Mislim da rasprava ide u jednom lepom pravcu.
Nisam mislio da izlazim tokom rasprave, nego da na kraju sublimiramo sve primedbe, pa da odgovorim, ali je moj prethodnik izneo jedno zapažanje, ili sam ga ja pogrešno protumačio, ako je tako, unapred se izvinjavam, a to je da AP Vojvodina ima, maltene, drugačiji položaj nego što imaju jedinice lokalne samouprave, pa da, eto, Vlada samo od AP Vojvodine traži da ona nešto učini, a jedinicama lokalne samouprave to ne traži. Mislim da bi bilo vrlo loše ako bi javnost to razumela tako kako sam ja razumeo.
Naravno, stvari su sasvim drugačije. Po starom zakonu o Vladi, Vlada je mogla da obustavi od izvršenja opšti akt autonomne pokrajine, i to svaki opšti akt, dakle ne onaj koji ona donese u vršenju javnih ovlašćenja, nego bilo koji opšti akt iz delokruga njene nadležnosti. Isto to je i za jedinice lokalne samouprave.
Međutim, novi ustav i ovaj predlog izmena i dopuna ne dozvoljavaju više Vladi da obustavi od izvršenja opšti akt AP Vojvodine, a i dalje može da obustavi od izvršenja opšti akt jedinica lokalne samouprave, tako da je AP Vojvodini priznato njeno pravo da daleko više samostalno donosi opšte akte nego jedinice lokalne samouprave.
Ti opšti akti podležu samo oceni ustavnosti i zakonitosti koja se vrši pred Ustavnim sudom. Štaviše, propisan je vrlo kratak rok u kom Vlada mora, 72 časa, da pokrene postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti i samo tada Ustavni sud može da obustavi od izvršenja takav akt autonomne pokrajine.
Molio bih vas da, prosto, to ne iznosite na taj način, jer bilo bi stvarno vrlo ružno da ispadne da novi ustav nije napravio pomak. On je napravio značajan pomak u odnosu na prethodni ustav. Ponavljam, Vlada nema nikakvo pravo da obustavi od izvršenja opšti akt autonomne pokrajine, izuzev onih koji su u vršenju javnih ovlašćenja, ali to je neka druga priča.
Sada se vi pitate zašto je onda potrebno da neko obavesti o tome. Mislim da je najnormalnije i krajnje korektno da razradimo taj član 186. Ustava Republike Srbije koji govori o nadzoru nad radom, koji je u obavezi Vlade Republike Srbije.
Vi pitate zašto ne sačekamo mi u Vladi i ne čitamo to iz "Službenog glasnika"?
Zato što, po logici stvari, neka opšta akta mogu da stupe na snagu danom objavljivanja, a ja stvarno ne vidim da je toliko teško kolegama u AP Vojvodina da, kada se neki opšti akt donese, to pošalju Vladi Republike Srbije, kako bi ona mogla, u ovim vrlo kratkim rokovima, ukoliko, eventualno, smatra da nešto nije u redu, odnosno da nadležno ministarstvo predloži Vladi da pokrene postupak za ocenu ustavnosti. Podsećam, rok je samo 72 sata od momenta donošenja akta, rok za Vladu.
To je, po mom mišljenju, prirodno i normalno i ne vidim ništa loše u tome. Ako je nekome teško da to dostavi Vladi, to je onda neka druga tema.
Ponavljam, AP Vojvodina je u delokrugu svojih nadležnosti potpuno slobodna i ograničena isključivo Ustavom Republike Srbije i opšti akti mogu da se cene isključivo pred Ustavnim sudom. Mislim da je to važno ovde ponoviti. Pretpostavljam da kolega nije imao nameru da tako ispadne, ali, evo, ja sam razumeo drugačije, pa bi bilo važno da to ne ostane tako u javnosti.
Još jedna stvar, nije Ministarstvo predlagač. Ministarstvo stoji iza svega što je ovde predloženo, da se razumemo. Mi u potpunosti podržavamo sve ovo što je ovde predloženo, ali pretpostavljam da vam je poznat Zakon o ministarstvima i čija je nadležnost izrada ovih propisa koji se danas nalaze na dnevnom redu, tako da bih vas molio da, kao narodni poslanik i šef poslaničke grupe, imate to u vidu. Morate poznavati zakon ako se bavite ovim poslom.

Poštovani narodni poslanici, imam potrebu mom uvaženom kolegi Petronijeviću da na neki način odgovorim, mada to ne bih shvatio kao odgovor, nego prosto u jednom segmentu slaganje sa njim. Naime, novi Ustav Republike Srbije je zaista predvideo da privremeni organi, nakon raspuštanja SO, održavaju nacionalni i stranački sastav  koji je posledica izborne volje građana.
Međutim, mi još uvek primenjujemo Zakon o lokalnoj samoupravi koji je primenjivan i prethodnih mesec, dva, tri itd, i kada je gospodin Miša činio većinu.
U konsultacijama u Vladi, nakon donošenja Ustava, i u konsultacijama sa Sekretarijatom za zakonodavstvo, došli smo do zaključka da te odredbe Ustava nisu one koje bi trebalo da imaju direktnu primenu.
Pretpostavljam da se vi sa mnom ne slažete u tome i to je potpuno legitimno, ali prosto osećam potrebu da vam kažem da ćemo sigurno u novom zakonu o lokalnoj samoupravi direktno razraditi odredbe Ustava koje ste citirali i za koje mislim da su daleko korektnije i opravdanije nego što je to sada. Naravno, stav koji važi prethodne četiri godine, privremeni organ se de fakto postavlja kao organ Vlade itd.
Dakle, različit pravni osnov, različito i tumačenje i u krajnjem slučaju različit pogled na to da li se ta odredba Ustava primenjuje neposredno ili ne.
U svakom slučaju, smatram vašu primedbu krajnje svrsishodnom i sigurno će je Ministarstvo i uneti u novi zakon o lokalnoj samoupravi, u nadi da će na taj način rešiti sada ovaj, uslovno rečeno, dualizam koji postoji. Hvala.

Naravno, dosta smo razgovarali o ovoj temi, nije samo Gornji Milanovac, u pitanju su mnoge druge opštine u Srbiji, u pitanju je u proteklih tri godine bilo više desetina opština u Srbiji, gde su se dešavale različite blokade rada koje su se generalno odražavale na život građana.
Mnoge opštine u Srbiji su se iscrpljivale opozivima, izborima predsednika opštine i sve to svi mi ovde dobro znamo. Zato očekujem vašu podršku kada budemo razgovarali, konstruktivnu podršku, ne mislim političku, ali podršku u razgovorima, kada budemo usvajali taj novi zakon o lokalnoj samoupravi.
Dakle, mnogobrojni su problemi. Očigledno je da odredbe postojećeg Zakona o lokalnoj samoupravi se nisu dobro implementirale kod nas, odnosno nisu primerene za situaciju u Srbiji.
Nedavno sam čitao analizu vezanu za izborne sisteme u zemljama Saveta Evrope. Interesantno je sada uzeti ovaj izborni sistem koji mi imamo. Napravljene su prednosti i mane tog izbornog sistema. Verujte, sve ono što su mane tog izbornog sistema, sve kao da su gledali u Srbiji. Neverovatno, ali zaista nema ni jedna mana tog izbornog sistema, a da se nije pokazala u Srbiji.
Očekujem da ćemo zajednički doći do boljeg zakona o lokalnoj samoupravi, da donesemo zakon o lokalnoj samoupravi koji će onemogućiti ovakve stvari koje sada imamo i u Gornjem Milanovcu, i u Požarevcu, i Ljuboviji, ne znam gde već, imali smo u Kuli, Zrenjaninu i da ne nabrajam dalje.
S druge strane, voleo bih da imamo zakonske instrumente već sada, nakon ova dva meseca da uradimo to što vi predlažete, gospodine Baraliću, i da rešavamo neke situacije. Gospodin Petronijević je lepo pročitao gde počinju, gde se završavaju nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, odnosno nadležnosti Vlade.
Mi smo se kretali u granicama toga i da kažem, vezano za to, zaista radili smo isključivo na osnovu Zakona o lokalnoj samoupravi. On je za nas primarni, matični, njega primenjujemo i tako ćemo raditi sve do donošenja novog zakona o lokalnoj samoupravi.
Nadam se da će nas novi zakon o lokalnoj samoupravi nas lišiti potrebe da diskutujemo bar o ovim problemima.
Problema će svakako uvek biti, ali ako se potrudimo da saberemo ova prethodna iskustva možemo doći do jednog optimalnog zakona o lokalnoj samoupravi. Hvala.

Zahvaljujem se poslanicima SRS-a koji su jedini još ostali na ovoj listi govornika zbog razumevanja.
Zaista mislim da je neophodno da ministar prisustvuje uvek kada je njegova tačka na dnevnom redu i na ovaj način mislim da možemo da završimo ovu tačku dnevnog reda. Imamo u krajnjem slučaju raspravu po amandmanima, tada ću iskoristiti priliku da odgovorim na pitanje gospođe Radete, jer ćemo de facto sve to razmatrati kroz vaše amandmane, tako da bih iskoristio samo dva-tri minuta da dam završnu reč vezano za ovu načelnu raspravu.
Dakle, mislim da je današnja rasprava, koja je vođena povodom Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, u stvari pokazala ono što već svi mi u sali dobro znamo, a to je da je neophodno pristupiti izmenama postojećeg Zakona o lokalnoj samoupravi i praktično da izvesni nedostaci, koji postoje u našem sistemu, jesu posledice zakonskih rešenja. Mislim da je ovde više puta upravo govoreno i o tome da li je naš postojeći Zakon o lokalnoj samoupravi i Zakon o lokalnim izborima u skladu sa članom 3. stav 2. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, odnosi se na direktan izbor predsednika opštine i gradonačelnika.
Mislim da nema potrebe da trošimo previše reči na tu temu, obzirom da je Ustav rešio pitanje izbora predsednika opština, a i čini mi se da postoji jasna politička volja da na sličan način rešimo pitanje izbora gradonačelnika. Ono što želim da kažem da, ipak, smatram da je Evropska povelja dala samo jedan minimum standarda i nigde ne postoji smetnja da vi to razrađujete, pa makar i direktnim izborom.
Naime, Savet Evrope je angažovao jednu grupu eksperata koja treba da da mišljenje da li je direktan izbor predsednika u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i oni su na kraju zaključili da jeste, upravo rukovodeći se ovim stavom koji sam sada ovde izneo, a to je da je dat jedan minimum i u skladu sa onim maksimumom - ko može manje, može i više, i to može da se razradi.
Međutim, čisto informacije radi, pripremajući se za ovu raspravu, odnosno da pred narodnim poslanicima branim ovaj predlog zakona, uzeo sam jedan pregled zastupljenosti različitih sistema za izbor gradonačelnika u državama članicama SE i trenutna situacija je da u 12 država su direktni izbori predsednika opština, u pet država je neki mešoviti sistem i u 16 država je posredan izbor iz skupština.
Mislim da, kada je Srbija u pitanju, da smo mi dosta saglasni u tome da postojeći Zakon o lokalnoj samoupravi nije dao najbolje efekte u primeni kada je u pitanju Srbija.
Što se tiče uvaženog kolege iz Kruševca, uzeo sam poslednje podatke od 12. jula 2007. godine, tačno je, Francuska je tek ove godine ratifikovala povelju, Belgija je prošle godine ratifikovala povelju, tako da taj proces ratifikacije dugo traje.
Mislim da ono što je, po mom dubokom uverenju, najvažnije za nas kada budemo radili u septembru, donosili zakone, a reći ću i vezano za rokove, dugujem i to, najvažnije je da obezbedimo stabilnost lokalnih samouprava i mislim da se tu svi slažemo.
Ostaje jedno otvoreno pitanje koje je u ovom momentu za mene dilema, a to je nadzor centralne vlasti nad lokalnim samoupravama.
Iskreno se nadam da ćemo uspeti kroz sam Zakon o lokalnoj samoupravi da predvidimo dovoljno stabilan sistem da ne moramo da razmišljamo o proširenju i mogućnostima da centralna vlast, kako reče kolega Baralić, kaže, hajde sada da rešimo nešto.
Prosto, neko je ovde govorio, ne mogu da se setim ko i rekao je suštinu lokalne samouprave, a to da viša vlast nikako ne bi smela da ceni celishodnost akata niže vlasti.
U obzir dolazi samo ocena ustavnosti i zakonitosti, a ona, pak, ne bi trebalo da bude u nadležnosti izvršne vlasti, već sudova i Ustavnog suda.
Mislim da nas čeka tu jedan dosta težak posao. Mislim da je i naše iskustvo, kako rekoše kolege, dosta bogato i da na osnovu tog iskustva možemo doći do rešenja.
Moja pretpostavka, na osnovu neformalnih razgovora koje sam vodio sa predstavnicima svih stranaka u ovom parlamentu, mislim da 90 posto rešenja koja ćemo predložiti, da će biti odraz nekog zajedničkog shvatanja u ovom parlamentu.
Naravno, ima i onoga oko čega ćemo se razlikovati, ali to je sasvim normalno.
Što se tiče roka za izbore, očigledno je mali nesporazum, uveravam vas da ćemo mi, kao ministarstvo, ispoštovati sve obaveze iz Ustavnog zakona Republike Srbije, mi ćemo blagovremeno uraditi zakone.
Do polovine oktobra svi zakoni mogu da se nađu pred Narodnom skupštinom.
Narodna skupština relativno brzo to može da usvoji, a Ustavni zakon kaže da je rok za raspisivanje izbora, odnosno da će se izbori raspisati u roku od 60 dana od dana donošenja adekvatnih zakona.
Mislim da, u krajnjem slučaju, to je svega još dva meseca i delo će pokazati da li ovo što sada govorim, govorim istinu.
Mi smo u Ministarstvu potpuno spremni da ovaj posao uradimo onako kako je Ustavni zakon predvideo.
Što se tiče izbora članova povelje, mislim da se naša država, pošto moram tako da kažem, da se prethodna vlada, ova vlada, vlada pre ove vlade, da smo se opredelili na ove stavove u prvih 20 članova povelje, prosto zbog toga što ne zahteva neku buduću našu intervenciju u zakonodavnom smislu.
De fakto, mi smo, smeo bih reći kao država, u pogledu našeg sistema lokalne samouprave čak korak ispred ili korak ispred, mogu i reći, jer imamo usaglašeniji sistem lokalne samouprave od nekih država drugih članica SE, pa čak i nekih država članica EU. To vam zaista odgovorno tvrdim i u to sam se uverio prilikom nedavnih razgovora sa predstavnicima nekih drugih zemalja u SE.
Tako da prosto, mi smo odabrali 24 stava, ako se sećam dobro, to su stavovi koji su praktično već inkorporirani u naše zakonodavstvo i mislim da je to najbolji način.
Dakle, mi imamo potpunu slobodu dalje kako ćemo upravljati svim tim. Važno je da uvek ostanemo u tom nivou iza tih ključnih 20 stavova EU. U svakom slučaju, ma kako izgledala ova rasprava, ona je bila korisna, jer je pokazala svu dubinu problema pozitivnog zakonodavstva u oblasti lokalne samouprave i možemo reći posledica bivšeg zakona.
Nažalost, ali rekao sam već, u toj Rezoluciji 179 iz 2004. godine, Rezoluciji SE, to je prosto da ne poverujete, sve što je nabrojano kao mana direktnog izbora predsednika opština, pokazalo se na slučaju Srbije. Nažalost, to niko nije mogao predvideti da će baš tako ispasti kod nas, ali to dobro govori i o našoj političkoj sceni, i o našim lokalnim političkim scenama.
Možda mi nismo bili spremni na takav korak, ali sada nam je šansa u toku oktobra da izvršimo izmene u skladu sa tim negativnim iskustvom koje imamo iz prethodnih godina.
Još jedanput se zahvaljujem na razumevanju vezano za vreme diskusije i nadam se da ćemo prilikom rasprave o amandmanima razgovarati i o ovim temama koje ste malopre pomenuli.
Hvala puno.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, meni je zadovoljstvo da danas u ime Vlade Republike Srbije pred vama obrazlažem Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između...

Zahvaljujem, gospodine Obradoviću.
Dakle, sa zadovoljstvom ću danas pred vama, u ime Vlade Republike Srbije, obrazložiti Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srbije i Republike Srpske. Osnova za institucionalnu saradnju između Republike Srbije i Republike Srpske predviđena je Dejtonsko-Pariskim sporazumom kroz mogućnost uspostavljanja specijalnih paralelnih odnosa.
Prethodni sporazum o specijalnim paralelnim vezama potpisan je 5. marta 2001. godine u Banja Luci između tadašnje Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srpske, sa praktično istim polazištem i ciljevima, kao i Sporazum o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa između Republike Srbije i Republike Srpske, koji je potpisan 26. septembra 2006. godine, a čije je potvrđivanje danas na dnevnom redu ovog visokog doma.
Iskustva u primeni prethodnog sporazuma bila su vrlo pozitivna u svim predviđenim oblastima saradnje i doprinela su učvršćivanju ukupnih odnosa, kako sa Republikom Srpskom tako i sa Bosnom i Hercegovinom u celini. Zbog toga je, nakon istupanja Republike Crne Gore iz državne zajednice i nastavka državnog kontinuiteta Republike Srbije kao nezavisne, suverene države, doneta odluka o potpisivanju novog sporazuma koji bi odrazio nastale promene i otvorio još širi prostor za svestrani razvoj intenzivne i dinamične međusobne saradnje.
Sporazumom o uspostavljanju specijalnih paralelnih odnosa potpisanim 26. septembra 2006. godine u Banja Luci Republika Srbija i Republika Srpska potvrđuju spremnost da i dalje pružaju puni doprinos održavanju trajnog mira i stabilnosti u regionu i zajednički rade na unapređivanju najšire saradnje, kako u oblasti privrede, tako i u domenu obrazovanja i nauke, zaštite slobode i prava građana, kulture, sporta i nizu drugih oblasti, kroz redovnu saradnju i komunikaciju na najvišem nivou, koju predstavlja Veće za saradnju, čiji su članovi predsednici republika i vlada, kroz kontakte ministara inostranih poslova i drugih resora, kao i kroz redovne kontakte predsednika Skupštine i skupštinskih radnih tela, kako je to predviđeno članom 7. ovog sporazuma.
Potpisivanjem Sporazuma o specijalnim paralelnim odnosima 26. septembra 2006. godine nivo i intenzitet odnosa između Republike Srbije i Republike Srpske značajno su poboljšani. Aktivnosti koje su ovim sporazumom predviđene i delom započete vrlo pozitivno su se odrazile, pre svega na privredne tokove, što je od ogromnog značaja za Republiku Srpsku.
Na ekonomskom planu, Republika Srpska je u ovom momentu nesporno veoma uspešna i u značajnoj meri u prednosti u odnosu na Federaciju Bosne i Hercegovine. Proces privatizacije je i dalje odmakao, a privreda je efikasnija. Najznačajniji su događaji svakako prodaja "Telekoma" Srpske "Telekomu" Srbije i stavljanje kamena temeljca za Termoelektranu "Gacko 2" 16. maja 2007. godine, što je investicija u vrednosti od 1,4 milijarde evra.
Međutim, kada govorimo o ekonomskim vezama Srbije i Republike Srpske svakako treba pomenuti kupovinu 59% banjalučkog "Kosig" osiguranja od strane "Dunav" osiguranja, kupovinu 67% kapitala banjalučkog "Čajaveca" od strane "Hemofarma" iz Vršca, saradnju banjalučkog "Elmosa" sa novosadskim "Novkabelom", početak rada Komercijalne banke Banja Luka, sa većinskim vlasništvom beogradske Komercijalne banke, aranžman o plasiranju traktora i poljoprivrednih mašina iz Srbije, perspektivu o izgradi hidroelektrane "Buk-Bijela" od 150 megabajta, otvaranje TANJUG-ovog međunarodnog pres-centra u Banja Luci itd.
Od ukupne spoljnotrgovinske razmene Republike Srpske u 2006. godini najviše robe je uvezeno upravo iz Republike Srbije, i to oko 330 miliona evra, a izvezeno u Srbiju oko 120 miliona evra. Naravno, veze Srbije i Republike Srpske prevazilaze ekonomiju i one su mnogobrojne, od ličnih, porodičnih, pa do kulturnih, prosvetnih, naučnih, zatim veze u oblati socijalne zaštite, zdravstva itd.
Tako je potpisan i Sporazum o saradnji Beogradskog i Banjalučkog univerziteta, kao i Sporazum o saradnji Udruženja pravnika Republike Srpske i Udruženja za krivičnopravnu teoriju i praksu Republike Srbije. Činjenica je i da se prosvetni sistem Republike Srpske značajno oslanja na obrazovni program i plan i udžbenike Republike Srbije u osnovnom i srednjoškolskom obrazovanju.
Potrebno je pomenuti i protokol kojim se omogućava da korisnici invalidnina, koji su stekli državljanstvo Republike Srbije, svoja prava ostvare u Srbiji, kao i ugovor o dugoročnoj saradnji Banje Koviljače i Fonda Republike Srpske za zdravstveno osiguranje itd.
Kao ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, posebno bih istakao perspektive saradnje naših podrinskih opština sa podrinskim opštinama Republike Srpske, što može biti nukleus buduće saradnje opština u slivu Drine.
Dakle, kao što se iz ovih primera vidi, veze su mnogostruke i vrlo raznolike. Jasno je i poznato da naši odnosi, odnosi Republike Srbije i Republike Srpske, nisu opterećeni nikakvim spornim pitanjima. Saradnja je veoma razvijena, pogotovu zbog velikog protoka stanovništva, koje je povezano rodbinskim, poslovnim, istorijskim vezama, preko granice koja se prelazi samo sa ličnom kartom.
Ovi su odnosi kvalitativno obogaćeni stalnim radnim kontaktima, čestim uzajamnim posetama i izraženim razumevanjem najviših funkcionera Republike Srbije i Republike Srpske.
Ovakav razvoj značajan je i za očuvanje identiteta srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i u sadašnjim okolnostima doprinosi razvoju i stabilnosti Republike Srpske, ali i celokupne Bosne i Hercegovine, kao i Republike Srbije.
Potpisivanje sporazuma pozitivno je primljeno od strane Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu i međunarodne zajednice. Pozitivan stav prema sporazumu iskazali su i zvaničnici Bosne i Hercegovine u razgovorima sa ministrom spoljnih poslova Republike Srbije Vukom Jeremićem, tokom njegove zvanične posete Bosni i Hercegovini, kao prvoj destinaciji posle preuzimanja dužnosti 28. maja ove godine.
Imajući u vidu višestruki značaj ovog sporazuma, kao i činjenicu da je u Republici Srpskoj već izvršenja njegova ratifikacija, Vlada je predložila da se zakon o potvrđivanju usvoji po hitnom postupku. Zahvaljujem vam se na pažnji i stojim na raspolaganju za sva dodatna pitanja koja se otvore u toku diskusije.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mogu da izrazim zadovoljstvo ovom diskusijom, jer je ona motivisana brigom za odnose Republike Srbije i Republike Srpske i brigom za srpski narod koji živi u Republici Srpskoj i BiH. U tom smislu, razumem i sve primedbe koje su upućene na predlog ovog sporazuma.
Naravno, očekujem i nadam se da će naša Narodna skupština ratifikovati ovaj sporazum i ispuniti očekivanja građana, odnosno našeg naroda u Republici Srpskoj, obzirom da bi odbijanje ratifikacije ovakvog sporazuma bila loša poruka i našim sugrađanima u Republici Srpskoj, a objektivno i svima koji bi želeli da čuju ovakvu ili onakvu vest iz ovog visokog doma.
Tako da vas pozivam da usvojite ovaj predlog zakona i da ratifikujemo sporazum sa Republikom Srpskom. Nadam se da će sama Narodna skupština iskoristiti sve mogućnosti koje su članom 7. ovog sporazuma predviđene i da će ostvariti uspešnu saradnju sa parlamentom Republike Srpske. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o potvrđivanju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Republika Srbija, kao što je svima poznato, preuzela je šestomesečno predsedavanje Komitetom ministara u maju 2007. godine, pri čemu je oblast lokalne samouprave ugrađena u četiri najvažnija prioriteta samog predsedavanja. Jedna od ponovljenih obaveza predstavlja potvrđivanje ili ratifikaciju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.
Tu obavezu smo, kao Srbija i Crna Gora, preuzeli još 3. aprila 2003. godine, kada smo pristupili u članstvo Saveta Evrope. Obaveza je bila da u roku od dve godine izvršimo ratifikaciju ove povelje. Zbog dobro poznatih okolnosti i funkcionisanja državne zajednice Srbija i Crna Gora nije izvršena ratifikacije Evropske povelje o lokalnoj samoupravi. Sada je prilika da parlament izvrši tu ratifikaciju.
Sama Evropska povelja o lokalnoj samoupravi usvojena je u Strazburu još 1985. godine. Godine 1988. ona je stupila na snagu. Ovaj dokument Saveta Evrope od 46 članova prihvatilo je 42 člana, samo četiri države nisu prihvatile, odnosno nisu ratifikovale Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi.
Povelja polazi od principa da su lokalne vlasti jedna od glavnih osnova svakog demokratskog sistema, odnosno od principa da se pravo građana da obavljaju javne poslove najneposrednije može ostvariti na lokalnom nivou.
Principi sadržani u Povelji nisu osmišljeni tako da ograničavaju slobodu zemalja potpisnica u težnji da izgrađuju još napredniju lokalnu samoupravu, već podrazumevaju standarde koji treba obavezno da se ispoštuju kao prihvatljiv minimum za poimanje lokalne samouprave u krugu država članica Saveta Evrope. Odnosno u pitanju su standardi ispod kojih nijedna država članica Saveta Evrope ne bi smela da ide u poimanje lokalne samouprave.
Prema odredba Evropske povelje o lokalnoj samoupravi sve države potpisnice prihvatale su obavezu potpisivanja i ratifikacije ovog dokumenta, odnosno nakon njegovog stupanja na snagu usklade svoje zakonodavstvo sa odredbama povelje.
Prema članu 12. Povelje, svaka država ugovornica saglasna je da se smatra obaveznom da prihvati odredbe najmanje 20 stavova sadržanih u članovima 2. do 11. Povelje. Pitanja koja se uređuju poveljom su ustavni i pravni osnov lokalne samouprave, koncept lokalne samouprave, obim lokalne samouprave, uslovi vršenja ovlašćenja na lokalnom nivou, finansijska sredstva lokalnih organa vlasti, pravo lokalnih organa vlasti na udruživanje i na pravnu zaštitu organa lokalne samouprave.
Ustav Republike Srbije, Zakon o lokalnoj samoupravi, Zakon o finansiranju lokalne samouprave i ostali propisi koji uređuju oblast lokalne samouprave potpuno su usklađeni u ovoj oblasti sa konvencijama i standardima Saveta Evrope i drugih evropskih organizacija, odnosno standardi predviđeni Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi de fakto u Srbiji su već ispunjeni.
U tom smislu, videćete u Predlogu povelje, u članu 3. predviđeno je sledeće: "Prilikom predaje ratifikacionog instrumenta za Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi Republika Srbija će dati izjavu sledeće sadržine - Republika Srbija, u skladu sa članom 12. Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, smatraće se obaveznom da prihvati sledeće odredbe..." i sada je tu nabrojano, to možete videti na ovoj 16 strani, nabrojani su članovi i stavovi koje mi kao država prihvatamo.
Naime, radi se o stavovima koje smo mi već implementirali u naše zakonodavstvo i njih ima ukupno 24. Dakle, mi smo ispunili i više od onoga što je neophodno da bi došlo do ispunjenja obaveza nakon ratifikacije ovog dokumenta. Stoga vas pozivam da našu obavezu koja proizilazi iz našeg članstva u Savetu Evrope, našu obavezu koju smo trebali ispuniti još pre tri godine, da sada ispunimo, odnosno da ovaj parlament usvoji ovaj zakon o potvrđivanju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, pre svega imajući u vidu da smo kao država odavno već ispunili standarde koji su predviđeni Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi.
Pri tom želim da kažem i da posmatrajući uporedno pravo, posmatrajući analize Saveta Evrope koje se odnose na sistem lokalne samouprave, moram da kažem da je sistem lokalne samouprave u Srbiji potpuno dobro postavljen i da u sistemu lokalne samouprave nimalo ne zaostajemo, dakle apsolutno nimalo ne zaostajemo za razvijenim evropskim zemljama, što naravno ne znači da se nećemo potruditi da našim jedinicama lokalne samouprave, da našim budućim gradovima poverimo što više nadležnosti, kako bi oni mogli brže, dinamičnije da se razvijaju, kako bi imali već šanse da, u skladu sa svojim sposobnostima, svojim mogućnostima, ostvare brži ekonomski i svaki drugi razvoj za građane koji u njima žive.
U svakom slučaju, ovo je jedna lepa prilika da potvrdimo sve ono što smo do sada uspeli da uradimo i jedna lepa prilika, u krajnjem slučaju, da potvrdimo naše opredeljenje za dalji razvoj lokalne samouprave kao bitne pretpostavke razvoja demokratije u našem društvu. Hvala vam.

Javio sam se da gospođi Donki kažem da, pre nego što se tako složi sa radikalima, ovaj tekst je bio u Skupštini u istovetnom obliku, upućen od strane vašeg ministra iz vaše stranke u identičnoj formi. Ali je dobro što tada niste intervenisali, nemojte trčati brže-bolje da se složite sa srpskim radikalima, nego za razliku od njih vi pročitajte tekst, i ovaj deo koji je na engleskom jeziku, videćete da sve ono što su oni rekli za termine, jednostavno nije tačno.
Znači i originalni tekst na engleskom jeziku, u dva stava, koristi različite termine. Između ostalog, ovo je službeni prevod, prevod koji je potpisan još kada smo potpisali povelju i prihvatili obavezu da je ratifikujemo. Prema tome, to su teme u koje mi ne treba ovde da ulazimo.
Ponavljam, nema potrebe trčati i slagati sa nečim, posebno sa nekim ko to nije ni pročitao, pa onda se trudi da izvuče iz onog prevoda što više primedbi, čisto da bi primedbe egzistirale, a svima je jasno da u Evropskoj povelji o lokalnoj samoupravi i u njenom prevodu nema ništa sporno.
Ako neko pak ima opredeljenje i želju da mi ne ratifikujemo Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi i ako smatra da prosto mi ne treba da idemo tim putem, to je njegovo legitimno pravo. Ali to treba otvoreno reći, a ne reći - evo, znate, prevod ovde nije dobar, evo znate ovo ovde se ne slaže sa ovim i ovaj zarez je malo čudan, možda je malo duži nego što bi trebalo da bude. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Mislio sam da ću govoriti samo o amandmanu, ali gospođa Radeta je pričala o jednom čoveku koji nije prisutan ovde i nema mogućnosti da se brani, pa ga je usput stavila u jedan kontekst i porodične veze sa mnom itd.
Prvo, gospodin Miloš Bugarin mi nije nikakav rođak, ali je čovek koga veoma poštujem, veoma ga volim kao da mi je rođak i o njemu zaista mislim sve najbolje. Verujte mi da sposobnijeg i poštenijeg čoveka u ovom vršenju javnih dužnosti za prethodnih sedam godina, ne mogu reći da ih nema još, ali on je jedan od najboljih, najsposobnijih i najpoštenijih ljudi koje sam upoznao.
Ne znam zašto ste izneli ovu količinu optužbi protiv čoveka koji nema mogućnosti da se odbrani jer nije prisutan ovde. Reći ću vam nekoliko stvari koje znam.
Dakle, Miloš Bugarin prvo mi nije rođak i to toliko govori o novinama koje ste citirali, znam ga sedam godina.
Ovaj Marković "Krmivo produkt" takođe mi nije rođak, njega čoveka i ne poznajem.
Miloš Bugarin je direktor najuspešnije agrokompanije u Srbiji, direktor preduzeća koje je 2000. godine zatekao sa gubitkom od 101,4 miliona evra, tadašnjih 202,8 miliona maraka. Danas je PKB evropski šampion u proizvodnji mleka već dve godine. Dakle, u Evropskoj uniji i na teritoriji Evrope ne postoji uspešnije preduzeće, znači, jedno srpsko preduzeće je šampion, to je preduzeće koje vodi Miloš Bugarin.
Miloš Bugarin je dobio nagradu prošle godine za najuspešnijeg privrednika u Republici Srbiji. Miloš Bugarin nije član nijedne političke partije.
Miloš Bugarin zaista, najiskrenije vam kažem, dakle, znam pouzdano sve, ovo su stvari iza kojih mogu da stanem, Miloš Bugarin je bio direktor PKB-a i od 2000. do 2004. godine, i kada se promenila Vlada takođe je ostao direktor PKB-a. I nikom pametnom ne pada na pamet da čoveka koji je uspešan i koji je od tog preduzeća napravio nešto, da ga skloni. Radnici u PKB-u imaju najviši prosek plata u agrobiznisu u Srbiji. Dakle, ne postoji nijedno agropreduzeće gde radnici imaju veće plate nego što je to u PKB-u.
PKB u pogledu tehničke opremljenosti je u samom vrhu Evrope, sve najsavremenije, najmodernije mašine koje postoje u agrobiznisu, takođe su u PKB-u. PKB je firma koju su posetili prošle i pretprošle godine ministri zaduženi za sve te kantone u Švajcarskoj, da bi oni videli kako to u jednoj Srbiji, slaboj i siromašnoj, kako uopšte neko uspeva da proizvodi mleko i ostale proizvode kao što to proizvodi PKB.
Znači, PKB je brend kojim možemo da se hvalimo svuda i u Evropi i u svetu, i prosto nije odgovorno za ovu govornicu izaći i na taj način govoriti o jednoj firmi i na taj način govoriti o čoveku koji je, pre svega, zaslužan za to što je danas PKB.
Što se tiče toga da kandidujem nekoga, nemam nikakvih mogućnosti da bilo koga bilo gde kandidujem, i vi to vrlo dobro znate, i to znaju i novinari iz lista "Pravda". Juče me je zvala novinarka iz lista "Pravda" i pitala me vezano za taj članak, pošto je igrom slučaja dolazila kod mene u ministarstvo, sve ovo sam joj ispričao što sam rekao i vama, a sve se to da proveriti.
PKB ima oko 21.000 hektara površine, ako se ne varam, sve se to da proveriti, ta površina postoji i danas. Sve druge priče koje se tako paušalno izbacuju, ne znam čoveka koji je na bilo koji način bilo šta uspeo u Srbiji, učinio nešto dobro, a da nije iz redova vaše stranke sa ove govornice provučen kroz blato. Ispostavilo se da u ovoj Srbiji baš ništa ne valja i niko ne valja, ni građani, ni bilo ko, ni privrednici, izuzev onih koji su članovi SRS. Prosto, po nekoj logici stvari nije ispravno.
Ne znam kako to nikada ni za koga nemate neku lepu reč da kažete, jer svi su lopovi, banditi, ovakvi i onakvi i prosto čovek da poželi da ga nazovete tako i da se svrsta u red takvih koji su u stvarnom životu zaista uspešni, pošteni i pravi ljudi koji treba da nam pomognu.
Dakle, na kraju, ko će biti predsednik te privredne komore, ne znam, to će odlučiti privredna komora u skladu sa tim njihovim pravilima koja postoje. Lično mislim da Miloš Bugarin bi mogao da bude sve u ovoj državi, od ministra, pa do direktora PKB-a, toliko ga poštujem i toliko dobro znam o njemu da ovo tvrdim krajnje odgovorno.
Da imam preduzeće od koga živim, od koga živi moja porodica i da me pitate koga bih doveo da mi vodi to preduzeće i da mi od njega zavisi egzistencija mene i moje porodice, rekao bih vam, dovedite Miloša Bugarina, neka od njega zavisi moja egzistencija. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, čini mi se zbog malo burne diskusije, koja se dotakla mnogo tema, prevideli ste da mi dozvolite da se izjasnim o amandmanu koji je bio veoma bitan i ako dozvolite samo bih u par sekundi objasnio.
Dosta je važan amandman, dosta je važno zalaganje gospodina Perjaničića, ali su i argumenti koje je iznosio gospodin Baralić i gospođa Radeta takođe bitni.
Samo bih da kažem zbog čega taj amandman zaista ne može da se prihvati, da ne bi ostalo nedorečeno i da ne bi ispalo da se neko ovde zalaže za bolji položaj radnika u Geodetskom zavodu, a neko misli da to ne treba iz ne znam kojih razloga.
Prvo, ono što je neophodno, i to sam rekao gospodinu Perjaničiću na Odboru jutros u 9,30 časova, dakle, Geodetski zavod je posebna organizacija i kao posebna organizacija ona je organ državne uprave jednako kao što je to organ u sastavu Ministarstva, jednako kao što je to i samo Ministarstvo. U članu 84. Zakona o državnoj upravi propisano je da poslove u organima uprave obavljaju državni službenici. Zakon o državnim službenicima regulisao je položaj i status ljudi koji rade u organima državne uprave.
Prema tome, ne možemo reći da jedan od organa državne uprave, zbog toga što oni obavljaju de fakto jedan ozbiljan posao, izvlačimo iz celokupnog sistema i za njih ćemo pripremiti neki drugačiji zakon koji će se odnositi na njihove plate. Iz dva razloga, prvo što Zakon o državnim službenicima na sistemski način rešava pitanje državnih službenika i ne postoje realni osnovi zbog čega bi se baš ovaj zavod izdvojio, jer po istom osnovu bi mogao da se pojavi neko drugi ovde ko zastupa Hidrometeorološki zavod, ko zastupa neki drugi, treći zavod, ima ih 24, i koji bi mogao da traži da se bar ti službenici, zbog težine njihovog posla, izdvoje iz sistema državnih službenika, tako da je potpuno neopravdano izdvojiti samo Geodetski zavod. Činjenica je da rade odgovoran posao, ali nisu to ona posebna ovlašćenja koja imaju policajci, carinici i radnici Bezbednosno-informativne agencije.
Sa druge strane, potpuno je opravdano vaše zalaganje za poboljšanje njihovog položaja, to je nešto što smo pričali i ovde u Narodnoj skupštini kada se govorilo o zakonu o Narodnoj skupštini još u prošlom mandatu, o tome se razgovara i u Vladi. To je pitanje zakona kojim se regulišu plate.
Kada dođe na dnevni red zakon kojim se regulišu plate, a mislim da Sekretarijat za zakonodavstvo priprema određene izmene tog zakona i onda treba zaista porazgovarati o tome kako je moguće da neko sa srednjom stručnom spremom, bez obzira da li je obavljao posao nameštenika ili službenika na izvršilačkom mestu, da ima 16 ili 20 hiljada platu, jer prosto teško je razumeti tu disproporciju u platama, dakle od 16 hiljada do 100 i nešto hiljada, kako se sada kreću plate.
Ali, nije tema ovog zakona. Vaše zalaganje je potpuno opravdano i razumljivo, ali nije moguće menjati ovaj sistem da bi se ispunilo to očekivanje, nego to treba raditi kroz drugi zakon, a to je zakon o platama u državnim organima i kada bude zakon o platama očekujem da zajednički poradimo sve što je moguće po tom pitanju. Toliko vezano za taj amandman.
Iskoristiću priliku i za ovaj amandman sada. Ovaj amandman koji je sada na dnevnom redu odnosi se na brisanje članova. To je posledica stava da ovaj zakon ne treba da se usvoji.
Vlada smatra da zakon treba da se usvoji, zbog toga ga je poslala u proceduru i zbog toga ovaj amandman takođe ne možemo da prihvatimo.

Samo na ovaj deo koji se direktno tiče amandmana gospodina Milovanovića.
I za mene je bilo pitanje, kada je iz Sekretarijata za zakonodavstvo došao ovaj zakon da ga brani pred Narodnom skupštinom ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu i kada sam se upoznavao sa rešenjima ovog zakona, bilo mi je pitanje tog roka, da li je to zaista neophodan rok, a onda sam pogledao Zakon o državnim službenicima i došao sam do sledećeg, što bih hteo vama da pročitam.
Dakle, sledeće dve odredbe koje su od značaja da biste razumeli zašto je rok relativno dugačak.
Prvo, kada je u pitanju službenik na položaju, o njima govorimo, kada taj položaj popunjava Vlada, interni javni konkurs oglašava služba za upravljanje kadrovima, a sprovodi konkursna komisija. Konkursnu komisiju za svaki pojedinačni slučaj, ovo je važno da obratite pažnju, imenuje Visoki službenički savet među svojim članovima i među stručnjacima itd.
Dakle, za svaki pojedinačni slučaj mora biti bar jedan član Visokog službeničkog saveta.
Pojedinačnih slučajeva ima između 350-400, ne znam tačan broj, a članova Visokog službeničkog saveta ima samo devet. Zbog toga je potpuno očigledno da je realno da taj rok bude godinu dana.
Sumnjam da je moguće tehnički izvesti 350-400 konkursa za rok od šest meseci, a da pri tom se svaki ispoštuje na osnovu zakona, odnosno da svaki član Visokog službeničkog saveta bude angažovan, a mora biti angažovan u konkursnim komisijama.
Neću sada da ulazim u pitanje zašto to nije rešeno 1. jula 2006. godine. Podrazumevate da to nije pitanje za mene, pogotovo što sam tada pripadao opoziciji u ovoj Narodnoj skupštini.
Ono što je činjenica, to je da od 14. februara 2007. godine zaista nisu mogla da se vrše ta imenovanja, jer vlada koja je tada postojala nije mogla da vrši ta imenovanja, jer joj je po slovu zakona istekao mandat. Na ove druge teme, dozvolićete, nakon poslednjeg amandmana, pa ću obrazložiti i vezano za ono što je gospodin Bajatović rekao, reći ću par stvari.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Pokušaću da u najkraćim crtama kažem svoje viđenje argumenata koji su se čuli u ovoj raspravi, mada mnogo više je bilo politike nego što je bilo rasprave o ovih nekoliko predloženih izmena Zakona o državnim službenicima, što je i razumljivo. Normalno, zakoni nisu samo stručna materija nego su odraz politike i potrebe države.
Želim par stvari da napomenem. Dakle, zaista onoliko koliko sam pratio ovih šest ili sedam godina, koliko sam bio narodni poslanik, potpredsednik Narodne skupštine, rad Narodne skupštine, i koliko je meni poznat Poslovnik, osim ako nešto nije promenjeno nedavno, u poslednjih 15 dana, ne vidim kakve su to poslovničke prepreke nastupile da mi ne bismo danas raspravljali ovaj zakonu. Da li je bolje da postoje mišljenja Odbora? Bolje je. Da li je bolje ...
Dozvolite, nije u redu, evo vi ste sada potpredsednica Narodne skupštine, bio sam i ja, ne znam da li ste ikada čuli da sam dobacivao. Nije prijatno govoriti u atmosferi kada vam neko dobacuje i odnapred i odnazad.
Uopšte ne razumem šta se spori u samoj proceduri? Mnogo bi bolje bilo da je procedura drugačija, ali neko više voli da bude za šankom nego u sali gde rade određeni odbori ili komisija i tu ne mogu da promenim stvari. Svako ima pravo da bojkotuje rad bilo kog odbora. Kada se bojkotuje rad, po logici stvari može nastupiti nedostatak kvoruma.
Takođe, ne vidim ni da je prepreka broj poslanika u sali za rad Narodne skupštine.
Dakle, od pre tri godine, otkad je promenjen Poslovnik, potpuno je irelevantno koliko je poslanika, kartica u poslaničkim klupama. Činjenica je opet, bilo bi mnogo lepše i za mene kao ministra da govorim pred 250 poslanika, ali znam da 250 poslanika ovde nema u sali i to je to.
(Predsedavajući: Molim vas da se umirimo i saslušamo ministra. Hvala.)
Ovim direktno odgovaram na pitanja koja su mi upućena sa govornice i sa mesta, da li smatram da postoje bilo kakve poslovničke smetnje za obavljanje ove rasprave.
Dakle, podvlačim, nikakve poslovničke smetnje za obavljanje rasprave ne postoje, odgovaram na vaše pitanje. Smatram da je to korektno sa moje strane da vam odgovorim kada mi postavite neko pitanje, izuzev ako mislite da vi treba da postavljate pitanja, a kada izađem za govornicu da se pravim kao da me ništa niste pitali. Ako je to ideja, recite mi pre, šapnite mi u prolazu.
Sada bih rekao nešto konkretno o odredbama zakona i o primedba koje se odnose na datum 1. jul 2006, pa 1. jul 2007, pa 1. maj 2008. godine.
Prvo što želim da kažem je da je amandman gospođe Nade Kolundžije zaveden sa datumom 29. jun, a da je ispravka amandmana kasnije usledila, umesto zarez ide zapeta itd. Dakle, amandman je zaveden 29. 6. 2007. godine, onda kad je postalo očigledno da se zakon neće doneti do 1. jula 2007. godine.
Sada mi imamo tu dilemu, odnosno sporno pitanje da li ovde postoji neki opšti interes, odnosno u ovom sad slučaju već naročiti opšti interes da damo retroaktivno dejstvo nekoj odredbi zakona. To je sada prosto stvar Narodne skupštine kako će da odlučuje o tome. Narodna skupština je ta, shodno Ustavu, koja odlučuje o postojanju takvog interesa.
Moje mišljenje kao ministra jeste da u ovom slučaju postoji opšti interes i obrazložiću zašto vi treba da podržite amandman gospođe Nade Kolundžije i zašto treba da glasate za ovaj zakon.
Dakle, zakon je, kao što smo više puta ponovili, stupio 1. jula 2005. godine na snagu. Iz različitih razloga prethodna vlada nije izvršila postavljenja po odredbama novog zakona do 1. jula 2007. godine.
Istina, moramo uzeti u obzir da od 14. februara to ona nije i mogla da radi, shodno odredbama Zakona o Vladi, koji je donet pre Zakona o državnim službenicima.
Sada dolazimo u jednu situaciju da, ukoliko ne primenimo amandman gospođe Nade Kolundžije, 1. jula 2007. godine prestaje dužnost svim ovim licima o kojima mi pričamo.
Kada govorimo o tim licima, ne govorimo mi o njima ono ad personam, Petrović Petar. Nije bitno ime i prezime čoveka, ne govorimo mi o zapošljavanju, nije ovo tema zapošljavanja. Govorimo o ljudima koji vrše dužnosti koje su Zakonom o državnim službenicima, članom 32. i 33, utvrđene kao dužnosti od posebnog značaja.
Dakle, oni su rukovodioci organa, odgovaraju za rad, usklađivanje rada, imaju posebne odgovornosti pred zakonom, potpisuju određene akte, kao recimo Republički javni pravobranilac.
Ukoliko bismo prihvatili vaš stav da svima prestane dužnost 2007. godine, odnosno da ne uvedemo retroaktivnost, postavilo bi se logično pitanje: šta je recimo sa svim onim što je Reublički javni pravobranilac uradio nakon tog datuma, da li to može da se konvalidira ili ne.
Onda je moje mišljenje da postoji interes države da se prihvati ova retroaktivnost kako, ne samo akt Republičkog javnog pravobranioca, nego i mnogi drugi akti ne bi bili dovedeni u pitanje odnosno oglašeni ništavim, jer očigledan je interes države da država nastavi da funkcioniše.
Nema nikakve dileme da ukoliko 380 položaja ostane bez mogućnosti da funkcioniše da je ugroženo funkcionisanje države. Moje mišljenje je da je to više nego očigledno. Ne vidim kako drugačije možemo tumačiti prestanak njihove dužnosti. Ako je prestala dužnost, prestala je dužnost. Mi možemo da se ne slažemo o tome, iznosim samo moju argumentaciju i moram reći da nema potreba da postavljate takvu pretpostavku da neko misli da nešto ne znate. Smatram konkretno da su vaše diskusije vrlo stručne i zadovoljstvo mi je da razmenimo argumente po ovim pitanjima.
Ukupno posmatrano, vrlo je dinamično biti u ulozi ministra pred određenim narodnim poslanicima. Dakle, nesporno je da je ovo sada samo politička ocena. Razumem poslanike opozicije koji imaju političku ocenu koja upućuje na kritiku rada ove vlade i na kritiku rada prethodne vlade, to je potpuno razumljivo. Ali ne mogu da prihodim kao aksiom vašu političku ocenu. Politička ocena je stvar političkog uverenja, ali utvrđivanje opšteg interesa nije ni vaš ni moj posao.
Posao je Narodne skupštine, odnosno moj kao predstavnika predlagača da pokušam da ubedim Narodnu skupštinu da ovde postoji opšti interes, mislim da postoji opšti interes za državu, da država nastavi da funkcioniše, vi mislite da to nije opšti interes i prihvatam da svi imate svoje mišljenje, ali o tome će odlučiti Narodna skupština.
Nemojte da vršimo zamenu teza i da kažemo da ovde postoje neke pravom date objektivne nemogućnosti da mi danas odlučimo o ovome ili o onome, odnosno da postoji konkretno kršenje Ustava, zakona ili propisa koji se tiču ove Narodne skupštine.
Isto važi obrazloženje koje je bilo da zakon stupa na snagu bez onog roka od osam dana, koji je neophodan da bi opšti akt stupio na snagu. Isto obrazloženje važi i ovde. Promena je utoliko što je protekao rok 1. jul 2007. godine i što nama odredba člana 3. Predloga zakona postaje izlišna i u tom smislu je i vaš amandman postao izlišan.
Na kraju, bilo je nekoliko političkih opservacija koje se tiču depolitizacije itd. Dakle, mi smo se opredelili, kao država, za jedan sistem.
Kao ministar, kao poslanik, kao građanin države moram da pristanem i poštujem zakone koji ovde postoje, prethodna vladajuća većina je donela jedan zakon kojim se opredelila za ovaj sistem državnih službenika. Mogu reći da li mi se sviđa ili ne sviđa, ali to je u ovom momentu potpuno izlišno.
Taj zakon, taj sistem predviđa da do nivoa pomoćnika ministra su profesionalci, preko nivoa pomoćnika ministra su političari, političke garniture se smenjuju, pomoćnici ministra i nadole ostaju kao državni službenici na položajima, i ostali državni službenici izvršioci i nameštenici.
Prema tome, prilika, ukoliko se neko ne složi sa tim, jeste da to svoje neslaganje izrazi kroz promenu zakona, kroz formiranje političke većine, poslaničke većine koja će dovesti do promene celog sistema, ali u ovom momentu mi na dnevnom redu imamo samo promene u okviru postojećeg sistema i u tom smislu ocena sistema, po meni, rano je da se da, možda možemo da sačekamo dve-tri godine i da kažemo - dobar je sistem, na pravom smo putu ili ćemo reći - pogrešan je sistem.
Meni za sada ovo liči kao dobra osnova, a da li ćemo mi, kao u mnogim drugim stvarima, svojim delovanjima to pokvariti ili ne, to je neka druga tema. U normativnom pogledu smatram da je ovaj zakon dobar, u pogledu političke ideje koju nosi takođe smatram da je dobar, u pogledu primene ne znam, kao što ne znate ni vi, ne može niko znati, zbog toga što zakon još uvek nije praktično doživeo svoju primenu i neće doživeti svoju primenu u punom svom obimu dok ne prođe postavljenje državnih službenika shodno ovim odredbama koje pokušavamo da promenimo. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, najpre moram da se izvinim zbog ovog kašnjenja koje je posledica saobraćajne gužve, a takođe da konstatujem da je ovo nova praksa u parlamentu i mislim da je ovo dobro za sve nas, jer prethodnih šest ili sedam godina, koliko sam ovde bio poslanik, parlament obično nije mogao da počne bez 45 minuta zakašnjenja, tako da zaista čestitam svim narodnim poslanicima, a posebno predsedniku Narodne skupštine, gospodinu Oliveru Duliću, podrazumevajući ovo pre svega kao njegov uspeh.

Dakle, dozvolite mi da, poštujući vaše vreme, obrazložim Predlog zakona o izmenama Zakona o državnim službenicima u ime Vlade Republike Srbije, kao predlagača. Zakon o izmenama Zakona o državnim službenicima se već našao pred vama pre nekih možda 20 ili mesec dana. Nažalost, zbog raznih razloga tada niste mogli da odlučite o ovom zakonu koji je predložila Vlada, danas je ponovo ovaj zakon na dnevnom redu i ovaj zakon je praktično tehničkog karaktera.

Radi se o tome da se produži rok za sprovođenje konkursa radi postavljenja državnih službenika na položaje. Naime, tokom 2005. godine u ovoj Narodnoj skupštini je raspravljano o Predlogu zakona o državnim službenicima, koji je stupio na snagu 1. jula 2006. godine, i u tom zakonu, u članu 32, utvrđeno je da radna mesta u državnoj upravi mogu biti položaji i izvršilačka radna mesta. Takođe, u članu 33. utvrđeno je šta je to položaj i kako se stiče položaj, i utvrđeno je koji to obim poslova jeste – vidim da ste zadržali duh dobacivanja koji ovde očigledno teško može da se iskoreni – dakle, utvrđeno je koja su to radna mesta položaji i kako se vrši postavljenje na ta radna mesta.

Međutim, da biste razumeli zbog čega je značajno da prihvatite ovaj zakon pročitaću vam upravo ove dve odredbe postojećeg zakona. Dakle, radna mesta državnih službenika dele se na položaje i na izvršilačka radna mesta, u zavisnosti od složenosti poslova, ovlašćenja i odgovornosti. Položaj je radno mesto na kome državni službenik ima ovlašćenja i odgovornost vezanu za vođenje i usklađivanje rada u državnom organu. Dakle, položaj je radno mesto sa posebnim odgovornostima, molim vas da ovo imate na umu kada budem obrazlagao zbog čega je neophodno da se ovaj zakon usvoji, zbog čega je neophodno da se jedna odredba ovog zakona primeni retroaktivno.

Dakle, prema Zakonu o državnim službenicima Vlada postavlja na položaj pomoćnika ministra, sekretara ministarstva, direktora organa uprave u sastavu ministarstva, pomoćnika direktora organa uprave u sastavu ministarstva, direktora posebne organizacije, zamenika i pomoćnika direktora posebne organizacije, direktora službe Vlade, zamenika i pomoćnika direktora službe Vlade, zamenika i pomoćnika generalnog sekretara Vlade, republičkog javnog pravobranioca, zamenika republičkog javnog pravobranioca i načelnika upravnog okruga.

Reći ću vam da u ovom momentu postoji oko 400 položaja. Takođe ću vam reći da je, prema Zakonu o državnim službenicima, postavljeno svega 22 službenika na položaje, praktično preko 370-380 ljudi nije postavljeno na položaje prema odredbama ovog zakona i ukoliko u danu za glasanje ne biste usvojili ove izmene i dopune zakona, preko 380 ljudi koji rade na mestima na kojima treba da rade službenici na položajima, njima bi prestala ta funkcija i postavlja se pitanje kako bi dalje ceo sistem funkcionisao.

Moram da vam kažem i da izrazim svoje veliko zadovoljstvo, jedno od ministarstava u kome je izvršeno postavljenje prema Zakonu o državnim službenicima jeste Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu i moji pomoćnici, dve dame su ovde, gospođa Stanić i gospođa Milica. Dakle, gospođa Stanić je prošla taj konkurs i još tri pomoćnika su prošla taj konkurs, i sekretar ministarstva je prošao taj konkurs, i moram reći da je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu predvodnik u profesionalizaciji državnih službenika upravo u tom smislu što niko ne može, sve i da hoće, a odmah da vam kažem da niko i ne želi, da menja ove službenike na položaju.

Mislim da je to dobar put i da već prilikom stupanja sledeće vlade na dužnost niko neće menjati nijednog državnog službenika na položaju, odnosno da ćemo zaista moći da se pohvalimo profesionalnom, depolitizovanom i odgovornom državnom upravom.

Zakon o državnim službenicima propisuje u prelaznim i završnim odredbama da će prvi konkurs za postavljenje na položaje obavezno biti javni konkurs i da će se svi javni konkursi za postavljenje na položaje okončati do 1. jula 2007. godine, to je bilo pre dva dana, kao i da postavljenim licima, čija radna mesta postaju položaji, dužnost u svakom slučaju prestaje 1. jula 2007. godine.

Dakle, nalazimo se u toj vrlo neprijatnoj situaciji da bi kod praktično 380 službenika u ovom momentu prestala dužnost i da bi se postavilo pitanje ko bi bio odgovoran i ko bi obavljao poslove koji su ovim zakonom predviđeni za državne službenike na položajima.

Zašto je to tako? Zakonom o Vladi propisano je da vlada kojoj je prestao mandat može vršiti samo tekuće poslove i da ne može postavljati funkcionere u ministarstvima, posebnim organizacijama i organima uprave u sastavu ministarstva. Naravno, Zakon o Vladi pominje termin "funkcioneri", Zakon o državnim službenicima donet je nakon Zakona o Vladi i po njemu pretežni deo funkcionera, izuzev malog broja, postali su državni službenici na položajima.

Prethodnoj vladi je mandat prestao onda kada je prestao mandat narodnim poslanicima, a to je bilo 14. februara 2007. godine. U tom smislu, od 14. februara 2007. godine Vlada nije mogla da sprovodi konkurse i da postavlja državne službenike na položajima. Praktično, u ministarstvima i posebnim organizacijama, organima uprave u sastavu ministarstva, službama vlade, Republičkom javnom pravobranilaštvu itd, 1. jula 2007. godine je prestala dužnost za sva ona lica koja su postavljena prema prethodnim propisima, dakle ne prema Zakonu o državnim službenicima, a prema Zakonu o državnim službenicima od 14. februara niko nije ni mogao biti postavljen, sve i da je neko imao nameru da ih postavi.

Budući da su, prema Zakonu o državnim službenicima, položaji radna mesta na kojima državni službenici imaju ovlašćenja i odgovornosti vezane za vođenje i usklađivanje rada u državnom organu, prestanak dužnosti navedenih lica ozbiljno bi ugrozio rad pomenutih organa i službi, time i funkcionisanje države.

Pomenuću konkretno, kada je u pitanju ministarstvo, to su i sekretar ministarstva i pomoćnici ministara koji se nalaze na čelu sektora u tom ministarstvu. Stoga je neophodno da se ovim zakonom propisani rokovi produže za sprovođenje javnih konkursa i, naravno, istovremeno za prestanak dužnosti postavljenih lica, kako bismo izbegli ovu vrlo neprijatnu situaciju.

To su razlozi zbog kojih je u samom Predlogu zakona bilo predviđeno da se zakon donosi po hitnom postupku i da stupa na snagu danom objavljivanja.

Dakle, izbegli smo onaj prorogatio fori od osam dana. To su u ovom momentu razlozi zbog kojih tražimo da se utvrdi retroaktivnost ovog zakona, prihvatanjem amandmana gospođe Nade Kolundžije, jednog izvrsnog amandmana, koji je na odličan način prevazišao situaciju u kojoj smo se mi sada našli.

Na kraju, mogu da vas zamolim da ovo relativno tehničko pitanje, rekao bih pre svega tehničko pitanje, rešimo efikasno. Naravno, spreman sam da odgovaram na sva vaša pitanja, u ime Vlade Republike Srbije, kao predstavnik predlagača. Vraćam se na samu temu.

Ovo je jedini način da prevaziđemo situaciju u kojoj smo se našli činjenicom da prethodna vlada od 14. februara nije mogla da sprovodi konkurse poštujući Zakon o Vladi, a da nova vlada nije formirana do pre mesec dana, što treba da imate na umu, jer sama procedura tih javnih konkursa je veoma dugačka i da postoji Visoki službenički savet koji je direktno odgovoran za sprovođenje tih konkursa.

Visoki službenički savet nije u mogućnosti mesečno da obradi više od par desetina konkursa, a mi u ovom momentu imamo potrebu da blizu 400 ljudi primimo da budu službenici na položaju i da je to nemoguće uraditi u nekom roku od 2,3,4, 5 meseci. Rok od godinu dana je optimalan rok za završetak ovog posla.

Toliko, gospodine predsedniče, u ovom uvodnom izlaganju. Hvala vam na pažnji, hvala vam na interesantnim dosetkama, bilo je vrlo duhovito, nije možda bilo dovoljno korisno, ali bilo je vrlo duhovito. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Imao sam priliku i želim da se zahvalim poslaničkoj grupi SPS što me je pozvala da razgovaramo o ovim zakonima i u njihovim prostorijama, odnosno na sastanku njihove poslaničke grupe. Žao mi je što i druge poslaničke grupe, izuzev poslaničke grupe DS, nisu koristile tu mogućnost.

Nadam se da ubuduće, posebno kada budu zakoni koji su u nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, dakle, ovo nije zakon iz nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ali kad budu zakoni iz nadležnosti ovog ministarstva na čijem se čelu trenutno nalazim, nadam se da će poslaničke grupe imati vremena da me prime na razgovor kako bismo razmotrili sve teme i sve dileme. Naravno, i naš razgovor u SPS nije uspeo da odgovori na sve teme. Imamo različita mišljenja po određenim pitanjima.

Ako dozvolite, odgovorio bih gospodinu Žarku Obradoviću, vezano za jedan broj njegovih primedbi. Pre svega mislim na ono najvažnije, a to je pitanje odnosa Zakona o vladi i Zakona o državnim službenicima.

U vreme kada je donet Zakon o vladi nije postojala ideja o podeli državnih službenika. Svi su bili funkcioneri, pomoćnici ministra su bili funkcioneri, sekretar ministarstva je bio funkcioner. Kada je donet Zakon o državnim službenicima sva lica koja ste nabrojali, koja su precizirana članom 33. Zakona o državnim službenicima, postali su državni službenici.

U tom smislu se primenjuju one odredbe Zakona o vladi koje se odnose na to da Vlada nakon isteka manda ne može postavljati funkcionere, odnosno u konkretnom slučaju ova lica koja su sada državni službenici. Ta odredba sad važi za lica koja su preimenovana u državne službenike. Zato je možda taj mali nesporazum.

Funkcioneri su sada ostali samo ona lica koja se vezuju za politiku i političare. Državni sekretar je funkcioner. Znači, lica koja prate kada odlazi jedna garnitura, odlazi jedan ministar, odlazi jedna vlada, odlaze i svi oni, i dobro je što je to tako urađeno.

Dakle, napravljena je ta podela, oni koji su državni službenici na položajima, ostaju nezavisno od promena političkih garnitura. Ne mogu da govorim o radu drugih ministarstava, ali ako dozvolite na primeru Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu bih objasnio kako to izgleda.

Vašim glasovima, odnosno glasovima većine u ovom parlamentu postao sam ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu i u Ministarstvu sam zatekao upravno državne službenike na položajima koji su prošli konkurs, to su četiri pomoćnika ministra i sekretar ministarstva, koji po sili zakona i dalje ostaju, bez obzira što sam ja novi ministar, oni ostaju državni službenici na položaju, odnosno pomoćnici ministara.

Jedini novi pomoćnik ministra je došao na upražnjeno mesto, svi poznajete gospođu Milicu Dražić, tako da se u tom smislu možete uveriti da je u pitanju čist profesionalizam, a ne bilo kakva politizacija.

Mislim da je to generalno način kako treba raditi u buduće. Ne znam kako radi konkretno svaki ministar, to je pitanje, ali mogu svakome da kažem da je moje iskustvo, dok sam bio i predsednik opštine, dok sam bio potpredsednik skupštine i sada u ministarstvu, moja preporuka, moj savet je upravo taj, ne treba dovoditi nove ljude, treba se osloniti na profesionalce, verujte da su odnosi daleko bolji, vrlo jasno se zna ko šta radi i poslovi se brže obavljaju.

To što je gospodin Obradović pomenuo, činjenica je da nisam ministar koji je zadužen za zakon, odnosno ministarstvo na čijem sam čelu nije radilo ove izmene zakona, radio je Sekretarijat zakonodavstva, ali Poslovnikom Narodne skupštine i Poslovnikom Vlade predviđeno je ko može tu vladu zastupati za određene zakone.

Između ostalog, za ono što radi Sekretarijat za zakonodavstvo, direktor sekretarijata je nadležan, odnosno ovlašćen da to zastupa i da brani pred Narodnom skupštinom, ali isto tako narodni poslanici mogu iskazati svoje nezadovoljstvo činjenicom da neko brani neki zakon i da im se to ne sviđa.

Kao narodni poslanik, tada opozicija, zalagao sam se da u Poslovniku Narodne skupštine bude sadržano da samo ministri mogu da brane zakon i da se pojavljuju pred Narodnu skupštinu, a pred vama je izrada novog Poslovnika i mislim da o tome treba da razmislite. Ne bi to svodio na personalno, da li se neko nekome dopada ili ne dopada, nego što mislim da Narodna skupština treba sebi da ustanovi to pravo da im se isključivo ministri obraćaju sa govornice.

Mislim da je to na vama da vi to uredite, a kao poslanik zalagao sam se za to kada sam bio opozicija, ali nisam mogao da utičem značajnije na to pitanje.

Što se tiče lica u Kabinetu koje je pomenuo gospodin Žarko Obradović, otvoreno je pitanje koliko treba tih lica da bude i tu se slažem, jer mi možemo posmatrati one različite načine, da li je optimalan broj koji sada postoji ili nije optimalan, i to bi trebalo dobro proceniti od ministarstva do ministarstva.

Verujte mi ima ministarstva gde ono što je predviđeno je malo, a verujte da ima ministarstva za ono što je predviđeno i više nego što treba, ali mislim da se u celini vodilo računa o tome da to ne bude neki preveliki broj. To su mahom nameštenici, dakle lica koja obavljaju prateće poslove.

Moram reći da u praksi to nije tako kao što izgleda na papiru. Konkretno, u ministarstvu gde sam ja i gde radi, popunjena su dva ili tri mesta, tih namešteničkih i ako može da bude popunjeno po ovom pravilu, dakle šest ili sedam, plus ova posebna tri savetnika.

Što se tiče posebnih savetnika, tu niste u pravu, utoliko što je to regulisano Zakonom o državnoj upravi, dakle, nije podzakonskim aktom Vlade, nego je Zakon o državnoj upravi regulisao postojanje tih posebnih savetnika i primedba je ta trebalo da se istakne u momentu donošenja Zakona o državnoj upravi, mislim da je član 27, ako se ne varam.

Prosto, to su zakonska rešenja o kojima možemo diskutovati. Mislim da treba da postoji mogućnost posebnih svetnika, a da li je to najbolje uređeno aktom koji ste vi čitali, ne bih sada ulazio u tu temu.

Ali, verujte mi, postoje situacije kada je zaista neophodan poseban savetnik, a posebno imajući u vidu ovu reformu koja se sada vrši i koja ide na to da se određeni broj poslova isključivo obavlja preko državnih službenika.

Što se tiče pitanja zašto nisu izvršena postavljenja, gospodine Obradoviću, donekle ste u pravu, nisam bio u Vladi u momentu kada je donet Zakon o državnim službenicima, ali kažem, od 14. februara nisu mogla da se vrše postavljenja, po sili zakona nisu mogla. To da ima 400, verujte da ima 400, jer radi se o tome, doneo sam spisak, imamo posebnih organizacija 24 u državi i nema to veze sa ovom vladom ili sa prethodnom.

Posebnih organizacija ima 24, službi ima 11, nema veze, to nije ništa novo i nemojte vezivati za ovu vladu, toga ima. Znači, posebnih organizacija i službi ima, kao što ima organa uprave u sastavu ministarstava, prosto nisam doneo taj spisak, jer nisam ga ni imao, najiskrenije, a nije moja nadležnost da vodim taj spisak, ali sam ovo doneo prosto da bih vama u diskusiji pomogao.

Broj ministarstva je 22, posebnih organizacija 24, službi Vlade 11 i verujte da to dođe oko 400 sveukupno.

Na kraju, vi kažete - nije opšti interes. Ne mislim da može opšti interes biti pojedinačno pitanje 200 odnosno 400 ljudi, ali kada kažem da opšti interes imamo u vidu ovlašćenja i odgovornosti koja oni imaju u obavljanju svojih poslova.

Gospodin Nikolić nije tu. Hteo bih da mu kažem, nemoguće je zaključivati ugovore o povremenom obavljanju poslove za ono što nije opisano u delokrugu, kao što je nemoguće ugovorima o delu ustanovljavati obavljanje poslova koji vuku posebne odgovornosti. Ugovor o delu možemo da zaključujemo, prema našim pozitivnim propisima, samo za poslove koji bi bili neki intelektualni poslovi, izrada određenih zakona itd. Ne možete vi sada da napravite ugovor o delu i time rešiti pitanje ovog vakuuma koji sad imamo. To je samo odgovor, ukoliko sam uspeo, koliko-toliko da raščistimo delimično ove nejasnoće.