Opet bih da se vratim na Zaštitnika građana.
Gospodine Martinoviću, i vi i gospodin Buha ste podneli amandman – ''briše se''. Niste podneli amandman kako bi proizišlo iz ove diskusije koju ovde imate. Vi ovde diskutujete u pravcu da bi trebalo Zaštitniku građana dati takvo pravo, takvu moć, takvu snagu da Vlada praktično na osnovu ove preporuke donosi tu odluku ili, u najmanju ruku, Vlada sprovodi poseban postupak, koji posle toga utvrđuje da li je preporuka ispravna ili nije, iako Zaštitnik građana već ima propisani postupak.
Podneli ste amandman – ''briše se'', što meni samo ukazuje da vi sada koristite svoju elokvenciju da ne biste popustili pod pritiskom argumenata. To je više nego očigledno. A u pomoć ste pozvali gospodina Krasića, to je teška pravnička artiljerija SRS što se tiče znanja, koju ja poštujem, i gospodina Jojića, a Vjerica je van konkurencije.
Ali, gospodine Martinoviću, vi znate koja je pravna priroda Zaštitnika građana, znate kako Zaštitnik građana deluje, znate koje su odredbe Zakona o Zaštitniku građana i znate da je ovo rešenje jedino moguće i jedino ispravno, a to je da se njegova moć proširi i na državne službenike na položaju, odnosno da se na neki način i Vlada obaveže da respektuje Zaštitnika građana. U suprotnom, kako su stvari stajale do sada, Zaštitnik građana je mogao da da 200 preporuka, a Vlada je mogla da se na to ne obazire.
Slažem se, kolega, da treba smanjiti broj. Nisam ja rekao da ne treba, samo kažem da je, kada je državna uprava u pitanju, taj proces daleko složeniji zbog Zakona o državnim službenicima.
Napokon, moram da kažem da sam ja glasao protiv tog zakona o državnim službenicima i, u krajnjem slučaju, nije fer od poslaničkih grupa koje su taj zakon ''izgurale'', koje su glasale za taj zakon, koje ga jesu tada hvalile, da i u prošloj i u ovoj diskusiji meni, koji sada branim taj zakon, zakon za koji inače mislim da nije dobar (on ima dobre principe, ali je mnogo stvari koje, očigledno, ne mogu da izdrže test vremena), nije u redu da mi bilo šta spočitavate.
Taj zakon je prekomplikovan, prenormiran, sa značajnim prazninama na drugoj strani, prosto – jedan težak zakon. Težak je i za čitanje. Zakon o državnim službenicima je težak i za čitanje, a kamoli za razumevanje ili za sprovođenje.
Znači, ja se borim za taj zakon jer smatram da je to moja obaveza kao ministra, i borim se da ga sprovedemo, i borim se za tu depolitizaciju maksimalno. Moram reći da, što se tiče ministarstva na čijem sam ja čelu, nijedan državni službenik koji je bio na položaju nije sklonjen sa tog položaja, niti će postojati državni službenik koji dolazi na to mesto a da ne bude pokrenut konkurs za njegovo postavljenje.
Ali, imate i onaj interregnum, od momenta kada ostane upražnjeno mesto, do njegovog postavljenja, koje traje najmanje 87 dana. Niste u pravu kada kažete da se mogu postaviti svi za tih osam meseci. Zašto niste u pravu? Zato što jedan traje 87 dana, a kapacitet Visokog službeničkog saveta nije takav da može da opsluži veći broj konkursa istovremeno. Može da opsluži možda deset konkursa istovremeno, ali ne može njih sto.
Tako da se i ovaj rok, 31. decembar, verujte, pojavljuje kao vrlo sporan u smislu da li će se izvršiti, ali mi ćemo vršiti pritisak. Ako ne urodi plodom ovo što smo sada odlučili, da se svakih mesec dana podnosi izveštaj, predložiću Vladi da na proleće ona sama inicira raspisivanje konkursa, bez obzira na rukovodioce organa koji odbiju da to iniciraju. Ali, uvek je (uostalom, znate to) rukovodilac organa taj koji inicira raspisivanje tih konkursa.
Mislim da sam odgovorio na sve primedbe, pa možemo da krenemo na sledeće članove. Hvala vam.

Gospodine Pastor, ne bih mogao da se složim s vama. Prvo, na zakon je podneto svega 55 amandmana, od toga je, mislim, 18 prihvaćeno, tako da je ostalo svega tridesetak amandmana da se razmatra.
Ali, ako uzmemo u obzir da smo juče celo popodne, ako se ne varam, razmatrali jedan jedini amandman, sasvim je moguće da se 33 amandmana razmatra 33 dana. Došli smo u ovaj cajtnot u koji smo došli, to nema veze ni sa ministarstvom ni sa zakonom.
Zakon je, kao zakon, dobar. Uopšte ne znam koji je problem i zašto ste vi sad ovde apostrofirali ministarstvo. Vi i ja se ne razumemo oko službene upotrebe jezika i pisma. Ja imam jedan stav, vi imate drugi stav. O svemu drugom smo razgovarali. Prihvatili smo neke amandmane, i vaše partije, i PUPS-a, dakle niz amandmana je prihvaćeno.
Ovaj zakon nije prvi put u Skupštini. I pre godinu dana je isti ovaj, u istovetnom tekstu, bio u Skupštini Srbije. Pala je Vlada i, nažalost, taj zakon nije usvojen.
Hoću da kažem da ne vidim čemu vaša kritika na račun ministarstva. Nijedan zakon još nije došao u Skupštinu a da nije bilo nijednog amandmana. Mora biti amandmana. Ja sam vrlo zadovoljan što je tih amandmana samo tridesetak.
Opet kažem, nemojte zbog toga što se sa vašom poslaničkom grupom nismo sporazumeli oko službene upotrebe jezika i pisma, da sada to na neki drugi način ovde predstavljate.
Uostalom, meni je veoma žao što je povučen zakon, ali evo prilike da u nekom narednom periodu, za koji se nadam da neće biti dugačak, pokušamo da rešimo i ta pitanja upisa u registar udruženja, možda i na način kako ste vi predložili, da još jedanput razmotrimo celu tu situaciju u svetlu pripreme, odnosno utvrđene radne verzije zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Eto, predlažem da na taj način razgovaramo. Ovo svakako nije način, kako ste vi ovde započeli.
Dakle, ponavljam, žao mi je što je povučen zakon. Povučen je isključivo zbog toga da bi Narodna skupština imala dovoljno vremena da se izjasni o pitanju izglasavanja nepoverenja Vladi, da o tome vodi jednu raspravu i nakon toga da vodi raspravu o budžetu. Bilo bi neodgovorno i od mene kao ministra da sam insistirao da ovaj zakon ostane, jer bi možda moglo da dovede u pitanje da li se do kraja redovnog zasedanja može izvršiti ono što treba da se izvrši, a to je da se usvoji budžet i da se glasa o nepoverenju Vladi.

Hvala, gospodine Maraš, na razumevanju. Moram samo da kažem jednu stvar.
Nije da nismo razgovarali. Svaku poslaničku grupu sam zvao, neki su prihvatili da razgovaramo, neki su smatrali da to nije potrebno. Znam pouzdano. Zvao sam SRS, razgovarao sa gospodinom Todorovićem. U LDP sam imao razgovore, bio je gospodin Ostojić. U PUPS sam imao razgovore, u DSS-NS sam imao razgovore o ovom zakonu.
Sa vama sam razgovarao, istina telefonom, ali sam poslao pomoćnike ministra da razgovaraju s vama stručno, jer smo se dogovorili da bude stručan razgovor. Bili ste vi i gospodin Varga. Dogovorili smo se da budu stručni razgovori, koleginicama sam dao instrukcije, one su sa vama razgovarale.
Nisam mogao da prihvatim amandmane koje ste podneli. Jedan spor je bio u vezi s upravnim nadzorom. Vi ste se pozivali na onaj omnibus zakon, ja sam se pozivao na Zakon o državnoj upravi. I dalje smatram da sam u pravu. Dakle, nisam mogao da pristanem da nadzor na teritoriji AP Vojvodine vrši organ AP Vojvodine. Nadzor je posao državne uprave i njega vrše organi državne uprave Republike Srbije, dakle Vlada. To je jedno.
Drugo je taj upis u registar. Rekao sam vam da se priprema novi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma i rekao sam vam da će se, ukoliko taj novi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma bude u pravcu koji ste vi želeli vašima amandmanom, on sigurno primenjivati na upis u registar.
U ovom momentu nisam spreman da prihvatim upis u registar na način kako ste vi to hteli. Insistiram na tome da bude srpski jezik i ćiriličko pismo, smatram da je to u skladu sa Ustavom i našim pozitivnim propisima, ali evo, ne vidim zašto je to razlog da mi sada o tome diskutujemo ovde kada su povučeni zakoni.
I nisam ja povukao zakone, Vlada je povukla zakone. Ja sam bio ovde, sedeo, u međuvremenu je stiglo obaveštenje Vlade da su povučeni zakoni. Vlada je procenila da nema dovoljno vremena da se svi ti zakoni nađu na dnevnom redu.
Gospodine Pastor, mi od jutros raspravljamo svega dva amandmana, dva amandmana celo pre podne, a vi hoćete da me ubedite da možemo 30 i nešto amandmana o udruženjima da raspravimo za jedan dan. Ne možemo raspraviti, jer ovde imamo koncepcijska neslaganja. Kolege iz SRS imaju potpuno drugačije viđenje pitanja ostvarivanja slobode udruživanja i istakli su to ovde. Oni će za svaki svoj amandman diskutovati svoje vreme, to je 100%.
Nisam mogao da postignem sa SRS dogovor kao što smo to uspeli kada smo imali zakone o lokalnoj samoupravi, lokalnim izborima, glavnom gradu i teritorijalnoj organizaciji.
Tada smo svi ovde uspeli da postignemo konsenzus Skupštine, ja sam se trudio i drago mi je da su svi pristali na to da imamo, praktično, zajednički zakon. Ovde toga nemamo i, prosto, nije realno očekivati da idemo sa zakonom o udruženjima.
U petak se ne radi jer je Sveti Nikola, u subotu Narodna skupština ne radi, u nedelju Narodna skupština ne radi, ponedeljak je, praktično, prvi sledeći radni dan. Kako onda da uđemo u 25.12. sa možda nezavršenim amandmanima, a treba da se glasa o predlogu za izglasavanje nepoverenja Vladi i treba da se usvaja budžet.
Prema tome, eto, povučeni su zakoni. Nadam se da ćemo u januaru imati ove zakone na dnevnom redu. I opet vam kažem, gospodine Pastor, sešćemo i razgovaraćemo o svemu još jednom. Velika mi je želja da SVM i vaša poslanička grupa glasa za ovaj zakon i da bude zadovoljna ovim zakonom. Imamo priliku u narednih mesec dana da pokušamo da se usaglasimo oko vaših amandmana i hajde ovo da okrenemo na pozitivno. Imamo priliku, ja ću se potruditi, ponovu ću razmotriti sve vaše amandmane, ponovo ćemo razgovarati, da vidimo da li možemo da nađemo neko zajedničko rešenje. Možda i neki vaš amandman da preformulišemo, sad imamo poslovničke mogućnosti za to.
Hajde da posmatramo stvari pozitivno. Lepo smo sarađivali sve vreme, i u prošlom i u ovom mandatu, potrudiću se da to bude tako i sada, a sada vas molim da uvažite odluku Vlade da se povuku ovi zakoni. Ni meni nije drago zbog zakona koji sam radio, ali takve su prilike i tako moramo da radimo.

Drago mi je da ste razumeli potrebu donošenja ovog zakona i da ste odustali od ovih amandmana. (Aplauz.)
Neću da kvarim ovu veselu atmosferu. Nadam se da ćemo se vrlo brzo videti u vezi sa zakonom o udruženjima, koji je sad povučen, i nadam se da ćemo ga u jednako lepoj atmosferi usvojiti. Hvala vam.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, interesantno za ovaj Predlog zakona o udruženjima jeste da, praktično, već od 2001. intenzivno se radi na izradi jednog ovakvog teksta, ali nažalost, zbog različitih okolnosti, ovaj tekst se nikada nije našao pred narodnim poslanicima, odnosno nikada o njemu nije otvorena rasprava. Konkretno, imali smo do sada predloge zakona utvrđene od strane Vlade i 2001, i 2006. i 2007. godine, ali nijedan od tih predloga, nažalost, nije uspeo da se realizuje kao zakon.
Razlozi za donošenje novog zakona o udruženjima leže u šarolikosti i međusobnoj neusaglašenosti pravnog okvira koji danas u Republici Srbiji uređuje oblast ostvarivanja Ustavom zagarantovane slobode udruživanja. To su, pre svega, odredbe Ustava kojima se, saglasno najvišim evropskim standardima u ovoj oblasti, garantuje sloboda udruživanja i odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je naša država ratifikovala u decembru 2003. godine.
S druge strane, ovu oblast uređuju i u svemu prevaziđeni republički Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana iz 1982. godine, Zakon o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije koje se osnivaju za teritoriju SFRJ iz 1990. godine i odredbe Zakona o kretanju i boravku stranaca, koji uređuje udruživanje stranaca u Republici Srbiji.
Imajući ovo u vidu, jasno je da je neophodno donošenje zakona o udruženjima koji će biti usaglašen sa odredbama Ustava Republike Srbije i navedene ratifikovane Evropske konvencije.
Važno je naglasiti da nijedan od navedenih propisa ne sadrži odredbe o osnivanju i delovanju stranih udruženja u Republici Srbiji, tako da ova udruženja danas u Srbiji deluju na osnovu potvrde koju izdaje Ministarstvo spoljnih poslova, gotovo bez ikakvog pravnog osnova, te su njihovo finansiranje i njihov rad pravno neuređeni.
Donošenjem zakona o udruženjima, Republika Srbija će ispuniti i svoju obavezu koju je prihvatila pristupanjem u članstvo Saveta Evrope, u skladu sa mišljenjem Parlamentarne skupštine Saveta Evrope iz 2002. godine.
Takođe, potrebno je imati u vidu da su u prethodnim decenijama u svetu, a i u Republici Srbiji, sloboda udruživanja, položaj i delovanje udruženja zauzeli veoma značajno mesto i ulogu u ukupnim društvenim procesima, te da će usvajanje zakona o udruženjima, čije donošenje predlažemo, znatno olakšati ostvarivanje Ustavom zagarantovane slobode udruživanje, a sa druge strane omogućiti državi da u ovoj oblasti efikasno vrši svoja ovlašćenja.
Paradoksalno je, ali istinito, da je Srbija poslednja od zemalja u okruženju koja nije donela savremeni zakon o udruženjima, iako na našim prostorima postoji tradicija garantovanja i omogućavanja udruživanja na dobrovoljnim osnovama, radi ostvarivanja zajedničkih neprofitnih ciljeva.
Naime, ustavne norme koje garantuju ovu slobodu sreću se još u Ustavu Srbije iz 1869. godine, a prvi zakon kojim je ova sloboda uređena u Srbiji je Zakon o zborovima i udruženjima iz 1881. godine.
Takođe, u Srbiji postoje udruženja koja deluju više od jednog veka, kao npr. Savez inženjera i tehničara, koji početak svog rada vezuje za 1868. godinu ili npr. Lovački savez Srbije, koji je osnovan još 1896. godine.
Trudili smo se da iz ovakve situacije izvučemo koristi koje će doprineti kvalitetnijim zakonskim rešenjima. Stoga su kao polazišta za pripremu zakona uzeti predlozi zakona o udruženjima iz 2001, 2006. 2007. godine.
Kritike ovih predloga zakona, uporedno-pravna rešenja, dostignuti standardi u našoj zemlji, stav Saveta Evrope izražen kroz ostale principe o statusu nevladinih organizacija u Evropi, praksa Evropskog suda za ljudska prava, Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ratifikovana 2003. godine i, naravno, preporuke Saveta Evrope o osnovnim principima ovog zakonodavstva i obaveze država da podržavaju razvoj i delovanje organizacije civilnog društva iz oktobra 2007. godine.
Predlog zakona o udruženjima je prošao sveobuhvatnu javnu raspravu u kojoj je učestvovalo više od sto registrovanih udruženja.
Zakon čije donošenje predlažemo na celovit način uređuje položaj i delovanje domaćih i stranih udruženja, koja će ubuduće moći da se registruju kod istog državnog organa – Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Očekujemo da će odredbe zakona kojima se uređuje položaj i delovanje stranih udruženja, s jedne strane, bitno olakšati i podstaći njihov rad, a sa druge strane omogućiti uvid države i u ovaj segment delovanja udruženja. Liberalizovani su uslovi za osnivanje udruženja smanjivanjem broja lica potrebnih za osnivanje udruženja sa dosadašnjih deset na tri poslovno sposobna fizička ili pravna lica, što je u skladu sa najvišim evropskih standardima u ovoj oblasti.
Predviđa se mogućnost da i maloletna lica sa navršenih 14 godina budu osnivači udruženja, uz overenu pismenu saglasnost njihovih zakonskih zastupnika, čime je zakon u ovom delu usaglašen sa odredbama Konvencije o pravima deteta, član 15. Olakšan je postupak registracije udruženja, odnosno dosadašnji sistem odobrenja, prema kome udruženje je moglo da počne rad tek po dobijanju odobrenja od nadležnog organa, što je zamenjeno dosledno sprovedenim sistemom prijave udruženja.
Prema sistemu koji uvodimo, udruženje se osniva slobodno usvajanjem osnivačkog akta, statuta i izborom lica ovlašćenog za zastupanje na skupštini udruženja, a status pravnog lica stiče danom upisa u registar kod nadležnog državnog organa.
Međutim, na upis u registar ono nije ničim obavezano, odnosno ukoliko udruženje odluči da se ne upisuje u registar na njega se primenjuju pravna pravila o Građanskom ortakluku Kraljevine Jugoslavije.
Saglasno najvišim evropskim standardima u ovoj oblasti predviđeno je da o zabrani rada udruženja odlučuje Ustavni sud, i to samo Ustavom i zakonom utvrđenim slučajevima.
To znači da ograničavanje slobode udruživanja u Srbiji ubuduće neće biti podložno diskrecionoj oceni upravnih organa, već će o tome odlučivati Ustavni sud.
Ustavni sud može zabraniti udruženje samo u Ustavom i zakonom o udruženjima utvrđenim slučajevima. Predloženo ograničenje predstavlja legitimno pravo države u ovoj oblasti zasnovano je na članu 11. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Takođe, predviđeno je da domaća i strana udruženja, kada deluju na teritoriji države Srbije, podležu nadzoru svih nadležnih inspekcija i drugih državnih organa i službi. Utvrđena je obaveza udruženja da vode poslovne knjige, sačinjavaju finansijske izveštaje, podležu vršenju revizije finansijskih izveštaja, u skladu sa propisima o računovodstvu i reviziji.
Kada su u pitanju predstavništva stranih udruženja, kontrolu nad tim ko i kakva sredstva donosi u Srbiju, trebalo bi da obezbede odredbe zakona kojima je propisano da se uz prijavu za upis podnosi overen prevod akta o registraciji tog udruženja u matičnoj državi ili potvrda nadležnog organa da prema pravu matične države udruženje stiče status pravnog lica i bez upisa u registar i overeni prevod dokumenta matične države iz koga se utvrđuje ko su osnivači udruženja koje osniva predstavništvo u Srbiji. Ova predstavništva u svemu podležu domaćim propisima kada je u pitanju finansijsko poslovanje i podnošenje izveštaja.
Prelaznim i završnim odredbama zakona rešava se sudbina preostalih nepokretnosti u društvenoj svojini koju koriste društvene organizacije, tako što je zakonom data mogućnost društvenim organizacijama da u sudskom postupku utvrde pravo svojine na datim nepokretnostima srazmerno udelu kojim su učestvovale u finansiranju onih nepokretnosti sopstvenim sredstvima iz dobrovoljnih članarina, poklona, donacija ili na drugi zakonom dozvoljenim načinom.
Nepokretnosti za koje se u sudskom postupku utvrdi da su finansirane sredstvima od prihoda ostvarenih po vršenju javnih ovlašćenja ili od sredstava ostvarenim iz budžeta društveno-političkih zajednica ostaju nepokretnosti u državnoj svojini na koje pravo korišćenja ima jedinica lokalne samouprave.
Iz ovog režima izuzete su nepokretnosti društvenih organizacija koje su pre nego što su na osnovu zakona preregistrovani, status udruženja građana i organizacije imale pravo svojine na datim nepokretnostima.
Zakonom je predviđeno da će društvene organizacije prava po tom osnovu ostvarivati po zakonu kojim se uređuje denacionalizacija, odnosno restitucija. Sva pokretna imovina u društvenoj svojini koju koriste društvene organizacije postaje svojina tih društvenih organizacija.
Imajući u vidu značaj ovih novina predvideli smo prelazni period od godinu dana u kom je udruženjima ostavljen rok da svoj status i rad usklade sa novim zakonom.
Kao što se vidi, zakonom o udruženjima, čije donošenje predlažemo, obezbeđuje se puna sloboda, saglasno odredbama Ustava, ali se istovremeno otklanjanjem postojećih zakonskih praznina i neusaglašenosti stvaraju zakonski uslovi za odgovorno postupanje udruženja i mogućnost da nadležni državni organ u ovoj oblasti vrši svoja ovlašćenja.
Stoga očekujemo da će novi zakon o udruženjima predstavljati dobru osnovu i podsticaj za ostvarivanje slobode udruživanja, ali i partnerski odnos između države i civilnog sektora.
Poštovani narodni poslanici, obzirom na obim ovog zakona i rešenja u ovom zakonu, ovo uvodno izlaganje sam pročitao, a naravno u diskusiji koja bude sledila biću slobodan da onda usmeno obrazlažem ono što bude eventualno sporno ili, u krajnjem slučaju, što uočimo da nije adekvatno urađeno u Predlogu zakona. Hvala.

Zahvaljujem narodnoj poslanici Vesni Pešić na ovom izlaganju, jer očigledno delimo isti osećaj i odnos prema delovanju nevladinog sektora.
Pitanje imovine je bilo najteže pitanje u rešavanju kada smo radili ovaj zakon, jer prethodni predlog zakon je predviđao da sve pređe u državnu svojinu i onda su se mnoge nevladine organizacije bunile protiv toga jer imaju razne nepokretnosti koje koriste, a koje su im poklon od njihovih članova, legati itd.
Krenuo sam sa idejom, ajde da vidimo neko načelo pravičnosti, ali je nemoguće za 35 hiljada raznih subjekata naći nešto što bi bilo pravično potpuno. Možda će neko ostati malo povlašćen ovakvim rešenjem, ali je bilo mnogo važnije da Savez slepih, koji ima zgradu u Knez Mihailovoj, ne može da bude isteran.
Tako smo prosto vagali. Slažem se sa vama da imamo one koji će bolje proći u onome, ali nekako najvažnije je bilo, jer imamo Savez majki koje brinu organizovano za decu sa posebnim potrebama itd, mnogo je važnije bilo da jedinice lokalne samouprave ne dođu u priliku da putem javnog nadmetanja ili licitacije krenu da dodeljuju tu imovinu.
Jer siguran sam da nijedan od ovih saveza ne bi mogao u trci sa bogatim ljudima da zadrži pravo korišćenja tih atraktivnih nepokretnosti, posebno onih koje se nalaze u Beogradu. Tako, kažem da je najteže, najdelikatnije pitanje ovo koje je pomenula gospođa Pešić.
Činjenica je da postoje organizacije kao što je Auto-moto savez i neke koje su vršile javna ovlašćenja i na osnovu toga stekle ogromnu imovinu, ali ako ništa, barem to stečeno po osnovu javnih ovlašćenja sada prebacujemo u državnu svojinu.
Pojedine odredbe zakona će dati šansu da se interveniše u ovom pravcu, a to su pre svega odredbe koje se tiču toga šta se može i šta se ne može koristiti, odnosno koja delatnost se može vršiti u funkciji obavljanja delatnosti tog udruženja. Tako, čini mi se da će davanje u zakup doći pod udar određenog nadzora i verovatno će biti sankcionisano.
Teško mi je sada da kažem unapred, ali potpuno ste u pravu - biće ovde neravnopravnog položaja, ali interes nam je bio da damo rešenje koje će sačuvati one najugroženije, kao što je Savez slepih, koji ima isto to u centru grada i koji bi bio, pri bilo kakvom drugačijem rešenju, izbačen na ulicu.
Slažem se s vama, neko jeste u boljem položaju, neko u malo lošijem položaju, teško je naći pravdu za svih više desetina hiljada organizacija, odnosno udruženja koje su nekad bile društvene organizacije, ako se preregistruju postaju udruženja građana.

Evo vrlo kratko, vezano za izlaganje uvaženog kolege Nikolića, a i pre toga gospodina Pastora, pa prosto vidim tema je tu, da je malo ne zaboravimo, pitanje upisa u registar.
Zaista je bila velika tema kako organizovati vođenje registra. Priznajem, velike su dileme i ovde se očigledno otvaraju dileme i imamo različita razmišljanja.
Gospodin Pastor i veliki broj poslanika i partija koje deluju u Vojvodini su smatrali da registar za udruženja sa teritorije AP Vojvodina se vode u AP Vojvodini. S druge strane, postoji i mišljenje, koje u dobroj meri i sam zastupam, da taj registar treba da se vodi ovako kako smo predložili, i to je moje mišljenje zasnovano opet na odredbama Ustava i Zakona o državnoj upravi.
Mislim da rešenje koje smo mi ponudili je rešenje koje je u ovom momentu optimalno, u skladu sa našim propisima, dakle potpuno poštujući potrebu da se izvrši decentralizacija određenih aktivnosti, pa bih samo prosto hteo da to još jedanput ponovim šta smo mi uradili, koja je naša ideja.
Naša ideja je, dakle, da registar udruženja koja imaju sedišta na teritoriji AP Vojvodine vodi nadležni organ AP Vojvodine, ali kao povereni posao državne uprave, ne kao izvorni posao, kao povereni posao državne uprave.
U skladu s tim, Ministarstvo vodi evidenciju svega onoga što upiše nadležni organ autonomne pokrajine, konkretno u ovom slučaju samo Vojvodine, u skladu sa Ustavom, znamo da će se za Kosovo i Metohiju naknadno rešiti, a sadržinu, način, upis vođenja registra opet određuje Vlada Republike Srbije, odnosno ministar, onog registra koji se vodi na teritoriji AP Vojvodina. To je stav treći.
Razumem da sad možda ni gospodin Pastor sa svoje strane nije zadovoljan, gospodine Nikoliću, vi imate različite stavove, ali mislim da je ovo neka mera, s jedne strane treba poštovati proces decentralizacije, potrebu daljeg jačanja autonomije, s druge strane ovo je opet mera koja obezbeđuje jedinstvenost vođenja jednog postupka na teritoriji cele Republike Srbije.
Tako da eto, mi smo se opredelili za ovaj pristup, spremni smo da trpimo kritike, naravno u skladu sa vašim stavovima, ali eto, mi smo mislili da ovo obezbeđuje jedinstveno postupanje organa, s jedne strane, jedinstveni nadzor, upravni nadzor, to sam želeo da kažem, a inače ću zamoliti gospodina Pastora posebno o svim tim amandmanima da porazgovaramo još jedanput.
Kada je u pitanju nadzor koji je predviđen tzv. Omnibus zakonom, bili smo ovde i vi i ja, i ne sećam se da li je bio gospodin Pastor kad smo usvajali, to je zakon nadzora nad radom. Taj nadzor ne postoji sada, uopšte se ne zna šta je zakon nadzora nad radom. Mi poznajemo inspekcijski nadzor, prema Zakonu o državnoj upravi.
Tako da mi smo u skladu sa Zakonom o državnoj upravi, u skladu sa Ustavom, jer Ustav izričito govori da je i ovo izričita nadležnost Republike, obezbeđivanje slobode udruživanja građana, mislim da je to član 96. Ustava, dakle, u skladu sa Ustavom, u skladu sa Zakonom o držanoj upravi, mi smo zadržali nadzor i dali ovo kao povereni posao, jer ovo je ipak odgovornost Vlade i odgovornost Ministarstva.
Nema nikakve dileme da će položaj biti jednak svih subjekata, bez obzira bili oni u AP Vojvodini, bili oni sutra u AP Kosovu ili na teritoriji Republike Srbije bez pokrajina. Dakle, svi će imati apsolutno isti tretman, jer sadržinu registra propisuje ministar i sadržina registra će biti apsolutno ista.
Pitanje transparentnosti sredstava je sjajno pitanje, i gospodin Pastor i gospodin Nikolić su u stvari načeli ono što nam sledi posle ovoga, zaista pitanje finansiranja nevladinih organizacija jeste otvoreno pitanje.
Ono što smo mi mogli u okviru delokruga našeg ministarstva jeste to da propišemo obaveznost konkursa za dodelu sredstava iz budžeta, bilo da to radi Vlada, bilo da to radi ministarstvo. Obaveznost konkursa, a sada kažem, dalja razrada će se verovatno raditi kroz zakone za koje su nadležna neka druga ministarstva, pretpostavljam Ministarstvo finansija, kao uostalom i za sve što se tiče i poreskih olakšica koje su pominjane itd.
Dakle, eto to je neko malo objašnjenje. Ne kažem da je bilo ko od prethodnih govornika da nije u pravu, ali da razumete ovaj naš stav koji mi zastupamo i smatramo da je ispravan, da je optimalan u ovom momentu. Hvala vam.

Uvaženom kolegi Mijajloviću moram da pokušam da odgovorim na deo pitanja koje je postavio. Prvo, što se tiče dece, deca su u našem sistemu i do sada, i pre 10, i pre 20, i pre 30 godina, i ne znam sada iskreno koliko, recimo 1892. sigurno, a za pre toga ne znam, mogla da osnivaju udruženja. Samo im je tada bio potreban Savez socijalističke omladine, bilo je drugačije. Bar imamo zakonskog zastupnika, roditelja, organ starateljstva koga on odredi itd. Bio sam član izviđača, mnogi su bili članovi tih udruženja. Nije to ništa ni čudno ni sporno.
Drugo, imamo tu Konvenciju UN koja to pravo kao pravo izričito deci dozvoljava. Treće, deca su sa 14 godina deliktno odgovorna, sa 15 godina radno sposobna, sa 16 godina, uz saglasnost suda, mogu da se venčaju, mogu da imaju svoju decu.
Postoji niz drugih prava i obaveza koje jedno lice od 14 godina pa nadalje ima. Sa 16 godina mogu, ne daj bože, budu u maloletničkom zatvoru. Želim da vam kažem da postoji niz tih prava i obaveza koja se deci, mlađim i starijim maloletnicima, nameću.
To nema veze sa ovim zakonom. Ovim zakonom želimo da realizujemo tu slobodu i da potvrdimo tu slobodu koja u našem društvu već postoji, a koja je stečena, i slobodu koja inače postoji za svu decu sveta, izuzev nekih zemalja koje ne prihvataju takve konvencije UN, a to su uglavnom zemlje na koje mi svakako ne želimo da se ugledamo, prosto ne pripadamo tom svetu.
Što se tiče broja 3, 4, 5, 6, vi navodite mogućnost zloupotrebe; ko je sklon zloupotrebi, ko je sklon sekti, taj će to raditi kako god. Nema veze to sa ovim zakonom. Ne možemo mi zbog njega da onemogućimo sve nas normalne ljude da se udružujemo.
Ne udružujemo se mi da bi propagirali neke ideje. Ko će da propagira ideju neka ide u političku stranku. Mi se udružujemo radi ostvarivanja nekog zajedničkog interesa, vi, ja, koleginica, udružujemo se da zaštitimo drvo u našem parku.
Gospođa Pešić je divno rekla Peti parkić. To je suština. Nemojte zbog nekih koji su skloni zloupotrebama da hendikepiramo celo naše društvo i da kažemo - eto, da ne bi oni. Ko je sklon, skupiće 30 ili će biti njih 20, ali će raditi ružne stvari, kako god. Mi ovim zakonom realizujemo ovu slobodu.
Treće, taj koji hoće da zloupotrebi ovo, da se bavi sektom, taj baš neće da se registruje, jer njemu ne odgovara to što ovim zakonom država uzima uvid u njegovo delovanje. Njemu ne odgovara, jer na osnovu ovog zakona država može da uđe u svako udruženje građana, može da pregleda sve papire, može da kontroliše svaku aktivnost i može, na kraju krajeva, da pokriva određeni postupak pred Ustavnim sudom da zabrani.
Razumem vašu brigu, ali mislim da niste u pravu. Ne možemo zbog 5% loših da kaznimo 95% dobrih i da ih onemogućimo da se nešto održi.
Što se tiče člana 2. stav 2, vi ste kao narodni poslanik predložili brisanje, mislim da malo drugačije gledamo. Mi kažemo - ovo je temeljni zakon, osnovni, on je taj koji treba da realizuje tu slobodu udruživanja. Sada za posebne oblasti postoje posebni zakoni.
Vi ste više puta govorili o crkvama i verskim zajednicama, ali postoji Zakon o crkvama i verskim zajednicama. Ovaj zakon se primenjuje supsidijarno, samo u onom delu u kome neki osnovni zakon nešto nije rešio, kao što se recimo Zakon o radu supsidijarno primenjuje u svim onim odredbama, u svim delovima u kojima Zakon o državnim službenicima nije nešto rešio.
Tako da ne može da se osnuje crkva sa tri člana, ne može da se osnuje sindikat sa tri člana, ni politička stranka sa tri člana, jer postoje posebni zakoni koji regulišu ta osnivanje. To su posebni oblici udruživanja.
(Vjerica Radeta, sa mesta: A sekta?)
Kako možete da osnujete sektu.
Suština ovoga jeste ostvarivanje nekog zajedničkog cilja. To zaista može biti komšiluk koji će da se organizuje, ima svoje udruženje i pokrene neku jaku kampanju za ostvarivanje nekog zajedničkog cilja tih ljudi koji su se tu udružili.
Nekada je tih ljudi jako malo, nekada se oni bave krajnje humanim, divnim stvarima, nekada su podstaknuti nekom brigom i problemom, ne daj bože, bolešću u porodici, pa se skupi njih nekoliko koji imaju taj problem, pa naprave udruženje, pa krenu da se bore za ostvarivanje nekog zajedničkog cilja itd, za slanje da se leči u inostranstvu i tome slično. Nažalost, ima svega.
Zato je moja molba da ne posmatramo to na taj način što ima ljudi koji su zli, pa će da zloupotrebe, jer oni će da se bave zlim poslovima kakav god bio neki zakon. Štaviše, oni se neće registrovati, jer ako se registruju onda moraju da upale svetlo i da ih država gleda. Oni će radije delovati neregistrovani, jer onda država ne može da vodi računa šta oni rade.
Dakle, nemojmo zbog tog straha i te sumnje da onemogućavamo slobodu sutra i vama, i meni, i bilo kom čoveku, bilo kom našem sugrađaninu, da zajedno sa još dva svoja sugrađanina ostvari tu slobodu i da ostvaruje neki svoj cilj ili neki opšti cilj. Možda se oni zalažu za zaštitu nekog potoka i tome slično.
To je naše viđenje stvari. Prosto sam samo hteo da vam kažem da mi to gledamo na drugačiji način.
Što se tiče ovoga, vi ste rekli - kazne, pa moraju kazne da postoje. Mi smo se ovde svih ovih godina bavili time ko donosi pare za koje udruženje.
Sada da vidimo, ako nešto nije u skladu sa transparentnošću, u skladu sa zakonom, dajte da ga kaznimo.
Uvek smo kukali što ne možemo da proverimo šta ko radi i da li radi kako treba i da ga kaznimo. Sada možemo. Kazne moraju da postoje, a postoji ona latinska ignorantia iuris nocet, nepoznavanje zakona škodi, što znamo, nije to sporno.
Na kraju, član 3, govorili ste o ovim ciljevima. To je Ustav koji smo zajednički usvojili. Postoje stvari gde ljudi ne mogu da se udruže, ne mogu da rade, te stvari su zabranjene, Ustavni sud je nadležan da tu zabranu izrekne, mi smo to jednostavno u ovaj naš zakon stavili i to su osnovi i za zabranu nekog udruženja, odnosno osnovi da mi kao ministarstvo ne izvršimo registraciju udruženja koje ima ovakve ciljeve kakve ima.
Molim da fokus prebacite na ovaj pozitivan deo, ali slažem se s vama. Bilo je mnogo tema oko maloletnika, ali ovo nije zakon koji tretira tu materiju, niti će se te stvari rešiti ovim zakonom. Ne možemo mi njih rešavati na ovaj način. To što je neko zao i očigledno radi ružne stvari, radiće ih kako god.
Nemojte da mi kažnjavamo sve one koji nisu, a koji bi ovim zakonom mogli da ostvare neku svoju slobodu. I što je mnogo važnije, država ovim zakonom napokon, a svi smo vi ovde svesni, stiče uvid vrlo direktan u finansijsko poslovanje nevladinog sektora. Prvi put, nikada nismo ovo imali. Prvi put stičemo jasan uvid u sve segmente rada svake nevladine organizacije.

Kratko, pošto je gospođa Stojanović ukazala na jednu stvar o kojoj smo mi dosta razmišljali, a to je pitanje javnog interesa.
Verujte, onda smo se mi raspitali malo više, jer je moja ideja prvobitno bila kako razdvojiti ne toliko u ovom delu u kome ste vi pomenuli, nego u onom delu kada govorimo o programima od javnog interesa.
Međutim, ono što sam dobio kao uveravanje od ljudi, stručnjaka koji su se uporedno-pravno bavili ovim, manje-više u svim zemljama u tranziciji, gde imamo s jedne strane nasleđene društvene organizacije i ove nove, to je takav sukob koji izaziva sama ideja da izvršite bilo kakvu distinkciju da vam to prosto ne mogu opisati.
Stvarno, kako god krenete da napravite neke determinante po kojima ćete to učiniti prosto vas argumenti zaspu u nekom kontrasmeru. Mi smo na kraju morali da odustanemo od toga, čak i kod ovih kriterijuma. Vidite kako smo naveli ove kriterijume od javnog interesa, rekli smo naročito se smatraju, jer prosto svako izađe sa idejom - ali zašto i ovo nije.
Svako ima nameru i ima dobar argument da vam objasni da je ono što je njegov zajednički interes na neki način jeste i opšti interes.
Uvažavam to što ste rekli, ali vam kažem da smo se i tu suočili sa nepremostivom preprekom, a to je naći taj distinktivni elemenat i izvršiti podelu na javni i zajednički.

Mislim da je ideja da se posebnim zakonom reguliše rad stranih udruženja legitimna. Malopre smo i van ove sale o tome porazgovarali. Mi ćemo u Ministarstvu sagledati sve mogućnosti i potrebe da se, eventualno, pripremi takav jedan propis.

Ono što želim da ponovim, a mislim da ste vi u vašem izlaganju korektno rekli, mi za sada i u ovom zakonu ne treba da imamo preveliku brigu.

Mi ovim zakonom dosta dobro regulišemo pitanje stranog predstavništva, predstavništva stranog udruženja, i izričito predviđamo zabranu rada u svim ciljevima i delatnostima koje su u suprotnosti sa našim Ustavom i ovim zakonom.

Prema tome, okvir je dobar, po meni, ali mislim da je vaša ideja takođe dobra i dok ne donesemo odluku da radimo takav novi zakon, mislim da će ovaj zakon, kada su u pitanju strana predstavništva, poslužiti svrsi. Nadam se da se i vi slažete s tim.

Gospođa Radeta jednako dobro zna koje su mogućnosti Ministarstva, kao što to znam i ja, ali opet razumem i da gospođa Radeta prosto želi da ovu temu plasira i na ovaj način sa skupštinske govornice.  
Zaista nisam saznao, niti imam mogućnost, što sam vam inače i rekao, zaista nemam mogućnost da dođem do informacija ko je kome šta rekao. Mogu, ukoliko vi kao narodni poslanik želite, sad u formi poslaničkog pitanja, pa da pismeno zahtevam od Skupštine grada da mi dostavi sve podatke vezano za slučaj Zemuna. Ustav je definisao da se položaj Beograda reguliše zakonom i Statutom grada. Mi smo zakon doneli, statut grada je donet.
Statutom grada potpuna ingerencija nad gradskim opštinama je na Skupštini grada, s tim što, ono što sam video u Statutu, uslovi su isti, kao što su i uslovi iz Zakona o lokalnoj samoupravi. Kada je u pitanju vlasništvo nad mandatima, dostavio sam malopre, u skladu sa obećanjima od juče, ono što u ovom trenutku Ministarstvo ima, a to je pregled sudske prakse koja nam je dostavljena, ima oko 40-50 odluka Okružnog suda u Beogradu, ako se ne varam.
Ne vidim način kako, kao ministar, mogu bilo kome i bilo šta da pomognem od zainteresovanih strana u ovoj konkretno političkoj, još uvek ne znam da l' je postao i pravni spor, ne znam da li su upućene žalbe Okružnom sudu.
Dakle, zaista ne znam kako mogu da pomognem. Ne vidim kako mogu da zahtevam od Skupštine grada ili od gradske opštine takvu vrstu informacije kakvu vi tražite od mene, izuzev privatnim kanalima.

Mislim da smo se sada razumeli. Dakle, u skladu sa ovlašćenjima iz Zakona o lokalnoj samoupravi, koja se odnose na prava i obaveze jedinice lokalne samouprave i države, odnosno Ministarstva, već danas ću naložiti da se pripremi takav dopis. Sutra ću poslati, tražiću celokupno obaveštenje o tome šta je slučaj Skupštine opštine Zemuna.
Ali, i vi i ja znamo da je to ono što Ministarstvo može. Ako su problem mandati, to će rešavati sud. Ako je problem, takođe tražićemo i takvu informaciju, i to je ono što možemo kao Ministarstvo, u skladu sa zakonima. Onda smo se razumeli. U redu.

Poštovani narodni poslanici, ovo je odlično pitanje i bila je prava tema kada smo razgovarali prilikom izrade zakona. Mislim da smo rešili to na najpošteniji mogući način. Sopstvenim sredstvima iz stava 1. ovog člana ne smatraju se sredstva ostvarena po osnovu vršenja javnih ovlašćenja ili druga sredstva ostvarena iz budžeta društveno-političkih zajednica.
Dakle, svi koji su imali tu privilegiju da vrše javna ovlašćenja i ostvaruju sredstva, ta sredstva ne spadaju u ona sredstva koja ona mogu izlučiti iz ove sada buduće imovine i pripisati sebi u svojinu. Mislim da je to ono na načelu pravičnosti, kako smo i zasnovali ceo taj koncept imovinskog dela ovog zakona.

Zahvaljujem. Javio sam se da potpredsednici Skupštine dam informaciju, u meri u kojoj je to moguće u ovom momentu.
Dakle, nisam upoznat sa slučajem Kragujevca. Ovo što ste sada ispričali, za mene je dosta novo. Mi smo, Zakonom koji smo usvojili u Narodnoj skupštini, uveli jedno potpuno novo rešenje za naš sistem, a to je da o mandatima odlučuje okružni sud. To je rešenje, koliko se sećam, i u raspravi pozdravljeno od strane svih.
Da podsetim samo, po starom zakonu, kada dođe do spora oko mandata, obično se obraćalo Vladi, Vlada je onda davala tumačenja. Po Zakonu o državnoj upravi, to tumačenje nije bilo obavezujuće. Prema tome, imali smo nesavršen sistem. Sada imamo potpuno savršen sistem, u tome što se izvršna vlast ne meša ni u šta kada su u pitanju mandati odbornika.
Ono što je meni poznato, to rešenje je potpuno efikasno u praksi. Nedavno sam na TV-u slušao predstavnika jedne od stranaka, koji je rekao da ima preko sto odluka okružnih sudova o ovom pitanju i da je tu sudska praksa dosta uravnotežena.
Jedino što mogu sada da vam kažem, to je da smo zatražili od sudova u Beogradu i u Srbiji, dakle, od svih okružnih sudova smo tražili izveštaj o tome, kako bismo videli u kojoj meri je ta praksa ujednačena. U toku sutrašnjeg dana ću da se raspitam koji su izveštaji stigli i vama, kao potpredsedniku Narodne skupštine i narodnom poslaniku, dostaviću sve te podatke.
Ono što bih vas molio da razumete, to je da, upravo, shodno tim zakonskim rešenjima, kao ministar ne mogu da dajem komentar o primeni propisa od strane sudova. Molim vas da to uzmete u obzir. Potrudiću se, već sutra, da vam dam sve podatke koje imam o tome kako stoji ta sudska praksa. Ako imam podatke za celu Srbiju, takođe ću vam dati za celu Srbiju, a to sam tražio zbog toga što je u prethodnom periodu, u dve opštine, nezavisno od ovog slučaja i od te relacije o kojoj vi sada govorite, bilo nešto drugačije sudske prakse. Onda je i za mene, kao ministra, važno da vidim kakva je sudska praksa, tako da ćete podatke dobiti u toku sutrašnjeg dana, nadam se, sve.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, u pitanju je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima. Mi smo o ovoj temi diskutovali i pre nepunih, ako se ne varam, godinu, ili nešto malo više dana, tako da ovaj zakon i problem sa kojim se danas suočavamo nije nov i mislim da ćemo o tome moći da razgovaramo na ovoj sednici.
Ipak bih istakao još nekoliko detalja iz ovog predloga zakona koji mogu biti bitni. Krenuo bih od početka, od člana 1. i člana 2. Dakle, članom 1. i članom 2, pošto smo već imali potrebu da idemo s ovim zakonom, onda smo se potrudili da ga obogatimo nekim pozitivnim rešenjima, mimo onog koje je nužno, mi smo predvideli u odredbi Zakona o Zaštitniku građana, član 20, koji govori o tome da Zaštitnik građana, u situaciji kada državni službenik odbija saradnju, a svi državni službenici su dužni da sarađuju sa Zaštitnikom građana, da mu daju podatke itd., u situaciji kada to državni službenik na položaju odbije, da Vlada može, odnosno organ koji je postavio državnog službenika na položaj, tog državnog službenika da razreši.
Mislim da je ovo bilo nužno, da se na ovaj način ojača pozicija Zaštitnika građana, jer smo u dosadašnjoj praksi imali situaciju, mislim da nam je svima poznata iz prethodnih godina, da određeni nezavisni organi, koje je izabrala ova skupština, traže od nekog državnog službenika određene podatke, bez obzira na to da li su to podaci o platama, da li su to podaci o poštovanju prava nekog zaposlenog i tome slično, i da državni službenik, prosto, odbije da ispuni ono što je njegova zakonska obaveza. U takvom slučaju, Zaštitnik građana nije mogao da se pojavi s nekim efektivnim instrumentom u rukama.
Ako usvojimo ove izmene i dopune, Zaštitnik građana će biti ovlašćen da predloži razrešenje tog državnog službenika. Mislim da je to dobro rešenje, koje ide u pravcu jačanja pozicije ne samo Zaštitnika građana, nego i Poverenika za informacije i svih drugih koji obavljaju tu, da kažem, relativno nezahvalnu ulogu, a to je konstantna vrsta pritiska na one koji imaju moć i vlast da se drže zakona.
U članu 3. smo učinili terminološko usaglašavanje, pa i suštinsko, na neki način, s onim autentičnim tumačenjem koje je dala Narodna skupština, odnosno Zakonodavni odbor, a koje se odnosi na Zakon o visokom obrazovanju i zvanjima, shodno prelasku, s onog režima koji smo ranije imali, na režim koji je posledica prihvatanja Bolonjske deklaracije.
Član 4. Da pojasnim, u našem sistemu postoji služba za upravljanje kadrovima i ta se služba, između ostalog, bavi izvesnim obukama i generalno vodi računa o kadrovima, kadrovskom planu, sprovodi konkurse itd.
U skladu s preporukom grupe država, Saveta Evrope, za borbu protiv korupcije, sa 38. plenarnog zasedanja iz 2008. godine, koja se odnosi na to da je potrebno doneti, posebno, obavezne programe za borbu protiv korupcije, mi smo predvideli, članom 4, da služba za kadrove organizuje stručno usavršavanje državnih službenika, posebno iz oblasti borbe protiv korupcije, što znači da će ona morati da izvrši to usaglašavanje.
Na kraju, član 5. Član 5. daje Vladi mogućnost da do 31. decembra 2009. godine organizuje, odnosno izvrši postavljenje državnih službenika na položaje.
Naravno, tu se postavlja pitanje, zašto 2005. godine, kada je prihvaćen ovaj koncept depolitizacije, zašto od 2005. godine do sada to nije učinjeno?
Da budem potpuno jasan, svega 50 službenika je postavljeno na položaje od 2005. godine do danas, a mi imamo u ovom momentu, prema kadrovskom planu za 2008. godinu, 358 položaja u državnoj upravi.
Dva su razloga, po mom uverenju, za to. Prvi je jedna vrsta inercije, ili, možda, nespremnosti da se prihvati jedno rešenje koje nema niko u ovom okruženju. U tom smislu, mi smo zaista najnapredniji. Čak ni Slovenija, ni Hrvatska, ni one druge države koje su bliže prihvatanju nekih standarda koji postoje u zemljama EU, nemaju ovo što smo mi 2005. ustanovili.
Po mom mišljenju, možda je, u jednom delu, taj koncept državno-službeničkog sistema ambiciozan, u jednom delu, možda, i preambiciozan. Kada sam postao ministar u prošloj vladi, prosto sam, kako to i dolikuje, to prihvatio onako kako je dato i nastavio da se trudim da se koncept kao takav sprovede.
Prošla Vlada je pokrenula 108 konkursa i, da nije pala, 108 postavljenja bi bilo. Onog momenta kada Vladi prestane mandat, shodno Zakonu o Vladi, ona ne može da postavi državne službenike na položaj. To je taj drugi razlog zbog koga nemamo realno postavljenje na položaje.
Kada pogledate, od 2005. do danas, mi smo imali dva puta izbore, odnosno dva pada Vlade, odnosno dve vlade kojima je prestao mandat. Nakon prestanka mandata i okončanih izbora, dug je period sastavljanja novih vlada. To treba uzeti u obzir.
Ovaj rok do 31. decembra 2009. godine može izgledati dugačak. Verujte da je on, po meni, najkraći mogući, a reći ću vam zašto.
Dakle, ceo postupak postavljenja jednog državnog službenika na položaj, po računici koju sam izneo i koju ću reći kada bude bilo rasprave o amandmanima, ukoliko bude bilo potrebe, a bio sam slobodan da ponudim poslaničkim grupama da pre ove rasprave, u danu koji izaberu, dođem da obrazlažem zakone na njihovim poslaničkim grupama, pa sada govorim, pre svega, za one poslaničke grupe koje to nisu prihvatile, nisu, verovatno, imale vremena, iznosi 87 dana, da sve bude najoptimalnije, 87 dana treba da se popuni jedan položaj.
Sistem jeste krut, jeste rigidan, jeste, možda, i komplikovan, ali mislim da, ukoliko ne bude ponovo situacije da Vladi prestane mandat, možemo do 31. decembra 2009. godine da izvršimo postavljenje državnih službenika na položaje.
Pripremio sam zaključak za Vladu. Taj zaključak će ići u četvrtak, biće usvojen na Vladi. Mi ćemo, kao Vlada, imati mesečne izveštaje o tome koliko je rukovodilaca organa, ministara i drugih rukovodilaca organa u toku prethodnog meseca pokrenulo inicijative i konkurse za sprovođenje i postavljanje državnih službenika na položaje. To je svojevrstan pritisak na sve rukovodioce. Videćemo da li će to dati odgovarajući efekat. Verujem da hoće.
Ukoliko do 31. decembra 2009. godine ne završimo postavljanje državnih službenika na položaje, mislim da smo nepovratno izgubili šansu da uspostavimo ovaj sistem, praktično, kompromitovali smo celu ideju i nećemo moći, verovatno, da govorimo o profesionalnoj i depolitizovanoj državnoj upravi.
U svakom slučaju, želeo bih da Parlament podrži ove predloge zakona i nadam se da će tako biti. Očekujem da ćemo u raspravi koju ćemo voditi, posebno o amandmanima, bliže razmotriti sva predložena rešenja i, u krajnjem slučaju, sučeliti argumente, kako bismo došli do odgovora na pitanje, da li je ovo što je predloženo optimalno ili, možda, postoji neka bolja ideja kako da prevaziđemo novonastalu situaciju. Kada to kažem, ponavljam, već drugi put od 2005. do sada. Hvala.