Dve stvari, Lazoviću, prvo ste uradili stvar koja je potpuno neprihvatljiva na isti način kako je to uradio Zoran Lutovac – da lažno optužujete bilo koga da je kriv za nečiju smrt. To pristojni ljudi ne rade. To ne može da se opravda ni političkom borbom, ni obračunom. Kako god da se vi osećate, pošto ste se nešto i na emocije pozivali, možete vi da ne volite, da mrzite, šta god hoćete, ali to vam ne daje za pravo da se ponašate na taj način. To ste uradili. To ste uradili. Pričate – čovek je pao, ukazana mu je lekarska pomoć, ali krivi ste vi.
Dakle, to što vi radite je potpuno neljudski i to sam rekao i Zoranu Lutovcu i ponoviću svakome od vas ko to radi. U pravu ste, nažalost, nije prvi put. To stalno slušamo, a sutra ćemo da slušamo o tome šta je govor mržnje, šta je agresija. Pogledajte samo, poslušajte samo na koji način se vi ponašate.
Druga stvar, pitali su me dok ste završavali svoje opširno izlaganje iz stručnih službi, šta vam tačno znači ona opaska na početku, a kada ste rekli „jedna obična služba“? Šta to znači? Sa kojim pravom vi potcenjujete ljude koji rade u službama Narodne skupštine? Šta ste vi? Božanstvo zato što ste narodni poslanik, pa je neko za vas „jedna obična služba“, kako ste rekli?
Ljude koji vredno rade za svoju platu u našoj Narodnoj Skupštini da potcenjujete na taj način, a tako se odnosite prema svima.
Pravo na repliku.

Reč ima Radomir Lazović.

Da, obično je tako kada nema šta da se kaže.
Dve stvari, što se tog poštovanja tiče, vi ste te ljude nazvali – jedna obična služba i treba da vas je sramota zbog toga i na to sam vam ukazao da na to nemate pravo. Šta vi zamišljate da ste u odnosu na njih da bilo koga nazivate – jedna obična služba i poredite sa ljudima koji vam ništa nažao učinili nisu? Nemate pravo da ih tretirate kao političke protivnike, a tretirali, ne tretirali nemate pravo da ih potcenjujete i nipodaštavate.
Što se plata tiče, divna tema, uporedite plata današnje koje su u Skupštini ujednačene kao i u ostatku službe, državne službe, koja je cenjena i poštovana svuda, a ne kako vi kažete – jedna obična služba. Uporedite ih samo sa svojim vremenom, ovih vaših, tako je, uporedite malo te plate pa ćete da primetite da postoje znate neke razlike. Nekada vam je minimalna bila 15 hiljada dinara. Sada je preko 40. Prosečna vam je bila 320 i neki evro, e sad je već došlo vreme da pričamo o prosečnim zaradama od 800 evra.
(Tatjana Manojlović dobacuje.)
Što vi vičete? Vi ste ponosni na to svoje vreme? Jel tako? Jeste li ponosni na to vreme, gospođo Manojlović? Na to vreme ste ponosni i treba da budete ponosni jer je to najbolje i najlepše što ste mogli da pokažete.
Ako ćete samo da dozvolite, bez dobacivanja, da ja Lazoviću kažem ovo što ga je zanimalo. Tako da se između ostalog i po tome vidi, da ne vičete, kad me Lazović nešto pita, vi dozvolite Lazoviću da čuje odgovor koji željno očekuje, onda se između ostalog i po tome vidi uz sve drugo koliko ste ljudi iz skupštinskih službi, ali ne samo ovde nego i na svim mestima ostavili bez posla. Samo preko pola miliona. Znate kolika je tu onda bila plata? Nula. Nula dinara, nula evra, nula bilo čega. Te ljude koje ste ostavljali bez hleba ostavljali ste sa nulom.
(Tatjana Manojlović dobacuje.)
Pravo na repliku.

Sada vi možete.
Borko Stefanović ima reč.

Samo, ako možemo u tišini da saslušamo. Gospodin Stefanović je advokat građanina Lazovića.

Građanina Srbije Lazovića.

Samo mi objasnite, ko je teran gde?

Samo objasnite, gospodine Stefanoviću, ko je teran bilo gde.

Da, da. Sad odmah objasnite.

Ipak ništa.

Dobro. Znači, vi podržavate formiranje anketnog odbora? Da. Što se onda vaša poslanička grupa izjasnila protiv? Nije mi jasno.
Šta je povreda Poslovnika?
Samo ko hoće povredu Poslovnika neka se prijavi za reč i neka mi signalizira da mogu da uradim.
Po kom osnovu? To je Poslovnik? Dobro. Hajde onda prvo vi.

Ovo je bilo skoro na nivou duhovitosti ovog Zorana Lutovca, ne znam da li ga poznajete.
Da li treba da se glasa?
(Miodrag Gavrilović: Da.)
Dobro.
I vi po Poslovniku?

Ni za to, pretpostavljam, ne treba da se glasa?
Dobro.
Pravo na repliku, Milenko Jovanov.

Hvala.
Dva minuta.

Da, da, da, ovo su bili užasi diktature. Tri minuta i 45 sekundi. Svaka čast, svaka čast. Ala je vama teško. Koliko vi patite, au.
Pravo na repliku.