Imali smo tri vrlo kvalitetna izlaganja i mislim da je u redu da se javim, pa da nekoliko stvari kažem u vezi sa stavovima koji su ovde izneti.
Krenuo bih od kolege Žarka Obradovića. Žao mi je što zbog krajnje različitih stavova u pogledu samog izbornog sistema ovi zakoni nisu prihvatljivi za vas, ali pitanje izbornog sistema ima dve dimenzije. Jedna je, nesporno, politička, i to je – šta je ono što većina partija u Srbiji želi u ovom momentu.
Mi smo na republičkom nivou uneli odredbu koja je sadržana u članu 102. Ustava Republike Srbije. Nesporno je da su pitanja prelaska poslanika iz jednog tabora u drugi izazvala određene probleme, nesporno je da je to ključni problem kada su u pitanju jedinice lokalne samouprave, nesporno je da kod čistog većinskog sistema ne možemo tražiti da mandat pripada, odnosno da mandatom bilo ko drugi raspolaže do sami odbornici.
Zaključujem time da sam veliki pobornik da narodni poslanici i odbornici budu vlasnici mandata i da postoji direktna veza njih i birača, ali potpuno sam svestan realnosti i potrebe da, pre svega, imamo stabilan Parlament, lokalne parlamente, i stoga je zakon ovakav kakav je, to je proporcionalan izborni sistem. Nadam se da ćemo za 5 ili za 10 godina i mi usvojiti standarde većinskog izbornog sistema.
Želim da podržim ovo što ste rekli. Važno je da to ponovim, više puta sam ponovio, drago mi je da ste i vi to rekli. Republika Srbija ima sistem lokalne samouprave koje su u potpunosti, rame uz rame, sa sistemima lokalne samouprave u razvijenim evropskim zapadnim demokratijama, na koje se uglavnom pozivamo kada želimo da kritikujemo naš sistem lokalne samouprave.
Naš sistem lokalne samouprave je u mnogome iznad, recimo, sistema Francuske, Španije, i o tome oni nama govore; nije to da mi kažemo, to govore nama ljudi kada odemo u Savet Evrope. Naš sistem lokalne samouprave ima manu u ovoj nestabilnosti, koju ćemo sada da prevaziđemo, a sistemski, sadržinski, naš sistem lokalne samouprave ima jednu jedinu manu, to je imovina, koju smo prevazišli odredbama novog ustava i zakona, koja će biti prevaziđena zakonom koji je u pripremi.
Dakle, hvala vam što ste i vi to rekli. Želim da kažem – Srbija je država koja ima dobar sistem lokalne samouprave i ne treba kuditi ono što je dobro.
Pomenuli ste Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi. Podsetiću da je ovaj parlament, da smo mi ratifikovali s lakoćom tu povelju. Dakle, traženo je 20 stavova, mi smo 23 odmah dali u našem propratnom aktu. Zaista, mi nemamo čega da se stidimo kada je u pitanju sistem lokalne samouprave u Srbiji, u odnosu na druge države.
Što se tiče Kosova i Metohije, sutra ćemo ceo dan posvetiti amandmanima. Mi smo razgovarali s gospodinom Samardžićem, i ponovo ćemo sutra razgovarati. Dakle, sutra ćemo ceo dan posvetiti amandmanima, pa ćemo i o tom pitanju razgovarati.
Odmah mogu da vam kažem, vaš amandman koji se tiče 45 dana, odnosno pomeranja roka sa 30 na 45 dana, što se tiče Vlade, biće prihvaćen, taj i amandman još nekih poslaničkih grupa. Potpuno ste u pravu, rok od 30 dana jeste realno kratak, ali, s druge strane, predlažem da povučete ovaj amandman o overavanju, jer je predviđeno da overavanje bude prema opštim propisima o overi prepisa i potpisa, koji predviđaju da baš opštinske uprave vrše overavanje, ali i sudovi, pa kako ko želi, može da bira.
Oko pitanja novca, to je uređeno tim propisom, pa se bojim da mi ne smemo tu da se baš mešamo.
Što se tiče prirodnog praga za srpske stranke, pomoćnik ministra Đokić i ja smo razgovarali o tome, imali smo pripremljeno jedno rešenje. Promenili smo ga malo, uslovno rečeno, jer je u stručnoj javnosti malo osporavano sa stanovišta Ustava. Na kraju smo odlučili da se zadržimo na onome što je predviđeno u Ustavu, u članu 180, iako smo želeli da probijemo na neki način tu odredbu.
Inače, vrlo je interesantno pitanje i mnogo smo o tome razmišljali, ali imamo onaj član 180. Ustava, koji predviđa tu srazmernu zastupljenost, za koju moram da kažem da nije praksa ni u jednoj zemlji, izuzev u Hrvatskoj.
Dakle, to, uopšte, ne postoji u drugim zemljama. Neki ljudi iz OEBS-a su nas pitali, a zašto u Srbiji, na lokalnom nivou, postoji ta srazmerna zastupljenost. To, uopšte, nije ničiji zahtev, jer lokalna samouprava, asfalt i ovo nema nacionalno obeležje, ali šta da se radi, tako nam je u Ustavu i mi smo primenili to iz Ustava.
Što se tiče gospođe Radete, vaš stav je bio ovaj skupštinski sistem koji je sadržan u ovom predlogu zakona. Sutra je ceo dan pred nama za amandmane. Drago mi je da postoji ta mera saglasnosti oko određenih rešenja.
Nadam se da ćemo sutra razgovarati i o drugim rešenjima i da ćemo uspeti da dođemo do većeg stepena saglasnosti. U svakom slučaju, zahvaljujem na stručnoj diskusiji.
Što se tiče gospodina Ranđelovića, u principu, moram reći da, nekako, imamo različita saznanja o ovim pitanjima. Što se tiče decentralizacije, upravo sam rekao sada šta mislim o Srbiji kao o decentralizovanoj državi. Mislim da mi jesmo država koja ima dobro razvijen sistem decentralizacije i lokalne samouprave. Vi mislite drugačije, žao mi je, ali u prilog onome što ja govorim je i Evropska povelja.
Reći ću i nešto što sam zaboravio da kažem u prvom izlaganju. Stalna konferencija gradova i opština, kao jedina asocijacija lokalnih samouprava u Srbiji, između ostalog, po pitanju nadležnosti, njihov ekspertski tim je zaključio da proširivanje nadležnosti u ovom momentu nije moguće za opštine Srbije, jer one nisu u stanju da apsorbuju ni postojeće nadležnosti. Mi imamo opštine sa po 20.000, 30.000 stanovnika, koje ne mogu da iznesu ni postojeći nivo nadležnosti.
Rekao sam da smatram da ne smemo da preuzmemo pravo da sada krojimo opštine po Srbiji, tome mora da prethodi referendum. Što se tiče veličine tih opština, male opštine – male nadležnosti.
Kad pominjete Hrvatsku, zašto ne rekoste, ja sam s kolegom iz Hrvatske razgovarao pre nekoliko meseci, čovek je, doslovce, rekao da oni imaju ogroman problem, jer su smanjili opštine, i sada, shodno Zakonu o opštem upravnom postupku, iz istog smo potekli, pa su oni nešto kasnije menjali, oni nemaju ovlašćeno lice u mnogim tim opštinama da vodi upravni postupak. Većina je ovde pravnika, koji znaju da je to bitna povreda, apsolutno bitna povreda upravnog postupka, ako ga vodi lice koje nije ovlašćeno, a ne može biti ovlašćeno ako nije kompetentno.
Znači, mala opština – male nadležnosti. Nema male opštine, a velike nadležnosti. Velika opština – velike nadležnosti. Imamo velike opštine, ali naše opštine imaju Ustavom garantovane nadležnosti, što je, takođe, moram da kažem, redak slučaj u evropskoj praksi, da su Ustavom garantovane nadležnosti. Evropska povelja kaže – može, po mogućstvu, da bude Ustavom određeno, ali uopšte nije u praksi. Ta ocena nam je različita. Moja ocena je pozitivna u pogledu lokalne samouprave u Srbiji.
Što se tiče višestepene lokalne samouprave, ne znam na šta ste mislili. Ukoliko ste mislili da postoje regioni, u Ustavu Republike Srbije, u delu koji se zove teritorijalna organizacija, utvrđena je teritorijalna organizacija i potpuno je bespotrebno o tome da diskutujemo prilikom zakona o lokalnoj samoupravi, jer je Ustav jasno rekao koje su jedinice teritorijalne organizacije. To su autonomne pokrajine, u ovom momentu imamo dve, i to su opštine i gradovi i grad Beograd. Region se ne pominje, tako da je to neka tema o kojoj možemo pričati, ali nije tema za večeras.
Monotipska lokalna samouprava. Jeste, čuo sam kako u ovim našim raspravama, pa i pre par meseci, kaže jedan kolega – zašto vi to, neke male opštine, pa neke male nadležnosti? Ja mu kažem, dragi prijatelju, nivo nadležnosti je utvrđen Ustavom. Nama je problem što je Ustav već postavio neku mnogo visoku lestvicu, a ta lestvica podrazumeva da imate najmanje 20.000 stanovnika. Pogledajte opštine ispod 20.000 stanovnika, teško izlaze na kraj i sa zdravstvom i sa školstvom. Znači, ona jeste monotipska.
U tom smislu, nismo pravili opštine različitih kategorija, ali mislim da je ovaj napor s gradovima značajan, jer smo ih izdvojili realno, da ne budu taoci ovih malih opština, pa, ako bude sreće, danas, sutra, prekosutra, za godinu ili dve, moći će nove nadležnosti da ostvare, jer im je veći kapacitet.
Što se tiče koncesije, poseban zakon reguliše pitanje koncesije, ne može ga regulisati zakon o lokalnoj samoupravi.
Što se tiče Pirota i nekih drugih gradova, vidite, Zaječar je najmanji grad, najmanja opština koja će dobiti status grada, po proceni svog geografskog položaja. Ako bismo sad išli na one opštine od 50.000 stanovnika, rekao bih – džaba ovaj ceo posao. Suština je bila, inicijalna ideja je bila da to, ipak, budu oni koji imaju snagu, imaju kapacitet, imaju blizu 100.000, više-manje, stanovnika.
Razumem želju naših kolega da baš neko mesto za koje su oni vezani dobije status grada, ali onda možemo svim opštinama dati status grada, i ništa nismo uradili, tako da bih vas molio da razumete intenciju da samo oni koji to realno mogu zadrže taj status grada.
To je, na neki način, mali presek, uz uvažavanje svega što ste rekli do sada i uz uveravanje, moju ličnu veru da ćemo sutra, u raspravi o amandmanima, rešiti neke stvari koje su pomenula tri prethodna govornika.

Jednostavno, moram da kažem nekoliko rečenica vezanih za ovo što je gospođa Pešić govorila.
Mislim da nemamo iste informacije, ili da različito posmatramo sistem lokalne samouprave, ili, možda, imamo različita saznanja o uporednim iskustvima.
Dakle, Francuska kao primer ne dolazi u obzir. Gospođo Pešić, ne pominjite Francusku. Pomenuli ste Prudona i razvoj lokalne samouprave u Francuskoj.
Drugo, ne mogu da razumem baš najbolje to – participacija, participacija, participacija, demokratija, demokratija, participacija, demokratija, demokratija, participacija. Ovo su malo konkretnije stvari. Građani izlaze na izbore i biraju svoje predstavnike i to je način vršenja javnih poslova. Kada se usvajaju određena opšta akta, nema načina da to proveravate, da idete od stana do stana ili ne znam šta treće.
Mnoge lokalne samouprave imaju jednu lepu praksu, ima je i Beograd, da stave na javnu raspravu dokumente itd., ali vi ne možete zakonom normirati te stvari, pogotovo ne zakonom o lokalnoj samoupravi, nego Zakonom o budžetskom sistemu. Znači, zakon o lokalnoj samoupravi se ne bavi temom kako se usvaja budžet.
Pomenuli ste srednješkolsko obrazovanje i pomenuli ste primarnu zdravstvenu zaštitu. To nema veze sa zakonom o lokalnoj samoupravi. Zaista, ne znam kako da vam objasnim to. Zakon o lokalnoj samoupravi je sistemski zakon. U njemu jeste nabrojano 39 nadležnosti, koje ću pročitati, jer ne mogu više da slušam priču kako kod nas nije izvršena decentralizacija.
Ja vam uporno govorim, nivo poslova koje obavljaju opštine u Srbiji jedan je od najviših u Evropi. Znači, jedan od najviših nivoa u Evropi je nivo posla koji obavljaju opštine u Srbiji. Čuo sam samo od pojedinaca iz Stalne konferencije gradova i opština, koji su po obrazovanju agroinženjeri i ekonomisti, da pričaju o lokalnoj samoupravi. To je kao fudbal. Nisam video temu o kojoj više ljudi više zna, a da pri tom nemaju nikakve profesionalne veze sa lokalnom samoupravom.
Vi kažete da je jedina dobra stvar bio direktan izbor predsednika opštine. Ja vam kažem, kao ministar i bivši predsednik opštine, da je jedna od najgorih stvari iz zakona od 2002. godine bio direktan izbor predsednika opštine i da su se sve mane, to sam vam čitao danas, koje je utvrdio Kongres lokalnih i regionalnih vlasti u svojoj preporuci iz 2004. godine, sve negativne strane, pokazale na primeru Srbije. Ne kažem da, možda, u nekoj Finskoj to ne bi bilo dobro, mada i oni nemaju direktan izbor, ne kažem da u nekoj Finskoj to ne bi bilo dobro, ali u Srbiji, gospođo Pešić, nije dobro.
U Srbiji su za predsednike opština birani ljudi koji su pre toga u opštinu ušli jednom u životu, a možda i nikada, i data su im ovlašćenja koja podrazumevaju široko poznavanje, pre svega, propisa, da ne bi mislili da će zakonom o lokalnoj samoupravi da se uredi srednješkolsko obrazovanje u jedinicama lokalne samouprave, jer je 2002. godine, između ostalog, rečeno da opština ima osnivačka prava za škole, primarnu zdravstvenu zaštitu, pa dok nisu doneti sektorski zakoni, to nije zaživelo. To nema nikakve veze. Mi možemo sada u zakon da upišemo sve što neko poželi.
Uzgred nešto da vam kažem, razgovarao sam sa 50 predsednika opština, tražio sam da mi se kaže koje nadležnosti da ubacimo u zakon o lokalnoj samoupravi, koje bi oni voleli, da vidimo sa resornim ministarstvima da to ide kroz sektorske zakone. Nijedan odgovor nisam dobio. Sada pozivam predsednike opština neka izađu ovde i kažu šta to treba da se uvede kao nadležnost opština. Jedva čekam da vidim, kroz amandmane, šta ste formulisali kao nadležnost opština, šta bi to trebalo da stoji.
Ja ću sada da čitam, jer će javnost pomisliti da je Srbija neka zemlja iz ne znam ni ja kog veka. "Opština donosi programe razvoja, urbanističke planove, donosi budžet i završni račun; utvrđuje stope izvornih prihoda opštine, kao i način i merila za utvrđivanje visina lokalnih taksa i naknada; uređuje i obezbeđuje obavljanje i razvoj komunalnih delatnosti (prečišćavanje i distribucija vode, prečišćavanje i odvođenje atmosferskih i otpadnih voda, proizvodnja i snabdevanje parom i toplom vodom, linijski, gradski i prigradski prevoz putnika u drumskom saobraćaju, održavanje čistoće u gradovima i naseljima, održavanje deponija, uređivanje, održavanje i korišćenje pijaca, parkova, zelenih, rekreacionih i drugih javnih površina, javnih parkirališta, javne rasvete, uređivanje i održavanje grobalja, sahranjivanje i drugo); stara se o održavanju stambenih zgrada i bezbednosti njihovog korišćenja i utvrđuje visinu naknade za održavanje stambenih zgrada; sprovodi postupak iseljenja bespravno useljenih lica u stanove i zajedničke prostorije u stambenim zgradama; donosi programe uređenja građevinskog zemljišta, uređuje i obezbeđuje vršenje poslova uređenja i korišćenja građevinskog zemljišta i utvrđuje visinu naknade za uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta; uređuje i obezbeđuje korišćenje poslovnog prostora kojim upravlja, utvrđuje visinu naknade za korišćenje poslovnog prostora, vrši nadzor nad korišćenjem poslovnog prostora; stara se o zaštiti životne sredine, donosi programe korišćenja i zaštite prirodnih vrednosti i programe zaštite životne sredine, odnosno lokalne akcione i sanacione planove, u skladu sa strateškim dokumentima i svojim interesima i specifičnostima, i utvrđuje posebnu naknadu za zaštitu i unapređenje životne sredine; uređuje i obezbeđuje obavljanje poslova koji se odnose na izgradnju, rehabilitaciju, rekonstrukciju, održavanje, zaštitu, korišćenje, razvoj i upravljanje lokalnim i nekategorisanim putevima."
Tek sam stigao do tačke 11, a ima 39 tačaka. Trebaće mi pola sata da pročitam koje su nadležnosti opština i meni neko kaže da Srbija nije decentralizovana i da opštine nemaju nadležnosti, a ja ne mogu da verujem. Čuo sam da to iznose i neki predstavnici Stalne konferencije gradova i opština i neki ljudi u Parlamentu.
Što se tiče Kostolca i Požarevca, kao ubeđeni demokrata, morate da prihvatite da niko zakonom ne može da promeni granicu opštine i da mesna zajednica Kostolac može postati opština samo ako to odluče građani opštine Požarevac. Niko ne može u demokratskom društvu da odlukom partijskih lidera promeni granicu opštine. To je demokratski i ne može Kostolac da bude opština dok ne bude referenduma. Kada bude referenduma, Kostolac će biti opština. Ako Kostolac bude opština, Požarevac neće biti grad. Dajte malo realnosti, ne možemo ovako da pričamo.
Fiskalna decentralizacija. Molio bih vas da nam kažete, konkretno, šta mislite pod fiskalnom decentralizacijom, u kom smislu? Šta je problem sa Zakonom o finansiranju lokalne samouprave? Voleo bih da svima nama kažete šta je problem sa tim zakonom. Koji deo tog zakona nije ispravan?
Hoćete li da vam kažem šta je problem? Problem je što je u Srbiji, za godinu i nešto dana od usvajanja tog zakona, samo šest opština uspelo da organizuje prikupljanje poreza na apsolutna prava. Samo šest opština je bilo sposobno to da uradi. Nesposobni su bili da preuzmu i to. Ni to nisu bili sposobni.
Šta još treba i šta fali u zakonu koji je od strane Saveta Evrope ocenjen visokom ocenom? Zamolio bih vas da to kažete.
Kažete – kako to mandat pripada? U proporcionalnom izbornom sistemu, mandat u ovom momentu u Srbiji mora da pripada odborniku.
Ja se slažem intimno, teorijski, kako god hoćete, da je većinski izborni sistem imanentan lokalnoj samoupravi.
Slažem se teorijski, politički, načelno da mandati treba da pripadaju poslanicima. Ali, gospođo Pešić, u Srbiji to teško ide, u Srbiji to u ovom momentu ne može. Nama se potukoše ljudi u lokalnim samoupravama. Pa, tuku se, tuku se i ovi iz LDP-a, nisu ni oni bolji, i oni su isti, tuku se ljudi. Eno, u Rumi se tukli u lokalnoj samoupravi, cela Srbija je gledala i zgražavala se, a vi ste bolji od Demokratske stranke, vaši se sigurno ne bi tukli.
Da li treba da vam kažem koliko je vaših, koliko je iz LDP-a, za određenu protivuslugu, spremno da pređe u lokalnom parlamentu na jednu ili drugu stranu?
Nije moguće u Srbiji, u ovom momentu nije moguće, verujte, nije moguće. Danas su se tukli u Grockoj, morate da razumete. Mi u Srbiji u ovom momentu to ne možemo. Dešava se da za pet hiljada evra neko promeni tabor. Ja za to nisam kriv, ali dešava se, za neku uslugu da ga zaposlite, za pretnju. Nekima je prećeno u nekoj opštini, drage kolege, vi što sada dobacujete, znate vi dobro koji su problemi. Niko ovde od nas nije perfektan kada je to u pitanju. Nemojte da mislite, nema tu razlike na lokalu mnogo.
Prema tome, spreman sam, zaista, na svaku kritiku, ali, verujte mi, gospođo Pešić, smeta mi ovakva vrsta kritike. Vi kažete – ne, ne može, jer to čuje javnost. Ne mogu više, šest meseci slušam jednog predsednika opštine, koji je poljoprivredni inžinjer, koji tvrdi da nigde u Evropi nema posebnog izbora predsednika opštine. Čovek - genije, ide i priča da je to veliki korak unazad, da se mi vraćamo u srednji vek. Znate, neke stvari su počele malo da smetaju.
Što se tiče nadležnosti, Stalna konferencija gradova i opština, verovatno, organizacija koja najviše ima sličnih stavova kao što ste vi izneli, u svojoj analizi kaže – radna grupa procenjuje, znači, njihova ekspertska radna grupa, da u ovom trenutku nema razloga za veća proširenja nadležnosti lokalne samouprave, ali ministar i narodni poslanici koji će podržati zakone misle da ima.
Mi smo demokratskiji i liberalniji nego što je Stalna konferencija gradova i opština i mislimo da proširimo nadležnosti jedinica lokalne samouprave, i to ćemo učiniti ovim zakonima o lokalnoj samoupravi i o teritorijalnoj organizaciji, ali, molim vas, ako kritikujete, pokušajte da ta kritika bude vezana za Ustav Republike Srbije.
Pomenuli ste regione. Gospođo Pešić, to ne postoji u Srbiji. Znači, Ustav ne predviđa regione. Regiona nema u Srbiji. Prema tome, meni je žao što se mi u toj meri ne razumemo, a vidite kako je meni, šest meseci slušam o participaciji, demokratiji, a pri tom vam odgovorno tvrdim – Srbija je decentralizovana država i, u odnosu na države članice Saveta Evrope, mi zauzimamo visoko mesto.
U ovim odeljenjima eksperata, ljudi iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu su, verovatno, među najcenjenijim ekspertima. Kao ministar sam imao tu čast da nam se oda priznanje i u Valensi, na kraju predsedavanja Srbije Komitetom ministara Saveta Evrope, upravo, za stanje u oblasti lokalne samouprave u Srbiji. Možda oni u Savetu Evrope ne znaju, ali ja moram da ponovim – dakle, dobio sam priznanje za ono što smo uradili i za ono što jeste stanje lokalne samouprave u Srbiji. To zaslužuje aplauz, Srbija je dobila to priznanje.

Ja mogu samo da zahvalim na sadašnjem toku rasprave. Mislim da smo definisali nekoliko manjkavosti u ovom tekstu u toku današnje rasprave, nadam se da ćemo sutra, u toku dana, kroz amandmane, sutra su odbori, rešiti to i da će prekosutra rasprava o amandmanima popraviti to što treba da se popravi.
U svakom slučaju, zadovoljstvo mi je što postoji ovakav stepen saglasnosti oko ovih rešenja i nadam se da ćemo u subotu završiti ceo posao. Hvala puno.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Gospodine Varga, nemam nikakav interes da obmanem javnost povodom vašeg stava. Vi ste bili kod mene na sastanku tog datuma kada ste rekli, pretpostavljam da ste to precizno rekli.
Nakon sastanka sa mnom otišli ste kod gospodina Petra Lađevića, koji vidim da vam sada ne valja, tada vam je valjao, i kod gospodina Koštunice, kome ste rekli, da sam, eto, ja kriv što nema zakona o nacionalnom savetu nacionalnih manjina. Pa ste se onda s gospodinom Petrom Lađevićem vrlo lepo složili da prihvatite njegov predlog zakona koji predviđa elektorski izborni sistem.
Sad kažete da je za opstrukciju zakona upravo kriv Petar Lađević i sad kažete da vi u stvari niste za elektorski, već ste za neposredne direktne izbore. Meni je drago što vi sada imate stav da ste za direktne izbore, još više mi je drago što ste shvatili da ne treba tako da idete od jednog do drugog i da tražite saveznika u skladu sa interesom svoje partije, nego da se, kada je u pitanju nacionalni savet nacionalnih manjina, lepo obratite Ministarstvu i da zajednički uradimo taj posao.
Dakle, ukoliko ste vi za to, meni je drago, radićemo zajedno na tome. Ne znam da li neko opstruira i ne bih optužio ni tu Službu za ljudska i manjinska prava, ne bih ih optužio da bilo šta opstruiraju. Prosto, ta radna grupa radi, ne mogu da usaglase stavove.
Sačekaću još neko vreme i ukoliko se stavovi ne budu usaglasili, Ministarstvo će preduzeti neke mere. Uglavnom, taj zakon ćemo uraditi na najbolji način i mislim da će svi biti zadovoljni.
Dakle, drago mi je što ste promenili stav, ali nemojte mene optuživati da navodno hoću nekoga da obmanem, kada je redosled poteza bio upravo ovakav kakav sam izneo i kada ste, koliko do juče, podržavali upravo predlog zakona Petra Lađevića, koji je predviđao elektorski izborni sistem.

Gospodine predsedniče, izvinjavam se, zaista ću biti kratak i mislim da nema više razloga za ovu diskusiju.
Ajte da ovo završimo time da kažem da očigledno postoji neki nesporazum, možda loša informacija ili loša koordinacija. Ne mislim da ste zlonamerni, ali zaista vas uveravam da ni na koji način nisam hteo da bilo koga obmanem. Možda je bilo bolje da smo imali bolju komunikaciju, pa ne bi došlo do ovoga do čega je došlo.
Ali, jedno je sigurno, nikada nisam rekao kraj 2008, početak 2009. godine. Nijedan plan u Ministarstvu nisam napravio za kraj 2008. godine. Rekao sam da bi idealno bilo da bude kraj 2007, a početak 2008. godine. Izvinjavam se ako ste me pogrešno razumeli. Nemoguće da sam to rekao, iz prostog razloga što za 2008. godinu jedino što smo stavili u plan je zakon o opštem upravnom postupku, zakon o upravnim sporovima, zakon o političkim strankama i još neke stvari koje se ne tiču nacionalnih manjina.
U svakom slučaju, uveravam vas, ukoliko ne bude pomaka u narednih 15 dana, vrlo ozbiljnih, konkretnih pomaka – gospodin Laslo Varga je bio na prvom sastanku radne grupe, mislim da može da potvrdi da je radna grupa vrhunska, ako imate neku primedbu, uvažiću i tu primedbu, promeniću radnu grupu – ako u roku od 15 dana ne bude konkretnih pomaka na izradi zakona, obećavam vam, sazvaću sastanak radne grupe, tražiću ili promenu metoda rada ili ćemo menjati radnu grupu.
Zakon će biti, po mom uverenju, u Narodnoj skupštini pre proleća i mi možemo da završimo ceo taj posao tokom marta, eventualno aprila i da imamo izbore do kraja proleća ove godine. To jeste moj plan bio tada, to je moj plan i sada. Žao mi je što postoji ovaj nesporazum.
Druga stvar na kojoj treba zajednički da radimo jeste pitanje medija koji izveštavaju na jezicima nacionalnih manjina. U tom pravcu idemo. Vašu ideju, koja je istovremeno ideja i Pokrajinskog veća Vojvodine, gospodina Bojana Pajtića, to jeste i vaša ideja, i ja je ne sporim, a to je ili da se obustavi privatizacija, ili postoji jedna mnogo bolja ideja i prezentovaću vam je verovatno za nekoliko dana.
To je ideja da se u zakonu o lokalnoj samoupravi predvidi pravo opština, u kojima žive pripadnici nacionalnih manjina i u kojima je u službenoj upotrebi jezik nacionalnih manjina, da mogu da osnuju elektronske medije radi izveštavanja i na jezicima nacionalnih manjina.
Mislim da je to mnogo bolja ideja. Nezavisno od toga, moje Ministarstvo je pripremilo informaciju s predlogom zaključaka, koja ide na Vladu u četvrtak, kojom se traži zaustavljanje privatizacije medija na jezicima nacionalnih manjina. To je ono što možemo zajednički da radimo.
Treća stvar, oko koje smo se složili i iza koje čvrsto stojim, to je garantovanje, ne voluntaristički određivanje u Vladi koliko će nacionalni saveti dobiti novca, nego garantovani unapred propisani kriterijumi prihoda za savete nacionalnih manjina.
Mislim da ovim zaključimo ovu našu diskusiju, da sačekamo da damo radnoj grupi još 15 dana. Ako se ništa konkretno ne desi za ovih 15 dana, predlažem da vi, gospodine Pastor, kao šef poslaničke grupe, i ja sednemo i porazgovaramo o tome. Nemam nikakvu nameru da se konfrontiramo po ovom pitanju, jer nemam nikakav interes, niti DS ima ikakav interes da se konfrontiramo po bilo kom pitanju koje se odnosi na zaštitu prava nacionalnih manjina.

Zahvaljujem. Ovo je amandman kojim se uvodi nova Glava, peta, i u okviru nje tri člana, a radi se o saradnji ministarstva s Narodnom skupštinom. Nadležni odbor je prihvatio, Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć. Ja u ime Vlade prihvatam amandman, pa pretpostavljam da, u skladu sa Poslovnikom, on postaje sastavni deo teksta zakona, kako ne biste u Danu za glasanje morali da glasate za njega. Hvala.

Trudim se, pažljivo slušam sve primedbe. Ostalo je manje od deset amandmana, pa da odgovorim na jedan deo vaših primedbi.
Prvo, u redu je, očigledna je greška u prekucavanju. Ne mogu da shvatim da je potrebno da tri narodna poslanika izlaze i da govore to. Dakle, neko ko je kucao jeste pogrešio. Svi dobro znate o čemu se radi. Ne radi se o razlozima za sprovođenje zakona, tako nešto i ne postoji, radi se o sredstvima koja su potrebna za sprovođenje zakona, tako da bih vas molio da ne pravite od toga sada temu, pitanje, neko tamo ko radi za 12.000 dinara, potkrala mu se greška, nemojmo da ga vređamo. Ako vam baš čini zadovoljstvo, proveriću u daktiloslužbi ko je ovo prekucavao.
Da kažem par stvari. Kolega se žalio da jedna susedna zemlja ima brod od 60 metara dužine i 12 metara visine. Ne znam da li je to potrebno, o tome ne odlučujemo ni vi ni ja. Ne mislim da na Dunavu treba brod od 60 metara dužine, 12 metara visine. Neko drugi misli da treba, ali to nema veze sa tim da li mi imamo ratnu mornaricu ili nemamo.
Zato što rečna flotila nikada nije bila sastavni deo ratne mornarice, nikada, ona je uvek bila deo kopnene vojske. Kada već govorite o tome, nemojte, morate malo znati. Nisam neki ekspert, ali to ste mogli da znate. Nikada rečna flotila nije bila deo ratne mornarice. Ona je uvek bila deo kopnene vojske, tako da to nema veze sa našim organizacionim promenama.
Gospodine Petre Jojiću, nemojte plašiti građane. Dakle, zaista plašite građane. Mi do sada u našem bezbednosno-obaveštajnom sistemu nikada nismo imali ovaj stepen kontrole koji se uspostavlja danas ovim zakonom. Dakle, nismo imali i vi znate da ga nismo imali. Niti je nadzor Narodne skupštine bio kakav se uspostavlja ovim zakonom, niti su civilni organi vlasti imali bilo kakav uticaj na službe bezbednosti, i to je i vama poznato jednako kao i meni.
Službe bezbednosti u okviru Vojske Jugoslavije, odnosno koje sada postoje kao organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane, nekada su bile u okviru Vojske i nisu imale nikakav dodir sa civilnim strukturama koje čine Ministarstvo odbrane. Naš veliki civilizacijski pomak je upravo taj što smo službe izdvojili iz Generalštaba i stavili ih kao organ uprave u sastav Ministarstva i uspostavili civilni odnos između službi bezbednosti i civilnih organa vlasti.
Vi kažete – neko će da hapsi itd. Verujem da vi to znate i zaista mislim da je ovo malo i neka vrsta političke kampanje, to što ste vi pričali. Dakle, pripadnici službi bezbednosti, saveznih, bivših, nemaju pravo da koriste ovlašćenja organa Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno ovlašćenih službi pri Ministarstvu unutrašnjih poslova i nemaju pravo ni da hapse. Oni to pravo nemaju.
Pripadnici Bezbednosno-informativne agencije su imali pravo da hapse i imaju i dalje pravo da hapse samo kada su u pitanju krivična dela iz oblasti i iz nadležnosti BIA, pri tom u svemu postupajući kao i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova. Jednako su opasni, ako mislite uopšte da su opasni, a mislim da nisu, jednako su opasni po nas građane, kao i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova. Svako mora da radi na osnovu Ustava i zakona, i prava i slobode nas, građana ove države, jednako su zaštićene, bez obzira ko se nalazi sa druge strane.
Neko je pomenuo, krovna služba trebalo bi da postoji ili ne bi trebalo da postoji, to je jedna tema. Mi smo se odlučili kao država za ovaj sistem i po mom dubokom uverenju ovo je jedan veliki korak napred.
Možda ovde mi nemamo tu krovnu službu, pa da kažemo da imamo u pravom smislu te reči bezbednosno-obaveštajnu zajednicu, ali veliki je korak napred da prevaziđemo surevnjivost i takmičenje između službi bezbednosti koje je do sada vladalo u ovoj zemlji.
Neko prikupljanjem, operativnim radom dođe do nekih informacija i čuva u okviru svoje službe, pa nema komunikacije, loša je ta komunikacija, pa postoji neka vrsta takmičenja pa, maltene, što reče jedan kolega, jedni o drugima prikupljaju podatke.
Ovo je veliki korak napred. Postoje drugačiji sistemi. Postoje tamo gde ima neka posebna krovna služba, pa ona vrši, recimo, samo analitiku. Postoje sistemi gde je tehnika izdvojena na posebnom mestu, pa kad želite primenu tehnike, imate ove ranije mere agenture, delovanje, infiltriranje itd, ali kad idete na mere tehnike, pa onda idete posebno, pa tražite poseban zahtev. Mislim da to može da napravi izvesne probleme u funkcionisanju.
Mi smo se opredelili za ovaj sistem, ali je veliki korak napred. Neko ovo ocenjuje i kaže – zakon je loš. Ne, zakon je izuzetno dobar. On je suštinski veliki korak napred za naš bezbednosno-obaveštajni sistem. Jedan kolega kaže – zašto predsednik Saveta može da poziva rukovodioce drugih državnih organa, institucija i druga lica koja ne žele? Što se tiče državnih organa i institucija, pa zato što smo u članu 3. utvrdili da su naše službe bezbednosti deo jedinstvenog bezbednosno-obaveštajnog sistema.
Bezbednosno-obaveštajni sistem jedne zemlje ne čine samo službe bezbednosti, čine ga mnoge institucije, sve institucije koje mogu na ovaj ili onaj način imati učešća u bezbednosno-obaveštajnoj politici jedne zemlje. To može biti Ministarstvo pravde, može biti neka druga posebna organizacija, organ uprave, ali logično je da se na sastanke Saveta može pozvati, kako vi malopre rekoste, i predsednik najveće opozicione stranke ili predstavnik itd. To je sasvim logično. Ne dolazi on na Savet da njega neko informiše, nego dolazi da se tada raspravi neko pitanje koje je od značaja, a u nadležnosti je Saveta. Ne razumem zašto ste tu primedbu stavili.
Kaže jedan kolega – treba brisati - u Republici Srbiji zabranjeno je snimanje i rad službi bezbednosti mimo odredba ovog zakona. Nije tačno. To mora da stoji. Kada se vrši podela službi bezbednosti, službe bezbednosti u teoriji i praksi postoje pri različitim subjektima. Postoje i nadnacionalne. Tako je to sada najnovije. Kaže – nadnacionalne bezbednosne službe, obaveštajni sistemi itd.
Vrlo često postoje i bezbednosno-obaveštajni sistemi ili su u praksi uporedno ili u istoriji postojali bezbednosne službe, odnosno obaveštajne službe u okviru političkih partija.
Evo, završiću. Dakle, vidite da je dobro što sam se sada javio, pa ću se ipak javiti još jednom na kraju da bih uspeo sve da kažem. Dakle, i to se dešavalo. Zato je važno to reći – zabranjeno je.
Dosta ste vi ovde izneli argumenata, verujte, uz svo uvažavanje, neke smo stvari prihvatili, ne znam zašto na njima insistirate. Prihvatili smo izmene stava 3. člana 3, potpuno ste bili u pravu, mi smo to prihvatili i ne može nadzor da vrši neko drugi sem onih koji su Ustavom utvrđeni. Mislim da nije bilo razloga da lamentirate na tim pitanjima ovde dva sata, a mi to prihvatili. Prihvatili smo unapred, kažem, u članu 15, ali ne znam koji je kolega, u stavu 1. tačka 1. takođe amandman. Prihvatili smo još jedan amandman, sada ne znam tačno, prihvatamo grešku, došlo je do štamparske greške prilikom prekucavanja.
Ali, zaista, ove druge primedbe, verujte mi, možda nisam neki stručnjak, to je moje skromno znanje, malo sam predavao na Fakultetu bezbednosti, saradnik sam tog fakulteta, moje skromno znanje mi govori da ipak ovu materiju nisam siguran da ste na najbolji način apsolvirali. Sve i da jeste, nemoguće je da vas 30 zna ovu materiju. Možda jedan od vas poznaje, ali ne može 30 ljudi da zna ovu materiju.
(Predsednik: Zahvaljujem.)
Što se tiče strategijskih i doktrinarnih dokumenata, to ću ostaviti za krajnje javljanje, pošto je ovde data ocena da su strategijska dokumenta pravni akti, a to ne može da stoji.

Gospodine predsedniče, razumem i vašu i zajedničku potrebu da se ova dugačka sednica završi, ali prosto osećam potrebu na kraju rada da se javim za reč, da se zahvalim svima koji su učestvovali u diskusijama, da kažem da mi je žao što je tako veliki stepen nerazumevanja međusobno za neke ideje sadržane u ovom predlogu zakona, da mislim da je Predlog zakona, i to ću ponoviti, i dobar utoliko što uvodi jednu novu dimenziju u naš obaveštajni sistem.
Takođe, da se složim i sa tim da nam nedostaje niz drugih zakona i strategijsko-doktrinarnih dokumenata, ali prosto vreme je pred nama i ovo je recimo neki početni korak ka uspostavljanju te celine koja bi trebalo da ima i svoju programsku osnovu i takvu vrstu dokumenata, a i svoju normativnu osnovu kroz donošenje drugih zakona čije je usvajanje neophodno i na čije usvajanje su poslanici ovde s pravom ukazali.
U svakom slučaju, bez obzira što je ovaj dan ovako dugačak, bilo mi je zadovoljstvo da učestvujem u radu, da slušam diskusije, možda i da razmenim sa vama poneku polemiku. Mislim da je sve to u korist države i građana i svih nas zajedno i zbog toga vam se još jedanput zahvaljujem.

Poštovani gospodine predsedniče, uvažena koleginice, promena granica jedinica lokalne samouprave, kao i teritorijalne autonomije, moguća je samo uz prethodno izjašnjavanje građana na referendumu. To je utvrđeno Ustavom Republike Srbije, kako onim iz 1990. tako i ovim Ustavom koji je danas na snazi. Da bi došlo do promene granica opština potrebno je prethodno sprovesti referendum u toj jedinici lokalne samouprave, odnosno teritorijalnoj organizaciji, ukoliko bi se menjale granice Vojvodine.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Vlade Republike Srbije predstaviću Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije u nameri da vam pojasnim osnovna rešenja iz ovog predloga zakona, a u nadi da će, nakon rasprave u načelu i u pojedinostima, ovaj zakon biti usvojen.
Ovaj zakon tekstualno je relativno kratak i u pet glava uređuje sledeće osnove službi bezbednosti, a to su: načela rada službi bezbednosti, njihova pozicija u bezbednosno-obaveštajnom sistemu, posebno u okviru bezbednosno-obaveštajne zajednice koja se na ovaj način uspostavlja, usmeravanje i usklađivanje rada službi bezbednosti i, na kraju, nadzor nad radom službi bezbednosti kroz jedno dosta detaljno uređen odnos Narodne skupštine i službi bezbednosti.
Ovaj zakon ima dve ključne prednosti u odnosu na postojeća normativna rešenja: prva je što stvaranjem bezbednosno-obaveštajne zajednice omogućava efikasniji rad službi bezbednosti u Republici Srbiji, a druga je što putem istog mehanizma, ali posebno putem mehanizma odnosa nadležnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije i službi bezbednosti, uspostavlja daleko viši nivo kontrole, demokratske kontrole službi bezbednosti.
Koje su ključne novine koje uvodi Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti? Bezbednosno-obaveštajni sistem Republike Srbije se definiše kao jedinstveni sistem. Bezbednosno-obaveštajni sistem svake države predstavlja jedinstvo, sveobuhvatnost više elemenata službi bezbednosti, drugih organa, organizacija i subjekata koji imaju određenu ulogu u bezbednosno-obaveštajnom sistemu, aktivnosti, mera i, na kraju, normativnog okvira.
Zatim, osniva se poseban organ, odnosno telo, a to je savet za nacionalnu bezbednost, a za operativno usklađivanje rada službi bezbednosti biro za koordinaciju rada službi bezbednosti. Takođe, umesto dosadašnjih pet službi bezbednosti, u budućnosti će postojati samo tri službe bezbednosti u Republici Srbiji. To su: BIA, kao posebna organizacija, Vojno-bezbednosna agencija i Vojno-obaveštajna agencija, kao organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane. Kao što je očigledno, Služba za istraživanje i dokumentaciju u Ministarstvu spoljnih poslova i Služba bezbednosti u Ministarstvu spoljnih poslova više neće biti službe bezbednosti.
U trećoj glavi utvrđuje se položaj službi bezbednosti u okviru sistema obaveštajne zajednice koja se uspostavlja ovim zakonom i u prvom odeljku ustanovljava se savet za nacionalnu bezbednost, a u drugom odeljku biro za koordinaciju.
Savet za nacionalnu bezbednost ima jasno definisane nadležnosti u članu 5, a članovi saveta su: predsednik Republike, predsednik Vlade, ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde, načelnik Generalštaba i direktori službi bezbednosti. Savetom predsedava predsednik Republike i on na sednicu saveta može pozvati i rukovodioce drugih državnih organa, u skladu sa potrebama rada saveta. Savet ima svog sekretara, a to je po funkciji šef kabineta predsednika Republike.
Savet ima kancelariju, koju kao službu Vlade osniva Vlada Republike Srbije, što znači da kao služba Vlade podleže svim propisima kojima podležu druge službe Vlade. Kancelarija obavlja određene administrativne i stručne poslove za potrebe saveta.
U odeljku drugom ustanovljava se biro za koordinaciju, koji treba operativno da uskladi rad službi bezbednosti i da izvršava zaključke saveta po pitanjima iz svoje nadležnosti. Potpuno je jasno da će upravo rad biroa za koordinaciju omogućiti efikasniji rad službi bezbednosti i da će to biti neophodan elemenat postojanja te buduće obaveštajne zajednice, koju, nadam se, napokon ustanovljavamo ovim zakonom. Biro za koordinaciju čine direktori službi bezbednosti i sekretar saveta, a u radu biroa mogu da učestvuju predstavnici Ministarstva spoljnih poslova, direktor policije, načelnici uprava policije, republički javni tužilac, direktor Uprave carina i rukovodioci drugih državnih organa, organizacija i institucija, u skladu sa potrebama.
Međutim, ono što je možda i najznačajnije za demokratsku civilnu kontrolu službi bezbednosti nalazi se u četvrtoj glavi, koja nosi naziv - Nadzor nad radom službi bezbednosti. U članu 15. se utvrđuju načela nadzora, a u članu 16. je razrađen skupštinski nadzor, odnosno nadzor odbora Narodne skupštine. U ovom trenutku to je Odbor za odbranu i bezbednost, a ukoliko u perspektivi dođe do razdvajanja, to će verovatno biti onaj odbor za bezbednost.
Takođe, predviđen je i niz obaveza koje direktori službe bezbednosti imaju prema nadležnom odboru Narodne skupštine, a posebna obaveza je redovno podnošenje izveštaja, kao i vanredno podnošenje izveštaja, po zahtevu odbora.
S druge strane, direktor službe je dužan da na zahtev odbora omogući uvid u dokumentaciju, prostorije, aktivnosti službi, izuzev u slučajevima koji su ovde taksativno navedeni, a koji su svi u skladu sa uporednom praksom, posebno onom praksom koja se pominje kao adekvatna i potrebna i u međunarodnim organizacijama, nevladinim organizacijama, kao što je Ženevski centar za kontrolu naoružanja.
Slučajevi kada se ne mogu dobiti odgovori su sledeći: identitet sadašnjih i bivših saradnika službi bezbednosti; podaci o pripadnicima službi sa prikrivenim identitetom; podaci o trećim licima kojima bi otkrivanje tih podataka moglo da šteti; metode pribavljanja obaveštajnih i bezbednosnih podataka; podaci o akcijama koje su u toku; način primene posebnih postupaka i mera; podaci i informacije koje su pribavljene razmenom sa stranim službama i međunarodnim organizacijama, i tajni podaci i informacije drugih državnih organa u posedu službe.
Ovo je međunarodni standard koji je primenjen i u ovom zakonu, a koji, nadam se, ni na koji način neće onemogućiti demokratsku civilnu kontrolu službi bezbednosti, pre svega neće onemogućiti Odbor za odbranu i bezbednost (odnosno budući odbor koji će se možda zvati samo odbor za bezbednost) da ovu kontrolu i vrši.
Na kraju, u prelaznim i završnim odredbama utvrđeno je da će se do dana stupanja na snagu zakona kojim će se posebno urediti partikularno rad svake službe bezbednosti primenjivati odredbe Zakona o BIA, kao i Zakona o službama bezbednosti SRJ, koje nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.
Moje uverenje je da ovaj relativno kratak zakon, od svega 23 člana, zaista daje jednu solidnu osnovu za efikasniji rad i bolju kontrolu službi bezbednosti, i bolji i efikasniji rad celog našeg bezbednosno-obaveštajnog sistema. Iskreno se nadam da će naša služba bezbednosti u okviru jedne obaveštajne zajednice, koja se na ovaj način stvara, imati priliku da efikasno razmenjuje sve informacije i podatke do kojih su došli, a da će najviši državni organi imati potpuno jasnu priliku, šansu, mogućnost da budu izveštavani o svemu onome što službe, po logici stvari, u svom poslu obaveštavanja i izveštavanja moraju da izveste.
Stoga vas pozivam da ovaj zakon usvojimo, a da nakon toga, na osnovu ovog zakona, Vlada pripremi i prateće zakone, koji bi se konkretno odnosili na rad pojedinih službi.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, u dosadašnjoj diskusiji je bio jedan broj vrlo interesantnih pitanja, mada moram priznati da je meni lično posebno intrigantno ovo što je rekao gospodin Korać, i uznemirujuće, s obzirom na to da je gospodin Korać ovde izneo neke činjenice koje vređaju demokratski karakter ovog društva. Bilo bi dobro da nakon usvajanja ovog zakona, koristeći instrumente iz ovog zakona, Odbor za odbranu i bezbednost pokuša da proveri te podatke, jer ukoliko bi bilo istina to što je rekao gospodin Korać, a ne verujem da gospodin Korać svesno iznosi neistinu, prosto je moguće da su pogrešne informacije koje su do njega došle, ali ako je istina tako nešto, to zaslužuje apsolutnu pažnju i ovog parlamenta i javnosti, i odgovarajuće mere. Zaista mislim da niko nikoga ne sme da prisluškuje, ili bar ne bi smeo da prisluškuje, van procedure koja je utvrđena zakonom. Kada je u pitanju BIA, takva povreda prava na privatnost je moguća samo ukoliko odobri predsednik Vrhovnog suda. Prosto želim da živim u uverenju da je u Srbiji to tako, ali moja želja da živim u tom uverenju ne mora da znači da mislim da je to baš tako, ali nadam se da jeste tako.
Krenimo redom što se tiče ovih drugih pitanja. Gospodin Ivica Dačić, predsednik Odbora, pokrenuo je niz interesantnih pitanja. Smatram da je njegova diskusija bila vrlo kvalitetna. Razgovarao sam sa gospodinom Dačićem, predsednikom Odbora, i dogovorili smo se da sutra na Odboru amandmanom izmenimo stav 4. člana 3. Predloga zakona.
Mislim da "nadzor" ne odgovara kao termin u tom stavu, da treba da uzmemo onaj standard "demokratska civilna kontrola" i da pod taj standard treba da unesemo i zaštitnika građana i institucije koje su sada navedene. To možemo rešiti sutra na Odboru.
Gospodin Dačić je postavio pitanje ko sve može da prisluškuje i kako. Mislim da je to pitanje koje bi Odbor trebalo da uputi, u krajnjem slučaju, Vladi Republike Srbije. To nije tajna. Sve je to uređeno odgovarajućim propisima i bilo bi dobro da Odbor ima ažurirano koja to ovlašćenja državni organ ima, na osnovu kog zakona i ukoliko se odstupa od prava na privatnost ličnosti ili prava utvrđenih Ustavom, da se vidi koja je procedura i ko odobrava takvo odstupanje.
Jedan narodni poslanik je pitao zašto se predsednik Vrhovnog suda ne nalazi među članovima saveta. Jednostavno, po prirodi stvari, predsednik Vrhovnog suda ne treba da bude član tog saveta. Uloga predsednika Vrhovnog suda u ovim procesima regulisana je u članu 14. Zakona o BIA, kada govorimo o ovoj vrsti poslova, i on, po logici stvari, ne treba da bude deo ovog tela. Dakle, sudski organi ne treba da budu deo ovog tela.
Takođe je pitao zašto javni tužilac, a ne predstavnik tužilaštva. Zato što je javni tužilac inokosni organ. To je vrlo kratak i jasan odgovor.
Postavljeno je pitanje šta ako ovi rukovodeći ljudi neće da dođu na sednicu Odbora parlamenta. S obzirom na to da su u pitanju, shodno Zakonu o državnoj upravi, posebne organizacije i organi uprave u sastavu ministarstava, logično je da to podleže političkoj odgovornosti.
To je isto kao kad ministar kaže - neću da dođem negde; onda je to politička odgovornost pred ovim parlamentom. Mi smo i u prošlom sazivu imali primedbe u odnosu na ministre koji se nisu pojavljivali pred parlamentom ili nisu bili na odborima kada se raspravljalo o nekim temama.
Dakle, mislim da je to odgovor na pitanje. Ne može nikako drugačije da se reši pitanje nedolaska na sednice Odbora vladinih funkcionera, odnosno funkcionera koji su odgovorni Vladi, nego da je to politička odgovornost.
Postavljeno je pitanje zašto je, navodno, vojska favorizovana u ovom savetu, pa je poslanik uporedio direktora policije sa načelnikom Generalštaba. Zaista, vojska i policija su bitno različiti segmenti društva i ne može se praviti takva vrsta poređenja. Jedno su oružane snage, jedno je civilni subjekt; dakle, policija i vojska su sasvim različiti i ne može da se povlači takva paralela.
Više poslanika je pomenulo pitanje šta će biti sa službama bezbednosti u okviru MIP-a.
Nema nikakve dileme da taj potencijal koji postoji u MIP-u može da nastavi da radi niz poslova koje je i do sada radio. Karakteristika službe jeste uglavnom da se usredsređuje na prikupljanje tajnih podataka i da prilikom svog rada koristi tzv. specifične metode. U tome se službe razlikuju od drugih organa, službi, organizacija. Veliki deo posla i Službe bezbednosti i Službe za informaciju i dokumentaciju MIP-a i jeste bio usmeren na javne podatke, a prikupljanje javnih podataka, analiza tih javnih podataka nije ono što je markantno obeležje službi, tako da će oni značajan deo svog posla svakako da obavljaju.
Pitanje upotrebe specifičnih sredstava i prikupljanja tajnih podataka će ostati ovog puta samo u onome što jesu službe, a to su dve u okviru Vojske, obaveštajna i bezbednosna, i BIA, koja će, u stvari, preuzeti ove zadatke koje je i do sada vršila, a koji su delom bili u nadležnosti službi u okviru MIP-a.
(Predsedavajući: Gospodine ministre, zamolio bih vas da završite.)
Završavam. Ovo bi bili odgovori na ono što se do sada pojavilo u ovoj, rekao bih, dosta konstruktivnoj raspravi. Nadam se da ćemo sutra nastaviti istim tempom.

Nema potrebe, pošto sam bio prisutan svih ovih dana, red je da kažem završnu reč za ovaj zakon, nebitno, biću vrlo kratak. Mislim da su diskusije bile vrlo racionalne i vrlo korektne. Mislim da je bilo dosta stvari razjašnjeno.
Ne mogu a da ne podelim utisak da postoji jedan korpus pitanja koji možda i nije najbolje razjašnjen i ostaje do Dana za glasanje da poslaničke grupe, a posebno poslaničke grupe vladajuće koalicije, razmisle o određenim amandmanima i određenim stavovima koje smo čuli sa ove govornice.
U celini, nadam se da ćete na kraju podržati svi zakon o predsedniku Republike i nadam se da će biti izglasan, i nadam se da će ova rasprava koja sada ide, a to je rasprava o Predlogu zakona o izborima za predsednika Republike, biti jednako konstruktivna kao što je bila i ova dosadašnja. Hvala.

Da, Vlada prihvata amandman sa ispravkom.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Na kraju jedino što mogu da kažem jeste da mi je bilo zadovoljstvo da učestvujem u ovoj raspravi.
Naravno, opozicija ima kritički osvrt na predložene zakone. Želim da kažem da ćemo značajan deo primedbi razmotriti do Dana za glasanje. Mislim da su ostale određene nepreciznosti i tu pre svega mislim na član 24.
Želim da vas uverim da će apsolutno svi punoletni građani imati pravo da se upišu u birački spisak, imati pravo da glasaju na ovim izborima. Takođe, kao i gospođa Radeta, zaista pozivam sve naše sugrađane da se upišu u birački spisak jer nam predstoje izbori.
Dakle, mislim da zakoni, uprkos brojnim kritikama koje su ovde upućene, u osnovi nisu loši, ali sam siguran da ćemo u budućnosti imati priliku da napravimo i bolji zakon o izboru predsednika Republike, i bolji zakon o predsedniku Republike.
Što se tiče jedinstvenog biračkog spiska, zajedno sa saradnicima pokušao sam da napravim neki plan rada u Ministarstvu. Kolega Bajatović je ispravno rekao da je to pitanje u koje je uključeno Ministarstvo unutrašnjih poslova. Verujem i nadam se, ne želim da preteram, ali nadam se da će ovi izbori za predsednika Republike biti poslednji izbori za predsednika Republike koje imamo bez jedinstvenog biračkog spiska.
Teško mi je da to obećam. Iako to naizgled deluje kao jednostavno, nije jednostavno, ali evo gospođa Radeta lepo reče, neću biti ministar tada, ali dobro, mislim za državnu upravu i lokalnu upravu, pretpostavljam da ste to mislili, znam da vi meni želite da budem za neku drugu oblast.
U svakom slučaju, zahvaljujem se svima i zahvaljujem se na ovoj dosta konstruktivnoj raspravi i vidimo se već sledeće nedelje povodom drugog zakona. Hvala vam puno.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče. Dakle, jeste ovo interesantno pitanje, jeste političko pitanje. Očigledno se u našim uslovima vrlo vešto koristi u političke svrhe.
Obrazloženje Vlade je išlo u jednom pravcu i reći ću zašto mislim da je to ispravno, ali slažem se s gospodinom Martinovićem, moglo je stajati drugo obrazloženje Vlade, gde će se jednostavno reći da u mnogim demokratskim državama sveta uopšte nije praksa da se podnosi ostavka.
Po mojim saznanjima, po onome što znam i što sam učio baš u Engleskoj, nisam znao za ovaj primer za spikera, ali znam za primer da lider opozicione partije postaje predsednik Vlade i da, pri tom, ne daje ostavku na mesto lidera svoje partije.
Imali smo prilike da gledamo i Tonija Blera, verovatno ćemo sada gledati i Gordona Brauna kako pred konvencijom svoje partije objašnjava svoju politiku. Mislim da bi bilo dobro da je u Vladinom obrazloženju sadržan i deo obrazloženja koje ste vi ovde naveli.
Gde se ne slažem s vama? Mada to zvuči malo rogobatno, pogotovo za laike, ali iskreno mislim da funkcija u političkoj stranci nije javna funkcija u užem smislu reči.
Kad kažem u užem smislu reči, navešću odredbe Zakona o sprečavanju sukoba interesa za koje mislim da jesu pogodile suštinu javne funkcije, koje kažu da se smatra javnom funkcijom ono lice koje je izabrano, postavljeno ili imenovano u organe Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada Beograda, opštine i drugih gradova, ili u organe javnih preduzeća čiji su osnivači Republika Srbija itd. U tom smislu, u okviru našeg pravnog sistema, mislim da nema osnova za tvrdnju da je funkcija u političkoj stranci javna funkcija.
S druge strane, nesporno je da su političke stranke i u Srbiji i u drugim demokratskim državama stub političkog života. U tom smislu, mi možemo voditi političku debatu o pitanju da li u zakonu treba da bude ovako kako je predloženo ili onako kako je predloženo amandmanom.
Čini mi se da ovo što sam naveo vezano za Zakon o sprečavanju sukoba interesa, deo argumentacije koju ste vi sami naveli, a koja se tiče i drugih država – mislim da i Nikola Sarkozi nije podneo ostavku i da neće podneti ostavku na mesto lidera svoje partije UNP ili kako se već zove – dakle, ako bismo sada otvorili stvarno debatu o tome da li nešto jeste javna funkcija ili nije javna funkcija, smatram da se oblici udruživanja građana u nevladine organizacije, razne opcije udruživanja građana, pa i u političke organizacije, ne mogu smatrati javnom funkcijom. Zaista mislim da su to stvari u domenu privatnog prava. Tako se bar definišu po Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Kažem vam kako se definišu.
Dakle, ovo je zaista političko pitanje par ekselans, ali pravno posmatrano, ne mogu se složiti u tome da je funkcija u političkoj stranci javna funkcija.
Želim da ukažem na još nešto. Kolega Martinović je dao primer spikera Donjeg doma engleskog parlamenta. Zahvaljujem se, primer je dobar, mnogi ga ovde nisu znali, ni ja ga zaista nisam znao.
Ali, ako prihvatimo politički stav da je funkcija u političkoj stranci javna funkcija, to bismo morali da ugradimo u srž našeg sistema, pa da kažemo: ne može gradonačelnik da bude funkcioner u političkoj partiji jer je on gradonačelnik, lider tih građana u tom gradu. Onda moramo da budemo dosledni i da to sprovedemo od vrha do dole, a ne da, kada se pojavi samo ime..., onda kažemo: ajde sada da uvodimo tu praksu.
U svakom slučaju, mislim da ne može Srbija da ide mnogo dalje od drugih demokratskih zemalja. Pomenuo sam Englesku, pomenuo sam Francusku. Mislim da sam dao ispravne primere. Pretpostavljam da ih ima još. Pretpostavljam da ovde ima poslanika koji znaju još primera, ali ne moraju sada da ih iznose. I mislim da ne moramo da idemo van toga.
Mislim da funkcija u političkoj partiji nije javna funkcija u kontekstu našeg propisa. Zbog toga mislim da amandman koji predlaže Čedomir Jovanović ne treba prihvatiti. Hvala vam.