Stvarno ne razumem zašto vičete. Pokušao sam da vam objasnim svoj stav. Vi ste od mene tražili da dam definiciju javne funkcije. Dao sam je skoro doslovce kako piše u Zakonu o sprečavanju sukoba interesa.
Tražite da to isto opet ponovim – ponoviću vam. Javna funkcija je ona na koju se dolazi postavljenjem, imenovanjem ili izborom u organe Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada Beograda, opštine i drugih gradova ili ona čiji je osnivač ovo isto.
U tom smislu, evo, ja ću da vam kažem, vi jeste na javnoj funkciji samim tim što ste narodni poslanik, došli ste izborom od strane građana itd. Ne znam šta polemišete sa mnom kada ja vama to kažem, a vi sada mene pitate ponovo to isto.
Što se tiče spikera engleskog parlamenta, ja sam samo hteo da ukažem, gospodin je pomenuo primer koji vama ide u korist, a ja sam, vezano za to, pomenuo primer lidera laburista i premijera Gordona Brauna koji nije dao ostavku. Eto, samo dajem taj primer.
Vi ste meni dali primer Makedonije – ne znam da li je tako u Makedoniji, evo, verujem vam da je tako. Sad imamo primer Makedonije, Engleske, Mađarske – dobro, imamo različite primere.
Objasnio sam vam šta je javna funkcija, pozvao sam se na ono što je praksa, znači imamo različitu praksu u demokratskim zemljama, rekao sam vam – ako ćemo tako, hajde da budemo dosledni, pa da to sprovedemo kroz ceo naš pravni sistem. Rekao sam vam i da mislim da to jednostavno nije moguće u našim uslovima sprovesti, niti mislim da je to potrebno sprovesti.
Kada sam gostovao u toj emisiji na koju se pozivate, takođe sam rekao da će u Srbiji u još mnogo godina unapred zavisiti mnogo šta od ponašanja pojedinaca koji su na određenim javnim funkcijama. U tom smislu, mislim da se predsednik Republike ponaša vrlo korektno i da nikada nije zloupotrebio tu svoju funkciju u stranačke svrhe, kao što su, recimo, predsednici nekada ranije zloupotrebljavali tu funkciju u stranačke svrhe. A isto tako sam vam rekao da, ma šta pisalo u zakonu, neko može da zloupotrebi svoju funkciju ukoliko je sklon zloupotrebama.
Uopšte ne vidim razlog da s tolikom gorčinom govorite o Demokratskoj stranci, bar ne vi koji ste svojevremeno bili i njen potpredsednik. Prosto, vi ste mene iznenadili.
A da li ja imam znanje ili nemam znanje – šta da radim, meni ovde uglavnom sa govornice govorite svi redom: ministar ne zna, ministar ne zna. Ja sam se pomirio s tim da ne znam – eto, šta ću.

Razumem šta je želeo da kaže gospodin Petronijević. U obrazloženju je Vlada, kada je rekla ustavni položaj, htela da kaže da se menja u smislu onoga što je Ustav utvrdio kao nespojivost funkcija, i ništa drugo.
Dakle, ovaj član 115. Ustava – samo to, ništa dalje od toga. S tim što je u Predlogu zakona u članu 9. dodato u stavu 2. da se on podvodi pod onaj režim koji predviđa Zakon o sprečavanju sukoba interesa, samo toliko.

Gospodine Maraš, moja argumentacija je toliko neubedljiva da vaš poslanički klub, nakon što je iskoristio vreme za odbranu amandmana, sada uzima vreme po Poslovniku, po članu 226.
Ne možete me ubediti. Izašao sam i pokušao da odgovorim na vaše pitanje. Očigledno je moja argumentacija bila takva da vi sada imate potrebu da količinom izgovorenih reči pokrijete moju argumentaciju.
Za ovom govornicom sam dva puta rekao definiciju javne funkcije shodno onome što piše u našim zakonima. Drugu definiciju javne funkcije ne znam. Mogu da izvedem neku svoju definiciju javne funkcije pa da je povežem sa vršenjem određenih javnih ovlašćenja, poslova itd. Mogu na taj način da definišem javnu funkciju i tako bih je definisao kada bih se sada bavio pisanjem, nekim teorijskim radom.
Pošto vi kažete da ovo što ja kažem, da javna funkcija nije javna funkcija, dajte neka neko izađe za ovu govornicu i kaže šta je to javna funkcija i u kom pravnom aktu je sadržana ta definicija javne funkcije. Eto, možda ja ne znam, ja znam samo Zakon o sprečavanju sukoba interesa, gde pominjemo javnu funkciju u našem pravnom sistemu.
Ne može definicija javne funkcije da važi samo za jedan zakon. Javna funkcija je javna funkcija. Ne može da važi samo za jedan zakon. To je definicija koju mi priznajemo, koju priznaje ova skupština, koju priznaje ova država.
Gospodine Martinoviću, vrlo vešto insistirate na javnom i privatnom. Ne verujem da vi vašim studentima na taj način bilo šta objašnjavate. Dobro znate da postoje pojave i u pravnom i u političkom životu koje ne mogu da se definišu tako kako vi tražite od mene - javno ili privatno, da li je porodica ili je država.
E, pa nije tako, i znate da nije tako, nego vi to ovde vešto koristite pred govornicom jer ste, očigledno, vešt govornik, ali znate da to nije tako. Zna se šta su ustanove privatnog prava, šta su javne ustanove, šta je ono što se podrazumeva kada govorimo o predsedniku Republike.
Ako govorimo o političkim strankama, i vi to znate kao što i ja znam, položaj i uloga političkih stranaka je razmatrana poslednjih sto godina ili više. Ja sam se načitao toga dosta, verujem da ste vi još više, s obzirom na vaš posao. Dobro znate kako se definišu političke stranke, kakvi su stavovi o političkim strankama, kakva je uloga političkih stranaka, pa ima onih koji kažu da su političke stranke negativne, ima onih koji kažu da su političke stranke jedini mogući subjekti u političkim procesima itd. Ako ćemo ovde da otvorimo tu teorijsku diskusiju, verujem da ćemo otići daleko i nemam nameru da se nadmećem bilo s kim u tome.
Opet vam kažem, bez obzira kako izgledalo, laički posmatrano, sa stanovišta naših pozitivnih propisa, funkcija u političkoj stranci nije javna funkcija. Ne možete me ubediti. Objasnite mi, onda, sa stanovišta naših pozitivnih propisa, gde se definiše da je to javna funkcija.
Što se tiče realnog života, mnogo šta su javne funkcije. Ako hoćete da govorite o realnom životu, predsednici nekih nevladinih organizacija praktično vrše mnogo veći javni uticaj nego predsednici nekih političkih partija, ali onda kažite: dobro, sada govorimo o realnom životu. Nemojte se putem prava pomagati i poštapati u političkim opservacijama.
Gospodin Varga kaže: kakav bi predsednik Republike bio bilo koji funkcioner, predsednik Vlade, kada se ne bi borio za svoju političku ideju? To je sasvim logično. Pa, ne može predsednik Republike, kada dođe politička kampanja, da se malo zalaže za ideju SRS-a, malo za LDP, malo za ne znam koga. On je izabran kao reprezent jedne politike, na osnovu toga što je ponudio, sprovođenja te politike u delo.
I normalno je da, kada ponovo dođe izborni ciklus, on stane iza te politike i iza ljudi koji sprovode tu politiku i da se bori za tu politiku. Bilo bi nenormalno da se pojavite na izborima, dobijete izbore na osnovu jedne politike, a onda, kada dođe podnošenje računa, vi kažete: ne, ja zastupam sve politike u ovoj državi. Bilo bi nemoguće da neko to radi.
Gospodin kaže: političke partije se finansiraju iz budžeta. I to je vama dokaz čega? Pa vi ne znate šta se sve finansira iz budžeta. Udruženja građana se finansiraju iz budžeta. Kakve to ima veze? Kakav je to argument onda? Iz budžeta se finansira mnogo šta. To nije argument da biste dokazali javnopravnu prirodu političke stranke.
Dakle, sve u svemu, ja razumem, ovo jeste politička tema par ekselans, vrlo je interesantna, drago mi je da se to pojavilo u našem političkom životu na ovakav način, ali ne mogu da prihvatim da mi u Srbiji radimo nešto što niko živ ne radi, da smo mi drugačiji od drugih demokratskih država, i ne mogu da prihvatim ovo što kažete, da ovo na bilo koji način nije u skladu s našim pravnim sistemom.
Ponavljam, definiciju javne funkcije sam dao dva puta ovde. Ako znate bolju, molim vas izađite pa recite, nemojte mene mučiti više, i recite mi u kom zakonu. Ja sam se pozvao na Zakon o sprečavanju sukoba interesa. Vi recite da je to zakon taj i taj, pročitajte i kažite da je javna funkcija to i to.

Poštovani kolega, odgovor na to pitanje je dao ustavotvorac. Da je ustavotvorac mislio drugačije, onda bi član 115. Ustava Republike Srbije izgledao kao član 55. Ustava Republike Srbije, pa bi bilo jasno navedeno: ovo može, ovo ne može.
Ako je Ustav uredio položaj predsednika Republike, ako mu je dao neka prava, neke mogućnosti, između ostalog da bude i predsednik političke partije, ne možemo mi zakonom ograničavati ta prava.
I nije moje da odgovorim na pitanje šta ja mislim. To je uredio ustavotvorac. U izradi Ustava je učestvovalo 90% političkih partija, odnosno predstavnika, koji sede u ovom parlamentu, i čudi me da se neke od tih partija sad javljaju da traže promenu tog rešenja koje je sadržano u Ustavu.

Samo bih gospodinu Zvonimiru Steviću da kažem da ja jesam naš razgovor preneo i da je, kao što znate, za to nadležno Ministarstvo za Kosovo i Metohiju.
Tako da od mene možete imati punu podršku za zaključak Odbora, ali to, prosto, mora da se usmeri prema gospodinu Samardžiću kako bi se rešilo pitanje koordinatora. Hvala.

Gospodine Steviću, ne znam zašto diskutujete na ovaj način. Zakon o ministarstvima, član 23, utvrdio je nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Kada je donošen Zakon o ministarstvima, utvrđeno je novo ministarstvo koje se zove Ministarstvo za Kosovo i Metohiju. Na čelu tog ministarstva je gospodin Samardžić. Shodno Zakonu o ministarstvima, tom ministarstvu su direktno stavljena u nadležnost pitanja lokalne samouprave na Kosovu i Metohiji. Ne mogu da verujem da vi to ne znate.
Najlakše je nekoga tako paušalno optužiti. Kako možete da kažete ovde da je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu nadležno za lokalnu samoupravu teritorije Kosova i Metohije, kada postoji Zakon o ministarstvima, koji vi morate znati kao narodni poslanik, u kome jasno piše da je to nadležnost Ministarstva za Kosovo i Metohiju?
Lepo sam vam rekao, uvažio sam sve vaše argumente, štaviše složio sam se s vama, predložio sam gospodinu Samardžiću sve to. Ne znam kako možete sada mene da optužite, da na bilo koji način imputirate bilo kakvu vrstu odgovornosti ministarstvu koje nije nadležno za to pitanje. To bi jednako bilo kao kada biste mi bilo koje drugo pitanje iz rada organa državne uprave ovde imputirali a koje nije navedeno u članu 23. Zakona o ministarstvima.

Samo bih dao jedno pojašnjenje vezano za ovo što je gospodin Obradović govorio.
Vlada Republike Srbije, u kojoj sam ja ministar voljom ovog parlamenta, uvela je privremene mere u Velikom Gradištu, Smederevskoj Palanci i Kuršumliji. Dakle, u tri opštine. Privremene mere postoje u 11 opština. Prve su uvedene još 16. novembra 2006. godine – to je Vlada koju ste vi podržavali, u kojoj sam ja bio opozicija.
Privremeni organ je u tim opštinama obrazovan zato što su nastupili uslovi iz člana 112. Zakona o lokalnoj samoupravi koji govori o tome da se, ukoliko se skupština jedinice lokalne samouprave ne sastaje duže od 90 dana, obrazuje privremeni organ. Dakle, to je odgovor na pitanje za koje ste rekli da vam treba odgovor.

Prvo, gospodine Obradoviću, malopre  je gospodin koji sedi do vas, naš uvaženi kolega Petronijević, rekao da je donošenje zakona iz oblasti lokalne samouprave uslov za raspisivanje izbora jer Ustav drugačije definiše organe u lokalnim samoupravama, a vi tvrdite da treba da se raspišu izbori na osnovu toga što tamo negde postoje privremeni organi.
Dakle, prvo – kontradiktorni ste.
Drugo, ja i dalje stojim pri tome da je Ustavni zakon u članu 3. definisao da će izbori biti raspisani ili u roku od 60 dana od dana usvajanja zakona iz oblasti lokalne samouprave ili najkasnije do 31. decembra ove godine. Meni je toliko jasna ta odredba zakona da uopšte ne vidim iz čega vi izvlačite drugačije tumačenje, da sada separatno treba raspisivati izbore.
Evo vam konkretan primer. Zamislite da sada raspišemo izbore u Beogradu, a ovaj parlament usvoji zakon po kojem će se gradonačelnik birati iz redova odbornika, po kojem će Gradsko veće imati drugačije nadležnosti itd.
Da li to znači da ćemo za tri meseca ponovo raspisivati izbore u Beogradu ili ćemo imati u Beogradu i u ovim opštinama jedan sistem lokalne samouprave, a u sto i nešto opština drugi sistem lokalne samouprave?
Ja sam siguran da ustavotvorac nije hteo to. Ustavotvorac je hteo da se podvuče crta, da se svi izbori održe u jednom danu i po jednom sistemu. Sve drugo bilo bi, po mom uverenju, protivustavno i protivno logičkom rasuđivanju – šta je to racionalno, šta je to korisno, a šta nije.
Ovo je meni, od kako sam ministar, jedanaesti zakon da ga branim pred Narodnom skupštinom, a o tome vi i ja diskutujemo najmanje jedanaesti put.
Sastav organa. Potpuno se slažem, član 192. Ustava Republike Srbije u svom trećem stavu kaže da će privremeni organ odražavati nacionalni i politički sastav raspuštene skupštine opštine. Ustav Republike Srbije je usvojen 8. novembra 2006. godine i svi ovi privremeni organi, o kojima i vi i ja pričamo, i ovih osam koji su doneti pre nego što je ova Vlada počela sa radom, doneti su nakon donošenja Ustava.
Nijedan od ovih privremenih organa nije odrazio tu odredbu Ustava, član 192, već je odrazio odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi, koji, jednostavno, samo ostaje na tome da Vlada obrazuje privremeni organ i da, po logici stvari, Vlada organizuje privremeni organ po sastavu koji čini Vladu, jer Vlada je i odgovorna za rad tog privremenog organa.
(Žarko Obradović, sa mesta: Nije.)
Tako je, recimo, u Zrenjaninu, gde su građani Zrenjanina za gradonačelnika izabrali čoveka iz DS-a, gde DS ima najveće uporište – u tom istom Zrenjaninu je 16. novembra obrazovan privremeni organ u kome nije bio nijedan član DS-a.
Ja se potpuno slažem s vama da to nije logično. Rekao sam ovde i obećao sam da će u novom zakonu biti dosledno sprovedena odredba člana 192. Ustava Republike Srbije i biće obrazovani privremeni organi u skladu sa članom 192. Ustava Republike Srbije.
Ali, malo mi ovo deluje nekorektno. Prvi put čujem da ovo iznosite tek sada, kada je obrazovana ova Vlada. Nisam vas čuo da ste o ovome govorili ranije, a posebno ne dok su članovi vaše partije bili u privremenim organima, gde vaša partija, recimo, nije ostvarila ...
(Žarko Obradović, sa mesta: Ali, nema takvih.)
Sasvim svejedno, vaša ili neka druga partija. Znači, moramo biti principijelni i dosledni.
(Žarko Obradović, sa mesta: Nije svejedno.)
Ako je ovo bio stav prethodne Vlade i ako tada nije bilo primedaba na taj stav, hajde da nema primedaba do donošenja novog zakona.
Ako smo rekli da će se član 192. operacionalizovati, odnosno razraditi u zakonu o lokalnoj samoupravi, nemojte onda sada tražiti da ova Vlada bude ta koja će direktno da primenjuje odredbu člana 192. Ustava Republike Srbije.
Dakle, to je moje objašnjenje ovog pitanja o kojem raspravljamo svih ovih dana i zaista verujem da je ono ispravno, utemeljeno na Ustavu i utemeljeno na zakonu. Hvala.

Da vam kažem, poštovane dame i gospodo, mislim da je preoštro to nazvati državnim udarom i nije u skladu s ovom diskusijom.
Član 3. možda jeste izazvao neke nedoumice. Nadao sam se da je obrazloženje koje je dala Vlada Republike Srbije dovoljno, međutim nije, pa ću pokušati da pojasnim zašto smo se opredelili za ovakav stav.
Dakle, nadležnosti predsednika Republike određene su Ustavom i mislim da tu nije ništa sporno, da se oko toga svi slažemo.
Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se razraditi zakonom. Dakle, ne mogu se menjati, povećavati, smanjivati. One se razrađuju. Vrlo precizno – ''mogu se razraditi zakonom''.
Pitate koji je to zakon. To može biti zakon o Vojsci, koji će doći na dnevni red, zakon o službama bezbednosti ili neki drugi zakon. Mogu se razraditi zakonom, a kaže i – ''ili drugim propisom''.
Kada kažemo ''drugi propis'', uzeo sam Poslovnik Narodne skupštine, gde je trinaesta glava ''Odnos Narodne skupštine i predsednika Republike'', pa onda piše: ''Polaganje zakletve predsednika Republike'', pa se razrađuje kako to izgleda, pa: ''Predlaganje kandidata za određene funkcije'' ...
(Dragan Todorović, sa mesta: Šta je nadležnost?)
Ne ulazim sad u materiju šta je nadležnost, šta je delokrug, šta je opis posla. To je već previše. Mogu da vam kažem, ovde lepo piše: ''Odnos Narodne skupštine i predsednika Republike''. Sada stvarno ne razumem u čemu je problem. Ovde se razrađuje postupak polaganja zakletve, predlaganje kandidata, a predlaganje kandidata za određene funkcije jeste nadležnost koja je utvrđena Ustavom Republike Srbije.
Stvarno, imam potpuno razumevanje za politički segment ovih rasprava, ali nekada mi se čini da ta politika potpuno ignoriše i ono što je napisano, i zakon koji je na dnevnom redu, i nešto što bi trebalo da bude elementarno poznavanje propisa. Hvala vam.

Pokušaću još jedanput da odbranim naše rešenje i obrazložim zašto nismo prihvatili ovaj amandman.
Stav 2. člana 3. kaže: ''Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se razraditi ...''. Prvo bih želeo, da ne bi bilo zabune, da razjasnimo stav 2. koji kaže da se nadležnosti utvrđene Ustavom mogu razraditi, dakle, ne mogu se menjati. Mislim da je to najvažnije, da nam prvo to bude jasno. Nadležnosti su isključivo određene Ustavom, a zakonima i podzakonskim aktima se mogu razraditi.
Sada je ovde dilema, s jedne strane, neko tu pominje zašto su dodati zakoni, a jedan broj poslanika kritikuje i rešenje gde se pominju podzakonski akti.
Što se tiče zakona, evo, u Ustavu, u članu 112, koji verovatno sada svi gledamo, piše ovako: Nadležnosti predsednika Republike – pa recimo: daje pomilovanja i odlikovanja. Očigledno je da ćemo morati da imamo zakon o pomilovanju, kao i zakon o odlikovanjima. To je potpuno očigledno. Isto tako, ovde nemamo izričito da se donosi zakon, a znamo da ćemo imati zakon o odbrani, kao što ćemo imati i zakon o Vojsci.
Dakle, u tom smislu, neke nadležnosti imaju takvu prirodu da se, po logici stvari, donosi zakon. Znači, ova nadležnost vezana za odlikovanja, po logici stvari, po svojoj prirodi, nameće donošenje odgovarajućeg zakona.
Što se tiče podzakonskih akata, opet sam uzeo Poslovnik Narodne skupštine jer je očigledno da je Narodna skupština svojim poslovnikom razradila nadležnost predsednika Republike pod tačkom 4. člana 112. Ustava – ''predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu sa Ustavom i zakonom''. Poslovnik Narodne skupštine u XIII glavi kaže: ''Predlaganje kandidata za određene funkcije'', pa članovima 183. i 184. razrađuje kako se to radi. Znači, razrađuje ovu nadležnost koja je utvrđena Ustavom.
Naravno, između ovog poslovnika i Ustava postoje određeni zakoni koji razrađuju tu materiju. Zato mislim da smo potpuno u pravu što vaš amandman nismo prihvatili, zbog toga mislim da je naše obrazloženje ispravno i da proizilazi iz onoga što i sada imamo kao praksu i u ovom parlamentu i uopšte u našem pravnom sistemu. Hvala.

Ne bih ulazio u ove opservacije, ko je ministar, jer to stvarno nema  nikakve veze. Ko god da je ministar, Ministarstvo pravde je vezano sa predsednikom Republike u vezi sa davanjem pomilovanja. Prosto je to tako.
I da je ministar zdravlja iz DS-a − pa, neće Ministarstvo zdravlja da učestvuje u davanju pomilovanja osuđenicima, nego Ministarstvo pravde.
A to da Vlada i ministarstva nisu jedno te isto, odnosno da ministarstva ne čine Vladu, mislio sam da je to poznata stvar. Dakle, Vlada je nosilac izvršne vlasti, čine je predsednik, potpredsednici i ministri, a ministarstvo je organ državne uprave. Ne znam kako bih to rekao, to je azbuka svakoga ko se bavi politikom i pravom.

Dakle, i meni se čini, bar se sećam kada sam učio porodično pravo, ne znam da li je to baš bilo predmet sociologije, ali i kasnije, kada sam nailazio na neke zakonske tekstove, da je kod nas uobičajeni termin ''porodično domaćinstvo'' za ljude koji žive u istom stanu i imaju zajednički prihod, odnosno zajednički troše novac. I to je otprilike definicija domaćinstva.
Da li je neophodno da ispred toga stoji reč ''porodično'', nisam možda dovoljno kompetentan da odgovorim, ali mislim da, kada kažemo ''domaćinstvo'', mislimo na isto kao kada kažemo ''porodično domaćinstvo''. Pretpostavljam da se tu slažemo.
U svakom slučaju, ne bi tu bio problem za prihvatanje amandmana, ali i jedan i drugi amandman koji unose reč "porodično" vezani su za još neku izmenu u tim članovima.
Amandman gospodin Šarovića kaže da se u članu 5. stav 2. posle reči "njegovog" dodaje reč "porodičnog", a reči "u zemlji i inostranstvu" brišu se. Neprihvatljivo je da izbrišemo "u zemlji i inostranstvu" jer se odnosi na objekte koji se nalaze i u zemlji i inostranstvu, i kada sam već kod toga, tu se pominje Vlada koja treba to da obezbedi.
Razlog za to je vrlo jasan. Ne može to biti pitanje protokola. Pitanje boravka predsednika Republike je, između ostalog, i bezbednosno pitanje, i to vrlo značajno pitanje. I zbog toga uvek Vlada učestvuje u organizaciji i obezbeđivanju tih objekata, odnosno u celokupnom postupku. Dakle, nije to samo pitanje protokola. gde će on biti kada ode u inostranstvo. A znate da u okviru Vlade, kao posebne organizacije, odnosno organi u sastavu ministarstva, funkcionišu i bezbednosne i obaveštajne agencije.
I u ovom drugom amandmanu, dakle, opet, narodna poslanica Radeta kaže: posle reči "njegovog" dodaje se reč "porodičnog", ali kaže takođe: stav 2. briše se.
Znači, nijedan od ovih amandmana nije direktno samo na pitanje dodavanja reči "porodičnog" ispred reči "domaćinstva", već su to amandmani koji menjaju te članove. Dakle, da je, jednostavno, postojao ovaj individualni amandman, pretpostavljam da ne bi bilo spora da Vlada to prihvati.
Ali, ne možemo prihvatiti da se briše stav 2. jer zaista postoji niz lica koji omogućavaju izvršenje funkcija i nadležnosti predsednika Republike i to je potpuno jasno s obzirom na to da je predsednik Republike inokosni organ, a u suprotnom ne bi postojali ni savetnici, ni Generalni sekretarijat itd.
Normalno je da određeni ljudi imaju određena zaduženja, i vrlo često su ta zaduženja vezana za onaj deo njegovih nadležnosti koja se tiču odbrane i bezbednosti zemlje, i može se pojaviti potreba da ta lica uživaju adekvatno obezbeđenje u određenim situacijama i u određenom vremenskom periodu. I logično je da Vlada odluči o tome.
Opet kažem Vlada, iz prostog razloga što se u okviru Vlade nalaze, kao organi uprave ili u sastavu ministarstva ili posebnih organizacija, i oni organi koji se bave obaveštajnim ili bezbednosnim radom.

Gospođo Radeta, dobro sam ja razumeo, ali vi niste razumeli.
Dakle, pokušao sam, da ne bih oduzimao previše vremena, da odgovorim i na onaj deo kad je gospodin Nemanja Šarović podneo amandman na član 5. pa u svom amandmanu praktično pokušava da interveniše o dve stvari. Jedno je pitanje domaćinstva, odnosno reč "porodičnog" ispred, a drugo je pitanje rezidencijalnih objekata.
Sada se tu, u raspravi, postavilo pitanje zašto je Vlada ta koja to obezbeđuje. Pokušao sam da vam objasnim da je Vlada ta koja obezbeđuje kretanje i boravak predsednika jer je to spojeno s određenim bezbednosnim pitanjima.
Vi kažete da nije tako, a ja kažem da je tako. Šta da radimo, imamo različita saznanja o tome ili različito mislimo o tome. Ja mislim onako kako sam vam rekao.
Ovaj vaš amandman se odnosi na nešto drugo, a to je pitanje obezbeđenja, odnosno bezbednosne zaštite ljudi koji pomažu predsedniku u izvršavanju njegovih obaveza.
Moje mišljenje je da je sasvim logično i normalno da ljudi koji pomažu predsedniku u izvršavanju njegovih obaveza, posebno onih obaveza koje se tiču odbrane i bezbednosti zemlje, u određenim situacijama mogu doći u odgovarajući bezbednosti rizik i zbog toga je važno da postoji mogućnost da Vlada svojim aktom predvidi za njih odgovarajuće obezbeđenje.
Stvarno ne znam zašto je to toliki problem i zašto je to toliko sporna stvar.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, danas se pred vama nalaze dva predloga zakona - Predlog zakona o predsedniku Republike i Predlog zakona o izborima za predsednika Republike. Imam tu čast i zadovoljstvo da u ime Vlade  Republike Srbije u najkraćim crtama obrazložim osnovna rešenja koja su sadržana u ova dva predloga zakona i da, zatim, učestvujem u raspravi koja će se tim povodom voditi.
Dakle, predsednik Republike je organ izvršne vlasti koji, prema ustavnom određenju, ''izražava državno jedinstvo Republike Srbije''. To je sadržano u članu 111. Ustava Republike Srbije. Položaj i nadležnosti predsednika Republike presudno uređuje Ustav, a neke od nadležnosti predsednika Republike treba da se dodatno nijansiraju odgovarajućim područnim ili sektorskim zakonima, kao što su zakon o odbrani, zakon o Vojsci Srbije, zakon o spoljnim poslovima, zakon o odlikovanjima, zakon o pomilovanju i dr. Ustav, takođe, u članu 121. predviđa da će se o predsedniku Republike doneti poseban zakon i on se danas nalazi na dnevnom redu.
Nakon ove odredbe koja je preuzeta iz člana 111. Ustava Republike Srbije, koja kaže da ''predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije'', Predlog zakona se, zatim, ovlaš osvrće na izbore za predsednika Republike, navodeći da su izbori neposredni, a glasanje tajno, što je predviđeno članom 114. Ustava Republike Srbije i prepušta posebnom zakonu da ih uredi, što je predviđeno članom 2. Predloga zakona o predsedniku Republike. Taj poseban zakon se danas nalazi na dnevnom redu i to je Predlog zakona o izboru za predsednika Republike.
Nadležnosti predsednika Republike mogu se konstituisati samo Ustavom, kao najvišim pravnim aktom u državi. Zakonodavna vlast, oličena u Narodnoj skupštini, i izvršna vlast, oličena u Vladi, nije ovlašćena da zakonima ili podzakonskim aktima menja (dodeli, oduzima) nadležnosti predsednika Republike. Ni predsednik Republike ne može svojim podzakonskim aktima (koje donosi naročito u oblasti odbrane) da menja svoje Ustavom utvrđene nadležnosti. Ustav garantuje položaj predsednika Republike i njegovu ulogu u pravnom i političkom sistemu, čime istovremeno garantuje i položaj i ulogu ostalih državnih organa.
Ustav sprečava Narodnu skupštinu i Vladu da, zavisno od odnosa političkih snaga, oslabi ili ojača položaj predsednika Republike. Princip da se nadležnosti predsednika Republike određuju Ustavom nameće pitanje kada se Ustavom utvrđene nadležnosti predsednika Republike mogu razraditi posebnim zakonom. Prema Predlogu zakona, to može da se učini kada Ustav izričito predviđa razradu pojedine nadležnosti predsednika Republike i kad razradu nalaže priroda neke nadležnosti predsednika Republike, i ovo je predviđeno članom 3. stav 2. Predloga zakona.
U jednom broju pravila unutar ''Osnovnih odredaba'' Predloga zakona uređuju se najnužniji uslovi za vršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike. Načelno se propisuje da uslove za vršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuju Vlada, ministarstva i drugi državni organi u skladu s propisima, i ovo je predviđeno članom 4. Predloga zakona.
Sedište predsednika Republike je u Beogradu, i to utvrđuje član 5. stav 1. Predloga zakona.
Rad predsednika Republike je javan, a informacije o radu predsednika Republike dostupne su javnosti u skladu sa zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja i propisima koji uređuju zaštitu tajnih podataka, i ovo je sadržano u članu 6. Predloga zakona.
Pravilo o nespojivosti funkcije predsednika Republike s drugim javnim funkcijama ili profesionalnim delatnostima preuzeto je iz člana 115. Ustava i sadržano je u članu 9. stav 1. Predloga zakona koji se nalazi pred vama.
Mandat predsednika Republike traje pet godina, što je utvrđeno članom 10. stav 1. Predloga zakona i preuzeto iz člana 116. stav 1. Ustava Republike Srbije. Pre početka mandata predsednik Republike polaže zakletvu pred Narodnom skupštinom, a tekst zakletve određen je Ustavom, u članu 114. stav 4. Zakletva ima konstitutivan značaj, što znači da mandat predsednika Republike počinje da teče od dana kad on položi zakletvu, što je predviđeno članom 10. stav 2. Predloga zakona.
Predsednik Republike ima imunitet, kao što imaju narodni poslanici. To je predviđeno članom 119. stav 1. Ustava i članom 11. stav 1. Predloga zakona.
Niko ne može biti više od dva puta izabran za predsednika Republike, što je sadržano u članu 12. Predloga zakona i preuzeto iz člana 116. stav 3. Ustava.
Pravilo je da predsedniku Republike prestaje mandat kad istekne pet godina od dana kada je položio zakletvu pred Narodnom skupštinom. Mandat predsednika Republike prestaje pre isteka pet godina u dva slučaja: ako podnese ostavku ili ako bude razrešen.
Predlog zakona tumači Ustav tako da se ostavka podnosi predsedniku Narodne skupštine, a ostavka proizvodi pravno dejstvo kada prispe u Narodnu skupštinu, i to je utvrđeno članom 14. stav 2. Predloga zakona. Mandat predsednika Republike prestaje kada Narodna skupština primi ostavku, odnosno kada se ona zavede prema pravilima o kancelarijskom poslovanju.
Što se tiče razrešenja, predsednika Republike razrešava Narodna skupština glasovima dve trećine narodnih poslanika, a razlog za njegovo razrešenje je povreda Ustava. Ustavni sud je dužan da u roku od 45 dana od dana kada je pokrenut postupak za razrešenje odluči o tome da li je predsednik Republike povredio Ustav.
Iz Ustava proizlazi da je Ustavni sud jedini merodavan da odluči o tome da li je predsednik Republike povredio Ustav, dok Narodna skupština odlučuje o tome da li predsednik Republike, za koga je Ustavni sud odlučio da je povredio Ustav, treba da bude razrešen.
Pri tome, Narodna skupština ne mora da razreši predsednika Republike ni ako je Ustavni sud utvrdio da je predsednik Republike prekršio Ustav.
Pošto je samo Ustavni sud nadležan da odluči o tome da li je predsednik Republike povredio Ustav, pitanje je da li Narodna skupština uopšte treba da se izjašnjava o tome da li predsednik Republike treba da bude razrešen kada je Ustavni sud već odlučio da predsednik nije povredio Ustav.
Predlog zakona uzima da nema procesnih pretpostavki da se postupak za razrešenje nastavi ako Ustavni sud odluči da predsednik Republike nije povredio Ustav. I stoga se on obustavlja kad odluka Ustavnog suda bude objavljena u "Službenom glasniku Republike Srbije", što je sve predviđeno članom 15. stav 4. Predloga zakona.
Drugim rečima, Narodna skupština je ovlašćena da ne razreši predsednika Republike za koga je Ustavni sud odlučio da je povredio Ustav, ali Narodna skupština nije ovlašćena da razreši predsednika Republike ukoliko Ustavni sud odluči da on nije povredio Ustav.
Predsedniku Republike mandat ne može isteći dok traje ratno ili vanredno stanje, već se produžava dok ne isteknu tri meseca od dana kada je prestalo ratno ili vanredno stanje, što je predviđeno članom 116. stav 3. Ustava i članom 16. stav 1. Predloga zakona. Mandat se produžava po sili Ustava, bez potrebe da o tome bilo ko donese bilo kakvu odluku.
Ustavni položaj predsednika Republike za ovo vreme, dok je produžen mandat, ni u čemu se ne menja. Ustav predviđa da predsednik Narodne skupštine zamenjuje predsednika Republike ako je predsednik Republike ''sprečen da obavlja dužnost ili mu mandat prestane pre isteka vremena na koje je biran'', i to je utvrđeno članom 120. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Članom 17. Predloga zakona predsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike može da vrši dve vrste nadležnosti predsednika Republike. Prvu grupu nadležnosti čine one kojima se izvršavaju tekući državni poslovi (predstavljanje Republike Srbije u zemlji i inostranstvu i primanje opozivnih i akreditivnih pisama stranih diplomatskih predstavnika), a drugu grupu nadležnosti čine nadležnosti koje je potrebno izvršiti bez odlaganja da država ne bi pretrpela štetu.
To su: raspisivanje izbora za Narodnu skupštinu (čime se sprečava da Srbija ostane bez Narodne skupštine duže nego što je to Ustavom predviđeno), predlaganje Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade (čime se sprečava da po isteku Ustavom određenih rokova Narodna skupština bude raspuštena iako možda postoji mogućnost da se izabere Vlada), zatim nadležnosti koje su vezane za odbranu Republike Srbije (prema zakonu o odbrani), komandovanje Vojskom Srbije i dužnost (ne samo pravo) da raspusti Narodnu skupštinu u svim slučajevima u kojima je to ustavna dužnost predsednika Republike (da bi se omogućili izbori za narodne poslanike uvek kada je odluka o raspuštanju Narodne skupštine deklarativne prirode).
Predsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike ne može da podnese predlog za promenu Ustava, da na predlog Vlade raspusti Narodnu skupštinu, da daje pomilovanja i odlikovanja, da imenuje pet sudija Ustavnog suda između deset kandidata koje mu predlaže Narodna skupština, niti da Narodnoj skupštini predloži deset kandidata da ona između njih izabere pet sudija Ustavnog suda itd. On ne može da podnese ni odložni, ili suspenzivni, veto na zakon koji je Narodna skupština izglasala, što je u Predlogu zakona formulisano kao njegova dužnost da ukazom proglasi svaki zakon koji Narodna skupština izglasa.
Dakle, predsednik Narodne skupštine koji vrši dužnost predsednika Republike dužan je da ukazom proglasi svaki zakon koji Narodna skupština izglasa. Ovo je predviđeno takođe članom 17. stav 3. Predloga zakona.
Predlog zakona uređuje najbitnije nadležnosti predsednika Republike koje su vezane za Narodnu skupštinu. Predsednik Republike predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade uvek kada se bira Vlada, i to je predviđeno članom 18. stav 1. Predloga zakona. I kada se bira prva Vlada, posle konstituisanja Narodne skupštine, i kada se bira svaka nova Vlada u istom sazivu Narodne skupštine.
Pravo predsednika Republike da stavi odložni, ili suspenzivni, veto na zakone koji su izglasani u Narodnoj skupštini oblik je učešća predsednika Republike u vršenju zakonodavne vlasti i primer međusobnog odnosa različitih grana vlasti. Predsednik Republike, pri tome, može Narodnoj skupštini da vrati zakon zato što smatra da nije u saglasnosti s Ustavom, da je u suprotnosti s potvrđenim međunarodnim ugovorima ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, da pri donošenju zakona nije poštovana procedura koja je propisana za donošenje zakona ili zato što se protivi pravno-političkim rešenjima koje sadrži zakon koji je inače ustavan. To je predviđeno članom 19. Predloga zakona.
Ustav, takođe, ovlašćuje predsednika Republike da raspusti Narodnu skupštinu. Raspuštanjem Narodne skupštine prestaje i mandat Vlade. Predsednik Republike može, ali ne mora da raspusti Narodnu skupštinu na obrazloženi predlog Vlade, a dužan je da raspusti Narodnu skupštinu u slučajevima koji su navedeni u Ustavu, i to je predviđeno članom 20. stav 1. i 2. Predloga zakona.
Predsednik Republike zajedno sa ukazom o raspuštanju Skupštine donosi odluku kojom raspisuje izbore za narodne poslanike, i to je predviđeno članom 20. stav 3. Predloga zakona, a razlog za ovakvo rešenje je taj da država što pre dobije Narodnu skupštinu s punim mandatom.
Predsednik Republike ne može da raspusti Narodnu skupštinu za vreme ratnog ili vanrednog stanja, što je utvrđeno i u Ustavu Republike Srbije, član 109. i, naravno, u ovom predlogu zakona u članu 19.
Predsednik Republike koji primi obrazloženi predlog Vlade da raspusti Narodnu skupštinu dužan je da u roku od 72 sata od prijema predloga donese ukaz o raspuštanju Narodne skupštine, ili da, ako ne prihvati predlog Vlade, obavesti Vladu i javnost o tome da nije prihvatio predlog Vlade, i to je utvrđeno članom 21. stav 1. Predloga zakona.
Propisivanje roka u kome je predsednik Republike dužan da odluči o predlogu Vlade onemogućava predsednika Republike da zbog svoje neodlučnosti ili opstrukcije drži Narodnu skupštinu i Vladu u neizvesnosti da li će im prestati mandat ili ne. ''Vlada ne može predložiti raspuštanje Narodne skupštine ako je podnet predlog da joj se izglasa nepoverenje ili ako je postavila pitanje svog poverenja'', a to je odredba koja je sadržana u članu 109. Ustava Republike Srbije.
Ratio legis ustavnog pravila je u tome da se Vlada i predsednik Republike onemoguće da putem raspuštanja Narodne skupštine spreče stvaranje nove skupštinske većine, pad Vlade ili izbor nove Vlade.
U Predlogu zakona ustavno pravilo se operacionalizuje formulacijom da predsednik Republike neće razmatrati predlog Vlade ako je Narodnoj skupštini podnesen predlog da se Vladi izglasa nepoverenje, ako Narodna skupština nije prihvatila odgovor Vlade na interpelaciju ili ako je Vlada podnela predlog da se glasa o poverenju Vladi, i to je sadržano u članu 21. stav 2. Predloga zakona.
Konačno, predsednik Republike je dužan da raspusti Narodnu skupštinu ako ona za 90 dana od dana konstituisanja ne izabere Vladu ili ako ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana kada je prethodnoj Vladi prestao mandat, što je sadržano u članu 22. Predloga zakona. Posredi su razlozi za raspuštanje Narodne skupštine na koje predsednik Republike ne može uticati, iz čega se zaključuje da u tom slučaju predsednik ima ustavnu dužnost da raspusti Narodnu skupštinu.
Kratko i načelno uređuju se odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima, pošto je to materija drugih zakona (zakona o odbrani, zakona o Vojsci Srbije, zakona o pomilovanju, zakona o spoljnim poslovima itd.).
Odnosi predsednika Republike s drugim državnim organima zasnivaju se na saradnji i obaveštavanju, u skladu s Ustavom, zakonom i drugim propisima i odvijaju bez odlaganja kad to iziskuje nesmetano izvršavanje nadležnosti predsednika Republike, što je utvrđeno članom 23. stav 1. Predloga zakona.
Narodna skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za izvršavanje nadležnosti predsednika Republike, i to je utvrđeno članom 23. stav 2. Predloga zakona.
Predsednik Republike obaveštava Narodnu skupštinu ili Vladu na njihov zahtev o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za ostvarivanje nadležnosti Narodne skupštine ili Vlade, i to je predviđeno stavom 3. istog člana Predloga zakona.
Pravni akti koje predsednik Republike donosi jesu ukazi, odluke, pravila, naredbe, naređenja, kao i drugi pravni akti koji su određeni posebnim (područnim), sektorskim, zakonom, i to je utvrđeno članom 24. stav 1. Predloga zakona.
Najvažniji pravni akt koji predsednik Republike donosi jeste ukaz. Ukaz je uvek pojedinačni pravni akt. Predsednik Republike ukazom proglašava zakon, raspušta Narodnu skupštinu, postavlja i opoziva ambasadore Republike Srbije, daje odlikovanja i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije, što je predviđeno članom 24. stav 2. Predloga zakona.
Lista ukaza zatvorena je Predlogom zakona. S druge strane, Predlog zakona samo navodi neke slučajeve u kojima predsednik Republike donosi odluke.
Odlukom se raspisuju izbori za narodne poslanike, predlaže Narodnoj skupštini kandidat za predsednika Vlade, daju pomilovanja, imenuje generalni sekretar predsednika Republike, šef Kabineta predsednika Republike, savetnici predsednika Republike i drugi funkcioneri u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike; posredi su slučajevi kad odluka ima prirodu pojedinačnog pravnog akta. Pored toga, odlukom predsednik Republike odlučuje o pitanjima za koje ne donosi druge pravne akte, što znači da je odluka osnovna forma pravnog akta koji donosi predsednik Republike i, sledstveno tome, ona ne mora nužno biti pojedinačni pravni akt.
Posebno su izdvojeni pravni akti koje predsednik Republike donosi u oblasti odbrane. To su: odluke, pravila, naredbe i naređenja, kao i drugi pravni akti koji su određeni zakonom, pre svega zakonom o odbrani, a zatim i zakonom o Vojsci Srbije.
Pravni akti predsednika Republike objavljuju se u "Službenom glasniku Republike Srbije" i u "Službenom vojnom listu", što je utvrđeno članom 25. Predloga zakona.
Predsednik Republike je inokosni državni organ i zbog toga on mora da ima prateću službu koja mu pruža neposrednu podršku u vršenju njegove funkcije i nadležnosti. Služba predsednika Republike naziva se, kao i do sada, Generalni sekretarijat predsednika Republike. Predlog zakona definiše Generalni sekretarijat kao službu koja pruža stručnu i tehničku podršku predsedniku Republike, i to je utvrđeno članom 26. stav 1. Predloga zakona.
Generalnim sekretarijatom rukovodi generalni sekretar predsednika Republike, što je utvrđeno članom 27, i on je državni funkcioner koga imenuje i razrešava predsednik Republike, politička ličnost koja svoj mandat vezuje za postojanje i trajanje mandata predsednika Republike, što znači da prestankom mandata predsednika Republike prestaje mandat i generalnom sekretaru, te on nije državni službenik.
Zaposleni u Generalom sekretarijatu koji vrše druge stručne i tehničke poslove imaju položaj državnih službenika i nameštenika i na njihov radnopravni položaj primenjuju se Zakon o državnim službenicima, Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i ostali propisi kojima se uređuje službenički sistem u Republici Srbiji.
Kada su posredi pravo na platu predsednika Republike i druga prava koja predsedniku Republike pripadaju na osnovu rada dok mu traje mandat, Predlog zakona posebno ne izdvaja predsednika Republike od ostalih funkcionera u državnim organima, i to je predviđeno članom 33. Predloga zakona.
Zakoni kojima se reguliše plata predsednika Republike su: Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, Zakon o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike, Uredba o naknadama i drugim primanjima izabranih i postavljenih lica u državnim organima, kao i opšti propisi o radu, odnosno Zakon o radu. Dakle, po ovom osnovu se predsednik Republike ni na koji način ne razlikuje od drugih funkcionera.
Predlog zakona uređuje i prava predsednika Republike pošto mu prestane mandat. On ta prava može, ali ne mora da koristi. Načelno, samo predsednik Republike koji je razrešen nema prava koja po prestanku mandata ima predsednik Republike kome je mandat prestao iz nekog dugog razloga, čime se, posredstvom razloga zbog koga je razrešen, vrednuje i način na koji je on izvršavao svoju funkciju i nadležnosti.
Ipak, to rešenje može biti previše kruto. Stoga je Narodna skupština ovlašćena da u odluci o razrešenju predsednika Republike može odrediti da tada već bivšem predsedniku Republike pripadnu ili ne određena prava nakon prestanka mandata.
Podrazumeva se, ali u Predlogu zakona je i izričito rečeno, da se sredstva za ostvarivanje prava bivšeg predsednika Republike, uključujući tu i doprinose za obavezno socijalno osiguranje, obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, i to je član 44. Predloga zakona.
Ovim bih ja završio, nadam se, ne suviše dugo obrazloženje Predloga zakona o predsedniku Republike, odnosno najvažnijih elemenata tog zakona. U materijalu koji ste dobili nalazi se, naravno, šire obrazloženje, ali mislim da je bilo važno istaći osnovne elemente ovog zakona i zbog javnosti.
Ako dozvolite, kratko bih se osvrnuo na Predlog zakona o izboru predsednika Republike.
Ustav Srbije, kao i Ustav iz 1990. godine, nije podrobnije uredio uslove za izbor predsednika Republike. Oba ustava propisala su samo da predsednika Republike biraju građani na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, što znači da je Ustavom utvrđeno da predsednika Republike ne bira Narodna skupština.
Međutim, ustavotvorac je prepustio zakonu da uredi s kojom se većinom predsednik Republike bira, druge uslove za njegov izbor i postupak u kome se on bira. Ustavno rešenje omogućava da se uslovi za izbor predsednika Republike menjaju zakonom uprkos tome što su nadležnosti predsednika Republike regulisane Ustavom.
Zakon propisuje i postupak u kome se sprovode izbori za predsednika Republike. Međutim, zakon o izborima za predsednika Republike nije jedini izvor prava kojim se uređuje postupak u kome se bira predsednik Republike. Prevashodni izvor prava kojim se uređuje izborni postupak jeste Zakon o izboru narodnih poslanika, a Predlogom zakona o izborima za predsednika Republike uređuju se samo ona pitanja postupka koja su specifična za izbor predsednika Republike. Stoga je jasno da je zakon o izboru predsednika Republike lex specialis u odnosu na Zakon o izboru narodnih poslanika, koji je lex generalis u ovoj oblasti.
Predsednik republike se bira na pet godina. Aktivno i pasivno biračko pravo za izbor predsednika Republike uređeno je bez posebnih ograničenja koja se ponekad propisuju za pasivno biračko pravo, što je dosta zastupljena praksa u uporednom zakonodavstvu. Pravo da bira predsednika Republike i da bude biran za predsednika Republike u Republici Srbiji ima svaki punoletan i poslovno sposoban državljanin Republike Srbije koji ima prebivalište u Republici Srbiji. To je utvrđeno članom 2. Predloga zakona.
Sloboda glasanja na izborima za predsednika Republike dodatno se konkretizuje pravilom prema kome niko nema pravo da sprečava ili primorava birača da glasa, da ga poziva na odgovornost zbog toga što jeste ili nije glasao ili da traži od njega da se izjasni zašto nije glasao ili za koga je glasao. To je utvrđeno članom 3. Predloga zakona.
Izbore za predsednika Republike raspisuje predsednik Narodne skupštine, i to je pravilo preuzeto iz Ustava Republike Srbije, iz člana 114. stav 2, a forma akta kojim se raspisuju izbori jeste odluka koja se objavljuje u ''Službenom glasniku Republike Srbije''. To je utvrđeno članom 4. stav 1. Predloga zakona.
Nesumnjivo je da postoje tri slučaja koja su predviđena Ustavom, a u kojima se održavaju izbori za predsednika Republike. Najpre, pre isteka mandata aktuelnog predsednika, potom kod prevremenog prestanka mandata predsednika Republike i, konačno, posle isteka mandata predsednika Republike u slučajevima kada je mandat predsednika Republike produžen do isteka tri meseca od prestanka ratnog ili vanrednog stanja.
Izbori za predsednika Republike, u prvom slučaju, raspisuju se 90 dana pre isteka mandata predsednika Republike, tako da se održe u narednih 60 dana od dana raspisivanja izbora, što je utvrđeno članom 4. stav 2. Predloga zakona.
Ako predsedniku prestane mandat pre vremena na koje je izabran, izbori za predsednika Republike raspisuju se tako da se održe najkasnije tri meseca od dana kada predsedniku Republike prestane mandat, i to je utvrđeno članom 120. stav 3. Ustava Republike Srbije i preuzeto u član 4. stav 4. Predloga zakona o izboru predsednika Republike.
Izbori za predsednika Republike raspisuju se tako da se održe najkasnije tri meseca od dana kada prestane ratno ili vanredno stanje, to je treći slučaj, što je predviđeno članom 4. stav 3. Predloga zakona.
Na kraju, opšte je pravilo da od dana raspisivanja izbora do dana glasanja ne može proteći manje od 30 ni više od 60 dana, i to je predviđeno članom 4. stav 5. Predloga zakona.
Odluku o raspisivanju izbora donosi predsednik Narodne skupštine. U njoj mora da se utvrdi dan glasanja za predsednika Republike, odnosno dan kada se održavaju izbori, i dan od kada počinju da teku rokovi za sprovođenje izbornih radnji. To je utvrđeno članom 5. stav 1. Predloga zakona. Dan glasanja ne može da bude dan kada se radi, odnosno dan glasanja mora da padne u neradni dan.
Konačno, u svim pitanjima koja se ne uređuju posebno, na sprovođenje izbora za predsednika Republike shodno se primenjuje zakon kojim se uređuju izbori za narodne poslanike, što je utvrđeno članom 8. Predloga zakona. Time se zadržava načelo našeg pravnog sistema prema kome je zakon kojim se uređuje izbor za predsednika Republike lex specialis u odnosu na zakon kojim se uređuje izbor narodnih poslanika, koji je lex generalis.
Pravo da predlažu kandidata za predsednika Republike imaju političke stranke koje su registrovane u Republici Srbiji na dan kada je odluka o raspisivanju izbora objavljena u službenom glasilu, zatim grupe građana i koalicije političkih stranaka, i to je utvrđeno članom 9. Predloga zakona.
Predlog kandidata može da bude podnesen Republičkoj izbornoj komisiji samo ako ga svojim potpisima koji su overeni kod suda podrži najmanje 10.000 birača, što je utvrđeno članom 10. stav 1. Predloga zakona. Birač može potpisom podržati samo jednog kandidata za predsednika Republike.
Predlog kandidata podnosi se RIK-u najkasnije 20 dana pre dana održavanja izbora, i to je član 11. stav 1. Predloga zakona.
Predlog kandidata, shvaćen u širem smislu, sastoji se od podneska koji sadrži podatke o kandidatu i naziv predlagača kandidata i priloga koji se podnose uz podnesak. Obrazac predloga kandidata propisuje RIK, i to je utvrđeno članom 11. stav 2. Predloga zakona i članom 12. Predloga zakona.
Republička izborna komisija je dužna da propiše sve obrasce koji su potrebni za podnošenje predloga kandidata, da ih odštampa i stavi na raspolaganje javnosti u roku od tri dana od dana raspisivanja izbora, što je predviđeno članom 12. Predloga zakona.
Pravo da povuče predlog kandidata ima predlagač kandidata (politička stranka, koalicija političkih stranaka ili grupa građana) do dana utvrđivanja liste kandidata za izbor predsednika Republike.
Listu kandidata za izbor predsednika Republike čini zbir svih punovažnih predloga kandidata. Listu sačinjava RIK najkasnije 15 dana pre dana izbora i objavljuje u ''Službenom glasniku Republike Srbije'' narednog dana od kada ju je utvrdila, što je utvrđeno članom 14. stav 1. Predloga zakona.
Pored naznake da se glasa za predsednika Republike, glasački listić za izbor predsednika Republike sadrži redni broj kandidata koji je utvrđen na listi kandidata za predsednika Republike, ime i prezime kandidata i naziv predlagača ili naznaku da je predlagač grupa građana ako grupa građana nema naziv i objašnjenje da se glasa samo za jednog kandidata tako što se zaokruži redni broj ispred imena i prezimena kandidata. To je utvrđeno članom 15. Predloga zakona.
Za predsednika Republike izabran je kandidat koji je dobio većinu glasova birača koji su glasali, što je utvrđeno članom 18. stav 1. Predloga zakona. Ako nijedan kandidat ne dobije većinu glasova birača koji su glasali, glasanje se ponavlja u roku od 15 dana od dana prvog glasanja, što je predviđeno članom 19. stav 1. Predloga zakona, a dan ponovljenog glasanja određuje RIK odlukom koja se objavljuje u ''Službenom glasniku Republike Srbije''.
Pravilo je da na ponovljenom glasanju učestvuju dva kandidata koja su dobila najveći broj glasova. To je utvrđeno članom 20. stav 1. Predloga zakona. Međutim, naravno da je moguće da se i više od dva kandidata pojave u drugom krugu. To je kada više njih deli prvo, ili pak drugo mesto nakon prvog kruga izbora.
Iz važećeg Zakona o izboru predsednika Republike preuzeto je i redakcijski izmenjeno pravilo prema kome između glasanja i ponovljenog glasanja izmene u izvode iz biračkog spiska unosi RIK, pri čemu u obzir uzima samo ona rešenja koja primi najkasnije 72 časa pre dana ponovljenog glasanja, i to je utvrđeno članom 23. Predloga zakona.
Ukoliko Narodna skupština izglasa ovaj predlog zakona, predviđeno je završnim odredbama da zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
Nadam se da su ova, uslovno rečeno, kratka uvodna izlaganja bila dovoljna da započnemo konstruktivnu diskusiju o predlozima zakona koji se nalaze danas na dnevnom redu. Pozivam vas da razmotrimo sva eventualno sporna pitanja i nadam se da će ovaj naš rad rezultirati usvajanjem ova dva predloga zakona. Hvala vam najlepše.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je današnja diskusija bila zaista dobra, mislim da smo čuli dosta kvalitetnih ocena o zakonima koji se danas nalaze na dnevnom redu. Moram reći da je, po mom uverenju, tu bilo i nešto preoštrih ocena, ali svako od nas ima svoje mišljenje i svako od nas ima pravo na odgovarajući način da tumači ono što su odredbe ovog zakona.
Mislim da će diskusija koju budemo vodili prekosutra, kad istekne ovaj rok od 24.00 časa, po amandmanima, biti vrlo korisna. Smatram, već iz današnje diskusije, da bi jedan broj amandmana valjalo prihvatiti.
Mislim da postoje određene terminološke nedoumice koje bismo morali da otklonimo da bi u primeni ovaj zakon ostvario jasnu i čistu situaciju. Naravno, iskoristiću pravo, kada bude rasprava po amandmanima, da više govorim o onome što su danas bile primedbe, vrlo konkretno, ali bih, ako dozvolite, sada rekao samo par stvari o nekim primedbama koje su se ponovile više puta. Mislim da tih par nedoumica možemo odmah da otklonimo ili, ako ne da otklonimo, bar da i vi čujete moje mišljenje zbog čega jednu grupu amandmana nećemo prihvatiti.
Postoje određene nedoumice oko razrešenja. S obzirom na različite političke partije, te nedoumice vezane za razrešenje su se kretale od onih da bi možda tu trebalo da bude pojačana uloga parlamenta, pa preko onih da uloga Ustavnog suda možda ne bi trebalo tu ni da bude dominantna, pa do onih koji kažu - predsednika su izabrali građani, samo građani mogu da ga smene, uz obrazloženje da, eto, nigde nije slučaj da predsednika biraju građani, odnosno da neko bira predsednika, a drugi organ je odgovoran za njegovu smenu.
Odmah želim da vam kažem da mislim da je ovo potpuno ispravno rešenje. Predsednika biraju građani, ali to ne znači da je imun na poštovanje Ustava. Potrebno je da Ustavni sud, kao jedini nadležan za to, ukoliko neko sumnja da je predsednik Republike povredio Ustav, to proceni. Ukoliko to proceni, onda narodni poslanici cene da li je to takva povreda Ustava da dovodi do toga da je njegovo zadržavanje na toj poziciji neodrživo.
Podsetiću vas na to da potpuno sličan sistem, naravno u drugačijim okolnostima, s obzirom na način izbora i na još par elemenata, imaju SAD i da je ta dominantna uloga predsednika još više izražena nego što je to u Srbiji. Znači, imaju još jačeg predsednika, čist predsednički sistem, neko je ovde to i pomenuo, koji datira od 1878. godine, koji na isti način dolazi u situaciju, kada je u pitanju njegova odgovornost, da ga razrešava neko drugi a ne oni koji su ga birali.
Ne razumem zašto je pitanje zamenjivanja predsednika bilo predmet polemike ovde. Predsednika Republike Srbije, shodno predlogu zakona, odnosno Ustavu Republike Srbije, ukoliko on nije u stanju da obavlja svoju dužnost, zamenjuje predsednik Narodne skupštine. Zakon vrlo precizno tvrdi koje to poslove predsednik Narodne skupštine, kada obavlja tu funkciju, mora da izvrši i kako ih vrši. Iskreno, ne znam šta bi to preciznije moglo da se učini po tom pitanju i stoga mi nije najjasnija ta primedba. Videćemo kad bude rasprava po amandmanima da li postoje tu neki problemi. Predsednik Narodne skupštine može biti vršilac dužnosti predsednika Republike, shodno članu 14. ovog zakona, ali ovde vrlo jasno piše koji su to akti, odnosno kako predsednik Narodne skupštine mora da se ponaša i koji rok može da bude, to je onaj rok koji je predviđen Ustavom Republike Srbije.
Bilo je tu i primedbi terminološkog karaktera i polemike šta jeste u skladu s Ustavom, a šta nije u skladu s Ustavom. Moramo zaista poći od toga, i kolega Obradović je rekao, da imamo izvesnih problema sa tekstom Ustava. Svi zajedno smo ga doneli, pa svi zajedno treba da odgovaramo za to. Problemi postoje. Zbog toga smo se, kao Vlada, u Obrazloženju zakona poslužili rečju ''tumačenje'' i objasniću vam zašto.
Ali, evo, nešto što je mnogo jasnije. U Ustavu Republike Srbije, recimo, u članu 134. piše da o imunitetu člana Vlade odlučuje Vlada, a zatim u članu 105. tačka 7. da o imunitetu istog tog člana Vlade odlučuje Narodna skupština. Znači, imamo problema s našim Ustavom. Videćete, uzmite član 105. tačka 7, to je Narodna skupština, i član 134, to je Vlada.
Kada je u pitanju ostavka predsednika Republike, imamo u Ustavu odredbu koja kaže da predsednik Republike svoju ostavku podnosi predsedniku Narodne skupštine. A onda, bukvalno na santimetar, to su dva stava jedan do drugog, ali različiti su članovi, kaže: kada podnese ostavku, on o tome obaveštava predsednika Narodne skupštine. Pa sada, ili mu dostavlja ostavku, ili ga obaveštava o tome.
Nažalost, tako piše u Ustavu. Zbog toga je predlagač zakona odlučio da to malo pojasni, i zbog toga i zbog naše nedavne prakse. Sećate se jedne neprijatne situacije koju smo imali u prošlom mandatu Skupštine, kada je predsednik Narodne skupštine tumačio da ministar nije pismen pa ne može da dostavi ostavku, ili već kako je to na jedan vrlo nemušt način objašnjavao, i onda smo imali tu neverovatnu situaciju. Znači, mora da se reši takva situacija. Mislim da je to u predlogu zakona rešeno najbolje moguće. Momenat je onaj kada se ta ostavka zavede u pisarnici Narodne skupštine, shodno pravilima o kancelarijskom poslovanju, i tu nema više nikakve dileme.
S druge strane, to je normalno i logično. To je lični čin predsednika Republike koji je izabran od strane građana, uz svo uvažavanje Narodne skupštine. Narodna skupština nije ta koja je vlasna da odlučuje o toj ostavci i da od samog njenog odlučivanja zavisi da li je ona punovažna ili nije. To je njegov lični čin i, onog momenta kada se ona zavede ovde u pisarnici, tu je kraj. Znači, on je podneo ostavku i više nema povratka. Slažem se s vama, možda samu reč ''tumačenje'' nije dobro staviti u obrazloženje, ali očigledno nas naš Ustav tera da neke stvari malo preciznije uočimo itd.
Praktično, evo, već treći-četvrti put gospodin Obradović i ja imamo jednu istu temu i dužan sam da mu kažem, evo - ja obećavam, u predlogu zakona o lokalnoj samoupravi privremeni organi će biti sastavljani u skladu sa članom 192. stav 3. Ustava Republike Srbije. To će biti tako.
Stav Vlade je da je to ustavna odredba koja treba da bude razrađena u zakonu o lokalnoj samoupravi. To je bio stav vlade koju ste vi podržavali i ministar koga ste vi podržavali.
Gospodin Nikolić je prigovorio što se u zakonu o izborima za predsednika Republike pominje to da je glasanje lično. I onda ste pitali: gde to u Ustavu piše da je glasanje lično? Piše u članu 52. Ustava Republike Srbije. Dakle, zbog toga smo stavili da je glasanje lično.
Pročitaću član 52. Izborno pravo, mislim da nije sporno: ''Svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran. Izborno pravo je opšte i jednako, izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično''. Zbog toga smo uneli to ''lično''. Žao mi je što kasnije, u nekim drugim članovima Ustava, nije bio dosledan onaj ko je to pisao, ali kažem, mi imamo izvesnih problema s Ustavom.
Što se tiče člana 24. zakona o izborima za predsednika Republike, i ja imam veliku dilemu i mislim da ćemo je u raspravi po amandmanima razrešiti, dakle, tu prelaznu odredbu. Ratio legis je bio jedan, a mislim da je tumačenje koje ovde ima većina narodnih poslanika sasvim drugačije, i s obzirom da narodni poslanici to drugačije doživljavaju, po logici stvari svi će drugačije da doživljavaju. Mislim da član 24. ili mora da se precizira ili će se prihvatiti amandman koji traži da se taj član briše.
Što se tiče mandata za sastav nove Vlade, meni je jasan predlog jednog broja poslanika da se eventualno predupredi moguća opstrukcija predsednika Republike. Mislim da je zakon baš i učinio to da se takva opstrukcija eliminiše. Podsetiću vas da smo članom 18. i stavili da je on dužan da predloži kandidata za predsednika Vlade koji može da obezbedi i izbor Vlade. Vi sada kažete: ako ne može niko da obezbedi izbor Vlade, vi dajte jednom od tih koji ne mogu da obezbede izbor Vlade zato što on ima najveću poslaničku grupu. U principu, dolazimo na isto. Apsolutno je ista priča. Ukoliko lider najveće poslaničke grupe može da obezbedi izbor Vlade, on će svakako dobiti taj mandat odmah. Ukoliko ne može, sasvim je svejedno što ćemo to njemu dati. Mislim da tu nema nikakve dileme.
U krajnjem slučaju, član 112. stav 3. Ustava Republike Srbije je to rešio. Mi smo to već ovde malo i proširili u odnosu na ono što je Ustav propisao, pokušali smo da budemo precizniji, da nametnemo predsedniku Republike to u vidu obaveze. Vi znate da u Ustavu to čak i nije tako, nego tamo gde se nabraja jasno stoji da on samo predlaže po pribavljenom mišljenju, po saslušanom mišljenju šefa poslaničke grupe. Tako da mislim da bi tu sad oni koji nas kritikuju da smo otišli negde korak više mogli ovo da kritikuju, ali mislim da smo uradili dobru stvar.
Jedan broj poslanika je rekao: zašto pristajete da smanjujete uticaj predsednika Republike u korist Vlade? A druga grupa poslanika je rekla kako su ovde date ne znam kakve nadležnosti predsedniku Republike. Interesantno je koliko je to različito tumačenje i to mi govori da smo mi našli pravu meru. Dakle, mislim da smo zaista našli pravu meru, neku sredinu između ta dva stava.
Mislim da pozivanje na Ustav iz 1990. i nadležnosti predsednika Republike iz 1990. prosto nisu sada primerene. Jesu ovo manje nadležnosti nego što je imao predsednik po Ustavu iz 1990, ali smo mi, kada smo bili opozicija i kada smo želeli da menjamo Ustav, upravo i kritikovali deo Ustava iz 1990. koji govori o tome koje su nadležnosti predsednika Republike i posebno smo kritikovali način njegovog razrešenja. Znači, mi smo zaista smatrali, i dan-danas mislimo, da je po onom ustavu bilo nemoguće razrešiti predsednika Republike. Sad opet, evo, neko misli da je ovo suviše blago, ali, kažem, ja mislim da je ovo baš prava mera.
Primedba koja se odnosi na upotrebljenu terminologiju u zakonu o izborima za predsednika Republike, moram priznati, mene lično je dovelo u nedoumicu, dakle, taj termin ''ponovljeno glasanje'', iako se u članu 22. pravi razlika između ponovljenog izbornog ciklusa i ponovljenog glasanja. Ali, otvaraju se tu i neka druga pitanja i ja ću se već sutra, sa kolegama iz Vlade, potruditi da na osnovu amandmana koji su podneti nađemo neko rešenje koje bi upotrebilo bolju terminologiju.
Generalno, mislim da na par mesta u zakonu treba izvršiti određene promene kako bi zakon sam po sebi bio potpuno jasan svakome ko ga pročita. Na kraju, zaista mislim da su zakon o predsedniku Republike i zakon o izborima za predsednika Republike dosta kvalitetni. Ukoliko uklonimo ovih par delova na koje se odnose ove očigledne primedbe, odnosno par ovih kritikovanih rešenja, mislim da ćemo moći da kažemo da narodni poslanici treba da odluče o jednom dosta dobrom, kvalitetnom tekstu i mislim da u praksi on neće izazivati nikakve probleme.
I, na kraju, vezano za to moje više puta pomenuto uvodno izlaganje. Izvinjavam se što je trajalo 30 minuta, ali, prosto, potrudio sam se da iz ovih obrazloženja koja su ovde data - a kad bi se ta obrazloženja čitala u celini, to bi, ako se ne varam, trajalo sigurno dva sata - izvadim one stvari za koje smatram da su pre svega našoj javnosti najzanimljivije i najvažnije.
Ubeđen sam da su narodni poslanici pročitali ta obrazloženja i da oni to znaju, ali, naravno onda ne bi bilo nikakve potrebe ni da posebno predstavnik Vlade obrazlaže ako bi to uvek bilo upućeno samo narodnim poslanicima, nego je, mislim, red i da ljudi koji prate prenos preko malih ekrana mogu da čuju koji su osnovni elementi teksta koji se pred vama nalazi.
U svakom slučaju, zaista se zahvaljujem svim kolegama na načinu na koji su sugerisali određene, po njima loše, stvari u ovom zakonu i, kažem, nadam se da ćemo prekosutra zajednički doći do teksta zakona koji će na jedan kvalitetan način urediti ovu materiju. Hvala vam na pažnji.