Dame i gospodo narodni poslanici, kada ovako slušam, razumem jedan deo priče, ali ne razumem onaj drugi.
Znate šta, ako hoćete da konkurišete za međunarodni kredit, komercijalni, vama to niko ne brani. Konkurišite za komercijalni kredit, raspišete oglas, jave se banke, izaberete onu koja najnižu kamatnu stopu daje, onu koja ima grejs period, najduži rok otplate i raspolažite novcem i radite posao javne nabavke kako vi hoćete. To je kada su u pitanju komercijalni kredit i to nas niko ne sprečava.
Kada su u pitanju krediti od međunarodnih finansijskih institucija, oni su, uglavnom, subvencionisani. Znači, po daleko nižoj kamatnoj stopi od komercijalnih, a često se jedan deo kredita ne naplaćuje, odnosno samosufinansirate jedan deo projekta, a drugi deo projekta su potpuno bespovratna sredstva kod međunarodnih finansijskih institucija.
Da bi ste nešto dobili međunarodnih finansijskih institucija, bilo kakvu pogodnost, znači, odričete se prava komercijalnog kredita i uzimate za pravo da uzmete subvencionisan, kao što i privreda uzima ovde, ali mora po osnovu one uredbe Vlade Republike Srbije, a ne kako hoće sa bankama da se dogovara. Znači, morate da poštujete neka njihova pravila igre.
Da smo dovoljno bogata zemlja, da nam je kreditni rejting daleko bolji i kamate koje bi naša preduzeća uzimala, ili bilo koji naručilac javnih radova, imali bi daleko bolji kreditni rejting kod banaka koje mogu da nam daju određena sredstva i, samim tim, ne bismo ni morali da tražimo subvencionisane kredite. Nažalost, nije tako.
Niko ne brani naručiocu da izabere hoće li komercijalni kredit i da on vodi postupak javne nabavke, ili će subvencionisan, ali pod uslovima iz ugovora kojim se subvencionisani kredit dobije. Čista odluka onoga ko naručuje javnu nabavku.

Potpuno se slažem sa vama, ali u vašem amandmanu tako ne piše. Vi tražite da se odreknemo tog prava da koristimo subvencionisane kredite. To vi tražite vašim amandmanom. Da ste preformulisali, onda u redu, ali vi tražite da se to izbriše iz zakona.
(Gorica Gajić, s mesta: Ne tražimo da se briše.)
Ne može tako. Svi zakoni o javnim nabavkama koji su do sada bili korišćeni imali su ovu odredbu. Svi, i onaj prvi koji je bio predložen od kolege Đelića, mislim da je po njemu radila Vlada Vojislava Koštunice, i onaj iz 2008. godine. Voleo bih da ovo ne mora da stoji u zakonu, nažalost mora.

Koleginice, ja sam isto što i vi, narodni poslanik. Nisam vlast, podržavam Vladu. Bili ste pozvani da učestvujete u javnoj raspravi o Zakonu o javnim nabavkama, da date svoje primedbe, da pokušamo svi zajedno da nađemo rešenje. Rešili ste se da na ovaj način pomognete ovom zakonu. To je vaše pravo i to neću da sporim. Ipak se mi svi bavimo politikom, ali nažalost tražite nešto što u ovom trenutku niko u Srbiji ne može da omogući.

Zamolio bih da ne mešate posao oko autobusa GSP, Grada Beograda i infrastrukture. Jedan autobus može da košta i 200.000 evra, a može da košta i milion, pa je Grad Beograd opredelio koliko će ko da plati autobuse i onda dobija taj zajam da kupi one skuplje. To je sada drugi problem. Zna se koliko košta jedan kilometar puta.
Nije baš da je ovim predlogom zakona sve prepušteno stranim investitorima, odnosno da oni angažuju i određuju uslove. U tom istom delu, koji tražite da se briše, na osnovu međunarodnih ugovora i sporazuma, odnosno ugovori i sporazumi koje zaključuje naručilac i onaj koji daje subvencionisani kredit. Ljudi, ako se ne isplati podići subvencionisani kredit zato što je cena radova veća, onda bolje da idemo na komercijalno tržište. Svako ko se odnosi domaćinski, tako će i da uradi. Nemojte da isključujemo mogućnost da tamo gde možemo da dobijemo povoljno, da se toga odreknemo. Jedina zaštitna mera jeste da se borimo da ti uslovi iz ugovora budu što povoljniji za nas i eventualno za naše izvođače radova.
To je jedini način. Znam koliko je teško kada su u pitanju međunarodni ugovori, međunarodni subvencionisani krediti. Morate da napravite komisiju za implementaciju tog ugovora, morate da obezbedite nadzorni organ koji mora da bude u saradnji sa tom komisijom, da se potpisuju pozicije, overava itd. To je mnogo teža i duža procedura, ali nažalost naša realnost je takva da ne možemo da dobijemo dovoljno komercijalnih kredita za razvoj infrastrukture. Nemamo dovoljno novca. Država je previše zadužena. U tome jeste problem. Znam da je šteta ako neko naše domaće preduzeće ne dobije posao. Jeste, jedan deo zarade se odliva van Srbije i deo zarade koji se plaća iz kredita, a koji otplaćuju građani, da li iz budžeta ili kroz neku delatnost koja je monopolska zahvaljujući položaju naručioca javne usluge.
U svakom slučaju jedan deo mora i da ostane, a dobijamo i deo infrastrukture ili nečega drugog što je nama potrebno da bismo počeli da razvijamo privredu i menjamo Srbiju.

Da ne bi SNS bila ta koja uništava kulturu, ja bih zamolio da pročitate i član 36. zakona, a to je pregovarački postupak bez objavljivanja poziva za podnošenje ponuda, pa se kaže – naručilac može sprovesti pregovarački postupak bez objavljivanja poziva za podnošenje ponuda, a u tački 1. – ako u otvorenom, odnosno restriktivnom postupku nije dobio ni jednu ponudu, odnosno ni jednu prijavu ili su sve ponude neodgovarajuće, pod uslovom da se prvobitno određen predmet javne nabavke i uslovi za učešće u postupku, tehničke specifikacije i kriterijum za dodelu ugovora ne menjaju, i pod dva – ako zbog tehničkih, odnosno umetničkih razloga predmeta javne nabavke ili iz razloga povezanih sa zaštitom isključivih prava nabavku može izvršiti samo određen ponuđač.
Znači, čini mi se da, kada bismo prihvatili ovaj amandman DS koji nije u suprotnosti sa članom 36. stav 1. tačka 2), osim u jednom delu – taj ugovor mora da se objavi. Kako ostaje ako se ovaj zakon ne primenjuje na to? U članu 7. su odredbe zakona na koje se ovaj zakon ne primenjuje, izuzeci. Onda član 36. stav 1. tačka 2) pravimo potpuno suvišnim. Jedina razlika, prihvatanjem ovog amandman, bila bi ta da, ako nekoga angažujete, nećete imati obavezu da objavite ugovor i kolika je vrednost ugovora za taj posao koji radi. Ako je to problem, žao mi je.

Dame i gospodo narodni poslanici, niko se ovde ne meša u to, ovaj zakon se ne meša u to šta će da bude na repertoaru. To je stvar onoga ko vodi određenu ustanovu.
Ovaj zakon se meša u to, recimo, izbor izvođača, ali niko, ama baš niko ne sprečava da se pokrene pregovarački postupak, da se opredeli cena, da se zaključi ugovor i da se objavi.
Prihvatanjem ovog amandmana, ovakav kakav jeste, bez obzira što sam uveren u najbolje namere podnosioca amandmana, da je za pravo da, recimo, samo jedan ili nekoliko lica imaju privilegiju da konstantno učestvuju u oblasti kulture u nekoj ustanovi i da više niko drugi nema pravo na to.
Ako vi sad krenete sa pričom kako ne verujete Upravi za javne nabavke da ona hoće da da saglasnost i da se ne meša u to, sada, dajte i meni za pravo da ne verujem direktorima ustanova koje se bave oblašću kulture, da neće da angažuju lica i da dele profit sa njima. Evo, ja tvrdim - i jedni i drugi su odgovorni. Ali, onda ne vidim u čemu je problem u članu 36. Zakona? Stvarno ne razumem.
Znači, ovde je pitanje jednog zaštitnog mehanizma, da i ta oblast koju vi sada branite bude zaštićena od zloupotrebe. Niko ne brani da angažujete koju god hoćete zvezdu, ako imate nešto na repertoaru, samo vam je potrebno 10-ak dana da to realizujete sa Upravom za javne nabavke, koja treba da vam da određene saglasnosti. Ne vidim u čemu je problem, osim ako neko ne želi da zna koliko je novca korišćeno za takvu neku namenu.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo ovde sve sveli na kulturu. Žao mi je što DS ovo nije prepoznala i pre četiri i po godine. Jeste jedan njen poslanik i nisam tada primetio svoje kolege poslanike iz DS da su tako srčano navijali kada je njihov ministar odbijao predlog tog amandmana, ali nema veze. Evo, priznajem i to, da ste u pravu, ali šta vama u zakonu smeta da angažujete koga god hoćete? Članom 36. zakona dato vam je to pravo.
Nažalost, ovde su spominjana velika i zvučna imena iz oblasti kulture. Mislim da se tu malo dezavuiše narod zato što se ovo odnosi na sve autore, kao i autore izvođače u smislu zakona kojim se uređuju autorska prava, pa smo ovde imali izmene i dopune tog zakona itd.
Slažem se da je kultura u krizi. To se vidi po tome koliko će koji izvođač, koje baš ne bih uvrstio u kulturne izvođače, da dobijaju što pevaju na trgovima, novac od lokalnih samouprava.
Jedini zaštitni mehanizam jeste 36. član ovog zakona, da se objavi tačka ne znam šta je to toliko strašno što mora da se objavi koliko će novca da bude potrošeno. Dovedite koga god hoćete. Ako ima para za tu namenu, koga god poželite, ali onaj koji vam je dao taj novac ima pravo da zna na koga ste novac potrošili, jel to bilo svrsishodno ili nije, ili je najveći problem u članu 36. Predloga zakona.
Član 36. kaže – u slučaju stava 12. ovog člana odluka se u izvornom obliku dostavlja Upravi za javne nabavke i DRI. Da li vam je to najveći problem i zbog toga podnosite amandman na član 7? Meni izgleda da jeste. Znači, svaki argument koji ste naveli zašto vaš amandman treba prihvatiti, pobije član 36. stav 1. tačka 2).
Ono što je bitno to je da mora da se zna koliko je ko potrošio novca kada je dovodio kog izvođača. Ništa više.

Slažem se da na ovaj zakon treba gledati ozbiljno i gleda se jako ozbiljno. Mnogo ozbiljnije, jer vama je 1. april bio od juna meseca 2008. do jula, avgusta meseca 2012. godine. Vidim koliko ste nas ozbiljno ili šaljivo, nazovite kako god hoćete, u kakvu ste nas situaciju doveli.
Kada ste već sve ovo shvatali kao prvoaprilsku šalu, što vaš zakon o javnim nabavkama niste prihvatili? Nemojte nas da krivite što nećemo ni mi. Mi ovo ne shvatamo kao šalu. Vlast shvatamo kao ozbiljan posao, odgovoran posao, ne da ga radimo za sebe nego za građane. Čini mi se da se naše i vaše poimanje vlasti razlikuje i to je veliki problem.

U jednom delu mogu i da se složim sa vama, a to je da jeste i to jedan od tih razloga zašto se ne prihvata amandman na član 7. Da li vi mislite da ne bi bilo još većih, ne mogu da kažem zloupotreba, ali jednog nonšalantnog odnosa prema sredstvima koje nam obezbeđuju građani?
Gospodo, zakon prvi put važi za sve isto, i za ove iz DS, i za ove DSS, i za SPS i za SNS. Zakon važi isto. Da je takva primena bila poslednjih godina, verujte da ne bismo bili u ovim problemima.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da se složim i sa tvrdnjama gospodina Karića, koji je podnosilac ovog amandmana, ali nažalost i sa tvrdnjama gospodina Rističevića i da kažem da su i jedan i drugi u pravu. Osim u jednom delu koji je gospodin Karić rekao, a to je da niko nikada od 250 narodnih poslanika nije pričao o modifikovanim proizvodima i o vašem zakonu.
Mogu da vam kažem da je samo naš bivši kolega, prof. dr Zoran Mašić dogovorio više puta, svaki put kada je bila rasprava o agrarnom budžetu, Zakonu o poljoprivrednom zemljištu itd, zato što se slažemo sa vama da je to jedno zlo koje ne treba da se nađe kod nas.
Ako sad krenemo u ovu priču, ovakvi kakvi smo, mogao bih čak da razumem, ne da bude 100%, da počnemo od nečeg, 20, 30, 40%. Tačno je i to da je to skupa hrana, ali je nema dovoljno. Da je ova ideja u jednom delu prilagođena situaciji, mogla bi da se nađu i sredstva iz budžeta Republike Srbije za subvencionisanje jedne ovakve aktivnosti.
Nadam se da ćemo u nekoj od sledećih izmena i dopuna zakona, jer ovo je novi zakon i on će svakako da pokaže da negde možda nešto ne funkcioniše kako treba, da radimo izmene i dopune i možemo da raspravljamo o tome da neki amandman ili ubacimo u Predlog izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama, ali da bude prilagođen onom tehničkom trenutku u kome se mi danas nalazimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da nama Vlada ne treba da govori šta treba da radimo. Ona može samo da preporuči.
Kad smo se već dotakli Zakona o Razvojnom fondu koji je podnela Skupština AP Vojvodine, prirodno je da se Vlada izjasni o tome, zato što je Vlada jedan od učesnika, odnosno potpisnika sporazuma između Vlade Republike Srbije i AP Vojvodine o osnivanju Razvojnog fonda AP Vojvodine. Ona je posredno tvorac toga zakona. Formalno pravno predlagač je sama Autonomna pokrajina.
Sad da se vratimo na ovaj amandman. Znači u članu 11. Predloga zakona naručilac je dužan da obezbedi javnosti transparentnost postupka javne nabavke poštujući, ali ne ograničavajući se samo na obavezi iz ovog zakona. Da poštuje, ali da to nisu obaveze samo iz ovog zakona, nego mu dajemo mogućnost da radi i više. Amandman kaže – naručilac je dužan da obezbedi javnosti transparentnost postupka javne nabavke koristeći sve instrumente za obezbeđivanje transparentnosti postupka javne nabavke, trebalo je da bude tačka, ali ide u nastavku – a u skladu sa ovim zakonom.
Znači, prihvatanjem ovog amandmana mogla bi da se koriste samo sredstva za obezbeđivanje transparentnosti predviđeno ovim zakonom. U tome jeste problem sa ovim amandmanom i zato stoji ovo obrazloženje o neprihvatanju amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaki put kada se uvodi jedna novina, ako bismo na određen način imali strah da to neće da funkcioniše kako treba, onda jednostavno, zašto i menjati zakon ? Pustite ih onako, u najgorem i najlošijem obliku  da funkcionišu.
Šta su njegove dužnosti? Ne mogu ni to da se složim, da nije baš opisano, ali ono što je najvažnije kada je u pitanju taj građanski nadzornik jeste u šestom ili sedmom stavu, ne mogu sad da brojim, ali pročitaću stav – građanski nadzornik je dužan da nadgleda postupak javne nabavke i u tom cilju on ima stalan uvid u postupak, dokumentaciju i komunikaciju naručioca sa zainteresovanim licima, odnosno ponuđačima.
Nije to napisano da bi to bilo samo formalno, jer u tom kontaktu građanski nadzornik može i da dođe do zaključka ili da mu se neko od lica koja učestvuju u postupku žali građanskom nadzorniku da mu neko traži novac da bi njegova ponuda prošla. To jeste osnovni cilj građanskog nadzornika.
Šta ako on zaustavi postupak? Verovatno više nikada neće moći da bude građanski nadzornik, s jedne strane. S druge strane, sećam se kada ste vi dok ste bili na vlasti davali imunitet, poreskim izvršiocima, poreskim službenicima, ako zaustave neku radnju koju je neko radio, pa ste davali imunitet da poreska uprava ne treba da platiti štetu koja je prouzrokovana aktom koji nije bio opravdan, itd.
Cilj ovde jeste da se što je god moguće više utiče antikorupcijski, odnosno da u samom postupku sprovođenja javne nabavke, da se spreči traženje i dobijanje novca od lica koja su zainteresovana u postupku javne nabavke.

Ovo što su izneli kolege, u postupku iz stava 1. tačka 3 – postupanje zbog izuzetne hitnosti, naručilac je u obavezi da traži mišljenje od Uprave. Ali, ako pogledate stav 2. - naručilac je dužan da pre pokretanja pregovaračkog postupka iz stava 1. tačka 2) do 6) zahteva od Uprave za javne nabavke mišljenje o osnovanosti primene pregovaračkog postupka. Piše. To se odnosi na tačku 3).
(Dejan Mihajlov, s mesta: Ovo je preciznije.)
Znate šta, koliko je to preciznije? U roku od 24 časa, a ako se u roku od 24 časa ništa ne desi, onda mogu da nastave. E pa nije baš tako. Ovo je mnogo preciznije. Znači, prvo mora da je dobije za 15 minuta, a ako je baš toliko hitno, a svakako u roku od 24 sata, pogotovo kada su u pitanju elementarne nepogode, kao što su zemljotresi, poplave i slično.

Očigledno vi i ja nemamo isto shvatanje šta su to vanredne situacije.
(Dejan Mihajlov, s mesta: Hitne.)
Hitne, prouzrokovane vanrednim okolnostima ili nepredviđenim događajima.
Vi ste, recimo, bili u Vladi 2006. godine, kada je Dunav plavio sve živo. Da li ste sve opštine nizvodno od Mađarske stavili u stanje pripravnosti i proglasili vanredno stanje? Šta vi mislite, da samo kod vas postoji taj nivo odgovornosti za posao koji se obavlja? Za vreme vaše vlade bio je jedan zemljotres. Bilo je i klizišta.
Kada nastupaju vanredne okolnosti naravno da svi državni organi, a ne samo Uprava za javne nabavke, moraju da budu u funkciji. Ovo je suvišno, pogotovo što ste vi primenjivali neki Zakon o javnim nabavkama koji je bio, po meni, ja vas ne krivim, liberalniji nego ovaj, slobodniji za rokove i sve ostalo, pa ste postupali tako kako ste postupali. Nemojte sa sumnjom da ulazite da ti ljudi koji će da budu u Upravi za javne nabavke, da su neodgovorni. Čak šta više, mislim da će mnogo odgovornije da vode svoj posao nego što je to do sada bilo, pogotovo što će javnost preko Skupštine biti daleko više uključena u njihov rad. To i jeste cilj. Javnost je nešto što tera na dobre rezultate i sve organe i javnost je nešto što sprečava korupciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po prethodnom amandmanu, pošto još nije bila zaključena rasprava po njemu i iskoristio bih par minuta, pošto su kolege iz DSS tražile da objasnim šta je to konkurentni dijalog i kada se primenjuje.
Predmet javne nabavke se smatra naročito složenim ako naručilac objektivno nije u mogućnosti da odredi tehničke specifikacije i predmete javne nabavke, pravnu, odnosno ekonomsku strukturu javne nabavke.
To znači sledeće. Pokušaću da budem slikovit. Treba vam neka računarska aplikacija koju niste imali prilike da sretnete bilo gde, ili za određeni posao, tako da je nema u komercijalnoj ponudi. Da nema ovog člana 37, prvo biste morali da angažujete konsultanta koji će da vam izradi projekat kako ta aplikacija treba da izgleda, da odredi njenu vrednost i da pokrenete postupak javne nabavke. S tim, i kada birate konsultanta, morate da sprovedete postupak javne nabavke, bez obzira da li je male vrednosti ili velike vrednosti.
U ovom slučaju, imate prava da tražite od onoga ko direktno, ali više njih, da vam daju idejno rešenje za rešavanje vaših problema. To znači da možete, recimo, da ih skupite pet. Od njih pet, kada završe njih pet, pokažu vam kakve su njihove aplikacije i vi odaberete tri – ovo se meni sviđa i sada se vas troje nadmećite ko će da mi da najpovoljniju ponudu. Na ovaj način, dobijate ovu prvu javnu nabavku oko izbora konsultantske kuće potpuno besplatno. Nadam se da smo se razumeli.