Gospodine poslaniče Vasiljeviću, vi ste potpuno u pravu. Već duži niz godina, praktično od dva zakonska propisa, jedan je iz 1982, drugi iz 1990. godine, udruženja građana i društvenih organizacija, koje i danas formalno-pravno postoje kao društvene organizacije, vode se u dva različita registra: jedan u Ministarstvu unutrašnjih poslova, drugi u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
To je, naravno, neodrživo stanje. Kod nas se vodi oko 13.200 društvenih organizacija i drugih oblika udruživanja građana, a zaista nemamo podatak o tome koliko ih se vodi u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Zbog toga smo novim zakonom o udruživanju, koji od 2000. godine pokušavamo da donesemo i napokon ćemo ga doneti, predvideli da se ceo registar vodi u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Takođe predviđamo, to je veoma važno i zbog organizacija u čije ime vi istupate, da će preregistracija biti oslobođena svih administrativnih troškova. Dakle, država preuzima kompletan trošak preregistracije. Svi obrasci će biti dostupni, biće pružena sva logistička pomoć kako bi se postupak preregistracije odvijao na način koji najmanje ugrožava postojeće društvene organizacije a buduća udruženja građana.
Taj zakon o udruženjima se nalazi ovde u proceduri i, evo, čim ga Narodna skupština usvoji, u najkraćem mogućem roku će se izvršiti preregistracija i preuzimanje celog registra iz Ministarstva unutrašnjih poslova u naš registar.
Mi smo želeli da vas obavestimo da su izvršene odgovarajuće pripreme koje se tiču budućeg registrovanja, tako da će to biti i ono što se u ovom momentu zove gavernment, odnosno što je segment tog jednog gavernmenta, dakle, rekao bih, najsavremeniji mogući način komunikacije udruženja sa ministarstvom.
Očekujem da će naši građani u budućnosti ostvarivati svoje pravo na udruživanje u većoj meri nego što je to sada, slobodnije nego što su to činili do sada, a pretpostavljam da se slažete sa mnom, na opšte zadovoljstvo i države i građana. Hvala vam.

Zahvaljujem. Moram priznati da sam u ovoj skupštini za ovih šest meseci verovatno bio najviše od svih kolega ministara. Igrom slučaja bilo je nekih devet predloga zakona koje sam ja branio pred narodnim poslanicima. I gospodin Varga je uvek pominjao Demokratsku stranku.
Sada gospodin Laslo Varga mene pita kada ću ja, odnosno Ministarstvo da insistira kod Sekretarijata za zakonodavstvo, na čijem čelu se nalazi funkcioner DSS-a, da on pokrene nešto da radi. Ja ću vam odgovoriti šta mogu da odgovorim, ali vidim da je ovo čista politika jer vi verovatno imate nešto protiv Demokratske stranke.
Ja nisam ušao u ovu skupštinu da biste vi spominjali Demokratsku stranku. Slobodno recite. Gospodin Balinovac je ispred Demokratske stranke Srbije i stvarno nije problem da ga pitate jer sa njim imate dobru saradnju.
Sada ću reći vezano za ovo. Zaista je neozbiljno politizovati pitanje upravnih okruga. Upravni okruzi služe da bi se obavljali određeni poslovi državne uprave izvan sedišta organa državne uprave. Vlada uredbom obrazuje upravne okruge upravo zbog toga da bi organi državne uprave - a organi državne uprave su ministarstva, organi u sastavu ministarstva i posebne organizacije - efikasnije i racionalnije obavljali određene poslove.
Pitanje upravnih okruga uopšte ne treba da se politizuje, ni na koji način, niti to ima ikakve veze sa tim koje je nacionalnosti stanovništvo na koje se odnosi određeni upravni okrug.
U svakom slučaju, reći ću vam ono što je iz delokruga rada Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Prioritetni cilj našeg ministarstva jeste da se sistem lokalne samouprave u Srbiji uspostavi kao efikasan i stabilan, i u ovom momentu su sve naše misli usmerene ka tome da novi Zakon o lokalnoj samoupravi uspostavi jedan bolji sistem lokalne samouprave nego što imamo sada.
Drugo je pitanje teritorijalne organizacije. Novim Zakonom o teritorijalnoj organizaciji ćemo utvrditi određeni broj opština koje će dobiti status gradova da bi, kasnije, sektorskim zakonima ti gradovi dobili daleko veće nadležnosti nego što ih sada imaju, da bismo, jednostavno, uvažili činjenicu da u Srbiji postoje jedinice lokalne samouprave koje imaju različit broj stanovnika, različite sposobnosti, različite mogućnosti, a da ne budu sve postavljene na isti način sa formalno-pravnog stanovišta. Zakon o teritorijalnoj organizaciji se ne bavi upravnim okruzima.
Znači, upravni okruzi su materija koja se reguliše uredbom. Zakon o teritorijalnoj organizaciji, koji jeste u nadležnosti ovog ministarstva, uopšte ne može da tretira materiju upravnih okruga.
Na kraju, kada se završi tema teritorijalne organizacije, mi treba da povedemo jedan ozbiljan razgovor, sve političke stranke u našoj zemlji, o pitanju regionalizacije i da vidimo kakve su mogućnosti za osnivanje regiona, da li postoji želja da se osnuju regioni, kako bi to trebalo da izgleda itd.
Vi znate da postoji određena prepreka koja je sadržana i u samim odredbama Ustava Republike Srbije, koja kaže da je državna vlast ograničena pravom građana na lokalnu samoupravu i teritorijalnu autonomiju. U Ustavu Republike Srbije regioni se ne pominju.
U svakom slučaju, ja bih vas zaista molio, ako imate konkretno pitanje ja ću daleko konkretnije da vam odgovorim, ali politizovati nešto što je za sve samo ne za politizovanje, mislim da to jednostavno nije korektno, posebno ne napadati Demokratsku stranku zašto neka druga stranka ne radi nešto.
Znači, vi zaista, očigledno, imate neverovatnu želju da polemišete sa Demokratskom strankom. Ja to razumem i to je politički legitimno, ali ne razumem zašto onda to stavljate u kontekst u koji ne bi trebalo da stavljate. Neki građani bi mogli pomisliti da u Srbiji postoji neki negativan odnos prema građanima mađarske nacionalnosti, odnosno u Vojvodini, i da Vlada Republike Srbije, i ona od 1992. pa do sada, eto namerno neće da napravi neki upravni okrug koji bi odgovarao sredinama gde žive pripadnici određene nacionalnosti.
Dakle, ponavljam, to nije tačno. Upravni okrug isključivo služi da bi se obavljali neki poslovi organa državne uprave van sedišta tih organa.

Zaista, gospodine Varga, ne mogu da razumem da je ovo politička tema.
Vlada će predložiti promenu Uredbe o organizaciji upravnih okruga onda kada proceni da postojeći raspored upravnih okruga ne zadovoljava njene potrebe da određene poslove državne uprave obavlja van sedišta organa državne uprave gde se oni nalaze.
Da bi javnost znala, pročitaću član 38. stav 2: "U upravnom okrugu organi državne uprave mogu...", znači mogu, i odmah da se razumemo, u većini upravnih okruga se to, i mislim da većina ljudi ovde to zna, praktično i ne dešava − u poslednje vreme u Vladi više vodimo razgovor o tome čemu realno služe upravni okruzi i mislim da su mnogi poslanici svesni da neki upravni okruzi obavljaju neke funkcije a neki ne rade baš ništa; upravni okrug je, eto, stvoren tako verovatno sa određenom idejom, ali ta ideja nikada nije zaživela − znači, mogu, ali opet kažem da mnogi to i ne rade, "...da vrše jedan ili više sledećih poslova državne uprave: da rešavaju u upravnim stvarima u prvom stepenu odnosno o žalbi kad su u prvom stepenu rešavali imaoci javnih ovlašćenja,..." − ja ne znam ni za jedan upravni okrug u ovom momentu da rešava po žalbi na odluke imalaca javnih ovlašćenja − "...da vrše nadzor nad radom imalaca javnih ovlašćenja i da vrše inspekcijski nadzor".
Deo inspekcijskog nadzora jeste po upravnim okruzima. Pa, kakve to veze ima da li je sedište upravnog okruga ovde, da li neka opština pripada ovom upravnom okrugu ili onome, kada smo pre neki dan inspektora iz Šapca slali u Niš, a inspektora iz Niša smo slali u Šabac, radi objektivnosti.
Hoću da kažem da zaista niste u pravu, ali, evo, kada Vlada proceni, ona će to učiniti. Ne želim da pristanem na to da je ovo političko pitanje. Ovo nije političko pitanje, ovo je pitanje organizacije i rada organa državne uprave. Nije ni protivustavno, ni protivzakonito i ne znam iz čega se izvlači bilo kakva ocena protivustavnosti i protivzakonitosti, jer član 39. doslovce kaže: "Vlada je dužna da područje upravnog okruga tako odredi da ono omogući racionalan i delotvoran rad okružnih područnih jedinica organa državne uprave".
Ako neko želi to da dovede u pitanje, to može jedan od organa državne uprave i da kaže Vladi - ovo nije racionalno zbog toga što se, kada pogledate delokrug rada tog i tog organa državne uprave, vidi da upravni inspektor mora da putuje 20 kilometara, a kada bi bilo ovde putovao bi 12 kilometara.
Tu nema politike, to je stvar funkcionalnosti tog organa, kao što je svaki organ državne uprave dužan da unutrašnji akt o sistematizaciji radnih mesta utvrdi na određeni način.
Dakle, nadam se da smo ipak ovo razrešili. Ne bih želeo da ostane bilo kakav trag sumnje da ovde ima bilo kakve politizacije ili, ne daj bože, da je ovo na bilo koji način na štetu pripadnika bilo koje nacionalne manjine, a posebno ne mađarske nacionalne manjine, koja je po brojnosti i najveća nacionalna manjina, koju svi izuzetno poštujemo. Ja sam bio poslanik koji je glasao za to da potpredsednik Vlade bude baš predstavnik mađarske nacionalne manjine.
Molim vas, nemojmo ovakvim stvarima da opterećujemo svoj politički život.

Potrudiću se da odgovorim gospodinu Cvetanoviću mada mislim da on odgovor na ovo pitanje zna. Verovatno se ne slažemo oko sadržine odgovora, ali reći ću.
Nema potrebe da upirete prstom, ne raspisujem ja izbore. Kao što vam je poznato, nije to nadležnost ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Vi znate da su donošenjem novog ustava predviđene drugačije organizacije lokalnih samouprava u Srbiji. Verovatno je zbog toga ustavopisac predvideo, a kasnije smo i mi, koji smo izglasali taj ustav, izglasali i Zakon za sprovođenje Ustava u kome smo naveli u članu 3. da će izbori za sve skupštine jedinica lokalne samouprave biti raspisani do 31. januara 2007. godine.
Shodno tome, moje mišljenje je, a verujem da ga deli većina stručne i političke javnosti u Srbiji, to da je Ustavni zakon, kao stariji, kao akt nesporno veće pravne snage od Zakona o lokalnoj samoupravi, utvrdio da će izbori za jedinice lokalne samouprave biti raspisani do 31. decembra 2007. godine.
Razlog za to je, prema mom mišljenju, taj što se prilikom donošenja Ustava pretpostavljalo da će se i odgovarajućim zakonima razraditi ustavne odredbe koje se odnose na novu organizaciju jedinica lokalne samouprave, s obzirom na odredbu Ustava koja kaže da su sada skupštine jedinica lokalne samouprave najviši organi i da oni odlučuju o izboru izvršnog organa, dakle ne biraju ga više građani.
Mislim da je ovo ispravan stav, ne samo pravno, nego i sa stanovišta neke preko potrebne celishodnosti, a to je da bi bilo krajnje neozbiljno raspisivati izbore u svim jedinicama lokalne samouprave kako gde ističe vreme za raspisivanje tih izbora i onda doći u situaciju da imamo predsednika opštine koji će to biti dva meseca i opet nanovo raspisati izbore u skladu sa odredbama Ustavnog zakona.
A realno bismo došli u tu situaciju. Imali bismo predsednike opština i izbore možda sada, pa za dva meseca možda ponovo, a mislim da to, prosto, nije državni interes niti je u skladu sa odredbama Ustavnog zakona.
Želim da kažem da je ovo stav koji je zauzet još u prethodnom mandatu. Takođe, ovo je stav koji nije osporavan za vreme prethodnog saziva Skupštine i prethodne Vlade i da se s osporavanjem ovog stava počelo praktično tek nakon smrti gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića. Pre toga zaista niko nije dovodio u pitanje ovakvo tumačenje Ustavnog zakona koje je, opet kažem, prema mom dubokom uverenju, ispravno tumačenje.

Pitanje koje je pokrenuo kolega je veoma bitno.
Hteo bih za dva minuta da kažem nekoliko informacija. To da niko nije primio gospodina Potežicu i predstavnike sindikata jednostavno nije tačno. Verujem da je gospodin Potežica, kada je davao tu izjavu, bio malo uzbuđen, ali je prevideo nešto što želim sada da kažem.
Prvo, 11. septembra 2007. godine, državni sekretar Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu je prisustvovao sednici Republičkog odbora sindikata.
Zatim, 17. 09. 2007. godine ja sam razgovarao sa gospodinom Potežicom o svim ovim pitanjima i stvarno smo imali jedan izuzetno korektan razgovor. Praktično, složili smo se o svim temama, dogovorili se kako bi dalje trebalo da se radi da bi se rešili problemi zaposlenih. Razgovarao sam 24. septembra sa gospođom Slavicom Živanović, predsednicom Sindikata zaposlenih u pravosuđu; zatim, sa predsednicom Sindikata za državnu upravu Milenom Jović; 11. oktobra 2007. državni sekretar Ministarstva je prisustvovao protestnom skupu koji je održan u Domu sindikata, a koji je držao Samostalni sindikat.
S obzirom na to da ste mene pitali, kažem vam, imali smo četiri sastanka, dogovorili smo neke zajedničke korake. Problematika i nije baš jednostavna.
Sa druge strane, vi znate da ova tema, bez obzira na naziv mog ministarstva, shodno Zakonu o ministarstvima, nije u nadležnosti Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Nisam mogao to da rešim.
Dakle, nisam nadležan da rešavam pitanje plata zaposlenih. Postoje drugi organi. Postoji pregovarački tim, upravo ga vodi Sekretarijat za zakonodavstvo, koji jeste direktno nadležan za ova pitanja.
U svakom slučaju, i gospodin Potežica i sindikat su dobili punu podršku Ministarstva, jer mi smatramo neodrživim njihov materijalni status i mislimo da u najkraćem roku mora da se reši pitanje plata državnih službenika i nameštenika, imajući u vidu da nameštenici u ministarstvima Vlade Republike Srbije rade za 15 ili 16 hiljada dinara, što je zaista neodrživo. Nemojte misliti, bar kad je u pitanju Ministarstvo za državnu upravu, da mi ne vidimo taj problem i da ne pokušavamo da ga rešimo.
Opet kažem, čak smo sa gospodinom Potežicom zajednički razmatrali određene akcije koje bi dovele do toga da se taj status uravnoteži, odnosno da se raspon zarada smanji sa jedan prema devet na jedan prema šest. Prosto, malo sam ljut na gospodina Potežicu. Pokušao sam da ga dobijem, ali on je otputovao u inostranstvo. Nadam se da ću u direktnom razgovoru sa njim razrešiti ovo pitanje, jer, kažem, držim da je bilo nekorektno.
Što se tiče uvaženog kolege, on je potpuno u pravu. Predlogom zakona je došlo do toga da pojedinačni akti nisu obuhvaćeni nikakvim nadzorom. Nama je to signalizirano čim je ovaj predlog stigao u proceduru. Gospodin Petar Cvetković je uradio amandman kojim je obuhvatio, praktično, ovo što ste vi sada rekli. Dakle, vaša primedba je potpuno opravdana. Prihvatili smo amandman gospodina Cvetkovića, koji se odnosi na pojedinačne akte imalaca javnih ovlašćenja koji su zasnovani na opštim aktima. Slažem se sa vama, već je prihvaćen amandman gospodina Cvetkovića, koji je to obuhvatio. Ispravno ste primetili, odnosno kolega Šarović je primetio da treba uneti i nešto čime bi bili obuhvaćeni pojedinačni akti.

Gospodine predsedniče, mi smo već imali jednu diskusiju o ovoj temi i ja moram da ponovim ono što sam tada rekao.
Za razliku od prethodnog zakona, kada je Vlada mogla da obustavi od izvršenja opšti akt autonomne pokrajine, to više ne može Vlada. Ovo je toliki korak napred, korak u pravcu zaštite autonomije Vojvodine, da meni zaista nije jasno zašto vi govorite da je ovo neka vrsta tutorstva. Nema šanse, ne može više Vlada da obustavlja, a evo, pre i dan-danas praktično bi Vlada mogla da obustavi od izvršenja akta AP Vojvodine, ali mi to ne želimo. Mi želimo da kažemo da ne može da obustavi i shodno odredbama zakona ne može da obustavi.
Mi samo tražimo jedno, a to je, ne znam da li je to toliko teško, da organ autonomne pokrajine kada donese taj opšti akt o tome obavesti Vladu. To stvarno nije neki problem. Zašto vi kažete da je to nemoguće u praksi? Nemoguće je samo ako neko neće da obavesti o takvom aktu. Pravo da vam kažem, mislim da u praksi to neće biti problem ukoliko smo svi demokratski nastrojeni, normalni ljudi, hoćemo da sarađujemo.
Prema odredbama ovog zakona, samo Ustavni sud može, do donošenja odluke, da odloži stupanje na snagu te osporene odluke, ali to važi i za svaku drugu odluku. Ustavni sud može da odloži stupanje na snagu svake odluke u ovoj državi. Ne postoji ta odluka koju Ustavni sud ne može... To važi sada i za AP Vojvodinu. Stvarno sam iznenađen ovom argumentacijom.
Ponavljam, ukoliko Narodna skupština usvoji ovaj zakon, niko izuzev Ustavnog suda neće moći da suspenduje, odnosno da odloži od izvršenja opšti akt AP Vojvodine. Ukoliko se ne usvoji ovaj zakon, ostaje rešenje koje je sada na snazi, a to je da Vlada Republike Srbije može da suspenduje opšti akt AP Vojvodine. Mislim da je ovo veliki korak unapred.
Zaista mi je žao što ste spomenuli predsednika pokrajinske vlade gospodina Pajtića. Upravo je i njegova zasluga u ovome što više ne postoji mogućnost da Republička vlada pokrajinskoj vladi, pokrajinskim organima ukida opšte akte, odnosno da ih suspenduje od izvršenja. Mislim da je to veliki pomak, da je ovo u skladu sa Ustavom i mislim da zaista ne treba prihvatiti vaš amandman.
Bez obzira što vi mislite da je to tako strašan problem sada, eto, obaveštavati se međusobno, ja ću da verujem da ćemo mi imati dobru saradnju, kao što imamo i sada i da ćemo i sutra, ako vi budete sekretar ili predsednik pokrajinskog veća ili bilo šta drugo, imati dobru saradnju, kao što imam sada i sa predsednikom pokrajinske vlade, sa gospodinom Korhecom, koji je, ako se ne varam, iz vaše stranke i sa gospodinom pokrajinskim sekretarom za lokalnu samoupravu. Zaista ne mogu da verujem da neko misli da će biti problem da prosto obavestimo jedni druge o nečemu što radimo. Hvala.

Izvinjavam se što na kraju uzimam reč, samo sam hteo da kažem da se granice upravnih okruga ne određuju Zakonom o teritorijalnoj organizaciji.
Dakle, granicu upravnih okruga utvrđuje Vlada svojom uredbom. Prosto, nemojte mi imputirati to pitanje.
Takođe, što se tiče zakona koji su ovde na dnevnom redu, ja istupam u ime Vlade, ali vi znate dobro da javnost zna, nemojte opet meni imputirati vaš odnos prema zakonima, nisam ih ja pravio.
Dakle, nije Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu nadležno za zakone koji su sada na dnevnom redu. Za to je nadležan Sekretarijat za zakonodavstvo i on je predlagač ovih zakona, odnosno Vlada je predlagač, ali je autor Sekretarijat za zakonodavstvo. Prosto vas molim, nemojte baš... Iako stojim u potpunosti iza ovih zakona, ali kada već želite da kažete da mi ne umemo da ih napravimo, ja vam kažem da ih mi nismo ni pravili. Prosto bih vas molio da o tome povedemo računa.
Zaista se nadam, da završim, da odnosi Vlade Republike Srbije i republičkih organa i organa autonomne pokrajine idu jednom uzlaznom linijom.
Zaista iskreno verujem da je ovo jedan veliki korak unapred, dakle, ovo rešenje koje je sadržano u Predlogu zakona o izmenama Zakona o državnoj upravi. Hvala.

Kao predstavnik Vlade u ovom parlamentu danas osećam se pozvanim da uzmem učešće i u ovoj raspravi. Potpuno razumem zabrinutost gospodina Dačića i svih drugih narodnih poslanika. Treba dobro proceniti da li jedna takva izjava zaslužuje da se njome bave državni organi Republike Srbije. Karakter i kvalitet izjave gospodina Komšića je takav da jedva da zaslužuje da se nađe na stranicama žute štampe.
Nažalost, postoji nešto drugo što je vrlo ozbiljno, a to je ideja koju sprovodi, koju ima ili koju zastupa gospodin Lajčak. To je ono što jeste naišlo na vrlo direktnu reakciju predsednika Republike i mislim da mi ovde, ako već želimo da govorimo o Srbiji, ne treba sada da na neki način izvodimo neke segmente iz nastupa predsednika Republike ili predsednika Vlade i da to koristimo za neku unutrašnju političku scenu.
Dakle, predsednik Republike Srbije i predsednik Vlade Republike Srbije u saopštenjima su vrlo jasno istakli sledeće, a to je da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, da Srbija neće i ne može pristati na povredu prava Republike Srpske koja su utvrđena Dejtonskim sporazumom, odnosno srpskog naroda. Istovremeno su povukli paralelu i rekli da izuzev tog međunarodnog dokumenta, ugovora takođe štitimo i drugi dokument, a to je Rezolucija Saveta bezbednosti 1244.
Mislim da su izjave predsednika Republike i predsednika Vlade Republike Srbije bile jedan pravi, uravnoteženi i komplementaran odgovor na ono što je ideja koju sprovodi ili zastupa gospodin Lajčak.
Naravno, ukoliko Narodna skupština, Vlada ili predsednik Republike, državni organi procene da treba i drugačije reakcije, onda će se uzeti u obzir svi elementi u ovom slučaju i preduzeti neka druga reakcija.
U svakom slučaju, molio bih da imamo u vidu da je predsednik Republike vrlo jasno i direktno rekao da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma i da kao takva ne može dozvoliti da se dovode u pitanje prava srpskog naroda u Republici Srpskoj.
Molio bih, ako već želimo o tome da pričamo, da ipak govorimo na jedan celovit način, da se ne bi u javnosti stekao pogrešan utisak, jer neko možda juče nije slušao saopštenje predsednika Republike.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu se složiti sa gospodinom Jojićem da se u članu 7. Ustava definiše ovo pitanje. Štaviše, u članu 7. Ustava se ne pominje uopšte pečat. Dozvolite, ja ću da kažem šta imam, iz jednog drugog razloga.
Dakle, mi ćemo još jednom razmisliti o ovom amandmanu koji ste podneli, tu nema nikakve dileme. Zaista mislim da niste u pravu kada govorite o ustavnosti, to tvrdim odgovorno, jer ovaj zakon je prošao odgovarajuće instance, Poslovnikom predviđene, u Vladi i niko nije prigovorio, niko nije stavio sumnju po pitanju ustavnosti.
Mislim da se slažete da ovaj zakon ne može urediti, drago mi je da se tu razumemo, pečate jedinica i ustanova, ali pečat Ministarstva odbrane ste pomenuli, to nema veze sa ministrom. Mi govorimo, znate ono, vojna pošta ta i ta; to je nešto što treba Vojska da uredi. Vi predlažete da se to uredi zakonom o Vojsci. Mi smo ovde dali predlog da to uređuje ministar odbrane, s obzirom na karakter tih pečata.
Obećavam vam da ćemo zaista najozbiljnije razmisliti o ovom amandmanu, ali ne sa pozicije ustavnosti, prosto ne mogu da prihvatim da je to neustavno, ali možda bi bilo dobro da sam zakon o Vojsci uredi osnovne elemente tog pečata za jedinice i ustanove. Dakle, sam pečat ministarstva normalno se uređuje zakonom i tu nema nikakve dileme, na njega se odnosi ovaj zakon.

Dakle, ovaj zakon je, kao i prethodni, obrađivalo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu i inicirao sam donošenje ova dva zakona. Dakle, nismo ga ni od koga nasledili i nije niko drugi radio, niti je bilo koja druga stranka radila. Zaista mislim da smo radili jedan dobar posao. Ovim zakonima se regulišu vrlo važne stvari, posebno ovaj zakon niz praktičnih problema koji danas postoje u Srbiji sklanja u stranu i biće potpuno jasna i nedvosmislena upotreba državnih pečata.
Dozvolite da još jednom obavimo konsultacije unutar Ministarstva. Ne mogu sada da odgovorim na pitanje da li ćemo prihvatiti vaš amandman.
Dakle, držim da je amandman dobar, ali dozvolite da još jednom obavimo konsultacije. Ukoliko nam drugi elementi, o kojima moramo voditi računa prilikom prihvatanja ovakvih amandmana, budu rekli da je ispravan, mi ćemo svakako amandman prihvatiti. Zaista nemojte sumnjati, jer uopšte nismo sujetni. Hvala vam što pokušavate da popravite na ovaj način tekst zakona, a ja kažem, mi ćemo učiniti ono što je do nas. Dakle, još jednom ćemo preći celu ovu materiju i proveriti u kojoj meri je ispravno ovo što ste vi predložili; videćemo šta je zakonom o Vojsci predviđeno i obratićemo posebno pažnju na ovo pitanje o kojem vi govorite.
Što se tiče ustavnosti, ja zaista stojim apsolutno iza toga i koje god rešenje bilo, potpuno je u skladu sa Ustavom i mislim da ne treba o tome voditi debatu. Hvala.

Na kraju želim da se zahvalim svim narodnim poslanicima koji su učestvovali u ovoj diskusiji. Nadam se da ćete usvojiti zakone koje je Vlada Republike Srbije predložila. Dozvolite mi, posebno imajući u vidu poslednja dva sata rasprave, da se osvrnem na zakon o pečatima državnih i drugih organa i na zakon o državnom pečatu. Rekao bih da su to, po mom dubokom uverenju, veoma važni zakoni, da će zakon o pečatima državnih i drugih organa rešiti niz nelogičnosti sa kojima ste se verovatno i sami susretali u vašem profesionalnom radu van politike, da će dovesti u ravnopravan i jednako pravan položaj pripadnike svih nacionalnih manjina na teritoriji Republike Srbije.
Podsetiću vas da, prema još uvek važećim propisima, pripadnici nacionalne manjine koji žive na teritoriji Republike van pokrajina ne mogu da koriste pečat, makar u toj opštini gde oni žive bio u službenoj upotrebi jezik i pismo te nacionalne manjine, dok je u autonomnim pokrajinama to moguće. To je bila dosta velika anomalija i nelogičnost našeg pravnog sistema, koja je, nažalost, na kraju rasprave to želim da vam kažem, bila zloupotrebljavana od strane pojedinaca, te je postojao jedan značajan broj pritužbi na račun Republike Srbije raznim međunarodnim organizacijama.
Na svu sreću, svima je jasno da je to, u stvari, posledica jednog dosta dinamičnog ustavno-pravnog razvitka, mada možda nije prava reč, odnosno, konkretno rečeno, onoga što se dešavalo u prethodnih nekoliko godina, prestanka jedne države, prestanka druge države, državne zajednice itd. U svakom slučaju, mnogi problemi koji sada postoje, kada je u pitanju upotreba pečata koje koriste državni i drugi organi, usvajanjem ovog zakona će nestati.
Zahvaljujem se svima koji su učestvovali u ovoj raspravi. Nadam se da će što pre ovaj zakon stupiti na pravnu snagu i da ćemo moći bar ovu materiju da imamo na jedan celovit način uređenu zakonom. Hvala vam najlepše.

Naravno, ima ljudi i reči koji ne zaslužuju nikakav komentar. Ja više želim zbog mojih kolega koji sede ovde i zbog javnosti da kažem ne da nisam ovo rekao, nego nisam ništa rekao za to glasilo SRS-a. Dakle, za njihovo glasilo, ako išta govorim, tražim autorizaciju. Ovo, apsolutno, nisam rekao.
To, verovatno, Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić pišu tako kada su u miru. Kada su u svađi, verovatno, ne pišu ništa. Ne znam ko od njih dvojice sada uređuje "Pravdu", ne znam koga da poslušam za izborni zakon, koju struju u radikalnoj stranci, da li onu koja hoće direktan izbor gradonačelnika, da li onu koja hoće skupštinske izbore. Šta da vam kažem, partijsko glasilo, pa se još i međusobno svađaju. Nemam šta da kažem svima prisutnima ovde, nego - naravno da nisam ništa izjavljivao za to glasilo. Sve što izjavljujem, autorizujem. Možda je Vjerica Radeta pisala, ako je zadužena, mada je ona zadužena za ono na šta se normalnom čoveku, uglavnom, povraća.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, (poslanici SRS-a napuštaju salu) dakle, meni je potpuno jasno koja je intencija gospodina Krasića, ali ako je gospodin Krasić hteo da uredi postupak svojim amandmanom, mogao je da predloži dve reči u samom amandmanu i da to bude uređeno.
U ovom slučaju je nemoguće prihvatiti amandman, jer bismo dobili rok od 90 dana za izbor nove vlade nakon prestanka mandata prve vlade, nakon konstituisanja Skupštine, a to bi bilo u suprotnosti sa tri člana Ustava i sa osnovnom idejom koju imamo, a to je da se ne dozvoli da se provizorijum nakon prestanka mandata jedne vlade oduži na tri meseca. Prosto, moramo imati čistu situaciju.
Ako jedna vlada izgubi poverenje, padne Vlada, ne možemo pustiti da se ide na 90 dana pregovaranja i dogovaranja; cilj je da se taj rok skrati na 30 dana. Ako postoji većina, neka se izglasa nova vlada, a ako ne postoji većina, idemo na izbore. Nemojmo da imamo 90 dana Vladu kojoj je prestao mandat. To je suština onoga što je ustavotvorac, odnosno ustavopisac predložio u Ustavu, da sadrži tu odredbu u tri člana Ustava, a to je sada samo preneseno u zakon o Vladi.
Gospodin Krasić se plaši za postupak. Mislim da je to domen politike. Postupak je propisan članom 127. Ustava Republike Srbije. Postupak nije sporan, ali, ponavljam, da je gospodin Krasić imao nameru da se ovde razgovara, sa pravničke strane, i o tom detalju, mogao je da doda u svom amandmanu samo jednu reč, da kaže - po postupku predviđenom članom 127. Ustava Republike Srbije.
Dakle, zaista mislim da nema nikakvog spora oko postupka. Mislim da je pitanje postupka čisto politiziranje ove stvari. Veoma je važno da se ovaj amandman ne prihvati i da rok od 30 dana zaista bude rok koji će obavezivati i narodne poslanike i političke partije da stanje koje može nastupiti nakon prestanka mandata jedne vlade reše vrlo brzo. Sve drugo bi nas vodilo u situaciju - prestane mandat, pa tri meseca pregovori o Skupštini, pa raspuštanje Skupštine, pa novi izbori.
Došli bismo u situaciju da čitava godina dana, osam ili devet meseci budu meseci previranja, razgovora, dogovora itd, a svi znamo, uopšte, svima nama je u ovom momentu, kao političkim činiocima, potrebno da na neki način bude sugerisano od strane zakonodavca da se pregovori, procesi moraju odvijati znatno brže nego što je to bio slučaj do sada.
U krajnjem slučaju, svi imamo negativan odnos prema činjenici da smo se i sada, nakon izbora, dogovarali ovako dugo oko izbora nove vlade.

Gospodine Petronijeviću, u principu, zaista razumem vašu intenciju vezanu za ovaj amandman, odnosno za ovaj član i pokušaću da vam objasnim o čemu se radi.
Dakle, zaista je krug ljudi koje Vlada može da postavi nakon prestanka mandata veoma mali, odnosi se na funkcionere, a od kada je donet Zakon o državnim službenicima, de fakto, i oni koji su se nekada zvali funkcioneri više nisu funkcioneri, nego su državni službenici na položaju. Mislim da je to bitna razlika.
Sada zamislite situaciju da prestane mandat Vladi, a da je neposredno pre toga, iz nekog razloga, generalni sekretar Vlade podneo ostavku. Bili bi u situaciji da Vlada funkcioniše bez generalnog sekretara. Zašto? Iskreno, zašto Vlada ne bi mogla da postavi generalnog sekretara tih mesec dana, da ima ko da radi, jer to je vrlo važan posao?
Prosto, vidite da je to suština, ništa drugo. On ionako ne može da nadživi Vladu. Ne može niko od ovih ljudi da nadživi Vladu, ne može ni državni sekretar. To je moje objašnjenje, mislim da je ono svrsishodno i zbog toga ne treba prihvatiti vaš amandman.
Na pitanje o broju državnih sekretara, zaista, ne znam da vam odgovorim. Mislim da na sajtu Vlade, svakog ministarstva, to ima. Mogu samo da odgovorim za moje ministarstvo – imamo dva državna sekretara.
U formi poslaničkog pitanja možete se obratiti, mislim da treba da se obratite Generalnom sekretarijatu Vlade, a, u krajnjem slučaju, ako se obratite i meni, proslediću to nadležnom, pa će nadležni da vam odgovori. U svakom slučaju, Ministarstvo za državnu upravu nije nadležno da da odgovore. Međutim, razumem to pitanje, pa ću se potruditi da dobijete odgovor, ukoliko stigne u formi poslaničkog pitanja.
Nadam se da ste zadovoljni ovim odgovorom, a ako ostajete pri amandmanu, mi ga, nažalost, ne možemo prihvatiti.

Zahvaljujem gospodine Mrkonjiću.
Mislim da je ovaj amandman nezasluženo dobio ovoliko vremena. Ovde se radi o nečemu što ne bi trebalo da bude tema, niti bi trebalo da bude sadržano u ovom zakonu, sve i kada bismo hteli to da navedemo u ovom zakonu. Radi se o izvršilačkim radnim mestima i radi se o nameštenicima.
Po Zakonu o državnim službenicima, propisan je postupak zapošljenja - interni konkurs, javni konkurs. Prvo, degutantno je to pominjanje nečijih porodica. Ne razumem uopšte šta želite da kažete. Vi ne razlikujete službenike na položaju od izvršilaca. Vi, očigledno, ali apsolutno, nemate ideju o čemu je ovde reč. Ovde je reč o izvršilačkim radnim mestima i nameštenicima.
Zamislite šta bi bilo kada bi ovo, recimo, moglo da stoji u nekom zakonu.
Dakle, ovo u zakonu ne može da stoji, ali, recimo, da stoji u nekom zakonu. Desila bi se situacija da postoji konkurs i jave se neka deca, treba da budu vozači ili ne znam šta, na javni konkurs. U međuvremenu, dođe do toga da prestane mandat vlasti i sve propada, a ti postupci traju po šest meseci. Nažalost, po šest meseci, takva je procedura, upravo da bi se obezbedila nepristrasnost pri zapošljavanju.
Niti se ovim bavi Vlada, niti se ovim bave ministri i ministarstva. Ministar, kada dođe, dovede svoju ekipu, kada ode, i njegova ekipa ode, njegov tim ode s njim, a isto važi i za Vladu. Ovo su ljudi koji rade za 20.000 dinara i koji su pre neki dan štrajkovali. Ovde se o njima radi.
Kome uopšte pada na pamet, ko je to sada svoju ženu zaposlio kao vozača u ministarstvu, kakve to veze ima jedno sa drugim?
Ovaj amandman, a ja razumem šta vi želite da kažete, to je jedna politička tema. Ovom amandmanu Nemanje Šarovića, definitivno, nije mesto ovde, niti ima bilo kakvu logiku sa stanovišta realnog života. Ovim amandmanom, Nemanja Šarović je, verovatno, hteo, nije sad tu, da ukaže na to što vi govorite, i to je politička tema. Vi tvrdite jedno, a ja tvrdim da nije tako.
Došao sam u Ministarstvo, zatekao sekretaricu, žena radi 30 godina, nemam pojma kome je za tih 30 godina bila sekretarica, stvarno ne znam kome je žena bila sekretarica.
Imam vozača, zaposlen je kada ste vi imali 15 ministara u Vladi, iz Zemun polja je dečko, a ne znam ni koga je vozio pre mene, vozio je ministre razne. Niti znam, niti me zanima koga je on vozio.
Pošto tako paušalno optužujete, ja vas pozivam, evo, dođite kod mene u Ministarstvo i budite mi gost, biće mi zadovoljstvo da popijete kafu, pa da vidite koga sam ja to doveo. Zašto tako paušalno optužujete? Ne razumem ovaj način dijaloga. Ponadam se da smo krenuli tuda da vidimo u čemu je problem i onda to skrene na neki drugi kolosek i sada treba da pominjemo nečiju porodicu i ko je koga zaposlio. Ako želite, možete, ali ovaj amandman se uopšte ne odnosi na to.
Ponavljam, amandman se odnosi na izvršilačka radna mesta. To su ljudi koji rade za 20.000 dinara, to su konkursi - interni, javni, za to visoki službenički savet daje predlog i raspisuje ih služba za kadrove, postupak je preciziran Zakonom o državnim službenicima. Zaista, kolega iz DSS-a koji je govorio je potpuno u pravu, u ovom zakonu nije mesto ovom amandmanu.