Lično, uvažavam ove napore i ideju da se ovo prihvati. Kao mama jednog osamnaestogodišnjaka, poznajem tokove kuda se deca danas kreću. Mislim da smo ovde na pola rešenja, da treba da razmišljamo o tome ne da naoružavamo našu decu, da tamo gde ih šaljemo, treba da ih pitamo da li tamo treba da idu, treba sebe da pitamo gde su nam deca, treba sa njima da razgovaramo od njihovog rođenja, pa onda možda negde neće biti problem da li moje dete bez određenog naoružanja ili sredstva za bezbednost treba da izađe iz kuće. To je ona poruka da kroz sva polja radimo sa mladima, i kroz obrazovanje, i kroz medije, i kroz forsiranje i idola, pa i kroz nas političare, slanjem svakodnevnih poruka, da zaista sa mladima danas treba maksimalno raditi. Ovo je možda samo pola koraka, ukoliko bude više prednosti nego štete, jer kažem ne znam koliko su sigurni u to da li će povući pravi potez. Dopala mi se sugestija kolege Girića da nismo sigurni da li će to ostati u rukama tog tinejdžera ili će dati iz neke šale svom drugu. U svakom slučaju, razumem vaš potez, ali ostaje da budemo oprezni.

Hvala. Samo kratko.
Ovo je takođe jedan od kompromisa kao što je rekao ministar koji smo napravili i na Odboru za odbranu i unutrašnje poslove predložili da ova forma uz ovaj dodatak, dakle gospodin Šutanovac je predložio zajedno sa grupom poslanika da to bude prijavljivanje odmah, mi smo dodali, odnosno u naredna 24 sata, jer morate, priznati da mi svi ne pazimo svakog trena gde je naše oružje, za one koji imaju. Ali, ostavili smo ta 24 sata kao još dodatnu mogućnost, kao što je ministar pojasnio.
Meni je samo žao što niko od vas nije bio jutros na Odboru za odbranu i unutrašnje poslove gde smo razmatrali amandmane i gde smo takođe precizirali sve ovo, pa bi onda i rasprava tekla mnogo lakše. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Uvaženi ministre, saradnici iz MUP-a, dame i gospodo kolege poslanici, ovo je jedan od onih dana kada sam zaista ponosna što sam u srpskom parlamentu i ona rasprava i argumenti koji se mogu čuti danas, a i ponašanje svih poslanika u raspravi, zaista treba da raduju građane Srbije, jer ovo je primer jednog praktičnog, ozbiljnog i zaista konkretnog rada u srpskom parlamentu i ovo je način na koji treba da popravljamo standard života u Srbiji, naše normative i naravno ono što jeste naša uloga pored donošenja zakona, a to je da kontrolišemo, odnosno sprovodimo nadzor nad donetim predlozima zakona.
Današnju diskusiju bi započela jednom, recimo, formacijom 221. Želela bih da građani pre svega iz ove rasprave zapamte da ovaj Predlog zakona o oružju i municiji, koji je danas prvi na dnevnom redu, govoriću i o ostalima, donosi dva cilja, odnosno pomaže realizaciji dva vrlo važna cilja, a to je kontrola poseda i prometa oružja, time će značajno biti sprečene zloupotrebe i svakako popravljena bezbednost građana u Srbiji. Drugi cilj je da se legalnim i savesnim vlasnicima oružja zaista omogući nesmetano posedovanje i korišćenje u dozvoljene svrhe. Tu pre svega mislim na sportska društva, na kolekcionare, na lovačka društva, na sve one ljude koji zaista oružje koriste na krajnje legalan način gde ne postoji mogućnost zloupotrebe. Dakle, to je bila ta prva dvojka.
Druga dvojka su dva nova uslova za dobijanje dozvole za posedovanje oružja, a to je zdravstvena sposobnost i opravdan razlog za posedovanje dozvole za nošenje, odnosno držanje oružja.
Poslednja jedinica iz onoga 221 je da je ovo sasvim novi Predlog zakona. Zašto smo se odlučili za novi Predlog zakona, odnosno zašto se predlagač odlučio za sasvim novi Predlog zakona a ne za izmene i dopune postojećih? Razlog je u sledećem, preispitana su sva postojeća normativna rešenja koja uređuju ovu oblast i utvrđeno je da se ona značajno razlikuju od onih koja propisuju evropske direktive, odnosno zbog svega toga se i pristupilo izradi potpuno novog teksta zakona, a ne izmene i dopune postojećeg, a u skladu sa tim ciljem da na svim nivoima u zemlji zaista definišemo aspekte kontrole oružja, delova oružja i municije. U skladu sa tom našom namerom da definišemo, omogućimo sve aspekte te kontrole oružja mi smo pristupili programu UN za sprečavanje, suzbijanje i iskorenjivanje trgovine oružjem, kao i Protokolu UN o vatrenom oružju i to je stvorilo i određene međunarodne obaveze Srbiji u pogledu sprovođenja mera kontrole vatrenog oružja.
Dakle, to je još jedan od razloga zbog čega smo pristupili izradi sasvim novog zakona o oružju.
Takođe bih ponovila ono što se danas moglo ćuti više puta, jer to jeste zabrinjavajući podatak, da u Srbiji se procenjuje da ima između 200.000 i 900.000 komada oružja, jer je to jedna brojka koja zaista uznemiruje, a posebno ako pretpostavimo koje vrste nasilja krivičnih dela mogu da proizvedu.
Lako je objasniti zbog čega je to ratno okruženje koje se dešavalo. Bilo je vrlo lako doći do nelegalnog oružja i time smo napravili jednu atmosferu opšte nesigurnosti, baš zbog tog oružja koje je tako lako dostupno. Istovremeno, pored nelegalnog oružja nije proveravana ni zdravstvena sposobnost onih koji rukuju ili poseduju oružje. Zbog toga smo bili svedoci mnogih tragičnih događaja u našoj zemlji.
Na kraju, prethodni zakon je donet 1992. godine, dakle preko 20 godina se primenjuje, i bilo je neophodno napraviti ove izmene, posebno ako imamo u vidu i evropske direktive i naš proces gde usklađujemo zakon sa regulativom Evropske unije.
Dakle, kada smo govorili o pooštravanju uslova za posedovanje oružja, rekoh da su predviđena dva sasvim nova - zdravstvena sposobnost i opravdan razlog za posedovanje oružja. Utvrđivanje zdravstvene sposobnosti ranije je postojalo kao mogućnost samo prilikom nabavljanja oružja, ne ako ga neko već i poseduje. Sada je sasvim drugačije i biće utvrđivana na pet godina, ali pošto danas već pričamo o različitim izmenama zakona, nismo za sada razgovarali, ali ja lično mislim, možda će se sa mnom složiti da je pet godina suviše dug period da ne može da se desi nešto, ili što bismo rekli, da kvrcne u glavi određenog čoveka i da to što poseduje oružje može nekoga skupo da košta. O svemu tome možemo da razgovaramo.
Kada sam govorila o onoj dobroj atmosferi danas u srpskom parlamentu, mogli ste da vidite i da je ministar prihvatio mnoge amandmane i da ćemo o tome i još uvek razgovarati, ali ću podsetiti i da za ovaj i za ostale zakone koji su danas na dnevnom redu je obavljena javna rasprava u kojoj je izuzetno aktivno učestvovala i javnost, stručna javnost i građani Srbije. Primedbe i sugestije su uvažene, brojne primedbe i sugestije stizale su i poslanicima i članovima Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, koji je nadležan za ovaj zakon, tako da se zaista trudilo da izađemo maksimalno u susret svima koji se ovim bave i ovaj zakon će u mnogome uticati i na njihov život. Mislim da je ovo jedan od retkih zakona gde smo postigli ovakvu vrstu saglasnosti, a samo zahvaljujući jednom tolerantnom, konkretnom radu i želji da se unapredi ovaj Predlog zakona.
Ja bih zaista volela da ovo bude način rada u srpskom parlamentu i da se svi trudimo da na najbolji mogući način unapredimo zakone, a ne izvrdavamo uz mogućnosti koje nam daje Poslovnik i, naravno, uz maksimalnu kreativnost srpskih poslanika u koju smo se mnogi uverili, pa da negde raspravu skrećemo u sasvim pogrešnom smeru.
Još nekoliko stvari o Zakonu o oružju, a onda ću preći i na ostale zakone. Za mene je bilo jako zanimljivo da je policiji ostavljena mogućnost da po diskrecionoj oceni se zabrani posedovanje oružja, kada se osnovano proceni da bi vlasnik mogao da ga zloupotrebi. Zakon je ovde predvideo i strožije kažnjavanje za zloupotrebe i nesavestan odnos prema oružju, pooštrena je kaznena politika, tako što su za svako propuštanje radnji koje su predviđene odredbama ovog zakona propisane prekršajne kazne uz mogućnost izricanja zaštitne mere oduzimanja oružja i municije. Sužena je i mogućnost davanja oružja na poslugu, u odnosu na ranije rešenje, time što se traži da vlasnik oružja bude prisutan tokom trajanja posluge. Ukupno gledano, ovim Nacrtom je povećana odgovornost vlasnika za oružje koja poseduju.
Zanimljivo je da, kada sam govorila o onom drugom cilju ovog zakona, a to je da oni legalni i savesni vlasnici oružja zaista mogu nesmetano da koriste i da poseduju svoje oružje, taj cilj je ostvaren time što je, uslovno rečeno, povlašćen status dat registrovanim sportskim strelcima i kolekcionarima, koji su se u praksi zaista pokazali kao najsavesniji među vlasnicima oružja. Ovo se ogleda i u oslobađanju od obuke za rukovanje oružjem i davanju mogućnosti spravljanja municije članovima streljačkih i lovačkih organizacija. Propisani su olakšani uslovi za nabavku oružja i municije kolekcionarima, a to će istovremeno smanjiti neke administrativne procedure koje postoje za ovu kategoriju vlasnika oružja.
Dakle, važna novina je i kolekcionarska dozvola. Ona nije vremenski ograničena, omogućava nabavku više komada oružja. Time će se takođe uprostiti procedure nabavke oružja lovcima, sportskim strelcima i sličnim kategorijama lica, a tu se rasterećuju i postupajući državni organi, o tome smo i razgovarali, gde ćemo zapravo doći do manjeg broja zahteva za nabavku oružja.
Imamo jednu novu klasu oružja, zove se „onesposobljeno oružje“. Omogućava građanima da, uz prijavu nadležnom organu, drže određene komade oružja, koje za njih imaju afekcionu vrednost, bez obaveze ispunjenja uslova za pribavljanje dozvole, odnosno izdavanje oružnog lista.
Ono što takođe može biti zanimljivo za strance u našoj državi, omogućeno je ovim zakonom strancima koji u Srbiji nemaju stalno nastanjenje da nabavljaju oružje iz kategorije B i C, na osnovu odobrenja za nabavljanje i iznošenje oružja, a propisan je i način nabavljanja oružja pripadnika diplomatsko-konzularnih predstavnika i stranaca kojima je odobren privremeni boravak u našoj zemlji.
Ovo je jako zanimljivo, sa stanovišta diplomatije, odnosno različitih poseta našoj zemlji, različitih političara, funkcionera, uglednih ličnosti jer, kao što možemo videti, danas i neka poseta najdobronamernija može kroz različite kanale da dobije pogrešan kontekst i da neka sitnica umanji značaj.
Htela bih da još samo kažem par stvari o akcijama legalizacije i predaje jer se pokazalo da su legalizacije najefikasnija mera smanjenja količine oružja. Mogli smo čuti da je od 1992. godine do danas sprovedeno pet postupaka legalizacije ilegalnog oružja. Poslednja je bila 2007. godine, tada je rečeno - oko 8,5 hiljada komada oružja je predato. Godine 2003. predato je čak 47.852 komada oružja. Zbog čega govorim 8,5 i skoro 48 hiljada komada je u tim legalizacijama predato? Mogli smo takođe danas čuti, a želim da to ponovim, da tokom godine policija otkrije između hiljadu i hiljadu i po komada oružja u ilegalnom posedu, što znači da tom jednom legalizacijom postignemo mnogo veći efekat na smanjenje broja oružja u ilegalnom posedu nego za pet godina policijskog rada. Iako je kolega koji je prethodno govorio rekao da to nije nešto čime treba da se hvalimo, ne treba da gledamo sa te strane, sa tog aspekta. Treba da gledamo ono što će zaista popraviti bezbednost građana, a to je da ilegalno oružje bude predato, a radićemo istovremeno kroz sve kanale, i aktivnost policije na terenu koja će raditi na zapleni ilegalnog oružja i aktivnosti povremenih legalizacija.
Apsolutno podržavam predlog u ovom zakonu da treba da bude povremenih legalizacija i da to što neko razmišlja da će u nekih, neću sad predati, predaću u narednih godinu ili dve, taj čovek treba da razmisli da ukoliko bude, kao što je i ministar napomenuo, zateknut do sledeće legalizacije sa ilegalnim oružjem u svom posedu, biće izuzetno strogo kažnjen.
Kada govorimo o Zakonu o oružju i municiji, ima mnogo novina. To što smo svi danas „za“ u srpskom parlamentu i što je uključena stručna javnost, udruženja sportska, lovačka, kolekcionari, nam daje za pravo da zatražimo da svi apsolutno podrže ovaj Predlog zakona.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti od požara, moglo se čuti mnogo stvari, mnogo pametnih stvari danas. Još jednom, ponosna sam jer jedna inicijativa koja je imala jedan tragičan povod je stigla u formi zakonskog rešenja i tu je učinjen tek prvi korak. Ono što smo sada sročili u ovaj zakon i što će znatno obezbediti bezbednost građana u ovoj oblasti, kada je zaštita od požara u pitanju, je samo prvi korak. Sledeća faza je kontrola, nadzor nad sprovođenjem, koliko se zaista ovaj zakon sprovodi. Tu ćemo opet morati svi zajedno da radimo, i mi u parlamentu, kroz nadležne odbore, a i nadležne institucije u Srbiji.
Još jednom, ono na čemu ja uvek insistiram, da samo mi ovde poslanici u parlamentu, kada dobijemo određeni zakon, samo smo jedna u nizu alki na lancu koji donosi rešenje. Neophodno je, ne samo mi ovde, da radimo i da kasnije sprovodimo kontrolu. Mi to moramo raditi zajedno sa javnošću, sa građanima, da dobijamo inpute, inicijative iz javnosti, a nakon toga da uz pomoć i nevladinih organizacija i stručne javnosti pa i medija, zajedno dođemo do dobrog rešenja i, ponavljam, ponovo kontrolišemo da li se to rešenje sprovodi. Samo u tom jednom zatvorenom krugu, mi ćemo zaista moći da popravimo standard života u Srbiji.
Govoriću vrlo kratko o sporazumima koji su danas na dnevnom redu. Žao mi je što, zbog važnosti prva dva zakona, smo malo čuli o ovim sporazumima koji su izuzetno značajni, korisni i za praktični život stanovništva koje u pograničnom području između Srbije i Rumunije, kada govorimo o sporazumima kojim smo otvorili nove granične prelaze. Ja ću samo još jednom ponoviti, to su granični prelazi „Jaša Tomić – Fenj“ na srpsko-rumunskoj granici, zatim „Vrbica – Valkanj“, takođe ista teritorija, i „Nakovo – Lunga“, takođe na srpsko-rumunskoj državnoj granici.
Zaboravaljamo da nas negde očekuje usklađivanje sa regulativom EU i negde na svakom koraku, čini mi se da svi naši zakoni možda ne prate sva ta buduća dešavanja. Ovi sporazumi, ovi predlozi zakona nisu takvi. Ovim se zaista išlo u skladu sa evropskom regulativom, oni i promovišu što veći broj otvaranja graničnih prelaza, kako bi omogućili što brži i što praktičniji promet robe i ljudi u okviru EU zone.
Memorandum o razumevanju o institucionalnom okviru inicijative za prevenciju i spremnost u slučaju katastrofa za region Jugoistočne Evrope i sporazum sa Mađarskom o uzajamnoj pomoći u slučaju katastrofa, možda rogobatno zvuči ali je veoma, veoma značajno posebno kada se setimo onih prirodnih nepogoda koje su nas zadesile u prethodnom periodu. Čini mi se da smo svi pomalo zaboravili i okrenuli se nekim drugim svakodnevnim dešavanjima, ali upravo u svetlu one kontrole donošenja, praćenja zakona, koliko se ti zakoni zaista i sprovode, Odbor za odbranu i unutrašnje poslove će u junu ove godine imati sastanak zemalja Jugoistočne Evrope, gde ćemo zapravo govoriti o tome šta smo godinu dana posle poplava učinili u našim zemljama, dakle, u regionu Jugoistočne Evrope.
Gospodin Marić je dosta pomogao u pripremi tog skupa i svakako će biti jedan od važnih govornika na tom skupu, a ovi sporazumi mogu da doprinesu tome da kažu da je to nešto što smo uradili u prethodnom periodu. Naravno, spominjem gospodina Marića, jer je on neko ko se najčešće spominje kada su vanredne situacije u pitanju, ali nam je neophodna pomoć i MUP celokupnog i Ministarstva odbrane i ostalih nadležnih ministarstava zaštite životne sredine, odnosno poljoprivrede.
Moraćemo svi zajedno da radimo jer je način ponašanja ljudi na planeti zemlji, i ovim završavam, udaljila sam se od zakona, u mnogome unazadio stanje prirode. Mislim da, ukoliko zaista se dobro ne zapitamo šta smo uradili godinu dana posle ovih poplava, i tu bih takođe pozvala medije, da nas strogo kontrolišu, šta je to što smo uradili da nas ponovo ne bi zadesilo slično. Ako nismo mnogo toga uradili, hajde da budemo brži, hajde da napravimo još bolje akcione planove. Hvala vam.
Glasaćete za ove zakone, vidim po današnjoj diskusiji.

Hvala.

Kao i amandman koji su podnele koleginice Aleksandra Tomić, Dubravka Filipovski i Stefana Miladinović, i ovaj je vrlo sličan tome, samo što smo se obratili Ministarstvu poljoprivrede i tražili da u okviru mera ruralnog razvoja u okviru podsticaja takođe uvedemo pri podeli tih sredstava princip rodne ravnopravnosti. To je zaista novina, kao i u ovom prethodnom amandmanu, kao i u amandmanu za Zakon o budžetskom sistemu, ono što je ministar i podržao i mislim da smo negde na dobrom putu, iako su odbijena sva četiri amandmana, da zaista na sledećem budžetu i planiranju i usvajanju sledećeg budžeta napravimo veliki pomak, ali je na nama da u narednoj godini svi zajedno radimo.

Ja ću sada zamoliti ministarku Bogosavljević, koja je zaista u prethodnom mandatu kao jedan od nas i kao jedna od članica Ženske parlamentarne mreže učestvovala u ovakvim sličnim amandmanima prethodne godine, da obrazloži i kaže šta je to što može da uradi u okviru svog ministarstva, a to se pre svega odnosi na donošenje pravilnika prema kome će se i deliti sredstva za mere ruralnog razvoja.

Negde smo u neformalnim konsultacijama postigle neki načelan dogovor da bi poslanice trebalo svakako da učestvuju u pripremi tog pravilnika, barem da budemo konsultovani, a naravno i udruženja različitih poljoprivrednica, same poljoprivrednice i preduzetnice u okviru ruralnog razvoja.

Želim da se zahvalim ne samo svim poslanicama Ženske parlamentarne mreže, nas je 84, već posebno predsedniku Odbora za poljoprivredu gospodinu Marijanu Rističeviću, koji je mnogo pomogao i u pripremi ovog i sličnih amandmana i koji nam daje nesebičnu podršku i na terenu i ovde u parlamentu da zaista pomognemo da taj princip rodne ravnopravnosti se uvede u planiranje srpskog budžeta i da postane svakodnevica.

Ono što mene jako raduje je da ministar Vujović, kao neko ko je bio i deo svetskih ekonomija i pratio te trendove, bez ikakvih problema rekao da zaista ta rodna dimenzija treba da bude nešto što je zastupljeno i u srpskom budžetu.

Hvala vam još jednom na podršci i stručnoj javnosti koja je pratila ovu našu diskusiju. Mi ne smemo da odustanemo sve dok ne budemo imali prvi budžet sa tom rodnom dimenzijom, a u međuvremenu radimo svi zajedno. Kao što je rekao Meho Omerović, već u naredna tri meseca bi morali da pitamo da li smo napravili prve korake. Hvala.

Uvažena predsednice, drage kolege poslanici, što bi rekao kolega Pavićević – dragi gosti, predstavnici institucije povodom čijeg izveštaja i usvajamo i razmatramo zaključke tri skupštinska odbora, kao i uvek kada je tema ljudskih prava na dnevnom redu u parlamentu nema mnogo poslanika u plenumu. Gotovo da već prepoznajemo poslanike koji isključivo govor o toj temi i to vrlo strasno, vrlo uporno, ponavljajući gotovo iste rečenice u svojim govorima bez obzira kojoj stranci pripadaju. To jeste taj kvalitet Skupštine Srbije u diskusiji poslanika Skupštine Srbije koji treba naglasiti.
Veoma je važno da smo svi apsolutno jednoglasni kada treba da odbranimo već postojeći stepen prava, kada smo jednoglasni u tome da ne treba smanjivati već jednom osvojeni stepen ljudskih prava i to jeste jedna velika vrednost u srpskom parlamentu. Time treba da se dičimo.
Ono što je veoma važno kada razmatramo zaključke i to želim da kažem i javnosti i gledaocima koji prate ovaj prenos, danas ne razmatramo izveštaj Zaštitnika građana povodom ovog mehanizma za zaštitu od torture. Danas razmatramo i diskutujemo o zaključcima tri skupštinska odbora, Odbor za prava deteta, Odbor za ljudska i manjinska prava i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Ova tri odbora su nadležna za ovu oblast ljudskih prava odnosno ta tri odbora treba kroz svoje zaključke da pomognu da se u okviru nadležnih ministarstava sprovede ono što su preporuke Zaštitnika građana u ovom izveštaju. Mogli ste čuti u izlaganjima mojih kolega i to ću ponoviti zato što je veoma važno i ne čuje se često u našoj javnosti, mediji ne poklanjaju tome dovoljno pažnje, da u Republici Srbiji danas ne postoji tortura kao organizovana i podsticajna pojava. Postoje pojedinačni slučajevi i ono što treba da nas zabrinjava je - koje nadležni organi tolerišu.
Jesu sporadični slučajevi, jesu usamljeni slučajevi, ali moramo da priznamo i što pre priznamo, pre ćemo pristupiti rešavanju problema da zaista postoje usamljeni slučajevi koje treba sasvim da izbacimo iz naše sistema funkcionisanja. Ono što se vidi u zaključcima sva tri odbora, gde se sugeriše i Ministarstvu pravde i Ministarstvu unutrašnjih poslova, da u okviru institucija, sektora koji oni pokrivaju koriguju svoj rad.
Pročitaću vam još jedan deo iz uvodne reči Zaštitnika građana, Saše Jankovića, koji mi se učinio veoma značajnim da čuje javnost. To je da ovaj izveštaj nudi jasan i dostupan pravac prema društvu, bez torture kao idealno cilju. Ali, ipak taj idealni cilj nije nešto što je nedostižno. U ovom izveštaju su data rešenja, odnosno koraci koje treba da učinimo idući ka tom idealu.
Ono što je važno, ti koraci nisu ni skupi, niti suviše komplikovani, u najvećem broju preporuka radi se o dobroj volji ili o nedovoljnoj posvećenosti određenom problemu. To je ono na čemu treba da radimo, da samo u okviru institucije tih sektora koji se bave ovim problemima, koji mogu otkloniti ove zamerke i realizovati preporuke koje je dato Zaštitnik, da samo na tom polju više insistiramo i da radimo.
Ono što je pohvalno jeste da sprovodeći i praveći ovaj izveštaj obavljeno je 77 poseta mestima gde se nalaze lica lišena slobode i na osnovu tih utvrđenih nepravilnosti u radu nadležnim organima su upućene 263 preporuke.
U odnosu na broj lica koja su lišena slobode, u odnosu na procese koji se dešavaju u našoj zemlji, sudski procesi na pritvorena lica, ovo iako je veliko, broj 263, možemo, čini mi se, na ukupnu sumu svesti na taj mali broj slučajeva koji su zabeleženi, a koji mogu da liče na torturu.
Ostaje da te preporuke i njihovu realizaciju učinimo što brže, bez izgovora, bez izuzetaka radi žrtava torture, ali i dostojanstva svih nas. I ovo želim da istaknem, tamo gde je jedno ljudsko biće izloženo nečovečnom postupanju ničije dostojanstvo ne može da bude potpuno. To jeste i suština našeg rada u parlamentu. Nije dovoljno da samo jedan deo društva ili samo određeni broj pojedinaca dobro živi na dostojanstven način, o tome je govorila i koleginica Čomić i ostali govornici tokom današnjeg dana.
Važno je da bez obzira na taj naš moralni kod, na tu netrpeljivost i negde možda u tradicionalnom našem vaspitanju koje imamo prema licima koja su lišena slobode, da su učinili nešto loše, da treba da budu odstranjeni iz društva, ne možemo gledati tako na crno beli način. Apsolutno je da svima njima koji su u jednom trenutku lišeni slobode, bez obzira da li traje sudski proces, da li su u pritvoru ili su na izdržavanju već dosuđene kazne, damo jedan nivo dostojanstva koji propisuju, pre svega, međunarodna dokumenta, a sada se naše zakonodavstvo usaglašava i sa evropskim zakonodavstvom i tu negde treba da tražimo i razloge za ove preporuke koje smo dobili i iz toga treba da crpimo i našu snagu i volju da zaista unapredimo sve te sektore koji se bave ovom oblašću.
To treba da bude naš ponos, pre svega što imamo mali broj zamerki, a i ponos što želimo da to unapredimo, jer, kažem, dok poslednja marginalizovana i najmanja grupa u našem društva ne bude ostvarivala onaj stepen svojih prava koji zaista i poseduje u našoj zemlji, ne može niko od nas da bude zadovoljan, niti miran i sposoban, a posebno mi poslanici u parlamentu čiji je zadatak da donosimo taj zakonodavni okvir u okviru kojeg mi ostvarujemo naša ljudska prava u društvu.
Ohrabruju mnogi napori naših institucija koji su već učinjeni u kontaktu sa Zaštitnikom građana. Takođe, ohrabruje utisak da u organima vlasti koji su nadležni za postupanje prema licima lišenim slobode, preovlađuje svest o neophodnosti iskorenjivanja zlostavljanja. Dakle, ovo nije nešto što neko poručuje iz parlamenta ili da neko poručuje iz institucije kao što je Zaštitnik građana, nego jednostavno i u našim organima vlasti, koji treba to da sprovode, postoji ta svest da toga ne sme da bude, ali istovremeno, još jednom ponavljam, moramo da priznamo da među nama postoje pojedinci za koje je to još uvek čudno.
Moramo da radimo na tome da svi zaista menjamo, da unapređujemo taj naš moralni kod i samo promovisanjem pozitivnih primera mi možemo da napravimo neki pomak u toj promeni svesti mentaliteta ljudi kod nas.
Kada su u pitanju zaključci ova tri odbora, za koje ćemo mi zapravo i glasati, želim da samo istaknem nekoliko stvari. U sva tri zaključka sva tri odbora preovlađuje jedna ocena da je ovaj izveštaj zaista jednoglasno pohvaljen, da je ocenjen kao sveobuhvatan detaljan i realan i nadam se da će poslanici ovde zaista jednoglasno glasati za zaključke sva tri odbora.
Ono što mi se takođe dopalo u izlaganju gospođe Čomić - promene društvene neosetljivosti. To je jedna kategorija koja se ne spominje u ovom izveštaju ali to je nešto o čemu mi treba da razmišljamo. Da sada ne citiram, bila je neka pesma ali kaže – došli su pa su odveli jednu grupu ljudi, parafraziram, pa su odveli drugu, pa su odveli treću, ja nisam obraćao pažnju. Onda su jednog dana došli po mene i više nije bilo nikoga da mene zaštiti. Tako da negde u tom svetlu treba svi da razmišljamo i onome kako se ponašamo u svom privatnom životu, političkom, profesionalnom. Negde na svakom koraku mi zaista jesmo lice naše države. To jeste teška uloga za nas poslanike, ali mi na tome moramo da radimo.
Ono što budemo usvojili usvajanjem ovih zaključaka dužni smo da kasnije pratimo da li se sprovodi. Svaka kritika aktuelnoj vlasti u Srbiji, posebno od nezavisnih institucija kao što je Zaštitnik građana ili nekih međunarodnih organizacija, lično, ograđujem se, ne govorim u ime poslaničke grupe, doživljavam kao podstrek da napredujemo i samo u tom svetlu želim da izmenim svoje ponašanje i želim da pomognem da se izmene određeni zakoni i zakonski okviri u okviru kog mi funkcionišemo.
Želim da govorim o položaju žena koje su lišene slobode u Srbiji. Uzimajući u obzir ocenu Zaštitnika građana da su žene na izvršenju mere pritvora zbog svoje malobrojnosti u pritvorskim jedinicama uglavnom i često na dugi rok u osamljenju i izolaciji, a što za muškarce u sistemu izvršenja krivičnih sankcija predstavlja disciplinsku ili posebnu meru koja je vremenski strogo ograničena, u ovim zaključcima se navodi da Narodna skupština obavezuje nadležne organe da preduzmu mere pojačane pažnje u cilju smanjenja pojave da pritvorenice na dugi rok izdržavaju meru pritvora u osamljenju i izolaciji.
Tu posebno treba obratiti pažnju jer zaista zbog skučenih kapaciteta, smanjenih kapaciteta da primimo sve ljudi koji su u pritvoru ili su već na odsluženju svoje kazne najčešće se to lomi na leđima žena, pritvorenica ili onih koji izdržavaju kaznu. Tu bi trebalo posebno obratiti pažnju – koji su uslovi u kojima se one nalaze, one imaju i posebne potrebe u odnosu na muškarce. Ono o čemu govorimo a što treba da bude važno je da ti ljudi imaju neke svoje porodice, prijatelje, rodbine. Ne možemo time što su učinili određeno krivično delo da ih lišimo tih osnovnih ljudskih prava i moraju da postoje forme i da budu u onom propisanom obliku da ljudi zaista mogu da zadovolje te svoje osnovne potrebe.
Ono što sam razgovarala i u konsultacijama sa gospodinom Mehom Omerovićem koji je predsednik Odbora, da treba obratiti pažnju na neke nove pojave koje se u našem društvu dešavaju, a koje postojeći zakonski okvir i postojeća zakonska rešenja nisu definisala. Jednostavno, to u prethodnom periodu nije postojalo.
Razgovarali smo, i gospodin Omerović je rekao da prilikom poseta određenim zavodima za izvršenje sankcija je primetio da pripadnici, vehabije imaju neka svoja pravila i način funkcionisanja i jedna jednostavna praktična stvar – veliki je problem njih naterati da se obriju. To se čini kao jedna sitnica. Slučajno navodim taj primer. Hoću da vam kažem da treba da dozvolimo ljudima da neka svoja verska prava, obrazovna prava, neka svoja prava u okviru zdravlja, obrazovanja mogu da ostvare, ali sve to na propisan način i da probamo da negde nađemo novu formu.
Da li je način da se neke od ljudi koji ne žele zbog nekih svojih verskih ili nekih drugih razloga da ih neko vezuje, da ih primorava na određene stvari ili postoji zakonski okvir za to? Ako ne postoji i ako je to primoravanje sada kao tortura sprovedeno, moramo da nađemo rešenje za to. Nikome ne ide u prilog. Znači, moramo promeniti taj zakonski okvir, ta pravila, pravilnike o funkcionisanju i radu kako bismo zaista unapredili, a ne da se samo oceni nešto kao nepravilno i na tome da se stane.
Veoma je važno da govorimo i o deci. Želim da vam pročitam ovaj zaključak. Čini mi se da nisam bila dovoljno jasna u izlaganju zaključka Odbora za ljudska i manjinska prava koji se odnosi na to da treba da promenimo zakonski okvir da bi bilo tačno definisano. Dakle, polazeći od ocene Zaštitnika građana da postoje značajni nedostaci u pogledu aktivnog individualnog i kolektivnog tretmanskog rada vaspitača sa osuđenim licima, Narodna skupština obavezuje Ministarstvo pravde da unapredi postupanje u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija prema osuđenim licima u pogledu intenzivnijeg i efektivnijeg rada vaspitača sa osuđenim licima, povećanja njihovog radnog angažovanja tamo gde je moguće, obrazovanja i najvišeg nivoa ostvarivanja verskih prava, te da bez odlaganja donese nove ili uskladi postojeće propise koji će u tom pogledu omogućiti sprovođenje zakona u skladu sa važećim standardima.
Još jedna stvar oko dece, o kojoj sam htela da govorim, o preporukama, odnosno zaključcima Odbora za prava deteta.
U jednom od zaključaka Odbora za prava deteta se spominje da Narodna skupština obavezuje nadležne državne organe da intenziviraju aktivnosti na deinstitucionalizaciji, odnosno smanjivanju kapaciteta postojećih rezidencijalnih ustanova socijalne zaštite i njihovom postepenom gašenju, odnosno da pokušamo tu decu da zbrinemo i integrišemo u zajednicu i da budu u hraniteljskim porodicama i za njih omogućimo jedno sasvim normalnije, ljudskije, zdravije okruženje, gde će ta deca zaista izrasti u ljude koji imaju normalne, socijalne, moralne i ostale kodove koji su neophodni, a koji se svakako mnogo lakše stiču u okviru porodica, bilo hraniteljskih ili nečemu sličnom tome. To insitucionalno zbrinjavanje za svakog od njih, koliko god da je u dobrim uslovima, ne može da izgradi one odnose koji se izgrađuju u hraniteljskoj porodici.
Nadam se da je javnost, a i kolege u parlamentu i predstavnici ovog mehanizma, da ste mogli da zaključite iz mog izlaganja da ove preporuke Zaštitnika građana i ovi zaključci ova tri skupštinska odbora idu u tom smeru da zaista pružimo jedni drugima ruku, da probamo na osnovu vaših preporuka da ili donesemo nove zakonske okvire ili da izmenimo postojeće, ali ono što jeste najvažnije, ponoviću još jednom, u Srbiji ne postoji tortura kao organizovana pojava, samo usamljeni slučajevi, na kojima ćemo raditi da ih otklonimo u narednom periodu. Hvala.

Meni je jako žao što kolega Pavićević je, da parafraziram, društveno neosetljiv na napore da pronađemo zajednička rešenja da realizujemo preporuke koje je Zaštitnik građana izneo u svom izveštaju. Da budem konkretnija.
Treba da budemo ponosni što živimo u zemlji u kojoj tortura nije organizovana kao pojava i tačno je da to ništa nije čudno. Ali treba da budemo ponosni na to što taj zarez je nešto na čemu sam ja insistirala tokom 15, 16 minuta svog izlaganja. Nadam se da ste me pažljivo slušali. To jeste suština i zaključak bio mog izlaganja da mi treba zajedno da radimo na pronalaženju rešenja.
Niko nije rekao da u ovoj zemlji apsolutno nema ni jednog slučaja. Govorili smo da ima i da želimo da se to ispravi i da znamo da za to ne treba mnogo novca, minimalne sume da je najvažnija dobra volja, da je najvažnije ukazivanje na to da pojedinci, to nisu institucije, minimalan broj pojedinaca u tim institucijama se ne ponaša onako kako je to propisano i kako bi trebalo i na način koji ne umanjuje ljudske slobode i stepen prava koje ostvare.
A vi uporno idete na to da napravimo ovde jednu vrstu dijaloga koja nama ne treba i to je prvi disonantni ton koji se danas čuo od onog jednog Lesija da svi moramo zajedno da radimo na unapređenju ovog okvira i realizaciji preporuka Zaštitnika građana.

Ja vas molim da obratite pažnju kada koristite jake reči, posebno kolega Pavićević, „raspad sistema“ nije nešto što je adekvatan izraz kada govorimo o Srbiji, to je možda vaše lično stanovište, vaš lični stav i trebalo je da se ogradite, kao što sam to ja činila u svom izlaganju.
Ukoliko me pažljivo niste slušali, a očigledno niste, to nije u redu, ukoliko ste već u sali i učestvujete aktivno u radu i planirate da kasnije diskutujete, ja sam i pomenula koje su to mane i pomenula da moramo da radimo na tome, a posebno, možete da čujete iz stenograma, da treba da pratimo implementaciju sprovođenja zaključaka koje su odbori doneli.
Da li ste u ovoj sali čuli da su odbori da izveštaj nije u redu, da nas preporuke ne zanimaju i da nećemo da učinimo nikakav pomak. To niste mogli da čujete. Ponoviću, bilo je jednoglasje da ćemo zaista raditi, truditi se da se ovi zaključci sprovedu na, meni lično, na članovima odbora, na vama lično je da, ne danas, danas treba da pomognete da se usvoje zaključci, a već od sutra, odnosno od trena kada zaključci stupe na snagu svakodnevno postavljajte pitanja ali i pomažite u radu da zaista sprovedemo ove promene.
Ako jedan hoće da radi, a drugi stoje sa strane i stalno ga spotiču ili govore – nisi dobar, nisi dobar, on neće napraviti rezultat. Hajde da zajedno pravimo rezultate, teško je stanje u državi, izuzetno i ekonomsko po mnogim drugim pitanjima. O moralnom kodeksu da ne govorim, ali mi smo ti ovde koji pokažemo da možemo da radimo zajedno i da društvo može da ide napred. Jučerašnji odbor, sednica Odbranu i unutrašnje poslove u Novom Sadu je pokazala, poslala sjajnu, jednoglasnu poruku i predstavnika vlasti i svih nas i opozicije i pozicije poslanika. To treba da bude primer dobrog rada.

Pravo na repliku.

Spomenuta sam. Kratko ću.

Ali u replici pre toga kada niste dali…

Replika je kratka, tridesetak sekundi, već bih završila. Neću izazvati novi talas replika.

Pravo na repliku, zato što sam zaista spomenuta.

Onda me terate da zloupotrebljavam povredu Poslovnika. Ne treba to da radimo.

Dobro, povreda Poslovnika. Povređeno je dostojanstvo poslanika.

Da sam zlonamerna, da želim da zloupotrebljavam ovu raspravu, ja bih pitala gde su ti borci za ljudska prava koji su danas ovde tako glasni i kritikuju stanje u Srbiji…