Povreda Poslovnika.

I to vam je povreda Poslovnika.
(Tatjana Manojlović: Jeste.)
Jeste, vidim. Uvek isto radite i uvek se na isti način ponašate. Kad besmislice, bukvalno besmislice, izgovarate sa te strane, samo se zapitajte, ljudi, da li je logično da na to dobijate odgovor. Znate i sami da je logično na to da dobijete odgovor. Šta hoćete onda?
(Tatjana Manojlović: Dobićete odgovor na izborima prvim sledećim.)
Šta ste rekli? Hoćete na izbore? Da li ste dobro razmislili, gospođo Manojlović, da hoćete na izbore?)
(Tatjana Manojlović: Meni nije problem.)
Hoćete, dobro. Evo, uspeli ste i da me nasmejete, na svu muku slušajući sve ovo što slušam danas. Znači, vaša stranka koje u istraživanjima mnjenja uopšte nema, niko ne može izmeri, hoće na izbore. Dobro, hvala vam.
Treba li da se glasa u Skupštini na temu ovoga što ste ukazali vezano za Poslovnik?
(Tatjana Manojlović: Da.)
To treba, dobro. A za izbore da li treba da se glasa, bolje da vas ne pitam, vidim da ste se predomislili već.
Po prijavi za reč, Marijan Rističević.
Nemojte da vičete.

Hvala vam.
Evo, dao sam vam reč, gospodine Milivojeviću.
(Narodni poslanici pričaju u glas.)

To je bilo dva minuta. Eto.
Nadam se da ste konačno razumeli da vam se mikrofon nazali tu gore, a ne ovde kod centralne govornice, ne kod klupa drugih narodnih poslanika i da vi da biste govorili morate da bude na svom mestu.
(Srđan Milivojević: Ja sam uvek na svom mestu.)
Bili ste, koliko, 13 minuta, i vi i Novaković i svi ostali ovde. Ne vredi.
Navodno odrasli ljudi i ne može čovek da vam objasni – ne možete ovde da dobijete reč. To je nemoguće.
Opet ste vikali i opet ste vrištali i ovog puta tukli u klupe, svi zajedno. To sam baš gledao, zajedno ste to radili. I vi iz Narodne stranke, DS, DSS i Zeleni.
Tako je, jeste, jeste. Pogledajte gospođu Gajić što sedi iza vas. Jel i dalje u vašoj partiji? Jeste.
Dakle, svi ste zajedno tukli u klupe i zaista mislite da tako možete da dobije reč? Ne. Reč se dobija tako što se sedi na svom mestu, za svoju jedinicu se ubaci kartica, pritisne dugme i onda može da se govori. Jel to toliko teško da shvatite i razumete?
Ništa nisam mogao da čujem onda ni vas, ni poslanika koji je govorio pre vas jer vičete i vrištite. Jer vičete i vrištite, ljudi. Kako onda možete da radite bilo šta ili vas je baš briga? Baš vas briga.
Dobro. Ovako. Obratili ste se Marijanu Rističeviću.
(Miodrag Gavrilović: Samo recite šta je sa sistemom?)
Gospodine Rističeviću, to će sada biti dva minuta. Vodite računa o vremenu i vi.
Nemojte da vičete i vrištite više. Govorili ste, završili ste.
Prijavila se za reč ministarka. Posle toga, kažem vam unapred, ćemo da nastavimo po prijavi za reč. Sledeća po prijavi za reč je Ivana Parlić.
Ako budete nastavili tako da se ponašate, samo to da razumete, nećete da smetate meni, nego Ivani Parlić.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Reč ima ministarka Maja Popović.
Izvolite.

Reč ima narodna poslanica Ivana Parlić.
Izvolite.

To je bilo kompletno vreme poslaničke grupe.
Pravo na repliku, Milenko Jovanov.

Reč ima ministarka Maja Popović.

Hvala vam.
Reč ima Nataša Jovanović.

Hvala, gospođo Jovanović.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština usvoji predložena akta.
(Ivana Parlić: Replika.)
(Borislav Novaković: Replika.)
(Vladimir Gajić: Poslovnik.)
Samo polako. Pomenuta je Demokratska stranka, jeste, dobiće reč predsednik poslaničke grupe.
(Borislav Novaković: Boro, ja te znam.)
Zašto vičete vi? Sačekajte malo, ljudi. Jel imate ovlašćenog predstavnika? On će dobiti reč.
Jel sve u redu sada?
Ali, pre toga mora Poslovnik.

Prošlo je dva minuta.
Što se tiče tih pršljenova koje ste pomenuli, nemam nikakvih sličnih problema. Žao mi je što vi imate problem, to sa okretanjem glave.
U svakom slučaju, pažljivo sam slušao izlaganje gospođe Jovanović, što znači da sam gledao upravo u njenom smeru i kao što vidite nemam nikakav problem da napravim takav pokret.
Što se tiče onog za ćutanje, ne treba niko da vas poziva. Vi ste ćutali, a tiče se i ovog člana 107. i priče na temu da li sme neko nekoga da optužuje bez presude. Ćutali ste, gospodine Stefanoviću, i vi i svi oko vas kada su na metar ili dva od vas govorili, obraćajući se suprotnoj strani, ali obraćajući se i ljudima koji nisu tu, obraćajući se i predsedniku Republike najodvratnijim optužbama – te kriminalci, te mafija, te ko je na čelu mafije, te ovo, te ono. Ćutali ste.
Znači, ne treba niko da vas poziva. Umete vi da ćutite onda kada vam se dopada da se krši Poslovnik, kada to vašim ušima prija. Ne prija vam kada se na to reaguje.
Ako možemo sa tim da prestanemo u potpunosti, bilo bi sjajno, ali kao što vidim, ne možete. Treba li da se glasa? Ne treba. Dobro. Onda nećemo ni da glasamo.
Hoćemo li da pređemo na te repliko konačno?
Zoran Lutovac ima reč.

Isteklo je dva minuta. Ali, nemojte samo o stidu i licemerju da pričamo, jučerašnji dan smo završili konstatacijom da ste slagali u mikrofon i mene u oči.
(Zoran Lutovac: Nemojte vi meni da govorite. Vratite mi mikrofon.)
Nemojte samo o tome da pričamo više.
Reč ima Vladimir Gajić.
(Zoran Lutovac: Odgovoriću vam na to, odgovoriću vam na to.)

Eto, svi ste iskoristili pravo na repliku.
Nataša Jovanović, Poslovnik ili replika?
(Imam pravo na repliku, pomenuli su me obojica.)
Replika, dobro.

Dobro. Ovo ostavite za raspravu na odboru.
A vi hoćete da mi objasnite ono za snimak? Ajde.
Još vi i završavamo.

Sram vas bilo, gospodine Lutovac.
Sada ćemo da završimo ovu raspravu.
(Zoran Lutovac: Vi ćete da završite. Imam pravo na repliku.)
Dakle, da se na taj način ponašate, to nikakvog smisla nema i to neću da dozvolim. Juče ste mene gledali u oči i rekli mi – imam snimak, dostaviću vam snimak. Sada mi saopštavate da to ne postoji, ali mene sram da bude što ste vi slagali. Tako nećemo da razgovaramo.
(Zoran Lutovac: Da li tvrdite da nije to izgovorio?)
Nemojte da vičete.
Da li je tu Ljubinko Đurković? Nije.
Da li je tu Vojislav Vujić. Izvolite.