Zahvaljujem, predsedavajući.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ne bih sada otvarao polemiku s gospodinom Čedomirom Jovanovićem. On je otvorio niz pitanja, daleko širih nego što je i moj mandat ovde, kada je u pitanju odbrana ovog zakona.
Moram reći, gospodine Jovanoviću, da sam opozicija, mnogo ovoga bih rekao kao što ste vi rekli, ne tako kao vi, jer ste vi dobar govornik, ali, sigurno, malo stručnije, jer je, ipak, ova materija meni mnogo bliža. Ali, da ste vlast, gospodine Jovanoviću, verujte, pravnu situaciju koju smo sada našli ne možemo drugačije pravno prevazići nego na ovaj način. Verujte mi, isto ovo što ja sada branim, da ste vi vlast, morali biste na ovaj način da činite, da premostite situaciju. Jer, nakon nastupanja tog datuma kada je bilo obavezno postavljenje, u Zakonu se kaže – prestaje dužnost licima koja se nalaze na tim položajima, što bi zaista dovelo do evidentnog haosa u državi.
Konkretno, državni službenik na položaju je, recimo, republički javni pravobranilac. Zamislite situaciju kada po zakonu više, de fakto, odnosno de jure, ne može da zastupa Republiku Srbiju. Zato vam kažem da je vaš govor otvorio niz pitanja. Mnoga od tih pitanja su poznata našoj javnosti i nema potrebe da sada govorim – e, mi smo sada savršeno društvo. Nismo savršeno društvo, ali, da ste vlast, morali biste da izađete s ovakvim rešenjem. U ovom momentu, naš pravni poredak ne poznaje drugačija rešenja nego povratno dejstvo odredbe ovog zakona, koji će konvalidirati ono stanje koje smo imali 31. maja, do danas.
Što se tiče savetnika, vi ste dobro citirali – mlađi savetnik, savetnik, samostalni, viši savetnik (jedan, tri, pet, sedam) i službenik na položaju, devet godina staža; to su zvanja. Sada imamo u Zakonu o državnoj upravi nešto što stoji, isto, iz vremena kada je donet taj zakon, 2005. godine – to su posebni savetnici, koji nisu u sistemu državne uprave, nisu državni službenici na položaju. To je sada drugo pitanje. Konkretno, pitate ministra, zašto je doveo svog savetnika? To je nešto što nema veze sa državnom upravom.
Ceo sistem je, zaista, izuzetno dobro zamišljen, bez obzira na to što je stranka koja ga je tada iznedrila sada opozicija. Kada sam se upoznao sa sistemom – meni se on dopada, on je izuzetno dobro zamišljen.
Samo kažem iskreno, vrlo otvoreno, da kažem – ne znam da li smo, kao društvo, sposobni da ga primenimo. Ministarstvo na čijem se čelu nalazim je u potpunosti primenilo ovaj sistem. Gospođe koje sede ovde su iz vremena gospodina Šabića, gospodina Lončara, nikome nisam promenio status, odnosno poštujem sistem u potpunosti – državne uprave. Sistem je odlično postavljen. Ceo sistem se bazira na tome da postoji uprava, a da rukovodilac i kabinet dolaze i odlaze, i to je fenomenalno zamišljeno.
Dakle, ja mogu samo da kažem da ova vlada, odnosno da ću se kao ministar zaista boriti da sistem izdrži, da preživi, da uspemo da završimo sve to do 31. decembra, i zbog toga tražim ovu šansu. Ne mogu da dam nikakvu garanciju, ali mi drugi sistem trenutno nemamo. Ukoliko ovaj sistem ne uspe, onda treba da vidimo – ko tada bude na vlasti, neka predloži neki drugačiji sistem. Bilo bi mi žao, jer smo od 2005. godine u ovom sistemu i bila bi velika šteta da ne pokušamo da ga izvedemo do kraja. Hvala.

Morao sam da se javim, gospodine Buha, iz razloga što ste imputirali baš meni donošenje Zakona o platama državnih službenika i nameštenika.
To je deo ukupnog, rekli ste to olako, pa sam se nasmejao na tu vašu gestikulaciju, ali sistem je zamišljen 2005. godine. Zakon je 1 jula 2006. godine stupio na snagu, pojedine odredbe još 2005. godine, osam dana nakon donošenja. Zatim je usledio Zakon o državnim službenicima i nameštenicima. Bio sam opozicija kada je taj sistem zamišljen. Kada sam postao ministar, javila se potreba ili ići u neki novi sistem, ili pokušati da se taj sistem iznese.
Sistem ima manjkavosti. Tu nema nikakve dileme. Jedna od manjkavosti je, upravo, pozicija zaposlenih. Uopšte, kada je u pitanju državna uprava, postoji u našoj javnosti veliki otpor prema toj državnoj upravi, nerazumevanje situacije. Volim što ste to pomenuli i drago mi je da ste spomenuli neke stvari vezane za to.
Prvo, odmah da vam kažem da sa sindikatima imam izuzetno dobar odnos. Potpisali smo već dva puta protokol. Sjajno sarađujemo. Oni podržavaju ideje koje sam izneo u vezi s izmenama Zakona o platama državnih službenika i nameštenika. To je ta srazmera, sa jedan prema devet, da ide na jedan prema šest.
Zaista razumem poziciju zaposlenih i ona je izuzetno teška, tu nema nikakve dileme. Konkretno, nameštenici startuju s platom od oko 15.300. To je stvarno očajno. Lepo je što mi ovde razgovaramo ozbiljno na taj način, ali kada vi kažete u javnosti da bi trebalo podići plate državnih službenika, malo ko sme to da kaže. Treba smanjiti raspone, koji su, prvi razred za službenika na položaju, do nameštenika s najvišom platom, jedan prema devet. To je ogroman raspon. Kao Ministarstvo, idemo s inicijativom smanjenja na jedan prema šest. To je deo našeg dogovora sa Sindikatom zaposlenih u državnoj upravi.
Drugo, vi ste rekli podatak – 28.000 i ne znam koliko. Podaci koje su meni dostavili iz službe za kadrove kažu – 27.600 i nešto. Mislim da uopšte nije bitno za ovu našu raspravu.
Naša državna uprava nije baš najsrećnija priča. Vi ste uzeli neke podatke. Ta državna uprava je, u obliku u kome je sada imamo, nastala kao posledica sloma nekoliko država koje su ovde postojale. Recimo, vi ste uzeli 2005. godinu, ako se ne varam, pa ste rekli podatak iz 2005. godine, pre nego što su preuzeti Savezni zavod za metale, Savezni hidrometeorološki zavod itd.
Teško je reći da je samo Vlada bila kriva za povećanje državnih službenika. Bilo bi dobro analizirati koliko je državnih službenika sa saveznog nivoa postalo republički službenici. Slažem se s vama, mi nemamo jasnu sliku, to treba neko i da kaže, ni kriterijume na osnovu kojih bismo utvrdili obim naše državne uprave.
Šta je potrebno da bismo utvrdili obim? Potrebno je izvesti tzv. horizontalne, a nakon toga i vertikalne analize. Horizontalna analiza govori o organima, broju organa, koji organ treba da postoji, po kom osnovu, koji zakon itd.
Vertikalna analiza treba da za svako radno mesto utvrdi, a ima ih oko 27.000, drugačije rečeno, to je funkcionalna analiza, da li treba da postoji, koji je opis poslova i da li je jedan izvršilac na osam sati radnog vremena dovoljan da izvrši taj posao. Takvu analizu mi u ovom momentu nemamo.
Svetska banka je nudila pomoć za izvršenje takve analize. To se meri nekim velikim ciframa itd. Da bi bilo ko pristupio toj analizi, zaista je potreban jedan kontinuitet. Pretpostavljam da ni moji prethodnici nisu mogli da pristupe tim analizama, u situaciji kada su padale vlade, ili kada je nestajala savezna država.
Ono što mogu da vam kažem, to je da pregovaramo sa Svetskom bankom, ali u ovom momentu nismo spremni da preuzmemo taj rizik. Pokušaćemo separatno da radimo po pojedinim ministarstvima i da, za sada, u sistemu davanja saglasnosti na kadrovske planove, obuzdavamo broj zaposlenih u državnoj upravi. To nije tako dramatično i tragično kao što izgleda u našoj javnosti. Podatak iz Ministarstva finansija kaže da u ukupnoj javnoj potrošnji, službenici, koje ste pomenuli uzimaju oko 1%, tako da pitanje dramatike te državne uprave nije toliko koliko izgleda u našoj javnosti.
Ključni problem naše državne uprave, po mom uverenju, jeste njena nekonkurentnost na tržištu rada. Ta njena nekonkurentnost dovodi do toga da nema dovoljan broj kvalitetnih kadrova, a to posle dovodi do toga da državna uprava nije dovoljno kvalitetna. Kao ministar, to vidim kao ključni problem naše državne uprave – nekonkurentnost na tržištu rada, upravo zbog ovoga što ste vi pomenuli, a to su plate. Sada je potpuno nemoguće govoriti o platama, kada se nalazimo u situaciji u kojoj se nalazimo. Teško je reći: hajde da podignemo plate državnoj upravi.
Dakle, vrlo iskreno sam vam rekao. Pitali ste, zašto lokalna samouprava? Zato što tu imamo jedan kriterijum. Taj kriterijum je previše partijskog sistema i možemo da vidimo koliko je koja uprava imala zaposlenih.
Recimo, gradske opštine u Beogradu su previše partijskog sistema imale i skoro duplo manje zaposlenih nego što imaju sada. Gradske opštine su pre 1995. godine obavljale, to znaju kolege koje su obavljale funkcije predsednika opštine, pratili ste tu problematiku, mnogo više poslova nego što obavljaju sada. Nakon izmena statuta, 1995. godine, pa nadalje, stalno je vršena centralizacija Beograda. Znači, od 1995. do 1998. godine možemo pratiti trend centralizacije Beograda.
Broj zaposlenih u lokalnim samoupravama je rastao kada smo počeli višepartijski sistem, promene vlasti, jedna vlast, druga vlast, treća vlast. Ne znači da su svi ljudi bili loši, ali se, prosto, to desilo, mada i pod pritiskom krize. Kada sam pomenuo pitanje zaposlenih u lokalnim samoupravama, neki kažu: "Gde sam mogao da zaposlim ljude, nema ko šta da radi, pa ima u opštinama".
Zašto sam pomenuo to pitanje lokalnih samouprava? Neke lokalne samouprave su samoinicijativno radile socijalne programe i uspele su u tome, kao opština Paraćin. Stvarno je uradila dobar socijalni program i uspela je da drži taj broj zaposlenih na relativno niskom nivou. Pomenuo sam Šabac, kao upravu koja ima veoma mali broj zaposlenih u odnosu na broj stanovnika.
Kriterijum koji bi, u uporednoj praksi, a i kod nas, potpuno odgovarao potrebama posla, jeste jedan do jedan i po promil u odnosu na broj stanovnika. Mi pripremamo zakon kojim ćemo utvrditi detaljno te kriterijume i kojim bi, praktično, svako buduće zaposlenje, odnosno pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji tih radnih mesta u lokalnim samoupravama, bio podložan kontroli Vlade, tako da bismo u nekom roku od četiri godine nakon donošenja zakona, zato sam rekao da je loše interpretirano u vestima, mogli da kažemo da idemo ka trendu smanjenja, sa sadašnjih 22.000 i nešto, možda na 12.000, ili 14.000, što bi odgovaralo ovome – jedan do jedan i po posto.
Ne možemo reći da je tu samo broj zaposlenih, bili bi tu i drugi kriterijumi: konfiguracija terena, razuđenost, da li je organizovana kao jedna ili više uprava i tome slično.
Imajući u vidu ovo, u ovom momentu možemo potpuno slobodno da kažemo da imamo jedan broj ljudi koji jesu višak u lokalnim samoupravama. Moj predlog je da milijardu i 200 ove godine odvojimo za otpremninu u jedinicama lokalne samouprave. Na to možemo da dodamo ono što je svaka lokalna samouprava spremna i sposobna da da u vidu otpremnine.
Tvrdim da bismo imali, dobrovoljno, daleko više zainteresovanih nego što bi ovih milijardu i 200 miliona pokrilo otpremnina u toku godine za odlazak, daleko više zainteresovanih, jer bi to bili dobri uslovi za napuštanje posla u jedinicama lokalne samouprave. Tih milijardu i 200 u ovoj godini, u narednoj godini bi relaksiralo budžet za oko tri i po milijarde, jer je ukupan fond plata jedinicama lokalne samouprave 35 milijardi, koje daje država.
Mogli bismo da nastavimo taj program u narednih pet godina, nakon usvajanja ovog zakona. Program u narednih pet godina bi doveo do ovog broja od 12.000 do 14.000 zaposlenih i, verovatno, po ovoj računici, generisao bi ukupnu dobit za oko 42,5 milijardi dinara, što je trenutni budžetski deficit.
To je razlog zašto smo krenuli od lokalnih samouprava, jer imamo kriterijume koji su daleko lakše primenljivi nego što bi bio kriterijum kada bih sada paušalno došao i rekao svakom ministru – hajde da smanjimo za 15%. Svi koji ovde sede, sve stranke su, manje-više, participirale u Vladi, na neki način, u nekim vremenima. Mislim da su mnogi svesni koliko je nemoguće paušalno se odnositi prema ovome, iako je bio jedan uspešan pokušaj pretprošle vlade, gde su išli na smanjenje od 10%. To smanjenje je, praktično, anulirano već u narednoj godini, samim tim što nije izvršeno smanjenje na osnovu funkcionalne analize, nego je izvršeno tako – hajde da smanjimo 10%. Ono je anulirano u narednoj godini.
Zbog toga smo krenuli od lokalne samouprave. Verujte mi, apsolutno nije taj razlog – tu možemo, tu imamo moć. Tu imamo kakav-takav parametar. Ovde bi to moglo kampanjski da se uradi, ali u to ne verujem, mislim da se to uvek anulira u toku naredne godine, svako takvo smanjivanje. Uvek se naredne godine pokaže da je to, u stvari, značilo samo filtraciju, otišli su neki, a onda su dovedeni neki drugi i onda se to svelo na to. Što se tiče ovog ombudsmana, imamo, očigledno, različit stav; vi imate taj amandman, a mislim da ima i mr Martinović. Mislim da zakon ne daje prostora u ovom momentu da se po preporuci Zaštitnika građana izvrši razrešenje državnog službenika sa položaja, to je moje mišljenje. Imamo numerus klauzus i u Zakonu o radu, koji se supsidijarno primenjuje, imamo numerus klauzus i u Zakonu o državnim službenicima.
Ako bi se Vlada odlučila na tako nešto, verovatno bi, u nekom radnom sporu, takav spor izgubila. S druge strane, mislim da je dobro i popularno da postoji vrlo jasan signal da Zaštitnik građana to može direktno da traži od Vlade. Da li će neka vlada to ispoštovati ili neće, to je već stvar jedne opšte političke kulture i pritiska koju javnost vrši na Vladu u situaciju kada Zaštitnik građana traži da se zbog nepoštovanja prava građana razreši neki državni službenik. Hvala.

Poštovane kolege, moram da se obratim uvaženom kolegi, da se osvrnem na ovo izlaganje. Lakše bih ovakvo izlaganje podneo iz bilo koje druge stranke.
Ja sam samo prepisao recept koji smo zajednički uradili prošle godine, a recept mi je prošle godine dao Zoran Balinovac, direktor Sekretarijata za zakonodavstvo. Prosto, ne mogu da prihvatim. Naravno, šta sam rekao – Zoran Balinovac? Znači, to je čovek koji je ispred DSS-a obavljao tu funkciju, znam, jer sam bio član prethodne vlade.
Dakle, nemojte govoriti, ništa ne provlačimo na ''mala vrata'', idemo s povratnim dejstvom. Isto je postupljeno kao u onoj vladi u kojoj smo sedeli zajedno, isti recept, isti zaključak Vlade, identičan, prepisan zaključak Vlade koji smo onda zajedno usvojili. Ne kažem da je to dobro, samo, prosto, nije u redu da vi sada mene kritikujete za to i da pominjete odgovornost Ministarstva, kada znate i sami da to nema veze s istinom.
Kažem opet, da je to rekla bilo koja druga stranka, ali ovo je izum Demokratske stranke Srbije. Stvarno mislim da, u tom smislu, vaše izlaganje malo izlazi iz reda, konkretno, iz jedne korektnosti. Inače, što se tiče ostalih stvari, potpuno se slažem s vama i ja ću se potruditi da ovaj sistem napokon zaživi. Ali, kažem opet, optimista sam, ali umereni.

Moram da kažem kolegi, pošto je malopre jedan kolega rekao kako, eto, nisam glasao za ovaj zakon, upravo sve to što ste rekli je razlog zašto nisam glasao za taj zakon kada ga je DSS predložila.
U poziciji sam da taj zakon branim, da taj sistem, koji je započet tada i za koji verujem da je dobar, trudim se da ga odbranim, da taj princip izvedemo do kraja.
To što ste naveli, to jesu problemi. Ne zameram ni kolegama koje su pisale ovaj zakon. Više puta sam u to vreme razgovarao s gospodinom Balinovcem o tim elementima o kojima sada govorite. Logično je da je tako korenita promena, koja je krenula tim zakonima iz 2005. godine, morala da u sebi sadrži nelogičnosti o kojima sada govorite. Da se nije desilo sve što se dešavalo, da ne ulazimo u to kako kod nas izgleda politička scena, pa jedna vlada padne, pa izbori itd., verovatno bismo u jednom kontinuitetu mogli da razmišljamo o izmenama zakona u svim pravcima o kojima ste govorili.
Zakon je, zaista, nesavršen. Moje uverenje je da je preambiciozan, ali to je sad projektni zadatak i trudiću se da taj zadatak ispunim isto kao da sam učestvovao u donošenju tog zakona, jer smatram svojom obavezom, kao ministra, da nastavim ono što je radio neki prethodni ministar, ali to što ste izneli kao primedbe, ne mogu biti primedbe meni, jer nisam kreator tih rešenja. Slažem se da neka od tih rešenja treba izmeniti, u cilju fleksibilnijeg postavljanja sistema u ovom momentu.
U vezi s ovom komisijom, rukovodilac organa koji vrši postavljenje državnog službenika na položaj odlučuje, od tri predložena kandidata, koji će doći, tako da onaj ko je dao člana komisije nema uticaj u tom smislu, komisija nema taj prevashodni uticaj na to ko će biti postavljen.
Najviše poražava činjenica što imamo suštinsku oskudicu ljudi koji su sposobni da iznesu najsloženije poslove, koji zahtevaju visoku stručnost, a ovo što je u pravu je relativno loš društveni status. Verujte, veliki broj konkursa se završava, između ostalog, i tako što se ne javi dovoljan broj kandidata, ili se ne jave dovoljno kvalitetni kandidati.
Što se tiče konkretnog pitanja, potrudiću se do sutra da vam dam odgovor na pitanje koliko je konkursa zaustavljeno, ali, opet kažem, sve je to u okviru zakonskih rešenja koja su kao takva data, gde rukovodilac organa može da odluči da ne prihvati nijednog od predloženih kandidata.
Lično, mislim da to rešenje možda i nije najbolje, ali kažem, svaka zakonska intervencija u ovako korenitoj promeni, koja je izvršena 2005. godine, morala bi da bude, de fakto, skoro kao i ceo sistemski zakon, dakle, da se od prvog do poslednjeg izvrši konsekventna promena određenih stvari u zakonu.
Prosto, kroz ove zakone koji su doneti, kao nit se provlače neke stvari. Nema intervencije na jedan član. Svaka intervencija bi zahtevala vrlo ozbiljnu analizu i vrlo dugotrajan rad. Ne verujem da bi intervencija mogla tek tako da se desi.
Kakva su iskustva do sada, zrelo jeste da se krene, možda, u neke promene, ali mislim da treba da saberemo sva iskustva do kraja i da, u krajnjem slučaju, prvo vidimo da li možemo da iznesemo ovaj sistem i da izvršimo postavljenja, pa ako možemo da izvršimo postavljenja, lako ćemo vršiti te fine dorade.
Mnogo veće primedbe su iz samih organa, koje se odnose, recimo, na sistem napredovanja. Veoma velike primedbe imamo na sistem napredovanja, na sistem ocenjivanja itd.
Kažem, ne želim da kritikujem one koji su pisali, jer oni su, zaista, izneli ogroman posao. Nije lako ovako korenito promeniti sistem, kao što su ti ljudi radili, koji su to pisali, i oni, nesporno, poseduju veliko znanje i izuzetnu stručnost. Naravno, ni oni nisu mogli znati kako se nešto odigrava u praksi, kako se, u konačnom ishodu, to dešava u praksi. Ima mnogo više od toga što ste rekli, ali to sad nije tema i ne može biti u ovom momentu tema, a najmanje može biti neodgovornost, moja i sadašnje vlade.

Zahvaljujem na ovoj konstruktivnoj diskusiji koju smo imali. Iskoristio bih priliku da dam par pojašnjenja, ili par odgovora na pitanja koja su ovde postavljena.
Da ne bi bilo zabune, objasnio sam već u toku diskusije, daleko od toga da bilo kome imamo nameru da pretimo u lokalnim samoupravama. Pričali smo o tome, ne znam da li ste bili, da je ceo sistem predviđen tako, da će uslovi biti takvi, siguran sam, da će mnogo više ljudi dobrovoljno želeti po tim uslovima da napuste radna mesta nego što ćemo imati novca da im damo.
Želim sada odgovorno da kažem, niko neće biti prinudno ostavljen bez posla u jedinicama lokalne samouprave.
Objasnio sam zašto takav sistem predviđamo. Dakle, ideja je da se, investicijom od milijardu i 200 miliona na godišnjem nivou, za pet godina ostvari, generiše ušteda od 42 milijarde ukupno i da se sistem lokalne samouprave svede na 12.000 do 14.000 zaposlenih.
Naravno, daleko od toga da nam ne treba to isto i na državnom nivou i na nivou državne uprave, potpuno se slažem, samo što mi, nažalost, na nivou državne uprave nemamo egzaktne kriterijume o potrebama naše države u pogledu obima državne uprave.
Što se tiče člana 78, prihvatam u potpunosti vašu sugestiju i videćemo, ukoliko postoje mogućnosti, izaći ćemo s amandmanom, da to uskladimo s ovim zakonima koji su u proceduri a tiču se Agencije za borbu protiv korupcije. Takođe prihvatam ovu primedbu koja se odnosi na redosled članova. Iznenađen sam da se desio takav previd redosleda članova. Nije u skladu s onom tehnikom koju mi u Ministarstvu negujemo. Dakle, trebalo je da članovi 6. i 7. budu 1. i 2, a onda da ide ovih pet članova. Što se tiče primedaba na to zašto su neke stvari tako koncipirane u osnovnom zakonu, dakle, još kada je 2005. on usvajan, rekao sam da nismo išli u promene Zakona dok ne završimo bar neki ciklus, a to neka bude ciklus postavljenja državnih službenika na položaje.
Dakle, to a propo onih primedaba na član 140, ili zbog čega su posebni aršini predviđenim članom 32. Ti poslednji aršini su tako predviđeni i oni su već realizovani, recimo, Zakonom o policiji, takođe, Zakonom o spoljnim poslovima. Vlada je nedavno utvrdila zakon o poreskoj administraciji. Očigledno je da je priroda poslova u policiji, BIA-i. Mislim da će se, takođe, ići na poseban režim za Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, ali to je neko moje razmišljanje, nisam siguran još, to će Ministarstvo pravde odlučiti.
Radi se o tome da ima i posebnih zvanja i posebnih potreba. Tako je koncipiran Zakon još te 2005. godine. Mislim da to nije loše i da treba da ostane tako. Ne verujem da ovim zakonima, koji su takođe bili u Skupštini, to mogu da rade bez ikakve kontrole i procedure. Pretpostavljam da i oni imaju svoje procedure. Sećam se, kada je bio izbor generalnog inspektora, da je on išao na konkurs, tako da pretpostavljam da postoje procedure. Nisam u delokrugu svog posla upoznat s tim, ali pretpostavljam da nadležni za te poslove jesu.
Što se tiče toga da li na preporuku Zaštitnika građana treba ići na obavezujući disciplinski postupak, zbog toga što ovaj postupak nije pravno perfektan, što je potpuno tačno, ili ići na diskrecionu odluku organa koji je dobio tu preporuku, da li će da ispoštuje ili neće, može i jedno i drugo, stvar je procene šta je bolje. Ako sumnjamo u postupak Zaštitnika građana, u nesavršenost tog postupka, onda možemo reći da treba voditi obavezan disciplinski postupak, ali, opet, kada pogledamo da tog zaštitnika građana bira Narodna skupština, da li organ uprave treba da ima sumnju u organ koji je izabrala Narodna skupština?
Rekao bih da tu ima argumenata i za i protiv, pa svako od nas može i verovatno ostaje pri onome što je rekao.
Mislim da, s obzirom na to da Zaštitnika građana bira skupština, imajući u vidu snagu tog autoriteta, organ koji odlučuje o postavljanju državnog službenika na položaj treba da odluči o preporuci Zaštitnika građana. Gospodin Krasić misli za ovaj član 5. da ne mora da postoji, ja mislim da je neophodno da postoji kao takav, s tim povratnim dejstvom, jer moramo konvalidirati ovo stanje koje nije pravno perfektno, a to je da je, praktično, nekim zaključkom Vlade produžen rok koji je definisan Zakonom. Što se tiče odgovora na vaše pitanje, 108 konkursa je bilo, 107 je sprovedeno, ali je realizovano postavljenje za svega 50 ljudi.
Što se tiče ovog raspona plata, predložio sam, i sindikati su me podržali, da se ide na smanjenje raspona plata na 1:6. U prvoj računici, dok nije nastupila ova ekonomska kriza, to je iziskivalo milijardu i 700 u narednoj godini i tri milijarde u sledećoj godini. To je moglo da funkcioniše. Ne mogu sada da kažem šta će se desiti ni s tim smanjenjem raspona plata. Ne mogu da kažem da li će biti milijardu i 200 za ovaj projekat smanjenja broja zaposlenih u lokalnim samoupravama, zbog toga što su u potpunosti promenjene okolnosti i svi ministri u Vladi su prinuđeni da sačekaju projekciju koju će dati Ministarstvo finansija.
Voleo bih da oba ova projekta mogu da se uključe u ovo, posebno bih voleo ovaj projekat racionalizacije u lokalnim samoupravama, jer mislim da je taj dobrovoljni odlazak potpuno moguć. Smatram da je najisplativije, upravo, dati za ovaj projekat, jer u ovom projektu učestvuju lokalne samouprave. Rekao sam da je ušteda za sledeću godinu tri i po milijarde. Na uloženih milijardi i 200, dobijamo tri i po milijarde i to za pet godine generiše 42 milijarde. Teško je prognozirati šta će se dalje dešavati. Jedno je sigurno, potrebno je da budemo socijalno odgovorni, potrebno je da se izvrši neka štednja.
Ponavljam, nisam nikome pretio. Mi smo samo poslali pisma jedinicama lokalne samouprave, gde smo pomenuli ovo što je kolega Živanović malopre govorio, da je primećeno da neka izabrana lica, funkcioneri u lokalnim samoupravama, imaju veće plate nego što ima predsednik Republike, ili predsednik Vlade, ili ministri u Vladi. Mislimo da to nije u redu i da oni moraju svoje plate da usklade s propisima koji regulišu tu oblast.
U svakom slučaju, zahvaljujem. Podnećemo ovaj amandman, ukoliko je tehnički moguće. Prihvatamo u potpunosti ovu kritiku za redosled članova, ali desila se omaška. Dešava se, naravno, kada se radi da se desi omaška. U pitanju je pravna tehnika. Hvala vam.

Da odgovorim gospodinu Petronijeviću, ali i drugim kolegama narodnim poslanicima koji su se interesovali za nazive naseljenih mesta, kao i za promenu granica postojećih jedinica lokalne samouprave. Dakle, za ovih šest meseci, koliko se priča o donošenju novog zakona o teritorijalnoj organizaciji, mi nismo imali nijednu inicijativu SO lokalne samouprave o promeni naziva naseljenog mesta, osnivanju novog naseljenog mesta ili pak informaciju da neko naseljeno mesto više ne postoji. Naravno, u potpunosti verujem gospodinu Petronijeviću da takva inicijativa postoji u Ministarstvu.
Nažalost, priznajem da mi to nije poznato. Prosto, to je bilo 2002. godine, sada je 2007, 2008, nije mi poznato, ali i da je postojalo želim da kažem sledeće.
Naš cilj prilikom donošenja zakona o teritorijalnoj organizaciji, kada su u pitanju promene granica i kada je u pitanju naseljeno mesto, bio je da utvrdimo proceduru i da u toku 2008. godine, u saradnji sa jedinicama lokalne samouprave, pripremimo sve intervencije u zakonu o teritorijalnoj organizaciji, koje bismo izvršili na kraju 2008. godine, koje se tiču promene granica. Tu mislim na opštinu Majdanpek, da vidimo kako ćemo rešiti opštinu Požarevac, odnosno budući grad Požarevac, mislim na naseljena mesta, kolega će me podsetiti, pričali smo upravo juče o tome, sada i za Lazarevac.
Dakle, Ministarstvo će početkom 2008. godine poslati dopis svim jedinicama lokalne samouprave, sa dva pitanja: jedno se odnosi na naseljena mesta, a drugo na granice. Na kraju 2008. godine, u skladu sa procedurama koje smo sada vrlo jasno utvrdili (tj. nadam se da ćemo utvrditi), moći ćemo da izvršimo ove promene. U svakom slučaju, zahvaljujem vam se na ovoj intervenciji i potrudiću se da pronađem dokumentaciju o kojoj ste govorili.

Dakle, što se tiče poslaničkog pitanja koje je izneo gospodin Šarović, Ministarstvo će se potruditi, u meri u kojoj je ono u mogućnosti, jer je to pitanje, koliko sam shvatio, bilo upućeno nizu državnih funkcionera, da odgovori na to pitanje. Što se tiče ovog drugog dela, mislim da je to sad već predizborna kampanja. Nadam se da ćemo se vratiti raspravi o zakonu, a ne komentarisati predsedničke kandidate.

Moram da kažem nešto. Pozitivna diskriminacija nacionalnih manjina, kada su u pitanju evropske demokratske države, postoji uglavnom kada je u pitanju nacionalni nivo. Nije tako česta kada je u pitanju lokalni nivo. Štaviše, naša odredba iz Ustava koja kaže da se obezbeđuje srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u jedinicama SO, sa čuđenjem je prihvaćena od strane nekih eksperata, konkretno u Savetu Evrope, ali neka, mi je imamo, srećni smo zbog toga, to je naše bogatstvo i to pokazuje meru našeg odnosa prema nacionalnim manjinama. Mislim da svi u ovoj sali podržavaju da mi imamo tako visok standard ostvarivanja tih prava.
Mišljenje Ministarstva je, a i u razgovoru sa drugim poslaničkim grupama došlo se do toga, da smo u značajnoj meri građansko društvo i da prilikom samog kandidovanja ne bi trebalo da postoji neka vrsta pozitivne diskriminacije. Neka postoji prirodni prag, svi se ovde slažemo da postoji taj prirodni prag, da nacionalne manjine ulaze u parlament bez cenzusa, odnosno u lokalni parlament bez cenzusa, ali došli smo do zajedničkog stava da prilikom kandidovanja ne treba i tu praviti... Jer, bojimo se da bi došlo do izvesnih problema u praksi kada bi se naprasno stvarale neke grupe koje bi pokušale da se legitimišu kao predstavnici nacionalnih manjina.
Verujte, mnogo smo o ovome razmišljali; o ovome su razmišljali predstavnici političkih stranaka koje su učestvovale, praktično, u svim izborima do sada.
Međutim, ima nešto drugo. Postoji amandman gospodina Vidoja Jovanovića koji se odnosi na broj potpisa. Pošto će biti pauza između završetka ove rasprave i glasanja da bismo rešili to i pitanje još jednog amandmana, da bi se šefovi poslaničkih grupa okupili i porazgovarali o tome, predlažem, da bismo predupredili sve dalje rasprave o tom pitanju broja potpisa, imajući u vidu ovo što je gospodin Šajn rekao, mada mislim da njegova računica... Vidite kako se tu postavljaju stvari vrlo čudno: kada govorimo o većinskim izborima nikome nije smetalo da u opštini od 15.000 stanovnika bude 30 potpisa po kandidatu, a sada je za opštine preko 20.000 stanovnika 30 potpisa po kandidatu, pa sada to smeta.
Mislim da je naš izborni sistem do sada bio toliko bogat raznim sistemima i pokazao da mogu da se ostvaruju izbori i sa ovako uozbiljenom političkom scenom, a mislim da nam je potrebno da uozbiljimo političku scenu jer na ovim izborima za grad Beograd imali smo – gospodina Nebojšu Čovića podržao Ivica Dačić. Naravno, Ivica Dačić ga nije podržao, ali pošto nije bilo nikakve provere potpisa onda je svako donosio šta je stigao, iz izbornog spiska prepisivali aktivisti i to je tako išlo.
Mislim da je dobro da uozbiljimo političku scenu. Predlažem šefovima poslaničkih grupa da porazgovaraju o ovoj temi, jer mislim da bi se time rešila pitanja o kojima gospodin Šajn govori i da bismo možda na taj način predupredili neku dalju diskusiju o ovome.
Vlada se opredelila za proporcionalni izborni sistem, opredelila se da se uozbilji politička scena na lokalu, a to je prihvatio i deo opozicije. Mi se zahvaljujemo na saradnji koju smo tom prilikom imali. Prosto, tako je rešeno to političko pitanje izbornog sistema, ali predlažem da u toj pauzi obavimo konsultacije. U krajnjem slučaju, na glasanju ćemo sve rešiti, pa kako se budemo tu dogovorili neka se tako i glasa. Lično kao ministar nemam ništa protiv takve vrste intervencija ukoliko to bude stav većine političkih partija.

Javnosti radi, želim da kažem da sam bio u poslaničkom klubu SPS i da se nijedna od ovih kritika nije čula dok juče na Odboru nije usvojen amandman da se sa 5% poveća na 7%. Sad sam se čuo sa gospodinom Ivicom Dačićem, čekamo da se on dogovori, vezano za tih 7%, zbog vas i PUPS-a, vaše potencijalne koalicije. U tom smislu mislim da je većina vaših kritika imala svrhu da se vreme na taj način potroši, tako je bar rekao gospodin Ivica Dačić.
Želim da kažem nekoliko stvari. Što se tiče Nimajerovog sistema, Vlada je utvrdila ovakav predlog zakona. Dontov sistem je primenjivan u Srbiji svih ovih godina od kada je proporcionalni sistem. Nekada je to odgovaralo nekoj partiji, a nekoj drugoj nije. Nekada je to odgovaralo vlasti, nekada je to odgovaralo opoziciji. Znači, Dontov sistem se primenjuje kod nas na republičkom nivou od '92. godine.
Lično nemam ništa protiv toga da bude Nimajerov sistem, Demokratska stranka s tim apsolutno nema nikakvih problema. Ali, prilikom pravljenja ovih zakona konsultovane su skoro sve poslaničke grupe. Mislim da je pitanje izbornog sistema i pitanje raspodele mandata pitanje oko kojeg je važno postići neki konsenzus.
Ako je postignut konsenzus, mislim da bi bilo vrlo ružno prilikom glasanja o amandmanima izigrati nekoga s kim smo sedeli i razgovarali, i nešto što je Vlada usvojila. Da se pomenulo pitanje Nimajerovog sistema na tim razgovorima pre 15 dana, od strane ovlašćenih predstavnika stranaka koje su učestvovale u tim razgovorima, bilo bi u redu. Ali, nije fer...
Dakle, nemam, kao predstavnik jedne stranke, nikakav problem da li je Nimajerov ili Dontov sistem; nama čak više odgovara Nimajerov sistem možda. Zaista nemamo nikakav problem. Pošto se ovde čuju neke najave da bi glasanjem mogao da se promeni sistem raspodele mandata, bojim se da bi to vrlo ozbiljno potkopalo i ono malo poverenja koje postoji u ovom parlamentu i koje je, moram reći, i zaslugom predsednika Skupštine postignuto u prethodnom periodu, i ovo poverenje koje smo uspostavili u saradnji na izradi ovih zakona između stranaka vladajuće koalicije i stranaka opozicije. Molim narodne poslanike i poslaničke grupe vladajuće koalicije da imaju na umu posledice koje može izazvati odluka da se promeni sistem raspodele mandata. Promena sistema raspodele mandata nije šala. Neki stepen poverenja smo uspostavili i ne možemo menjati nešto što je dogovoreno u tako širokom krugu. Pre svega, to govorim zbog toga zato što ne vidim kako će Narodna skupština ubuduće raditi ako se sada izvrši takva vrsta izmena.
Što se tiče svih drugih izmena o kojima se ovde pričalo, koje su danas došle u žižu, koliko je meni poznato, predsednik Skupštine se potrudio da organizuje još jedan krug konsultacija kako bi se rešila ova ostala pitanja koja se tiču podizanja cenzusa za koalicije političkih stranaka, tako da će te konsultacije biti kada se završi ova rasprava.
Što se tiče grada Beograda, to pitanje koje je postavio gospodin Petronijević ja postavljam već deset godina. Ništa novo nismo čuli od vas, gospodine Petronijeviću. Nismo čuli ništa novo; gradska opština nije jedinica lokalne samouprave, mi svi to znamo. Koliko-toliko pokušavamo da vratimo dostojanstvo gradu Beogradu koje je oduzeto izmenama koje su izvršene 1995. godine, kada je opozicija prvi put pobedila, nakon pobede opozicije u nekim gradskim opštinama, kada je upravo partija kojoj vi pripadate obesmislila i samu lokalnu samoupravu i grad Beograd. Mi pokušavamo da uspostavimo neki kakav-takav sistem.
Ne možete očekivati da za šest meseci promenimo sve, posebno ne možete očekivati da zakonom promenimo Ustav. Znači, Ustav doslovce kaže da će se položaj grada Beograda urediti zakonom i statutom i prvi put se u prvi plan ističe statut. Ustav, za razliku od Ustava iz 1990. godine, čak i ne pominje postojanje gradskih opština, ali smo mi smatrali, zbog tradicije, zbog činjenice da one postoje, da su velike, da imaju po 150.000 stanovnika, da moraju da budu normirane.
Ali, uvek se postavi jedno novo pitanje: koje je pravo ovog parlamenta, u kome sede i poslanici iz Beograda, ali je mnogo više poslanika iz drugih gradova u Srbiji, da on uredi odnose u Beogradu? To neka urade Beograđani na svojim izborima i njihovi predstavnici. Nemamo mi pravo da uredimo kako će se odnositi Palilula prema svojoj mesnoj zajednici ili grad Beograd prema svojoj Paliluli. To neka uredi grad Beograd. To je rešenje iz prethodnog zakona i prethodnog statuta, to je i sada. Kao što ja iz Beograda nemam nameru da uredim odnos Niša i njihove niške opštine, koja se takođe zove Palilula, mislim da su Nišlije dovoljno pametne da to sami uređuju, tako mislim da su i Beograđani dovoljno pametni da sami urede te odnose.
Mislim da bi najbolje bilo da postoji višestepena decentralizacija i da u tom odnosu Beograd bude definisan kao jedan od regiona, a da gradske opštine dobiju status jedinica lokalne samouprave. Ali, to je ustavna materija, to nije materija zakona o kome danas pričamo.
Evo, da vas obavestim, nema potrebe da se toliko borite da pričate, gospodin Dačić mi je javio da stiže za deset-petnaest minuta, onda ćemo rešiti sve te probleme. To je informacija.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, želim da se zahvalim svima koji su učestvovali u današnjoj raspravi. Potrudili smo se da najveći broj amandmana prihvatimo, a da to bude na zadovoljstvo svih poslaničkih grupa. U pitanju su važni zakoni, jer uređuju sistem lokalne samouprave, organe u lokalnoj samoupravi, način izbora organa lokalne samouprave i, u krajnjem slučaju, način izbora odbornika za skupštine jedinica lokalnih samouprava. Zato je važno da imamo što širi konsenzus oko ovoga. Nakon ove rasprave ostajemo u uverenju da ćemo, kako je nekoliko govornika već reklo, imati zakone koji će trajati nešto duže nego što je bila praksa kod nas kada su u pitanju zakoni iz oblasti lokalne samouprave.
Na kraju, nadam se da će što više poslaničkih grupa da podrži ove predloge zakona, odnosno da će što manje poslanika pritisnuti crveno dugme.
Mislim da ovakav način rada kakav smo svi zajedno imali prilikom donošenja ovih zakona prosto zaslužuje široku podršku narodnih poslanika. U svakom slučaju, zahvaljujem se još jednom na svemu što smo uradili zajednički.
Želim da kažem da će u toku 2008. godine Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu učiniti sve da one odredbe zakona o teritorijalnoj organizaciji koje se tiču granica jedinica lokalne samouprave zažive u punom smislu i da rešimo ona pitanja koja su dobro poznata, a vezana su za naselja unutar jedinica lokalne samouprave i za granice jedinica lokalne samouprave. Mi ćemo to, nadam se, uspeti da uradimo do kraja 2008. godine. Hvala vam još jednom na diskusiji.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što raspravu o ovim veoma važnim zakonima započinjemo ovim reklamiranjem Poslovnika, odnosno zahtevom gospodina Todorovića da se odgovori na određena pitanja.
Iskreno se nadam da će u opštini Grocka, policija, ako je zaista unutra, izaći i da će se taj spor rešiti na drugi način. Mislim da je, zaista, krajnje vreme da promenimo naše zakone o lokalnoj samoupravi, a i da grad Beograd ne stvara više situacije koje će se reflektovati na rad u Narodnoj skupštini.
U nadi da će ovo biti rešeno na način kako je to gospodin Todorović rekao i u nadi da, nakon usvajanja ovog seta zakona, više nikada Narodna skupština neće morati da se bavi pitanjima lokalne samouprave na način na koji se u nekoliko navrata do sada bavila, ja bih vam izložio osnovne elemente ova četiri zakona i, naravno, pozvao vas da te zakone na kraju i usvojite.
Dakle, pre nego što smo pristupili izradi ovih predloga zakona, izvršili smo analizu stanja u lokalnim samoupravama.
Mislim da nema potrebe da previše vama, narodnim poslanicima, govorim o tome kakvo je stanje u jedinicama lokalne samouprave u Srbiji, ali podatak da imamo 11 raspuštenih skupština jedinica lokalne samouprave, da imamo ovo što imamo večeras u Grockoj, da u mnogim jedinicama lokalne samouprave imamo razne oblike "vanrednog stanja", da imamo situacije gde, i pored toga što je na izgled sve u redu, u suštini, ništa nije u redu, govori da sa našim sistemom lokalne samouprave, odnosno s postojećim zakonom o lokalnoj samoupravi nešto nije u redu, da nešto moramo da menjamo.
Šta je naš osnovni cilj bio kada smo radili ove predloge zakona, koji su to zadaci koje smo hteli da ispunimo kroz nove zakonske tekstove?
Prvo, da obezbedimo stabilnost lokalnim samoupravama. Iskreno se nadam da, ukoliko Narodna skupština prihvati ove predloge zakona, više nijedna jedinica lokalne samouprave neće biti raspuštena, ili barem ne iz razloga iz kojih je do sada bila raspuštana. Da su ovi zakoni na snazi, odmah želim da vam kažem, nijedna od postojećih raspuštenih jedinica lokalne samouprave ne bi bila raspuštena. Dakle, prvi i osnovni zadatak ovog seta zakona jeste stabilnost u jedinicama lokalne samouprave u Srbiji.
Drugo, to je osnov za dalju decentralizaciju, u meri u kojoj je ona moguća i potrebna našem društvu, i to smo, pre svega, uradili time što smo razdvojili, uslovno rečeno, opštine, odnosno formirali jedan broj jedinica lokalne samouprave i dali im svojstvo grada.
Treće, jednako važno, to je da smo uneli instrumente koji će povećati odgovornost nosilaca lokalnih vlasti, ali smo uneli instrumente koji bi trebalo da znače depolitizaciju i profesionalizaciju organa uprave u jedinicama lokalne samouprave.
Mislim da je veoma važno da kažem da postoji velika zabluda da sistemski zakon kao što je Zakon o lokalnoj samoupravi treba da proširi nadležnosti jedinica lokalne samouprave. To, jednostavno, nije tačno. Sistemski zakon postavlja sistem i na neki način otvara vrata da se sektorskim zakonima proširuju nadležnosti jedinica lokalne samouprave.
Primer je Zakon iz 2002. godine, koji je predvideo određena prava jedinica lokalne samouprave u oblasti zdravstva i u oblasti školstva, ali je to bilo ''mrtvo slovo na papiru''. Određena prava, odnosno nadležnosti u oblasti zdravstva i školstva jedinice lokalne samouprave su dobile tek 2003. i 2005. godine, usvajanjem odgovarajućih zakona iz oblasti školstva i oblasti zdravstva.
Dakle, isključivo sektorskim zakonima se dodaju nove nadležnosti u jedinicama lokalne samouprave, a zakon o lokalnoj samoupravi je taj koji treba da, sistemom otvorene numeracije, ostavi taj prostor za dodavanje novih nadležnosti, jedne godine – jedna, druge godine – druga, treće godine – treća. Zamislite kada bismo svake godine sistemski zakon menjali! Nadam se da tu zabludu ovde niko nema i da je na ovaj način to otklonjeno i među onima koji su u poslednje vreme to iznosili u javnosti.
Što se tiče prvog zakona, zakona o teritorijalnoj organizaciji, ono što je najvažnije, umesto dosadašnjih 5 gradova, sada ćemo imati 24 grada, uključujući Beograd, tačnije rečeno, 19 opština je dobilo, ukoliko se ovo izglasa, status grada. Koje su to dosadašnje opštine? Zrenjanin, Kraljevo, Kruševac, Leskovac, Pančevo, Smederevo, Subotica, Čačak, Šabac, Valjevo, Vranje, Zaječar, Jagodina, Loznica, Novi Pazar, Požarevac, Sombor, Sremska Mitrovica i Užice.
Koji je razlog za ovo? Razlog je što su velike opštine, opštine koje imaju kapacitet, koje imaju mogućnosti da se bave mnogim poslovima, na neki način, postale talac malih opština, pa kad se dogovara o prenosu nadležnosti, vi ne možete da posmatrate da li će tu nadležnost moći da prihvati velika opština i da je sprovede, nego uvek morate da posmatrate onu najslabiju, da li ona može. To je kao onaj princip s lancem – lanac je jak koliko je jaka njegova najslabija karika. Mi već danas imamo opštine koje još uvek ne mogu da se izbore sa nadležnostima Zakona o zdravstvenoj zaštiti, Zakona osnovama obrazovanja.
Znači, cilj je da ubuduće Narodna skupština, Republika Srbija, određene nadležnosti koje do sada nije mogla da prenese jedinicama lokalne samouprave, jer one to nisu mogle da iznesu, one od 15 hiljada, 20, 25 hiljada, sada može da prenese onima koje, realno, imaju kapacitet i vape za novim nadležnostima. Na taj način smo taj monotipski sistem lokalne samouprave donekle razbili i stvorili, praktično, dva, odnosno tri tipa lokalne samouprave, a to su sada opštine, gradovi i grad Beograd.
Drugo važno pitanje koje je rešeno zakonom o teritorijalnoj organizaciji jeste pitanje promene granica jedinica lokalne samouprave. Naime, dosadašnji zakon o lokalnoj samoupravi je predviđao da je moguća promena granica jedinica lokalne samouprave, ali je to predviđao uz pribavljeno mišljenje građana.
Nažalost, sam postupak, koji je nesporno u nadležnosti Republike Srbije, nije nigde detaljno obrađen i mi, praktično, nikada, odnosno u ovom periodu, nismo mogli da vršimo promene granica jedinica lokalne samouprave.
Objektivno, u Srbiji postoji jedan broj opština koje zaista treba da promene svoje granice, odnosno postoje opštine koje u ovom momentu, u tom geografskom smislu, imaju ozbiljne probleme u svom funkcionisanju i bilo bi važno da se promene njihove granice.
Sada je zakon o teritorijalnoj organizaciji propisao vrlo jasan postupak, u skladu sa članom 188. Ustava Republike Srbije, i taj postupak podrazumeva da će Narodna skupština, za sve jedinice lokalne samouprave za koje postoji opravdani interes i odgovarajući predlagač, raspisati lokalne referendume. Ti referendumi su savetodavnog karaktera, a na osnovu izraženog mišljenja građana na referendumu i na osnovu drugih pokazatelja i opravdanosti, pristupićemo, u toku septembra, ili u toku jeseni .....
( Upadica s mesta, Dragan Todorović: U toku je napad policije na Skupštinu opštine Grocka.)

Najbolje da predsedavajući da pauzu, pa da nakon toga pokušamo ....

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je da možemo da nastavimo ovu sednicu, koju doživljavam kao veoma važnu, imajući u vidu napor koji smo uložili, u saradnji s većinom poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini, da dođemo do seta zakona koji će imati dosta široku podršku u Narodnoj skupštini, u nameri da ovi zakoni traju. Veoma mi je žao što postoje teme koje ugrožavaju redovan skupštinski rad i nadam se da toga u budućnosti neće biti. Mislim da sam rekao koja su to glavna obeležja zakona o teritorijalnoj organizaciji.
Naravno, u raspravi u pojedinostima, spreman sam da više pričam i o drugim temama koje se tiču teritorijalne organizacije Republike Srbije, ali, ako dozvolite, na kraju, ipak, neki rezime vezan za zakon o teritorijalnoj organizaciji.
Prvo, nismo hteli da Republika Srbija uzme to pravo da bez referenduma, odnosno izjašnjavanja građana, menja postojeće granice jedinica lokalnih samouprava. Spremni smo, kao Ministarstvo, zajedno sa skupštinama jedinica lokalnih samouprava, da u toku 2008. godine pokrenemo postupke za promenu granica tamo gde je to opravdano.
Mislim da je spisak gradova koje sam pročitao pre ovog prekida taj koji će dati šansu za bržu i bolju decentralizaciju Srbije, a da će, istovremeno, ti gradovi zaista iskoristiti izvesne mogućnosti koje će sada dobiti kao jedinice lokalne samouprave koje sadržinski i u svom potencijalu stoje daleko bolje nego što su stajale kao opštine.
Na kraju, mislim da je to bio zadatak zakona o teritorijalnoj organizaciji i pretpostavljam da niko ne misli da je moglo i trebalo da se radi više i drugačije u tom zakonu.
Lokalni izbori. Tema lokalnih izbora, pre svega, sistema lokalnih izbora, bila je ovih nekoliko meseci dosta prisutna u našoj javnosti, s punim pravom, zbog toga što je izborni sistem političko pitanje par ekselans.
Više puta sam iznosio svoj stav o tome da je potrebna promena izbornog sistema, u nameri da ljudi koji se kandiduju i koji imaju ambiciju da obavljaju neke lokalne poslove, ipak, imaju direktnu proveru među svojim komšijama, da li su baš oni ti koji to treba da rade. Međutim, s druge strane, činjenica je da postoje izvesni problemi u sistemu naše lokalne samouprave, koji su, između ostalog, posledica nejasno definisanog i podsticaj jedne nejasne političke intencije kako želimo da izgleda mandat odbornika, kakva je pravna priroda tog mandata i odluka skupštine opštine u pogledu sudbine tih mandata.
U razgovoru s predsednicima političkih stranaka, shvatio sam da preovlađuje stav da izbori, ipak, treba da ostanu proporcionalni, da se drže po dosadašnjem sistemu, ali smo se dogovorili da bi bilo dobro podignuti cenzus na 5%, kako bi se tom i nekim drugim merama u predloženom zakonu o lokalnoj samoupravi i lokalnim izborima, na neki način, uozbiljila ta lokalna politička scena.
Kad već govorimo o potrebi da se uozbilji lokalna politička scena, reći ću, po meni, nekoliko bitnih novina u zakonima. Dakle, lista mora da ima najmanje jednu trećinu kandidata. Znam da ima onih koji će reći – zašto ne može pojedinac, ili dva? Zato što je to sam izborni postupak u znatnoj meri komplikovalo i zato što je to, u krajnjoj instanci, vodilo značajnim komplikacijama naših lokalnih samouprava u postizbornom sistemu.
Ne treba bežati od činjenice da partije jesu nosioci političkog života u Srbiji, uz sve one primedbe koje, moram reći, u potpunosti podržavam, a to je da to što su nosioci političkog života ne znači da treba da budu nosioci ukupne državne vlasti.
U svakom slučaju, lista mora da ima jednu trećinu kandidata. Mislim da je to optimalno rešenje i da će dovesti do toga da se na lokalu politikom bave oni koji imaju ozbiljnu ambiciju da se time bave, a ne zato što su se tri drugara našla u kafani i odlučila – hajde da budemo političari od sutra, pa da prelaze iz stranke u stranku i da imamo situacije kakve imamo u raznim opštinama širom Srbije, pa i večeras u Grockoj.
Šta je novina? Pooštren je uslov za kandidovanje. Svakog kandidata mora da podrži najmanje 30 građana s pravom glasa i ta podrška mora biti overena prema opštim propisima o overi potpisa i prepisa, što znači da može da se overi, što je veoma važno, da bude potpuno jasno, bilo u opštini, bilo u sudu, stvar je izbora, stvar je potrebe, mada mislim da je lakše u opštini nego u sudu, ali mora da se overi potpis. Da nam se ne ponovi situacija da se, recimo, lider jedne političke partije odjednom nađe na listi potpisnika kandidata druge političke partije, kao što je bilo na nedavnim izborima u Beogradu, ako se ne varam; to se baš desilo s jednim poslanikom ovde. To više neće moći da se dešava.
Izborna opštinska komisija je često bila predmet sukoba u jedinicama lokalne samouprave. Naime, šta se dešavalo? Dešavalo se da u jednoj izbornoj komisiji preovlađuju pripadnici jedne političke stranke. Dešavalo se i da se izborna komisija, iako je bila shodna primena Zakona o izboru narodnih poslanika, sastavi tako da to ne odgovara pravilima, a onda se postavlja pitanje pravne prirode skupštinske odluke i da li postoji bilo kakva zaštita od takve skupštinske odluke.
Predvideli smo u zakonu o lokalnim izborima sledeće. Nijedna politička stranka ili stranačka koalicija ne može imati više od polovine članova u stalnom sastavu organa za sprovođenje izbora. Sada to predviđamo u zakonu o lokalnim izborima, do sada je tu bila shodna primena Zakona o izboru narodnih poslanika.
U članu 14. smo učinili još nešto, političke stranke, koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina koje predlože najmanje jednu trećinu, imaju pravo na svog predstavnika, a zatim, da izbornu komisiju u stalnom sastavu čine predsednik i najmanje šest članova koje imenuje skupština jedinice lokalne samouprave, na predlog odborničkih grupa u skupštini jedinica lokalne samouprave. Mora da se ispoštuje sastav jedinica lokalne samouprave prilikom izbora nove opštinske izborne komisije.
Takođe smo smatrali, a na tome stoji jedna odluka Ustavnog suda, da je odluka skupštine opštine o izboru opštinske izborne komisije deo izbornog procesa u širem smislu i stoga smo predvideli da se protiv takve odluke može povesti sudski postupak, a takav postupak je u nadležnosti okružnog suda.
Dakle, za razliku od ranijeg perioda, ova odluka SO može da se napada i da se vodi postupak pred okružnim sudom, ukoliko nije u skladu sa čl. 13. i 14. zakona o lokalnoj samoupravi.
Veliki problem je bilo pitanje mandata. Svi problemi vezani za skupštine jedinica lokalne samouprave su proizilazili iz loše definisanog pitanja mandata. Znate da je do sada, na neki način, Ministarstvo za državnu upravu, nekim svojim mišljenjem, shodno članu 90. Zakona o državnoj upravi, trebalo da rešava te probleme, ali to mišljenje, shodno istom tom zakonu, nije obavezujuće. Predvideli smo da je nadležnost suda da rešava postizborni spor kada su u pitanju mandati i to je u skladu sa najvišim standardima koje poznaju zemlje Saveta Evrope, čiji smo mi član.
Jedan od velikih problema bilo je i pitanje konstatovanja mandata, pa se dešavalo da predsednik Skupštine dođe, sedne na mesto predsedavajućeg, odbornici se okupe, ne konstatuju da postoji kvorum, i kaže da konstatuje prestanak nečijeg mandata; čak je jedan, istog momenta, napustio salu.
Mi smo sada predvideli da nema konstatovanja mandata, već utvrđivanja prestanka mandata. Neka skupština odluči da je prestao mandat. Dakle, utvrđivanje prestanka mandata podrazumeva kvorum, početak sednice i utvrđuje se da je, na osnovu ostavke, ili u drugim slučajevima, prestao mandat. Nema više konstatovanja od strane predsednika, jer je to bio jedan od najvećih problema koje smo imali u jedinicama lokalne samouprave, ta zloupotreba predsednika da kaže, eto, konstatovan je mandat.
Opet kažem, iza svega ovog uvek postoji mogućnost da se neko obrati sudu. Zaista se nadam da toga više neće biti, ali, u krajnjem slučaju, neka reši sud, to je pravedno i pošteno, ne treba da to rešava izvršna vlast oličena u Vladi Republike Srbije, odnosno u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Veliki problem je bio i zakazivanje sednica, to svi znate, pa predsednik skupštine neće da zakaže sednicu, a onda kada mu određeni broj odbornika traži da zakaže sednicu, on je zakaže, pa je odloži. To je bilo, prosto, neverovatno, ali toga imate u praksi koliko hoćete.
Sada je nemoguća takva situacija. Kada određeni broj odbornika traži zakazivanje sednice, propisali smo tačan rok u kome mora ta sednica da se zakaže i propisali smo da ta sednica ne može da se odloži odlukom predsednika skupštine, nego samo skupštine opštine, moguće je da se ne održi samo ako nema kvoruma. Dakle, nemoguće je da se blokira rad skupštine opštine.
Mislim da su ovo institucije koje su vrlo značajne za stabilnost i jedinstvo lokalne samouprave, koji su nam toliko potrebni.
Kome pripadaju mandati, to je pitanje koje smo više puta ponavljali. Odbornik je potpuno slobodan da odluči o svom mandatu. Znači, da nam se ne bi desili razni prigovori, važno je da se zna da je odbornik potpuno slobodan, ali odbornik ima i pravo da, u skladu sa članom 102. Ustava Republike Srbije, zaključi sporazum sa svojim predlagačem i da, neopozivo, svom predlagaču stavi na raspolaganje svoj mandat.
Mislim da je to pošteno i da je u ovom momentu, u trenutku u kom se sada nalazimo, to i potrebno, jer ne možemo više dozvoliti da dolazi do ovoga do čega sada dolazi, da se ne zna ko trguje i kako trguje mandatima.
Manjine i dalje uživaju svu zaštitu koja se tiče prirodnog praga. Dakle, tu nema nikakvih promena, što je sasvim normalno, i prvi izbori će se održati najranije 120 dana od dana raspisivanja izbora. To važi i za teritorijalnu autonomiju, odnosno AP Vojvodinu u ovom momentu, a nažalost, to se neće primeniti na AP Kosovo, ali važi i za Vojvodinu i za sve jedinice lokalne samouprave.
Lokalna samouprava. Organizacija vlasti u lokalnim samoupravama i izbor izvršnih organa su, po mom dubokom uverenju, rešeni Ustavom Republike Srbije. Ustav Republike Srbije je jasno utvrdio da u opštinama skupštine opština vrše izbor izvršnih organa, ali je Ustav, takođe, u članu 180. rekao da je najviši organ u jedinicama lokalne samouprave skupština jedinice lokalne samouprave, a u autonomnoj pokrajini – skupština autonomne pokrajine.
Stoga smo se opredelili za sledeće – izvršni organi u opštini, opštinsko veće i predsednik opštine, biraju se od strane skupštine, i to smo do sada sproveli i za opštine, i za gradove, i za grad Beograd. Mislim da je važno da u našem sistemu lokalne samouprave sva rešenja konsekventno izvodimo, od opštine do grada.
Nema opravdanja da promenimo takav način samo za jedan stepenik, samo za jednu vrstu jedinica lokalne samouprave, posebno imajući u vidu, ponavljam, Ustav Republike Srbije, koji kaže da je skupština jedinica lokalne samouprave najviši organ. U javnosti se ovo napadalo, čak se čulo da je ovo korak unazad, pa je neko rekao da nije u saglasnosti s Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi.
Želim, stoga, da kažem da Evropska povelja o lokalnoj samoupravi, u svom 3. članu, stavu 2, izričito predviđa, upravo, da skupštine biraju izvršne organe, pa se u okviru Saveta Evrope, čak, razvija diskusija da li je direktan izbor gradonačelnika u skladu s Evropskom poveljom. Onda je nađeno rešenje i rečeno da nije u suprotnosti s Evropskom poveljom, ali niko ne može da kaže, ili kako kaže kolega, ovo je mnogo više u skladu, tako da nije u redu da se našoj javnosti prezentira da radimo nešto što je korak unazad.
To nije tačno i navešću odmah i drugi primer. Većina zemalja članica Saveta Evrope, 2004. godine, kada je vršena poslednja analiza, imala je, upravo, ovakav izbor izvršnih organa kakav sad mi planiramo da bude u Republici Srbiji.
Dakle, direktan izbor gradonačelnika nije većinski način izbora izvršnih organa vlasti u Republici Srbiji. Na kraju, postoji jedna preporuka Kongresa lokalnih regionalnih vlasti Saveta Evrope iz 2004. godine, preporuka broj 151, u kojoj se navode prednosti i mane direktnog izbora gradonačelnika, pa se, između ostalog, kaže da postoje države i da postoji mogućnost da se negde desi sledeće: političke blokade, prekomerna koncentracija moći u rukama jednog čoveka i rizik od populizma.
Ne znam, ali nekim slučajem sve mane, sve ove mane su pogodile i Republiku Srbiju. Dakle, sistem direktnog izbora predsednika opštine u Srbiji je dao loše rezultate, koji se, upravo, ogledaju u ovim elementima koji su navedeni preko Saveta Evrope.
Posebno želim da kažem nešto vezano za buduću imovinu jedinica lokalne samouprave. Kongres lokalnih i regionalnih vlasti izričito poziva države članice da posebnu pažnju posvete pitanjima vezanim za upravljanjem opštinskom imovinom, što treba vršiti pod nadzorom skupštine.
Na ovaj način, želim da odgovorim onima koji su u javnosti govorili da Srbija ide korak unazad i da je ustavno rešenje korak unazad. Želim da kažem da je ustavno rešenje u potpunosti u skladu s onim što se dešava u zemljama članicama Saveta Evrope, u potpunom skladu s Evropskom poveljom o evropskoj samoupravi, u potpunom skladu s preporukama Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope i potpuno u skladu sa potrebama koje kao društvo u ovom momentu imamo.
Što se tiče broja odbornika i članova veća, nismo menjali ništa, ne zato što mislimo da ne treba da se menja, nego zato što bi to pretpostavljalo promenu statuta jedinica lokalnih samouprava. S druge strane, Ustavni zakon je, iz meni krajnje nepoznatih razloga, predvideo da će se statuti usklađivati 90 dana nakon izbora, odnosno da će to činiti novoizabrani sastavi skupština jedinica lokalne samouprave, tako da bismo ovde došli u jednu pravnu dilemu, ali i u jedno praktično otvoreno pitanje – da li će jedinice lokalne samouprave da izvrše ove promene koje treba da se izvrše.
Šta smo ovim ostvarili? Ostvarili smo stabilnost. Izvršni organ je odraz skupštinske većine. Postoji niz mehanizama koje ćete videti u zakonu, kojim se predviđa da skupštinska većina ili postoji ili ne postoji. Ali, nema više – možda postoji, možda ne postoji, pa da nagađamo. Nema nagađanja, imamo većinu, ili nemamo većinu, imamo stabilnost, ili nemamo stabilnost.
Ne može biti – malo jeste većina, malo nije većina. Dakle, imamo stabilnost. Ako je nemamo, znači da se skupština ne sastaje i onda je raspuštena, ali ne može biti da se sastaje a da nema većinu.
Rekao sam da smatram da je važno pitanje odgovornosti. Vidite, biti predsednik opštine je velika čast i velika odgovornost i nije lako biti predsednik opštine. Ali, kad neko želi da bude predsednik opštine, mora da nosi i određenu odgovornost pred zakonom.
Nama se često dešavalo, posebno u ranijem sistemu, da izvršni odbor, tadašnji, a sada opštinsko veće, kaže – evo, doneli su odluku kolektivno. Ko će sada da goni kolektivno to veće zato što je odluka nezakonita?
E, pa, ako neko želi da bude predsednik opštine, moraće da ponese i malo odgovornosti. Predvideli smo da je za zakonitost odluka opštinskog veća isključivo odgovoran predsednik opštine, koji predsedava opštinskom veću. S druge strane, naravno, mora imati neki instrument, predsednik opštinskog veća može da suspenduje odluke, odnosno da odloži od izvršenja odluke opštinskog veća, i o tome neka reši skupština opštine. Ali, ne može se desiti da se opštinsko veće dogovori i donese nezakonitu odluku, posebno imajući u vidu da opštinsko veće odlučuje u drugom stepenu, da opštinsko veće, ipak, čine političari, i da za to niko nije kriv, sada je kriv predsednik opštine.
Stoga, budući predsednici opština, izvolite tu čast, ali preuzmite i odgovornost da pred zakonom odgovarate za zakonitost rada opštinskih veća. Predvideli smo nešto i veoma mi je drago da su to prihvatili predstavnici poslaničkih grupa s kojima sam imao prilike da razgovaram. To je rešenje da načelnike opštinske uprave biramo na konkursima. Nije pitanje opštinske uprave politika. Hajde da ih biramo na konkursima, da njihov mandat bude različit od mandata političkih predstavnika. Ajde, ako je predsednik opštine čovek kome pravo i nije baš blisko, ajde da ne može da naredi nešto protivpravno načelnik opštinske uprave.
Znači, načelnik opštinske uprave se bira na konkursu, a ceo sistem i ideje ćemo razraditi zakonom o zaposlenima u organima lokalne samouprave, za koji se nadam da će biti pred narodnim poslanicima u prvih šest meseci 2008. godine. Ovo je velika novina u našem sistemu i iskreno se nadam da ćete je podržati.
Što se tiče gradova, mislimo da je to veoma važno, gradovi će imati komunalnu policiju. Zakon o komunalnoj policiji ćemo uraditi u prvoj polovini 2008. godine. Mislim da su jedine manjkavosti našeg sistema lokalne samouprave, ako izuzmemo ove nestabilnosti u pogledu nadležnosti, upravo, nedostatak imovine, koji će se rešiti zakonom koji je u pripremi, i nepostojanje komunalne policije koja bi pomogla da se efikasno izvršavaju odluke lokalnih vlasti.
Na kraju, grad Beograd. Bila je obaveza 2002. godine da se u roku od šest meseci donese zakon o glavnom gradu, a sada je 2007, zakon nije donet, ali prilika je da ovaj saziv Skupštine usvoji zakon o glavnom gradu.
Organizacija glavnog grada je, kao što sam rekao, skoro istovetna s organizacijom drugih jedinica lokalne samouprave. Izbor izvršnih organa je u Skupštini, postoji Veće, postoji gradonačelnik. Gradonačelnik predsedava Većem, gradonačelnik ima zamenika, a bira se iz reda odbornika, dakle, apsolutno isto kao i kod jedinica lokalne samouprave. Iako je, kažem, princip da samim zakonom ne utvrđujemo nadležnosti, mi smo u zakonu o glavnom gradu, ipak, odlučili da neke nadležnosti utvrdimo, a te nadležnosti se tiču toga da Beograd upravlja svojim obalama.
Mislim da Beograd, sa toliko stanovnika i tolikim potencijalom, sada već ima neke nadležnosti, ali iskreno se nadamo i pozivamo da se u budućem periodu, sektorskim zakonima, izvrši značajniji prenos nadležnosti s Republike na grad Beograd.
Na kraju, moram nešto da kažem, za to su bile zainteresovane sve poslaničke grupe, o pitanju gradskih opština. Na moju veliku žalost, gradske opštine uopšte nisu normirane u Ustavu Republike Srbije. Gradske opštine nisu definisane kao jedinice lokalne samouprave i to svi znate.
S druge strane, imamo činjenicu da je Beograd veoma centralizovan grad. Imamo istinu da gradske opštine, koje imaju po 150.000 stanovnika, ne mogu da odluče o tome ni gde će kutiju za čišćenje cipela da postave.
Ne znam da li ovo uvažene kolege poslanici iz unutrašnjosti znaju, ali ja sam bio predsednik gradske opštine u Beogradu i moja opština nije mogla ni da kaže gde će staviti kutiju za čišćenje cipela, recimo, na Rospi ćupriji, odakle je moj kolega Migati, nego mi je to određivao grad Beograd. Verujte, takav je apsurd u gradu Beogradu.
Grad Beograd mora da se decentralizuje, a Ministarstvo će pružiti svu potrebnu pomoć za izradu statuta grada Beograda koji će izvršiti ovu decentralizaciju. Gradu Beogradu je neophodno da određena pitanja – pitanja urbanizma, pre svega, održavanja površina, određenih elemenata linijskog prevoza itd., prenese na gradske opštine i to je odgovor i jedini način da se izvrši decentralizacija grada.
Nije bilo moguće u zakonu o glavnom gradu vršiti normiranje njegovih unutrašnjih organizacionih jedinica. To bi, prosto, bila jedna vrsta političkog nasilja nad pravom da smo to učinili. U svakom slučaju, verujem da će Beograd izvršiti decentralizaciju, da će pokazati malo više interesovanja za normativnu delatnost.
Mnogo toga je moglo da se uradi i u ovom periodu, ali nije bilo novog ustava i to jeste bila velika prepreka. Sada imamo Ustav, imamo zakon o lokalnoj samoupravi, imamo zakon o gradu Beogradu, i ja se nadam da će grad Beograd imati velike koristi od usvajanja ovih zakona, a posebno da će biti sposoban da, svojim statutom, na pravi način vrednuje postojanje gradskih opština, koje postoje još od pedeset i neke godine, istina, u jednom drugom sistemu, tzv. komunalnom sistemu, ali realno je da postoje i ne može se ignorisati činjenica da, kada kažemo – opština Palilula, Vračar, Savski venac, zaista, mislimo na opštine i da ih ne možemo, tu je i Zemun, ima ih ukupno 17, poistovećivati s nekim mesnim zajednicama ili nešto slično.
Dakle, ostaje na gradu Beogradu da taj deo reši. Što se tiče Republike, mi smo dosledni, nismo hteli da uzmemo da rešavamo pitanja unutar Beograda, jer poštujemo ljude koji žive u Beogradu, političare koji rade u Beogradu, i očekujemo da oni to reše. Mi smatramo da su oni sposobni da sami to reše. Nećemo mi da uređujemo njihove unutrašnje odnose i mislim da je to dosledno i korektno.
U svakom slučaju, zahvaljujem na pažnji.
Zahvaljujem svima koji su učestvovali, ne želim da Ministarstvo ima autorstvo na ovaj zakon, svima koji su pomagali da dođemo do ovakve sadržine ovih zakona i nadam se da ćemo kroz amandmane doći do nekih rešenja koja, čini mi se, možda, nisu najbolje precizirana. Hvala.

Ja se izvinjavam, zaista, nisam znao da niste upoznati sa situacijom. Evo šta se desilo.
Prvo, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu nije poslalo nikakvu policiju u Grocku. Vi znate da se nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu protežu na jedinice lokalne samouprave, a da mišljenja o sistemu lokalne samouprave možemo da dajemo kada su u pitanju neke teme vezane za jedinice, odnosno subjekte koji nisu jedinice lokalne samouprave. Konkretno, u Grockoj je došlo do toga da se desilo to što pokušavamo da primenimo zakon, u situaciji kada je jedan odbornik, koji je bio na jednoj strani, prešao na drugu stranu.
Stav Ministarstva, od kada je donet ovaj zakon, 2002. godine, i ovog i tadašnjeg, isti je, a to je da mandat odbornika pripada odborniku. Dakle, on može da raspolaže svojim mandatom. Slažem se da to nije najpametnije rešenje, ali ono je proizilazilo iz dosadašnjeg zakona, tako da molim da se i to ima u vidu. Zato ga menjamo.
S druge strane, većina, koja je postala na taj način manjina, opravdano kaže – čekajte, ali na izborima je bilo drugačije. Znači, na jednoj strani imamo legitimitet, a na drugoj legalitet. Došlo je do sukoba, a nije prvi put da se to desi.
Tražili su mišljenje odbornici, ne znam ko je sve tražio, razni ljudi su tražili mišljenje od Ministarstva. U našem mišljenju smo naveli da, shodno članu 90. Zakona o državnoj upravi, mandat pripada odborniku i da, ukoliko kaže da nije dao ostavku, on je nije dao i stoga je imao pravo da učestvuje u radu skupštine opštine, a odluke koje je donela ta skupština opštine, s njim, punovažne su. To je naš stav.
O tome smo obavestili grad Beograd. Grad Beograd od 1992. godine vrši poslove državne uprave kada je u pitanju upravni inspekcijski nadzor.
Dakle, od 1992. godine, a mislim da i vi to, kolega Žarko, znate. Tada je, sasvim neopravdano, grad Beograd pitao Ministarstvo, da se mi tu nešto umešamo.
Mi smo odbili bilo kakvo mešanje, čak smo napisali jedan dopis, koji je bio dosta hladan, izričit, da od 1992. oni vrše poslove vezane za inspekcijski nadzor, a oni su postavili pitanje pečata.
Ne vidim kakve veze imaju sada pečati sa celom ovom pričom. I dalje mi nije jasno kakve veze ima pečat s pitanjem koji će predsednik opštine sedeti u prostorijama. Ali, bože moj, pravnici su različiti. Ne kažemo da mi u Ministarstvu znamo, znaju neki drugi, ali se to, otprilike, desilo.
Uglavnom, koliko smo do sada obavešteni, s gospodinom Todorovićem smo pokušali da zajedno dođemo do neke informacije, i predsednik Skupštine, grad Beograd je, ili je novoizabrani predsednik opštine, ne mogu tačno da kažem, tražio asistenciju policije, da ga uvede u prostor. Došlo je do ovoga do čega je došlo.
Pravo da vam kažem, mi smo tražili da se razjasni ta situacija. Ali, opet kažem, kao Ministarstvo, nismo slali policiju. Pretpostavljam da je novoizabrani predsednik, koji je sa stanovišta države legalan predsednik opštine, tražio tu asistenciju i sada ne znam dalje detalje. Možda možemo da saznamo detalje u toku večeri ili sutra, ali malopre sam pitao gospodina Todorovića, koji je imao direktnu vezu s ljudima u Grockoj, kako čujem, stvar se smirila, policije nema.
Mislim da ovaj legalni predsednik opštine nije ušao u opštinu, a onaj koji je legitimni, verovatno, ali nije legalan, trenutno je tamo. Ali, to je stvarnost i to je lokalna samouprava u Srbiji.
Zato predlažem da što pre usvojimo ove zakone, jer ovako, verujte, za ovih šest meseci, koliko sam ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ne mogu da verujem šta se u Srbiji dešava u jedinicama lokalne samouprave. Da nije tako tužno, to bi bilo smešno, mogla bi knjiga da se napiše o tome kakvi ljudi sede i šta rade u jedinicama lokalne samouprave. Hvala.

Gospođo Pešić, suviše poštujem sve ono što ste učinili u prethodnim godinama, i vaš angažman, i vašu hrabrost, i sigurno neću upotrebiti reči koje ste vi upotrebili kada ste se meni obraćali.
Vašoj poslaničkoj grupi sam prošle nedelje poslao set zakona, zamolio sam, svestan problema i nedostataka postupka, vremenskog cajtnota, da ne ulazim sada u sve to, prosto sam zamolio, ako ima nešto što smatrate da bismo mogli zajednički da uradimo, da uradimo, a vi mene niste udostojili ni da mi kažete – nećemo da razgovaramo s vama, ministre.
Juče sam opet svratio, za svaki slučaj, da pitam da li imate neku primedbu, prosto, da vas vidim, da vas pitam nešto. Bio je kolega, nije sada prisutan, javićemo se – kaže, ne brini, tako da ne možete reći da nisam učinio što je bilo do mene.
Dakle, ja sam poslao set zakona prošle nedelje vašem poslaničkom klubu. Ne kažem da je to najispravniji način, ali drugi poslanički klubovi su me pozvali, pa sam sedeo sa svima pojedinačno, pričao, razgovarao, neki su čak došli kod mene u Parlament, kao poslanici iz Požarevca, koji su bili pripadnici različitih poslaničkih grupa. Dakle, potrudio sam se, zaista, da razgovaram sa svima, ali vi niste želeli. Šta sam ja sada kriv što vi to niste želeli?
Ne možete reći da sam nešto slagao. Nisam rekao da sam sa svima razgovarao, nego da sam skoro sa svakom poslaničkom grupom, odnosno sa većinom poslaničkih grupa razgovarao. Vi ne želite da razgovarate sa mnom, šta ja sada tu mogu.
Što se tiče toga da li su zakoni loši ili dobri, ja mislim da su dobri, vi mislite da su loši, razgovaraćemo o tome i voleo bih da iznesete argumente zašto su loši. Posebno bih voleo da čujem koja to nadležnost treba da se unese, trenutno ih je oko 39 nabrojano. Takođe bih vas pitao kako mislite sistemskim zakonom to da se unosi, kako mislite da to nomotehnički treba da izgleda?
Ja, možda, ne znam dovoljno, ali ovo je najbolje što smo mogli da ponudimo u datim okolnostima. Voleo bih da dobijem od vas konkretne primedbe ili konkretne predloge, ili kroz amandmane, pa da razgovaramo o tome, možda i popravimo Predlog zakona.