Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, što se tiče predloga ovoga zakona o izmenama i dopunama Zakona ovo bi moglo da se prihvati kao jedinstven primer da se interveniše u jednome zakonu kada ga menjamo i dopunjavamo u jednom manjem segmentu i obimu.
Zaista u ovom predlogu je malo izmena i dopuna, ali ima izmena koje nisu prihvatljive i kao takve ne bi trebalo da uđu u zakon i da budu primenjene. SRS je uložila nekoliko amandmana, pre svega na član 5, gde smo predložili da u stavu dva državljaninu starijem od 60 godina života na njegov zahtev može se izdati lična karta bez ograničenja roka važenja na obrascu, a ne sadrži mikročip.
Što se tiče člana 8. on je sporan i mi ga predlažemo da on bude brisan. Ovo što sam rekao da je dovoljno da se sa trajnim važenjem može građaninu izdati lična karta kada navrši 60 godina života.
Što se tiče člana 5. i ovde ima problema, oni se sastoje u tome što se sada građani izlažu velikim maltretiranjima i šikaniranju koje sve dokumente treba da pribave i da prikažu službenom licu prilikom predaje zahteva za izdavanje lične karte.
Mislimo da je predloženo rešenje neprihvatljivo i da je bilo bolje rešenje u prethodnoj odredbi osnovnoga zakona, a ne samo to, nego čak je bolje bilo regulisano i Zakonom o ličnoj karti iz 1995. godine. Vidite lične karte su menjane od oslobođenja, od Drugog svetskog rata do danas, skoro 10 puta.
Što se tiče člana 19a u stavu 2. predložili smo da građanin ima pravo na rešenje da uloži žalbu jer to njemu garantuje Ustav. Zbog toga sam i predložio u ime SRS da se doda i mogućnost i ugradi u zakon i norma koja daje za pravo građaninu da može da uloži žalbu na rešenje.
Što se tiče čipa, mi znamo da je lična karta dokument kao sredstvo za utvrđivanje identiteta. U praksi sam 25 godina imao priliku da koristim utvrđivanje identiteta na osnovu raznih isprava građana, a pre svega lične karte i pasoša. Ređe na osnovu vozačke dozvole ili zdravstvene knjižice.
Što se tiče ovoga čipa, to je jedno sredstvo koje u našim prilikama i po mišljenju SRS ne može biti prihvaćeno i mi smo protiv takvog rešenja. Zašto? Time se uništava privatnost, omogućava se skupljanje ogromnog broja podataka u policijskim kompjuterima o našem životu i radu.
Dalje, razaraju državni suverenitet, jer odluka o uvođenju iste nije doneta slobodnom raspravom u demokratskoj Srbiji, nego u nekom od međunarodnih centara moći koji ima predrasude i negativne stereotipe o našim građanima. Lične karte na ovaj način postaju unutrašnji pasoš bez koje se nigde ne smemo kretati. Gubitak ili krađa legitimacije vode čoveka u ozbiljne probleme, a državne baze podataka su nesigurne. Da su nesigurne i neobezbeđene najbolje potvrđuju događaji, a pre svega ovi događaji u poslednje vreme, onaj najdrastičniji što se dogodio u Nišu.
Nesavesni nadzornici baze podataka mogu ih prodavati onima koji su za to zainteresovani u komercijalne i druge svrhe. Stvara se preduslov za totalitarnu državu koja će pratiti svaki korak svojih građana. Predviđanje mogućnosti, čak uzimanje otisaka prstiju nasred ulice ili na javnom mestu neodoljivo podseća na proveru stočnog žiga, kao osnovne građanske vrline opisane u Domanovićevoj satiri "Danga".
Dvesta godina posle Karađorđa neko od nas, ovim mislim sa Zapada, Amerika i EU ponovo hoće od nas u Srbiji da naprave raju. Zato mi smatramo da treba odbiti ličnu kartu sa ugrađivanjem u elektronski sistem obrade podataka. Ne mislimo mi, gospodine ministre, da ćete vi sada tako postupiti o čemu mi ističemo ozbiljne prigovore, ali se može u praksi desiti da će doći do zloupotrebe tih podataka koji se obrađuju i prikupljaju.
Mnoge države u svetu još uvek nisu uvele elektronsku obradu podataka u ovom obimu. Elektronska obrada podataka, što se tiče ličnih podataka naših građana, treba da sadrži: ime i prezime, ime oca, mesto rođenja, mesto stanovanja i da dokaže, uz pomoć uverenja o državljanstvu i izvoda iz matične knjige rođenih. To bi bila garancija da nikada neće doći do zloupotrebe elektronske obrade podataka.
Tako nešto garantuje i Ustav, pa decenijama i decenijama u bivšoj Jugoslaviji i u Srbiji ovi podaci su bili odlučujući i osnovni na osnovu kojih su izdavane lične isprave, a pre svega lična karta, pasoš, vozačka dozvola, a nekada ako je trebalo prikazati ličnu kartu i zdravstvene knjižica.
Ovi podaci koji se skupljaju sada, skupljaju se sa onim instrumentima koje je ova država, prema našim podacima, skupo platila. Postavlja se pitanje opravdanosti ulaganja, ako je tačno, a ja bih vas molio gospodine ministre da mi date odgovor, da je skoro 200 miliona maraka dato za nabavku opreme, motorole za prikupljanje ovih podataka i za njihovu obradu. Možda grešim, možda nemam tačnu informaciju, ali je bilo govora da su ta sredstva i ta tehnika nabavljeni, da su dugo stajali u magacinima i da su mnogo, mnogo koštali.
Što se tiče zaštite podataka o ličnosti, ona mora da obuhvati sve subjekte koji prikupljaju, obrađuju, koriste i čuvaju takve podatke. Sva pravna i fizička lica moraju biti upoznata sa svojim pravima i obavezama u vezi sa zaštitom podataka o ličnosti. Ono što je bitno, da svako lice čiji podaci se prikupljaju mora biti informisano na koji način i u koje svrhe se dalje raspolaže njegovim prikupljenim ili ustupljenim podacima.
Pozivanje na činjenicu da će policija biti efikasnija nije prihvatljivo obrazloženje. Nije prihvatljivo i ako uporedite i sa drugim institucijama. Nekad su administracije brojnih institucija, kao što je bila policija, odnosno onda SUP, zatim sud, zdravstvo, školstvo, završavali ručno brže, jednostavnije, uspešnije i delotvornije obradu podatka, no sada sa tim ćereslima koje mi kupujemo, koje nam nameće EU, čak i ako su koštala 200 miliona maraka. Postavlja se pitanje odgovornosti onoga ko je nabavio, ako su ta sredstava toliko plaćena.
Šta je vrlo karakteristično i što bi vi, kao ministar, trebalo da preduzmete? Ne znam sad, možete nam reći, koliko u Srbiji ima službenih lica koja su ovlašćena da nadziru i kontrolišu u policijskim upravama lične podatke naših građana, koji su prikupljeni na oba ova načina. Drugo, što u zakonu nema krivične odgovornosti.
Znate, danas u svetu mnoge države odbijaju da uvedu identifikacione kartice. Engleska je imala jedno vreme te kartice, ali ih je Gornji dom lordova Engleske ukinuo, kao i predsednik Francuske, jer su utvrdili da se radi o brojim zloupotrebama, što direktno i duboko zadire u privatnost građana, njihovo poniženje i zloupotrebe, a pogotovo u platnom prometu, gde hakeri upadaju u sistem podataka, mada ćete vi možda reći da neće moći da uđe niko u sistem policijske obrade podataka.
Znate šta, u to ne verujem. Kad su hakeri i kad je Vikiliks uspeo u Pentagon da uđe i da pokupi brojne podatke, onda postoji zebnja i strahovanje da će podaci naših građana moći lako biti zloupotrebljeni.
Zamislite sada, dajete ovlašćenje policajcu da on na ulici uzima otiske prstiju. To je zaista neprihvatljivo. Drugo, mnogi te podatke mogu zloupotrebiti tako što će biti nagrađeni, jer će mnogi biti, pogotovo tajkuni, ili obaveštajne službe, zainteresovani za lične podatke ministara, predsednika Vlade, predsednika Republike, narodnih poslanika i drugih građana, biće zainteresovani za njihovu bazu podataka.
Znate šta je to? To vam je skener. To je mikrohirurgija u ovoj oblasti. Na taj način se omogućava korisnicima i zainteresovanim licima tačno da znaju, gospodine Dačiću, boju vašeg glasa, broj crvenih krvnih zrnaca, broj belih, kolike su vam ruke, koliki prsti, razmak očiju, veličina nosa, širina čela itd. To su biometrijski podaci koji se sada kombinuju zajedno u elektroniku.
Čini mi se da ovo nije vreme i čini mi se da nije trebalo prilaziti ovakvoj operaciji. Znate, mnogi međunarodni propisi i konvencije garantuju građanima pravo na privatnost. Ovim načinom ukida se privatnost.
Možemo mi sada da glumimo i da pričamo do mile volje da prihvatamo Evropu, da ulazimo u Evropu, zato što Evropa od nas traži i sve što ona traži mi to moramo klečeći da prihvatimo. Nama iz EU dođu neki šibicari, dođu neki referenti i saslušavaju nam čak i predsednika Republike, predsednika Vlade i ministre.
Možete misliti, kaže – došao je Bramerc, trese se Srbija. Došao je File u Skupštinu da nam održi predavanje. Pa, molim vas, da li je Srbija došla u takvu situaciju da mora da sluša svačije naređenje? Ne, Srbija nije dužna da sluša takva naređenja.
U ovoj oblasti ima mnogo stvari koje treba da budu uređene ili na drugi način postavljene, kako bi građani Srbije imali zaštitu i imali poverenja u nadležne organe. Građani treba da imaju pravo na obaveštenost, pravo na odgovarajuće korišćenje podataka, pravo pristupa i uvid, pravo ispravke ukoliko je neko pogrešne podatke uneo u elektronskoj obradi podataka i pravo na pravno sredstvo.
Kad kažem pravo na pravno sredstvo, gospodine ministre, znači – ako je neko doneo neku odluku da se podaci nekog građanina ili nekog funkcionera mogu dostaviti nekom tajkunu, a tajkun ih traži, traži ih i kaže – mene interesuju podaci Petra Petrovića, koliko ima gotovog novca, koliko ima kuća, koliko ima firmi, kompanija, koliko ljudi u njoj radi, kakav je njihov profit, koliko je godišnje platio porez, koliko nije platio porez, koliko ima zemljišta i koliko ima članova porodice, i na taj način podatak ode.
Građanin čiji se podaci sada prosleđuju nekome neovlašćeno ima pravo da uloži žalbu, i to žalbu nadležnom organu, a nadležni organ da što pre ispravi tu grešku, ukine odluku i rešenje, i na taj način zaštiti opšta prava naših građana.
Ovakav kapacitet i izložena prava pretočena u principe treba da posluže kao formalni okvir i celovita osnova za definisanje i izgradnju sistema zaštite privatnosti i informacija. Zatim, princip limitarnog prikupljanja podataka. Princip kvaliteta podataka. Podaci o ličnosti moraju biti relevantni za potrebe za koje se prikupljaju, i u obimu neophodnom za te potrebe, i moraju biti tačni, kompletni i ažurni.
Princip specificiranja potreba - potrebe zbog kojih se podaci o ličnosti prikupljaju moraju biti specificirane pre prikupljanja samih podataka, a njihovo kasnije korišćenje ograničeno samo na zadovoljavanje specificiranih potreba ili potreba koje nisu inkompatibilne sa specificiranim potrebama.
Princip ograničenog korišćenja – podaci o ličnosti ne bi smeli biti obelodanjeni, raspoloživi ili korišćeni za druge potrebe koje nisu specificirane u skladu sa prethodnim principima i uzansama, izuzev uz saglasnost subjekta ili na osnovu zakonskih ovlašćenja.
Princip zaštite – podaci o ličnosti moraju biti zaštićeni razumnim merama od rizika gubitka, neovlašćenog pristupa, destrukcije, modifikacije ili obelodanjivanja. Princip otvorenosti, princip individualne participacije…
(Predsedavajući: Hvala lepo, ali prošlo je vaše vreme uveliko.)
Tek sam počeo, došao sam negde do polovine, ali hvala.