komesar za izbeglice bi morao da podnese izveštaj i izbegličkim udruženjima, bar onim ozbiljnijim, otvaranje posebnog računa, rešavanje stambenih pitanja izbeglica. To su ogromna ovlašćenja komesara. Koji je razlog da komesar dobije ovako velika ovlašćenja novim zakonom i koja je logika da je to u ovom zakonu urađeno?!
Evo, ovo su neka načelna pitanja i primedbe koje imamo kao poslanička grupa.
I, samo još jedno pitanje, izvinjavam se, zamoljen sam ovo da prenesem, kao ovlašćeni predstavnik, to se, takođe, tiče jučerašnjeg razgovora, imamo jednu kategoriju u Srbiji, navešću bar u jednom slučaju, u gradu Priboju, govorim o ljudima koji nemaju status interno raseljenih lica, neki su u inostranstvu, zapravo, prisilno interno raseljenih lica, kao ljudi sa Kosova. Oni su 1992. godine morali u Prijepolju da napuste svoje domove, Bošnjaci, uglavnom, i nikakva prava ne mogu da ostvare, nemaju status interno raseljenih lica, samo se s Kosova priznaje, a oni faktički jesu interno raseljena lica. Da li postoji mogućnost u nekim konkretnim slučajevima, nekim regionima kao što je Priboj, da se napravi uvid, jedna konkretna analiza, i da se pokaže da neki slučajevi u Srbiji, u nekim delovima, takođe, zaslužuju status interno raseljenih lica, kao što je slučaj Priboja 1992. godine? Hvala lepo.