Dame i gospodo narodni poslanici, ovde bi trebalo da imamo prava da diskutujemo o dva amandmana: o amandmanu Radojka Petrića i o amandmanu Odbora za rad. Istina je da on postaje sastavni deo Predloga zakona, iako ne postoji i nije podnet u skladu sa Poslovnikom, ali sve do ovog časa mi nismo imali prilike s njim da se upoznamo niti da o njemu diskutujemo. Ali, zanimljivo nam je da nam je taj amandman dostavljen rano jutros, pre rasprave o članu 103. Odbor je već zaključio da su usvojeni amandmani na član 103. Pa, tobož, pošto su već usvojeni tri sata ranije nego što je bila rasprava o njima, evo i Odbor mora da reaguje amandmanom na član 105. To su priče za malu decu, dame i gospodo narodni poslanici.
Ovde se radi o nečemu sasvim drugom. Kroz sudbinu ovih amandmana ogleda se naša sudbina. Malo kasnije, posle ovog amandmana, dobili smo molbu jedne poslaničke grupe, kojom nas mole da zamolimo Vladu Republike Srbije da ona zamoli predsednika Srbije da on raspusti Narodnu skupštinu....

Nemojte da me molite ništa. Nemate razloga da me molite. Imate 131 poslanika, čuo sam. Već vidim prema stavu koji imate prema Socijalističkoj partiji Srbije da više ni njih ne morate ništa da molite.

Sada spavaju do 12 sati, a dok ste pravili ovde kvorum, onda su bili dobri i niste ih opominjali za povrede Poslovnika. E, pa sad nešto da vam kažem: toliko ste se ovih dana nagrdili, nacrnili, nisam mogao više da slušam. Jedva čekam da ponovo glasate zajedno, jedva čekam. Jednu stvar ću nositi večito na duši - da mi, srpski radikali, od ovakvih izgubimo izbore. Da li je narod Srbije znao? A vama, gospodo, koji ste za njih još uvek šljivari, i uvek ćete da budete, samo još jedan savet da dam.

Mislim da je neprihvatljivo ovakvo šminkanje Predloga zakona, bez ikakave konkretne obaveze ili odgovornosti, a tim pre što su zakoni koji se ovde pominju potpuno ravnopravni. Ovaj zakon nije nadređen nekim drugim zakonima, pa da posle toga zakonodavac mora da izvrši ono što mu se nalaže ovako fakultativnom odredbom,  tim pre što nema nikakve kazne.
Manite se priča, onda bi trebalo po svakom članu zakona da diktiramo da se u nekom drugom zakonu reši nešto. Trebalo bi da diktiramo - i zakonom o društvenoj brizi o deci, i zakonom o penzijskom osiguranju mnogim zakonima bar u 30, 40 članova bi trebalo da diktiramo, da se reše neke obaveze koje će nastati donošenjem ovog zakona. Ovo ne znači ništa. Može u javnosti da se koristi kao - eto, predložili su poslanici, Vlada prihvatila. To ne znači ništa, niti za primenu ovog zakona, niti za donošenje zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Ovo je savet, ovo nije odredba koju neko mora da poštuje. Ministar to vrlo dobro zna, nego se danas trudi da liči na nekoga ko hoće sa Skupštinom da sarađuje. Nemojte vi da sarađujete sa ovima iz vlasti, sarađujte sa opozicijom, amandmanima.

Ni Predlogom zakona, a ni amandmanom nije raščišćeno jedno veoma krupno pitanje, najpre istorijat, da li je oznaka - pripravnik prepisana iz evropskog zakonodavstva ili je nasleđena iz našeg. To vuče mnoga pitanja.
Naime, do sada je pripravnik zasnivao stalni radni odnos. Imao je pripravnički staž, posle njega polagao pripravnički ispit i, ako položi pripravnički ispit, sa njim radni odnos nije mogao da bude raskinut. Predlagač zakona već u obrazloženju odbijanja amandmana ostavlja mogućnost poslodavcu da sa pripravnikom zaključi radni odnos na određeno ili neodređeno vreme.
To znači u uslovima privređivanja koji se spremaju ovoj zemlji i daj bože nekog vašeg stranog kapitala i daj bože nekih vaših strateških partnera, niko neće zapošljavati pripravnike zato što zakon kaže - može u svojstvu pripravnika da se zaposli. S druge strane, i kada ga zaposli, zapošljava ga bez obaveza, jer može da kaže - zasnivam ugovor sa pripravnikom na šest meseci, na godinu dana; i onda više nema nikakvih obaveza prema tom pripravniku. Niti je onome istekao pripravnički staž, niti će taj staž nešto da znači u društvu koje nam dolazi - to je očigledno.
S druge strane, i amandmanom nije popravljen tekst Predloga zakona u tom cilju da pripravnik zasniva isključivo stalni radni odnos, radni odnos na neodređeno vreme. Nehumano je sa detetom, da li ono ima 19, 23, 24, 25 godina, po završetku školovanja zasnivati pripravnički ugovor na određeno vreme.
Mislim da treba ili izbaciti te odredbe o pripravnicima uopšte ubuduće ili, ako su ta deca već pripravnici, zaštititi ih na način na koji treba. Završili su školu, nikada nisu radili, zapošljavaju se, svoje znanje, uz znanje onih koji im pomažu da savladaju pripravnički staž, pretaču u znanje potrebno poslodavcu, a poslodavac je valjda nešto planirao kada zapošljava pripravnika, valjda ga planira na neki duži rok.
Ako je već tako, onda zakon treba da bude jasan i određen - pripravnik treba da zasnuje radni odnos na neodređeno vreme, a od pripravničkog ispita (i tu smo pokušali da vam pomognemo, pa smo predlagali da ugovor o radu sadrži i tu odredbu, i koliko će da traje pripravnički staž, i ko će sačinjavati komisiju), da zavisi hoće li to dete ostati na stalnom radu ili ne, a ne od toga da li je zasnovalo ugovor na određeno ili na neodređeno vreme.

Mislim gospođo Mićić, da smo vam sada svi jednaki i da opomenete one koji mi dobacuju. Mislio sam da dobacuju zato što Maršićanin dozvoljava, a ono izgleda ko je tako rođen, kako ga je kolevka odljuljala.
Hteo bih da obrazložim stav Srpske radikalne stranke o ovom amandmanu i o amandmanu koji smo mi dali na isti ovaj član Zakona. Naime, narodni poslanik Đura Lazić traži da se prekovremeni rad nedeljno skrati na maksimum 10 časova, a mi smo predložili da se dnevni prekovremeni rad sa četiri sata smanji na dva sata dnevno. Istina je da je predlagač zakona, ali nije usklađivao zakon sa evropskim zakonodavstvom jer je ta odredba postojala i u do sada važećem zakonu, članom 52. predvideo da mora odmor između dva odlaska na posao, između dva rada da bude 12 sati dnevno. To je stara odredba koja se u ovoj zemlji poodavno primenjuje.
Tu odredbu je nemoguće provesti. Lepo bi bilo kada bi čovek u selu imao fabriku pa pravo iz fabrike za pet minuta kući, pa posle ima 12 sati odmora dnevno. U industrijskim gradovima to je nemoguće. Vama na prevoz sa posla i na dolazak na posao otpada najmanje sat, a industrijskim radnicima koji rade u industrijskim zonama, nevezano za njihovo stanovanje, uz korišćenje nekoliko nesolidnih prevoza, to nekada bude i tri sata dnevno.
Više puta sam u životu radio prekovremeno, pa zato hoću da onima koji nikada nisu radili, ili onima koji nikada nisu radili prekovremeno, da kažem kako to izgleda. Treba vas naučiti i nemojte da bežite od toga da vas uvek neko nauči nečemu što ne znate. Prekovremeni rad bi trebalo da bude izuzetak, ne pravilo. Ovako široko postavljena mogućnost poslodavcu da uvek uvodi prekovremeni rad, a da brine samo o tome da 12 sati bude pauza između rada jednog radnika, može da mu omogući da tog radnika neprekidno koristi četiri sata dnevno do isteka godišnjeg fonda prekovremenog rada. To se zove iscrpljivanje i iznurivanje radnika; a omogućeno je zakonom, dozvoljeno je zakonom, znači preporučljivo je.
Nadam se da u našoj zemlji zakone predlažu oni koji misle da su zakoni dobri i preporučuju da se zakoni poštuju. Preporučuju poslodavcu da radnika svaki dan ostavi četiri sata prekovremeno da radi; da ima manje radnika; da iskoristi radnika šest meseci (ovaj će posle toga ići na bolovanje), ali će da radi drugi koji nije iskoristio godišnji fond. Posle nekoliko godina taj radnik više nije fizički sposoban da normalno obavlja svoj posao, ali Srbija je tržište sa preko dva miliona dobrih, jakih, zdravih radnika - dok ih sve ne istroše, ne potroše, dok ih sve ne samelje industrijska mašina.
Poslodavci će u ovoj zemlji zasnovati svoju proizvodnju, zasnovati svoje fabrike, a stići će i naša deca, koja će morati opet pod istim uslovima da se zapošljavaju, kao i njihovi očevi. Nije to dobro gospodo koja predstavljate, veoma krhku, većinu u ovoj sali. Sa jednim ili dva glasa prednosti u Narodnoj skupštini doneti zakon koji se tiče svih nas u ovoj zemlji, nije dobro. Možda je trebalo da još malo razmislite. Ne sporim da je naš zakon imao zaista široko postavljena prava, ali sporim da treba doneti robovlasnički zakon. Mislim da tek tako upropašćujemo ovu našu zemlju.

Što bi mene obavezivalo da li je ministar prihvatio ili nije?
Naime, sva sindikalna svetska borba kao jedan od prioritetnih ciljeva imala je još u 19 veku borbu za određivanje radnog vremena. Mi sada, posle nekoliko godina u kojima smo imali određeno 40 sati (čak je i formulisano kao puno radno vreme i u mnogim podzakonskim aktima više se ne govori o 40 sati nego o punom radnom vremenu kao terminu za 40 radnih sati), pokušavamo da se prilagodimo poslodavcu nudeći mu uslove koji su nehumani i koje on na Zapadu nema. Na Zapadu je određeno radno vreme.
Zašto bismo mi bili država u kojoj nije striktno određeno radno vreme? Jer, ako to povežete sa članom 41. u kome radna nedelja traje pet radnih dana, a i to ovim zakonom može drugačije da se reguliše, onda odosmo u beskraj - niti znamo koliko radnih dana traje, niti znamo koliko sati u nedelji traje, onda bi to zaista otišlo u beskraj.
Ovaj amandman mora da se prihvati ne zato što je ministar danas potišten, nego zato što time rešavamo jedno od osnovnih sindikalnih prava i zato što će ovakvim članom biti zadovoljni i poslodavac i radnik.

Mislim  da ne treba prihvatiti ovaj amandman. Najpre, ovim novim članom Predloga zakona ne menja se suština i do sada važećih odredbi, ne treba  u tom smislu suziti prava  koja je poslodavac imao i do sada, ali mi samo pomalo ostaje nedoumica, kako će to kasnije poslodavac rešavati.
Naime, da je puno radno vreme zaista 40 sati nedeljno, sve bi bilo u redu. Međutim, i onda bi se poštovala odredba šta je rad duži od punog radnog vremena, u kojim uslovima i sve. Međutim, mi članom 36. stav 1. kažemo da je "puno radno vreme" 40 časova nedeljno, osim ako ovim zakonom nije drugačije uređeno. Hoće li to sada biti osnov poslodavcu da utvrdi da nije 40 sati puno radno vreme.
Naime, šta samo nedostaje ovom predlogu zakona? Nedostaje da li je oznaka "puno radno vreme" 40 sati nedeljno ili 40 sati nedeljno ako zakonom nije drugačije uređeno. Valjalo bi da je puno radno vreme 40 sati nedeljno, a ono što je zakon drugačije uređivao da bude izuzetak i da se drugačije zove. Tada bi odnosi između radnika i poslodavca bili potpuno jasni, a naravno da postoji više osnova po kojima treba uvoditi, ne treba skraćivati, ne treba brisati iza reči "delatnosti", zato što ćete priznati potrebe posla, jer one ponekad zahtevaju drugačija razmišljanja o radu.

Odredba člana 52. jasno kaže da zaposleni ima pravo na odmor između dva radna dana u trajanju od najmanje 12 časova neprekidno, a uvedena je klauzula, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Samo zbog ovog člana, onda dovođenjem cifre 10 na cifru 12, mi regulišemo u ovom delu potpuno Zakon o radu. Uopšte ne vidim opravdanje da se ovde radi o poslovima koji su u određenom periodu duži od punog radnog vremena, u određenom periodu kraći od punog radnog vremena, a da se smanje odmori između dva radna dana na deset sati. Tu nema opravdanja.
Zamislite, čovek još radi i duže od punog radnog vremena, pa mu smanjite na 10 sati odmor između dva radna dana, pa ponovo dolazi na posao, čak iako sutradan radi kraće od punog radnog vremena. Njegov odmor, prikupljanje energije, psihički odmor nije trajao dovoljno da može ponovo da radi tako da poslodavac bude zadovoljan i da ne dođe pod udar člana zakona kojim se predviđa da ako radnik ne pokazuje dovoljno poslovne sposobnosti, može da dobije otkaz. Uopšte ne postoji opravdanje da se odmor između dva radna dana smanjuje na 10 sati. Opravdanje nije ni to ako je radio kraće od punog radnog vremena, a pogotovo nije ako radnik radi duže od punog radnog vremena. Jednostavno, treba mu 12 sati između dva radna dana, radnog dana, bez obzira na dužinu trajanja radnog vremena.

Dame i gospodo, sasvim slučajno se pogodilo da član 50. do sada važećeg zakona i član 50. Predloga zakona obrađuju potpuno istu materiju i veoma slično, rekao bih.
Međutim, kako vi mislite da donosite zakone, vidi se po obezbeđivanju kvoruma na ovoj sednici, a kako mislite da ih poštujete, vidi se po odluci koju ste doneli - da zaposlenima u Narodnoj skupštini Republike Srbije, pa i narodnim poslanicima, danas ne obezbedite pravo na odmor u toku radnog dana. (Glas iz sale: Nema odmora, dok traje obnova.)
Samo vi obnavljajte svoje odnose, to bi vam bilo mnogo važnije, za ovu drugu obnovu niste sposobni. To smo mi završili skoro u potpunosti, pre nego što ste se vi rodili.
Član 50. važećeg zakona, stav 1. glasi: "Zaposleni ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od 30 minuta, koji ne može koristiti na početku i na kraju radnog vremena".
Vi ste sada jednom sumnjivom većinom u Skupštini odlučili da zaposleni nemaju ni tih 30 minuta odmora u toku radnog dana, samo zato što mislite da većinom sve može da se uradi. E, takav vam je odnos i prema Zakonu o radu, odnosno prema zaposlenima, čije odnose sa poslodavcem regulišete novim zakonom o radu. Odmor u toku dnevnog rada zaposleni mora da ima, ima ga u celom svetu, ima ga u svim onim državama koje vam diktiraju uslove i u svim onim državama na čije se zakonodavstvo pozivate kada nam ovde predstavljate bilo koji zakonski projekat.
Da ste bar jednom sišli u rudnik, ušli u tunel, ne daj bože u keson, pošto tu ni ja sa 19 godina, kad sam bio najzdraviji, nisam mogao da uđem, znali biste da postoje određeni poslovi koji iziskuju obavezno ne samo odmor u toku radnog vremena, nego mnogo duži odmor u toku radnog vremena.
Mnogo cenim duhovitost kod ljudi, ali ne valja ako je to jedina osobina nekoga u ovoj skupštini. Mnogo bih više voleo da ovi koji umeju da smisle šta da dobace, umeju da smisle i šta da kažu za ovom govornicom. Zaista smo u neravnopravnom položaju - mi, srpski radikali, moramo da čitamo predlog zakona, moramo da pišemo amandmane, da smislimo šta ćemo da kažemo za govornicom, a vama ostaje samo da smislite šta ćete da dobacujete dok smo mi za govornicom.

Znam da smo vam u okviru rasprave o članu 46. već dovoljno obrazložili zašto imamo amandman na član 52. Predloga zakona, ali nije zgoreg da vas podsetim - imali smo odmor u toku radnog vremena, pa ste možda u međuvremenu zaboravili.
Dakle, amandman predviđa da odmor između dva uzastopna radna dana traje 12 časova neprekidno i da ovim zakonom ne može drugačije da bude određeno, zato što to drugačije znači manje, i to se vidi iz člana 46. stav 2. gde vi za zaposlene koji rade nestandardno radno vreme, koji nekada rade duže od punog radnog vremena, nekada kraće, predviđate odmor između dva radna dana u trajanju od najmanje 10 časova neprekidno.
Trebalo je da predlagač zakona ostane pri nesumnjivo dobroj definiciji - da odmor mora da traje 12 časova neprekidno i da ne predviđa izuzetke, posebno da ne predviđa izuzetke koji su ne samo na uštrb zaposlenih, nego i na uštrb procesa proizvodnje. Umoran radnik ne može da bude poslovno sposoban, kao što je to odmoran radnik.

 Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član reguliše trajanje godišnjih odmora. Neshvatljivo je i mislim da nam predlagač zakona duguje obrazloženje zašto nije sistematizovao dužinu trajanja godišnjeg odmora za zaposlene, zašto je odredio članom 55. samo minimum od 18 radnih dana, a stav 2. glasi: "Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se zavisno od dužine staža osiguranja, uslova rada i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu".
Pa, očigledno je da predlagač zakona brine isključivo o poslodavcima. Zašto nije određen maksimum za godišnji odmor? Koliko će trajati godišnji odmor po zaposlenom radniku koji ima 30 godina osiguraničkog staža, koji radi na nekim uslovima 24, 26, 28 ili 30 radnih dana? Zašto nema kriterijuma, odnosno zašto su izbrisani kriterijumi koje smo do sada imali u Zakonu o radnim odnosima?
Kome ćete prepustiti kriterijume-poslodavcu i zaposlenom, da se sami dogovaraju? Pa zar nismo u dosadašnjoj raspravi pokazali da dogovaranja neće biti. Zaposleni će morati da prihvate uslove poslodavca, ili neće imati posla. Zašto niste odredili kriterijume za godišnji odmor?
Da li je to tako i na Zapadu, da se ne zna koliko zaposleni ima godišnjeg odmora i da se ne zna maksimum za svakog zaposlenog, pa makar on imao i 50 godina staža, makar imao i 65 godina života. Koliki je maksimum za godišnji odmor? Dva meseca, pet, godina dana? Zašto je Zakon ostao nedorečen? Zašto utvrđuje samo minimum od 18 dana? Koliko će imati zaposleni sa 20 godina staža, koliko sa 25, koliko sa 30? To je bila dužnost zakonodavca.
To nije za pojedinačne akte, već za jedan opšti akt, za zakon, to je zakonska materija - da u celoj državi na isti način bude regulisano trajanje godišnjeg odmora.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da zbog naše javnosti treba još po neku reč reći o godišnjim odmorima, iako nas neki tobož prepoznaju po tome što ne volimo da radimo. Nema tog radnika u svetu koji ne razmišlja o godišnjem odmoru kao o onom delu godine u kojem bi trebalo da se odmori, a ne kao da bi cela godina trebalo da bude godišnji odmor.
Naime, dosadašnjim zakonom sve je bilo definisano. Definisala je Narodna skupština donošenje Zakona o radnim odnosima. Ako usvojite Zakon o radu sve će ostati poslodavcu, isključivo poslodavcu. Zašto da ostane poslodavcu da on utvrđuje hoće li samohrana majka, sa maloletnim detetom do 14 godina života, imati još dva dana godišnjeg odmora ili ne. Kako da ostavite poslodavcu koji nas je bombardovao da predvidi ratnom vojnom invalidu, koji je ostao invalid za vreme bombardovanja, dao još dva dana dodatno godišnjeg odmora. Što bi Nemca, vašeg Nemca interesovalo da li kod nas neka majka ima troje dece ili ne, pa da za treće dete da još dva dana godišnjeg odmora više.
Dosadašnji predlog zakona omogućavao je da se kolektivnim ugovorom ili nekim drugim aktom poveća taj zakonski minimum, da se još neke stavke dogovore između poslodavca i zaposlenog, koje nisu bile predviđene zakonom. Vi zakonom ne predviđate nijednu. Vi predviđate samo 18 dana, sve ostalo da regulišu poslodavac i zaposleni, a to znači poslodavac. On ima ogromne mogućnosti da diriguje svoju volju zaposlenom: da mu promeni ugovor o radu zato što su se promenile okolnosti; da proceni da ne zadovoljava na poslu; da ga prima stalno u radni odnos na određeno vreme, do u beskraj; da ne mora da sklopi ugovor o radu.
Vi niste prihvatili amandman da sa zaposlenim, kome automatski radni odnos sa određenog preraste u neodređeni, poslodavac u roku od 15 dana mora da sklopi ugovor o radu, nema ni toga u Predlogu zakona, nema u prihvaćenim amandmanima.
Optužbe koje sa svih strana stižu na račun onih koji će glasati za ovakav predlog zakona potpuno su dokazane. Jeste, zastupate interese poslodavaca (onih iz magle, onih koji će tek da se tobož pojave, nudite im se ovim predlogom zakona o radu), ali ovde imate problem sa velikim brojem ljudi zaposlenih privremeno, povremeno, fiktivno zaposlenih i nezaposlenih.
Vi ste se opredelili za one kojih još nema, a valjalo je da malo razmišljate i o onima koji su tu, sa kojima ste ulazili u dogovore kada ih je bilo mnogo na ulici. To je stari manir vlasti: čim se pojave ljudi na ulici, sa njima se razgovara i popušta se; čim ih nema na ulici, ne postoji uopšte opasnost od takvih. Vi ćete uskoro najverovatnije imati sindikate ponovo na ulici. Mislim da ste mogli zdravim rasuđivanjem, prihvatanjem amandmana koji neće menjati smisao zakona, ali će pokazati zaposlenima da o njima država brine, jer su građani ove države, da izbegnete socijalne nemire kojih će u ovoj državi biti. Pustite neka te nemire izazove nešto drugo, a ne jedan zakon.
Pustite da nemire može da izazove masovno otpuštanje radnika, a vi kažete da ga neće biti i znači neće biti nemira. Pustite da to izazove loša socijalna situacija porodica, a vi kažete da ćemo živeti sve bolje i znači da neće biti nemira. Što da vam nemiri budu samo zbog Predloga zakona?
Još jedna stvar, recite ovom iz šestog reda da ne bleji više. Nema smisla.

Neka priča, da ga razumem i to je u radu, ali da koristi govor na koji je on navikao obavljajući svoj svakodnevni posao, to ne razumem.

Razumem da se za obrazlaganje predloga ne pripremaju oni koji neće da izlaze za govornicu, ali bi trebalo da se oni koji će da izlaze za govornicu dobro pripreme, da ne reaguju na savete koje dobiju u roku od minut ili dva, jer to ne mogu da budu dobri saveti. Ja imam 30 dana godišnjeg odmora po postojećem zakonu, zato što imam 30 godina radnog staža. Nije tačno da je maksimum 25 dana. Maksimum je 30 ili čak 40 dana godišnjeg odmora po postojećem zakonu. Ovde treba da se raspolaže samo sa tačnim podacima, a ne da se iznose poluistine.