Zahvaljujem se narodnom poslaniku Dobrici Jankoviću.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković, a neka se pripremi narodni poslanik Nadica Momirov.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Miroslavu Nedeljkoviću. Reč ima narodni poslanik Nadica Momirov, a za reč da se pripremi narodni poslanik Božidar Koprivica.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Nadici Momirov. Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica. Neka se pripremi narodni poslanik Miljko Četrović.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Božidaru Koprivici.
Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović, a za reč neka se pripremi narodni poslanik Suzana Grubješić.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Miljku Četroviću.
Reč ima narodni poslanik Suzana Grubješić, a neka se pripremi za reč narodni poslanik Mita Avramov.

Po Poslovniku narodni poslanik Predrag Marković. Izvolite.

Zahvaljujem narodnom poslaniku Predragu Marković. Reč ima Tomislav Nikolić, replika ili kao ovlašćeni predstavnik.

Gospodin je više govorio o prethodnih 10 godina nego o suštini rezolucije koja se predlaže. Ovde je na dnevnom redu 78 dana bombardovanja, a ne 10 godina. To što vi imate patološki odnos prema Slobodanu Miloševiću, to se ne leči ovde, to se leči u drugim institucijama i molim da to tamo nastavite da lečite. To je vaš problem.
Ali, taj servilan odnos koji vi pokazujete je potpuno dvostruki. Rešite pitanje vašeg položaja. Ko je prvi u ovoj zemlji formirao tzv. paravojne formacije "belih orlova"? Vi, gospodo, i Vuk Drašković. Ko se prvi u ovoj zemlji i na koji način odnosio servilno prema onima koji su nas bombardovali?
Nije ovde reč o patriotizmu, nego o odgovornosti. Da li bi bila odgovornost kad izađete ovde za govornicu pa kažete da je neko nekoga ubio; jeste ga ubio, ali zbog pravde, zbog odnosa prema tom komšiji, zbog odnosa prema toj porodici, mi ne treba da tužimo toga i ne treba taj da odgovara. O tome je ovde reč.
Ovde je reč o odgovornosti prema 330.000 ljudi koji su proterani, o odgovornosti prema 1.200 onih koji su nestali, ovde je reč o onih 50.000 kuća koje su zapaljene, reč je o odgovornosti prema onih 200 crkava i manastira koji su uništeni i zapaljeni na Kosovu i Metohiji. Vaš odnos pokazuje da biste vi i posle 17. i 18. marta 2004. godine, kad bi nas bombardovali, rekli - Srbi su krivi što su proterivani...
(Predsednik: Gospodine Anđelkoviću, upozoravam vas, član 100. stav 2 - narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem. Ovo je uvredljivo. Budite ljubazni, nastavite da govorite sa uvažavanjem. Odnosi se na sve poslanike.)
Gospodine predsedniče, lično sam povređen zato što sam u vreme bombardovanja bio u Prištini, dok je on bio na nekom drugom mestu. Verovatno bi to trebalo gospodin da objasni svom predsedniku opštine u Varvarinu, svom članu, čija je ćerka Sanja Milenković poginula na mostu, da on povuče tužbu pred nemačkim pravosuđem protiv onih koji su taj most srušili pored toliko hiljada ljudi, gde je poginulo 15 ljudi, gde je poginula i Sanja Milenković, da njen otac treba da povuče tužbu protiv Nemačke gde se još uvek vodi spor.
Onda bismo mogli da govorimo o korektnom međusobnom odnosu, o tome šta se dešavalo tih 78 dana i šta se dešavalo sve vreme bombardovanja. Ovde nije reč o genocidu, nije reč o tužbi za genocid, to je samo jedna tačka, ovde je reč o isterivanju pravde.
Kada je reč o odnosu sa međunarodnom zajednicom, ovde se ne uništava odnos sa međunarodnom zajednicom, niti se prekida, jer po toj logici mi ne bismo sarađivali sa Bosnom i Hrvatskom. Ko nas sprečava da potpisujemo ovoliko sporazuma sa Bosnom i Hrvatskom? I treba. Treba i sa međunarodnom zajednicom, ali je pravda nešto drugo. Isterajmo pravdu. Ako drugi kaže da nije nadležan, to je druga stvar, ali mora da se zna šta je istina i da li neko ima pravo neku zemlju i neki narod da bombarduje, bez odluke Saveta bezbednosti i onih nadležnih institucija koje na to imaju pravo.

Zahvaljujem se Jovanu Todoroviću.
Po spisku prijavljivanja govornika, sada bi reč trebalo da dobije Veroljub Arsić, ali kako primećujem nije u sali, kao ni Zoran Krasić, ni Momir Marković.
Da li se ko javlja za reč?
Za reč se javlja, u ime poslaničke grupe Demokratske stranke, Bojan Pajtić.

Zahvaljujem se Bojanu Pajtiću.
Žao mi što sam sada u situaciji da moram da kažem jednu rečenicu, a nema ko da me zameni za predsedavajućim stolom.
Trgovinu, koju je pokušala da napravi Vlada, između dve sednice, da formira Komisiju za hartije od vrednosti tako što će u njenom sastavu biti članovi Demokratske stranke, bez dogovora sa parlamentarnom većinom, pokazuje da se tako ne može predlagati, stavljati na dnevni red i razmatrati u republičkom parlamentu.
Socijalistička partija Srbije, i to potvrđujem, neće glasati za ovu komisiju.
Izvinjavam se što sam zloupotrebio svoje mesto, ali nisam bio u prilici da dođem za govornicu, već sam rekao zbog čega.
Da li se još ko javlja za reč?
Reč ima šef poslaničke grupe G17 plus, gospodin Goran Paunović.

Zahvaljujem.
Za repliku se javio šef poslaničkog kluba Demokratske stranke, Bojan Pajtić.

Zahvaljujem se Bojanu Pajtiću.
Da li se još neko od narodnih poslanika po Poslovniku javlja za repliku?
Za repliku se javio narodni poslanik Milko Štimac.

 Gospodine Štimac, prekoračili ste minut vremena.

 Zahvaljujem se.
Replika - Bojan Pajtić, pogrešno protumačen.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče, ova današnja diskusija pokazuje, a verovatno ne bih se ni javio da nisam shvatio da mi u stvari diskutujemo o Zakonu o radio-difuziji, a ne o izmenama i dopunama zakona.
Moram da vas podsetim da smo ovde diskutovali nedelju dana o Zakonu o radio-difuziji i tada smo kao SPS bili protiv Zakona o radio-difuziji, a mislim da je i SRS bila protiv zakona, sa sijaset amandmana koji su tada bili podneti na Zakon o radio-difuziji. Tada smo ukazivali tadašnjem potpredsedniku, gospodinu Koraću, da je ovaj zakon neprimenljiv, da ne može biti sprovodljiv i da mnoga pitanja nisu regulisana ovim zakonom. Jedno od tih pitanja smo čuli i malopre, a to je pitanje rešavanja kablovske mreže, digitalizacije i uopšte prelazak sa analogne na digitalno funkcionisanje radio-difuzije uopšte i radio i TV stanica.
Ova današnja diskusija pokazuje potrebu da što hitnije Vlada i Ministarstvo preuzmu obavezu da rade ozbiljnije na izmeni Zakona o radio-difuziji kompletno, a današnje pitanje je samo stvaranje uslova da se izabere savet za radio-difuziju. Ova druga pitanja koja su ovde bila na dnevnom redu i o kojima se pričalo, govore o tome da je neophodno temeljito uraditi zakon.
Tada je ideja bila, tačno je da ima tu mnogo nedostataka, tačno je da ima problema u tom zakonu, ali je neophodno zbog Evropske unije, zbog ovoga, zbog onoga, da zakon usvojimo odmah danas i juče, što bi rekli, i tako smo usvojili. Tako je dve godine prošlo i ispada da nije tačno ništa, i danas i sutra da mora da se uradi, nego da mora da se uradi dobro, jer je onda jedino vredno. Prema tome, tada smo ukazivali da nije moguće po postojećem zakonu izabrati savet za radio-difuziju. Pokazalo se tačnim.
Jednostavno, moramo da saopštimo da je Vlada tada uradila i predlog za izbor saveta koji nije bio moguć da počne da funkcioniše. Nije bilo pitanje samo što su ta dva člana saveta izabrana bez kompletne procedure, a mi smo, kao što se sećate, ta dva člana saveta birali po nekoliko puta, pa i u ponovljenom postupku itd.
Ovde je bilo pitanje pokušaja jednog lobija, ako mogu tako da kažem, iz ovog bloka budimo iskreni, iz bloka onih radiodifuznih organizacija koje su finansirane dobrim delom iz inostranstva, da oni imaju pretežan uticaj i da imaju većinu u savetu radio-difuzije. Kažimo to pošteno našim gledaocima, kažimo pošteno našim biračima da je to suština problema bila u nefunkcionisanju ovog saveta za radio-difuziju.
Nadam se da su ovim izmenama stvoreni uslovi da se izabere savet za radio-difuziju, a bez takvih uticaja, pa da sada ima na neki način pretežni uticaj u izboru saveta i Odbor za kulturu i ova skupština, i da ćemo dobiti savet koji će početi da funkcioniše. U tom smislu, mislim da je saglasnost postojećeg saveta za radio-difuziju ili, bolje reći, njihovo iniciranje da se dođe do promene ovog zakona, sasvim sigurno u tom pravcu i u prilog toga da se uredi odnos svega ovoga.
Ima mnogo pitanja nerešenih, danas smo čuli ovde da je pitanje javnog servisa i problem funkcionisanja javnog servisa samo u tome da li će savet da izabere upravni odbor. To nije tačno, neće funkcionisati javni servis samo tako što će umesto Vlade da upravni odbor RTS-a bira Savet radiodifuzni, već onda kada se kompletno sprovede zakon, a to je da se ne finansira iz budžeta.
Ne možete vi da imate i da Vlada Srbije iz budžeta građana Srbije, znači, od prihoda građana Srbije finansira RTS, sa jedne strane, a da upravni odbor bira Radiodifuzni savet. To nije moguće. Nije moguće da jedan bira članove upravnog odbora RTS-a, a da drugi daje pare, da građani daju pare, da uticaj i upravljanje RTS-om ima neko drugi. To onda nije javni servis.
Državni mediji su to priznali i mi smo i tada govorili, i sada kažemo, mi nismo protiv javnog servisa, ni protiv državne televizije, ali i u jednoj i u drugoj varijanti moraju da budu čisti računi. Ako je državni medij, onda upravni odbor bira Vlada, a ako je javni servis, onda i finansiranje i sve ostalo bira neko drugi, tačnije rečeno ovde je predviđeno zakonom – to čini Radiodifuzni savet.
Naravno, zakon je predvideo da se u roku od dve godine privatizuju svi lokalni mediji, i mislim da je namerno izbegnuta ta mogućnost da se završi privatizacija lokalnih medija, zato što su se čekali lokalni izbori, zato što je postojeća tadašnja vlast imala apsolutnu kontrolu nad lokalnim medijima, pa im trebali lokalni mediji sada za septembarske izbore kako bi završili izbore, a onda posle toga može. To su činjenice.
Ako to treba da završimo, završimo i stavimo ravnopravne uslove za sve medijske kuće u ovoj zemlji i onda ćemo znati ko ima uticaj, ko nema uticaj, i ko može da se izdržava na ekonomskom principu, a ko ne može. Ne sprečava nas ni sada da rešimo pitanje medijskog prostora u Srbiji, ukoliko bismo poštovali neke druge zakone. Ne može da postoji nijedan medij ukoliko nije registrovan po postojećem Zakonu o radio-difuziji i da mu samo to bude opseg posla, a ne da mu to bude neki rezervni posao ili da kao usput ima televiziju ili radio. Ne može da funkcioniše neka radio-televizijska stanica a da nema zaposlene.
Prema tome, ako rešimo ta pitanja, sasvim je sigurno da ćemo rešiti i ova druga pitanja. Nije broj radio-televizijskih stanica problem. Problem je da li ta televizijska stanica ima program. Ako ta televizija ima samo muzičke spotove, onda to nije televizijska stanica. Kakva je televizija ova beogradska "Palma" ili "Info 24", kada imaju samo spotove ili puste satelitski program. Prema tome, ta televizija ne postoji, objektivno, već samo zauzima jedan opseg u radio-difuziji, a kao takva ne postoji.
Naravno, takve televizije nisu postavljene na ekonomsku platformu. Ne postoje takve televizije na ekonomskoj računici, ako ne postoji neko drugi, a ne da Radiodifuzni savet interveniše tako što će reći da neka stanica ne postoji, da mora u stečaj, da će prestati. To ne treba da se radi po Zakonu o radio-difuziji, već po Zakonu o stečaju. Ipak, neka ovo bude početak.
Moram da kažem da mi i dalje osporavamo Zakon o radio-difuziji. Smatramo da taj zakon nije dobar. Ali, glasaćemo za ovu izmenu, kako bi se stvorili uslovi da se izabere Savet i da nešto u toj oblasti počne da funkcioniše i da nešto u toj oblasti počnemo da rešavamo, pored svih problema koji postoje. Hvala.