Gospođo predsednice, gospodine ministre, u svom izlaganju, pošto je predloženo pet zakona, podelio bih jer mislim da imam diferenciran odnos prema njima i rekao bih da se za svaki od njih vezuju različita pitanja.
Što se tiče prvog zakona o javnom zdravlju, on je naravno morao da usledi zbog toga što je u članu 122. stav 2. važećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti i rečeno da će se utvrditi postupak i uslovi sprovođenja javnog zdravlja i urediti posebnim zakonom. To je obećano i to je, ako mogu da kažem, zakonska obaveza.
Međutim, moj problem je u tome što bih voleo da znam šta je koncepcija zakona o javnom zdravlju. Ako je to zakon koji proističe iz dva već donesena zakona, koji su osnovni zakoni, to su decembra 2005. godine Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju, ako je proisteklo iz te obaveze, onda zaista ne mogu drugačije da vidim ovaj zakon nego kao niz opštih mesta koji nemaju neku posebnu obavezujuću vrednost. Navešću neke primere u tom slučaju i zaista ne vidim smisao ovog zakona.
Ako je smisao tog zakona, ono što bih voleo da vi mislite kao ja, da je to u stvari osnovni zakon, jer on u stvari definiše javno zdravlje, onda tu imamo problem da su ova dva prethodna zakona, o zdravstvenoj zaštiti i o zdravstvenom osiguranju, praktično već postavili osnove sistema, tako da imamo problem da donosimo sistemski ili osnovni zakon, pošto su već dva zakona definisala taj sistem.
To je sad šta je, tu je, ali zakon o javnom zdravlju je prepun opštih mesta. Navešću samo nekoliko primera. Nemam neku posebnu primedbu da je to netačno ili nekorektno, to uopšte ne govorim, samo kažem da je vrlo teško pogoditi kako dalje možemo da idemo sa ovakvim definicijama.
Na primer, član 17. koji treba da reguliše jačanje kapaciteta zdravstvenih ustanova koje obavljaju delatnosti u oblasti javnog zdravlja i ostalih učesnika u javnom zdravlju, kaže da se „obezbeđuju sredstva za izgradnju i opremanje zdravstvenih ustanova koje obavljaju delatnosti u oblasti javnog zdravlja, i to u pogledu medicinske i nemedicinske opreme, prevoznih sredstava, opremanje u oblasti integrisanog informacionog sistema, uslovi u pogledu stručnih kadrova, kao i sredstva za druge obaveze utvrđene zakonom“.
Međutim, ipak bih očekivao da zakon nešto preciznije kaže, ko to obezbeđuje sredstva, na koji način, za koje obaveze, za koje programe. Naravno, reći ćete da je ovo jedna opšta odredba, ali je previše opšta da bi imala neki značajniji, obavezujući značaj za one koji su za to odgovorni.
U članu 20. kada se kaže, takođe neodređeno, finansiranje javnog zdravlja, on je inače preuzet bukvalno iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti, član 159. tog zakona, i predstavlja vrlo opštu odredbu o načinu sticanja sredstava za rad svih zdravstvenih ustanova, te je kao takva nedovoljna i nepotrebna.
Ovde bi verovatno trebalo reći šta se obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, šta iz pokrajine, šta iz lokalnih budžeta, za koje namene, za koje programe, za koje usluge.
Ako je zakon, napominjem još jednom, tako opšteg karaktera, onda on nema neku praktičnu vrednost i onda se postavlja pitanja šta će nam takav zakon, sem što je on jedna preuzeta obaveza. Voleo bih da možda ovde unesemo nešto što se inače izbegava, da se definiše kako se obezbeđuje zdravstveni budžet, na koji način se formira, u kojim granicama se može kretati i nešto slično.
Da još jednom dopunim, u članu 25, što je inače standardna formulacija u mnogim zakonima, u tom smislu to nije različito, kaže se da će se „podzakonski akti za sprovođenje ovog zakona doneti u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona“. Izvinjavam se, tu je trebalo reći koji su to podzakonski akti, samo pobrojati one akte jer onda ima smisao takav član, inače reći samo „doneće se akti“ to je krajnje neodređeno, ne znamo koji su akti, na koje se precizno misli i slično.
Na kraju, završavam sa time, nisam želeo, to je već ovde pomenuto, već sama definicija javnog zdravlja je preuzeta u celini iz jedne definicije iz prethodnog Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Kada sam počeo da čitam taj predlog zakona imao sam problem da je to već jednom rečeno i da se ovde to samo u nekim širim formulacijama ponavlja, tako da za mene ostaje problem šta ćemo sa ovim zakonom. Zaista ne vidim neku praktičnu vrednost ovog zakona. S tog stanovišta moram da kažem da naša poslanička grupa neće glasati za ovaj zakon, jer ne vidi njegov smisao.
Što se tiče zakon o transfuziološkoj delatnosti, o transplantaciji organa i transplantaciji ćelija i tkiva, smatramo da je Ministarstvo dobro postupilo što je ove zakone podnelo. Mislimo da je to opravdano. Mislimo da je bila potreba da se to donese. Mislimo da je to jedna oblast koja kod nas nije bila zakonski regulisana. To znaju čak i naši građani, čak se u medijima o tome govorilo.
Sada prvi put imamo zakonski okvir za jednu vrlo važnu delatnost koja se mnogo tiče zdravlja građana Srbije i u tom smislu podržavamo ono što je Ministarstvo predložilo, njegovu inicijativu i podržavamo predložene tekstove zakona.
Moje pitanje gospodinu ministru ili nekome iz Ministarstva ko želi da odgovori, ovde se predlaže ta uprava za biomedicinu i sada se tu postavlja načelno pitanje koje nama nije sasvim jasna. Ta uprava za biomedicinu se drži u organu državne uprave, odnosno Ministarstvu i ima dosta široka ovlašćenja.
Neka evropska tendencija, ako smo to dobro protumačili, da te institucije ipak budu relativno nezavisne, upravo zbog toga što one su još jedna vrsta institucije koja zastupa interese građana, interese javnog zdravlja itd, a ovde ona na neki način svoje mesto nalazi upravo u samom Ministarstvu, u državnoj upravi i praktično na neki način je, možemo o tome raspravljati, pod njegovom kontrolom.
Nama se učinilo upravo zbog važnosti ovih pitanja da bi možda bilo dobro da je drugačije postavljena pozicija te uprave. Ne radi se o toj upravi kako je ona definisana, definisana je dosta široko i sasvim je bilo potrebno tako je definisati, korektna je definicija,nego mesto na kojem se nalazi, koji je njen status u odnosu na Ministarstvo, u odnosu na društvo itd.
Konačno, u ovom opštem delu, ovaj peti zakon koji je predložen o vantelesnoj oplodnji, čini nam se, lično meni je žao da predlagač nije otišao korak dalje i anticipirao sve ono što će se u našem društvu dešavati u najskorije vreme. Mislim da je ministar Milosavljević u uvodnom izlaganju rekao da je ovo stavljeno isključivo u kontekst lečenja neplodnosti, ali se tu otvaraju naravno i neka šira, krupnija pitanja.
Ovde je takođe rečeno da je stanovište struke, pretpostavljam iz nekih javnih debata, da ne treba to pitanje otvarati, ali u međuvremenu je donesen zakon protiv diskriminacije, doneseni su možda i neki drugi podzakonski akti i čini mi se da je ovde trebalo biti mnogo fleksibilniji, da ne potežem argument, koji će verovatno potegnuti moje kolege iz drugih poslaničkih grupa i nizak natalitet u Srbiji, ali ne kao osnovna prava žene, odnosno ljudska prava, ovde se ipak održava jedan paternalistički stav u odnosu na ženu, da neko drugi može da odlučuje o tome da li ona želi da rodi neko dete, ne želi, pod kojim uslovima rađa, mislim da na to društvo nema prava.
Odmah ću reći svoj veoma jasan stav, smatram da je žena suverena u toj vrsti odlučivanja i da ne može niko njoj da određuje takve stvari. To je njena suverenost. Žao mi je što ovaj zakon, protiv koga nismo, nije napravio taj korak dalje i regulisao tu oblast onako kako će ona izgledati. To jeste u ovom trenutku jedna velika tema, u vrlo organizovanim društvima sa vrlo razvijenom medicinom se vodi ta rasprava, potpuno sam svestan toga.
Ali, mi smo izabrali jedan bezbedniji put da kažemo da ovo reguliše, i ispravno je što je predloženo, zakon je u redu, ali reguliše isključivo probleme neplodnosti. Tako je bezazleno ova stvar regulisana, ali ona mora biti definisana na način kako je definisana, a to je da li neko želi putem veštačke oplodnje ili na neki drugi način da rodi dete.
Zašto bi se to stavljalo u kontekst braka i sličnih stvari? Zašto bismo mi ograničavali ženu u tom pogledu, pošto, ako je to tema, možemo i o tome raspravljati, smatram da bi se onda ugrozila i neka možda fundamentalnija prava nego što je ovo.
Još jedanput, ne vidimo potrebu za ovakvim zakonom o javnom zdravlju. Iskreno govoreći, predlažemo da se povuče.
Zaključili smo, posle jedne dosta pažljive analize, da davanje amandmana neće mnogo pomoći. Formalno smo dali neka dva amandmana samo da bi još jednom ilustrovali neke potpuno neodređene članove tog zakona.
Što se tiče zakona o transfuziološkoj delatnosti i posebno transplantacija organa, transplantacija ćelija i tkiva smatramo da je to opravdana to inicijativa, da je formulisan zakon kakav jeste u redu. Jedino nam je žao što je uprava postavljena na način kako je postavljena. Otvaramo pitanje zašto je tako postavljena. Voleli bi da čujemo obrazloženje.
Što se tiče ovoga o vantelesnoj oplodnji, podržaćemo pošto je to prva zakonska regulativa te oblasti. Ne možemo biti protiv toga da se zakonski reguliše, ali nam je na neki način malo žao što se tu nije pokazala, ipak je ovo neka Vlada koja, kako bih rekao, vodi brže i demokratski, barem po svojoj deklarativnoj poziciji, ne dovodim u sumnju, želi da brže vodi našu zemlju, da je menja. Mislim da moramo da otvorimo to pitanje.
Kod nas ima mnogo školovanih ljudi, oni putuju po svetu, čitaju, gledaju u medijima i znaju da se ovo drugačije reguliše. Da bude stvar zanimljiva, glavni protivnici ovoga se u stvari često nalaze u najkonzervativnijim i crkvenim krugovima. Oni su u stvari oni koji ovo ograničavaju, ne unutar samih društava, i unutar, ako mogu da kažem, zdravstvenog sistema zdravstvenih radnika, pa ako hoćete i čitave javnosti. U ovom trenutku, na sreću, to u Srbiji nemamo.
Tek sada kada se ovo bude donelo otvoriće se ova dilema i ne sumnjam da će kod nas mnogo konzervativaca biti protiv toga, ali treba biti na strani onih koji vode društvo napred, a ne onih koji žele da ga okamene, zaustave i onih koji neprekidno određuju ženi može li da rodi, kada može da rodi, pod kojim uslovima može da rodi.
I dalje smatram da je to debata koja definiše konzervativce i liberale ili progresivne ljude u jednom društvu, odnosno da li ste na strani žene, ili ste, kako se to kaže u konzervativnim krugovima, na strani ploda tj. da vi određujete njegovu sudbinu, a ne žena suvereno.
Još jedanput, za prvi zakon imamo skepsu i ne vidimo neku njegovu potrebu sem zakonske obaveze koja je ovde ispunjena, ali puno opštih mesta nije određeno i ne vidimo im svrhu. Što se tiče ova četiri zakona, uz određene popravke, amandmane, posebno petog zakona, bili bismo spremni da to podržimo.