Predsedavajući, molim vas da omogućite da se ovde normalno diskutuje.
Prvo, zahvaljujem se na razjašnjenju predsedavajućem i sekretaru, zato što smo sada dobili jasnu situaciju da je tehnička greška, da nije reč o 9a, nego o 5a, u stvari, da je suština ista. Mislim da smo došli do jedne suštine koja je izuzetno važna. Tu suštinu SPS je usaglasila ne samo sa ministrima u Vladi, već i sa sindikatima javnih preduzeća. Imali smo prošle nedelje sastanak i ova ispravka amandmana je apsolutno u skladu sa potpisima 540 hiljada zaposlenih u javnim preduzećima o načinu podele akcija.
Ni zaposleni u javnim preduzećima nisu bili zainteresovani da samo oni dobiju 15% akcija, jer i ne mogu da dobiju, po broju godina, mogu da dobiju maksimalno 7-8%, već i ovih drugih 15% mogu da dobiju oni radnici i penzioneri koji to pravo nisu iskoristili, a po ovom zakonu bi imali pravo.
Mislim da je to jedan veliki napredak u ovom zakonu o javnim preduzećima, da se ovaj deo akcionarskog kapitala u javnim preduzećima obezbedi i zaposlenima u javnim preduzećima, u javnom sektoru, a i ostalima koji po tom osnovu imaju pravo. Nadam se da će se o načinu raspodele tih akcija što pre doneti zakon ovde u Skupštini i da bude potpuno jasna situacija.
Mi smo na ovaj član i na taj zakon reagovali kao SPS. Nisam video da su druge poslaničke grupe pisale amandman protiv tih 70%. Takvog amandmana u Skupštini nema. Pravo je retorike da se objašnjava kako ste protiv 70%, ali tog amandmana da je neko protiv 70% prodaje ovih sporednih delatnosti ovde u Skupštini nije ni bilo.
(Zoran Krasić, sa mesta: Čim ne glasamo za zakon, onda je to jasno.)
Gospodine Krasiću, da li ćete glasati protiv ili za, vi ste opozicija i prirodno je da glasate protiv. Samo kažem da tog amandmana ovde nije bilo. Jedina polemika koja je ovde nastala oko ovog dela raspodele akcija jeste bila i u načelu od strane SPS i danas. Mi smo zadovoljni i zahvalni smo što smo došli do jednog kompromisnog rešenja, koje nije kompromisno rešenje u korist SPS, već pre svega u korist zaposlenih u javnom sektoru i drugih građana koji to pravo nisu iskoristili kada je reč o dodeli besplatnih akcija. Pošto mi predstavljamo njih, mi smo zbog toga zadovoljni.
Kada je reč o mogućnosti prodaje, naravno, uvek možemo menjati tezu, ali vrlo precizno sam rekao, stav SPS, ne moj lični, kada je reč o osnovnim delatnostima. Nabrojao sam i prošli put i sada, kada je reč o hidroelektranama, o "Kostolcu", o rafineriji itd. SPS neće ni na
koji način, ne dati podršku, nego će biti protiv prodaje tih preduzeća preko 49%.
Vi sada nama kažete ovde, to je suština, zašto se javljam – kad se to proda, onda nije bitno, rasprodalo se. Ne može! Za svaku prodaju postoji postupak. Mora prvo da se donese odluka Vlade, pa da se raspiše tender itd. Onog trenutka kada Vlada tu odluku donese, pre nego što se raspiše tender i uđe se u bilo kakvu proceduru, tog trenutka Vlada ne bi imala ovde podršku. Ta stvar je potpuno jasna.
Mogla bi neka druga vlada, možda sadašnja opozicija kada dođe na vlast, da napravi takav zakon i da privatizuje, ali dok je SPS ta koja čini parlamentarnu većinu, mi ćemo sasvim sigurno iskoristiti svoj mehanizam zaštite takvog svog stava.
Iako, kada je reč o DOS zakonu, tu je ministar potpuno u pravu, on otvara mogućnost da se mogu čak i strateške delatnosti privatizovati. Predsedavajući, zahvaljujem se na razumevanju.

Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik        Blagica Kostić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Blagica Kostić.

Poštovani predsedavajući, poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas mi dajemo okvir za razgovore o Kosovu, dajemo okvir delegaciji koja će se formirati za razgovore i nastavak razgovora koji traju više decenija.
Socijalistička partija Srbije, kada je reč o državnim i političkim pitanjima, a pre svega o državnim nacionalnim pitanjima Republike Srbije, uvek je tražila da se dođe do jedinstvene platforme i u tom smislu ova platforma, koja je u liku rezolucije ovde predložena u Skupštini Srbije i koja polazi od osnovnih dokumenata i svega onoga što se dešavalo u prethodnom periodu, a pre svega od Rezolucije 1244, naravno glasaće za tu rezoluciju, glasaće za tu platformu i okvir, prema kojima ta delegacija treba da čini i da radi.
Tema Kosova u ovom parlamentu ili bolje reći ovde u ovoj sali je višedecenijska. Menjali su se, naravno, učesnici u celoj to priči. Menjali su se i poslanici, menjali su se članovi organa, menjale su se vlade, menjali su se režimi i sistemi, ali nažalost, tema, pitanje i problemi ostali su potpuno identični.
Na onoj strani tamo, prištinskoj, bilo je vrlo jasno - etničko čišćenje i samostalno Kosovo. Ono je kroz razne forme svih tih decenija sprovedeno. Podsećamo se svi 1971. godine, etničko čišćenje i tzv. republika Kosovo, u suštini nezavisno; 1981. godine, hrana, problem u studentskom domu, ponovo etničko čišćenje, ponovo proterivanje svega onoga što nije albansko i ponovo republika Kosovo i tačnije rečeno, nezavisno Kosovo; 1988. godine, novembra meseca, ponovo oružane pobune; februara 1989. i marta 1989. godine ponovo oružane pobune i ponovo etničko čišćenje i ponovo proterivanje Srba sa Kosova; sredinom '90-ih prazni albanski magacini u albanskoj državi, u prisustvu međunarodnih snaga koje su bile tada u Albaniji, prebacivanje svega na Kosovo i tzv. OVK, tzv. teroristička organizacija OVK, dve trećine okupiranog Kosova i Metohije, i ponovo nezavisno Kosovo, i ponovo etničko čišćenje, i ponovo etnički čisto Kosovo.
Kako se Srbija na to sve branila i kako je reagovala nezavisno od vlada, režima i sistema. Pokušala je, kako mi kažemo, da integriše Kosovo u okviru Srbije. Ulagali smo milione dolara u razvoj Kosova. Napravili smo desetine i stotine fabrika i desetine hiljada radnih mesta. Pokušavali smo da sačuvamo taj prostor.
Otvorili smo obrazovanje, školstvo, napravili smo najveći univerzitet na Balkanu na albanskom jeziku. Takvoga, po toj veličini, po broju studenata, nije bilo ni u Tirani, a ni danas ga nema, a ne samo tada. Danas ima manje studenata na albanskom jeziku u Tirani nego što ima u Prištini. Činili smo sve, a činili smo i onda kada su oni pripretili oružjem i kada su krenuli da okupiraju teritoriju, i branili smo se i odbranili i oružjem, da i oružjem. Onda kada je to bilo nedovoljno da se suprotstave državi Srbiji i onda smo se odbranili, i branili, tačno, i od NATO bombardovanja.
Danas se vode polemike da li smo pobedili ili izgubili, a u suštini dobili smo rezoluciju 1244. Nismo ni pobedili ni izgubili, ali nisu došli i nisu okupirali Kosovo, i nisu ga uzeli, jer da su ga uzeli mi danas o tome ne bi mogli da razgovaramo. Kada to znamo, šta je današnja tema razgovora.
Isto, ista pozicija, a nezavisno od toga koliko su očistili Kosovo od nealbanaca, koliko ima manje Srba, da li je proterano 240.000, jer mi o 240 hiljada govorimo samo iz jula, juna ili septembra meseca 1999. godine, ili od onih 300 i 200.000 koji su proterani sedamdesetih godina, nezavisno od tog broja, to je prostor Kosova i Metohije.
Nezavisno od toga da li u Novom Pazaru ima 1% ili 5% Srba, to je Srbija. Nezavisno od toga da li u Đakovici ima srpske crkve koja je srušena ili nema Srbina u Đakovici, to je prostor Srbije. Kolika će biti autonomija i da li smo mi spremni na kompromis. Uvek smo bili. Svih prethodnih decenija smo bili spremni na kompromis, samo na jedan nismo bili spremni, a to je da to ne bude teritorija Republike Srbije, jer to ne može biti. I ne može biti dok je pameti u ovoj državi Srbiji i dok je većina normalnih ljudi koji žive u Srbiji.
Uvek će biti normalne većine u ovom parlamentu, iako ima onih koji su uvek bili protiv, i danas su protiv, i biće uvek protiv. Oni su nebitna kategorija za politiku Srbije, za državu Srbiju. Ubeđen sam da ova Vladina delegacija, ova grupa koja bude formirana, da od te platforme ne može odustati.
Da, kompromis oko toga da mora da se vrate Srbi na Kosovo. Da, kompromis da moraju svi koji su proterani da se vrate. Da, kompromis da moraju svi bezbedno da žive. Da, kompromis da mora se ekonomski razvijati ta teritorija. Da, kompromis da bude široka autonomija, maksimalno koliko treba.
Ali, kompromisa nema oko toga da na graničnom prelazu Đenaral Janković mora da postoji državna zastava Srbije i Crne Gore. To je ono oko čega ne može u ovom parlamentu da se pregovara...
(Predsedavajući: Vreme.)
... i razgovora, i to je ono oko čega mislim da moramo biti jedinstveni, i bićemo jedinstveni, kao što smo bili i kada je bilo mnogo teže nego danas. Zato mi danas dajemo podršku ovoj rezoluciji i platformi za razgovor delegacije koja će razgovarati u budućnosti o statusu Kosova i Metohije. Hvala.

Da li neko od šefova poslaničkih grupa ili ovlašćenih predstavnika želi reč?
Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović.

Zahvaljujem se, gospodine Todoroviću.
Da li se neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih klubova javlja za reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite, gospodine Arsiću.

Da li se još neko od šefova poslaničkih klubova ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Ne.)
Prelazimo na redosled narodnih poslanika. Prema prijavama za reč, u zajedničkom načelnom pretresu, reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković.

Naravno, slažem se, gospodine Krasiću, sa vama da je malo teško uopšte da raspravljamo o ovako važnim zakonima u trenutku kada u sali od vladine većine ima šest poslanika.
Da, sada razmišljam vrlo ozbiljno da li uopšte treba da pokušam pred tih šest naših kolega narodnih poslanika, ne računam narodne poslanike SPS, oni su parlamentarna većina, a vladina većina ste vas šestoro koji ovde sedite i to nije dobro.
Sada ne znam koga ću da ubedim. To što ne mogu ministra da ubedim, ne bih ga sigurno ubedio iz prostog razloga što, to o čemu ću da govorim, Vlada je već predložila predlog zakona i predložila je amandman, tako da tu verovatno nema, što bi naš narod rekao, vajde, ali bi imalo vajde pokušaj da vas ubedim da neke stvari promenite.
A sad nemam koga da ubedim, pošto vas ovde u sali nema. Dobro, to na vašu odgovornost, pošto Poslovnik to omogućuje, možda može i tako.
Evo nekoliko stvari, naravno, imajući u vidu da i moj kolega Baralić treba posle da govori, neću da mu oduzimam mnogo vremena da bi i on mogao da kaže šta misli, ali samo o dva zakona nekoliko rečenica.
Za zakon o Fondu za razvoj moram da kažem da je mnogo važno da bilo koja vlada koja vodi računa o tome da neke pozitivne vrednosti ili pozitivne vrednosti društva, koje su u prethodnom periodu bile i pozitivni rezultati koji su odgovarajućoj organizaciji i instituciji dale u razvoju, pre svega ekonomskom, ali i u svakom drugom razvoju, ove naše države i pomogle razvoju nekih sredina i uopšte celine, da se one nadograđuju, a nikako da se uništavaju.
Mislim da one države, tu treba da pokušamo da poštujemo praksu i drugih država koje su bile u tranziciji, koje su išle na gašenje, potpuno gašenje odgovarajućih institucija i stvaranje potpuno novih institucija i polazak od početka, da su došle u poziciju da jednostavno unište sistem i da ništa novo ne stvore, a da te neke pozitivne vrednosti koje su u tom smislu bile, ne iskoriste na pravi način.
Jedna od tih pozitivnih vrednosti i pozitivnih tekovina prethodnog perioda jeste Fond za razvoj. On se na različite načine, naravno, i formirao i različito se i punio. Bilo je nekoliko osnovnih prihoda Fonda za razvoj u prethodnom periodu.
Pre svega, dva osnovna izvora prihoda: bio je budžet svih tih prethodnih godina,(kako je on jačao i došao do ovih 450 miliona evra) i drugi deo izvora prihoda od kojih sada Fond faktički živi i funkcioniše i može da se kaže da je stabilan, to je izvor prihoda koji je bio prodajom dela Telekoma.
Naravno o Telekomu i prodaji Telekoma bilo je mnogo reči, ali činjenica je ako proverite podatke izvor kapitala u Fondu za razvoj videćete da je najznačajniji deo kapitala i sačuvani deo kapitala u stvari onaj deo kapitala koji je uplaćen od dela prodaje Telekoma i od kojih, od tog dela sredstava, okretanjem tih para Fond za razvoj ima dobru osnovicu da može da funkcioniše.
I to je dobro i dobro je da se Fond za razvoj, ako mogu tako da kažem, dograđuje, u smislu potrebe da pomogne razvoju privrede Srbije.
Međutim, nije dobro što se zaustavlja dalja uplata i dalje stvaranje uslova da se Fond za razvoj povećava.
Ta priča da je on dostigao ogromnu cifru do 450 miliona ne može da znači i priču da je on dostigao svoj maksimum.
Jer kada bi dostigao svoj maksimum i kada bismo mi rekli – nema više potrebe da ovaj fond jača, to bi značilo da je privreda Srbije tako dobro razvijena da nema potrebe za povoljnije kredite i za povoljniji razvoj i da u tom slučaju ne bi trebalo dalje puniti taj fond.
Moram da kažem da SPS smatra, bez obzira na ovaj predlog zakona, da je trebalo obezbediti, ako ne iz budžeta, zbog ovakvog načina formiranja budžeta, ali obavezno iz fonda, iz privatizacionih prihoda da deo sredstava, da li je to 10, 20, 30 posto, obavezno dolazi kao dodatni prihod u Fondu za razvoj.
Međutim, i ako usvojimo ovaj zakon, ovakav kakav je sada, i ako usvojimo da ostanu tih 450 miliona kao osnovica, i ako pođemo od onoga što je gospodin Todorović govorio, moj kolega iz SPS, o načinu privatizacije Fonda, gde se garantuje 51% opstanka ovog fonda, osnovna je stvar da li će se izvršiti dokapitalizacija 440 miliona ili prodati 240 miliona. Katastrofa za Srbiju bi bila.
Mislim da to nije dobro, treba Odbor zajedno sa Ministarstvom da precizira ovaj član koji govori o dokapitalizaciji 45% Fonda, a nikako o privatizaciji Fonda, u smislu da se neko seti i da proda 49% Fonda i da uzme 240 miliona, da tako popuni neke zatvorene rupe. Ali, ni na taj način ovaj fond neće da ostvari svoju funkciju, ukoliko ova skupština ne usvoji zakon o regionalnom razvoju. To je suština ovog fonda za razvoj. Kad je on formiran nije bio formiran samo da daje jeftine kredite, nego da omogući regionalni razvoj Republike Srbije.
Znam da je iz Fonda prošle godine finansiran deo sredstava za Vranje, Kragujevac i Bor. To je dobro, ali to nije dovoljno, nisu samo Bor, Vranje i Kragujevac područja koja su nerazvijena u Srbiji.
Nažalost, mi poslednjih godina imamo takvu tendenciju razlike između razvoja u Srbiji, da ćemo pretvoriti Srbiju u Beograd i u nekoliko gradova: Novi Sad, Niš, eventualno i Subotica, a da sve ostalo dolazi u poziciju potpuno debalansiranog ekonomskog razvoja ili, bolje reći, ne stagnacije, nego, smanjenja i broja zaposlenih i bruto nacionalnog dohotka i svega drugog.
U narednom periodu, već do kraja godine, trebalo bi da dobijemo zakon o regionalnom razvoju, da znamo šta znači nije razvijeno područje. Zašto se stidimo da je Ivanjica nerazvijeno područje? Šta znači izuzetno nerazvijeno područje?
I da su različite kamatne stope za izuzetno nerazvijeno područje i za razvijeno područje, da je to obaveza Fonda za razvoj, onda Fond za razvoj ništa ne znači, onda je to jedna banka koja, eventualno, ima nešto manje kamata. Mi imamo dovoljno ovih banaka koje će da finansiraju to.
Nema Srbije i nema budućnosti Srbije bez pravilnog ekonomskog razvoja. Ako nećemo da ispraznimo Srbiju i da nam sve manje opštine po Srbiji, pa i neki veći gradovi se presele u Beograd ili u nekoliko centralnih gradova.
Mi ćemo podržati ovaj zakon, ali uz zahtev da Odbor za finansije ili ko je nadležan ovo obrazloži, tačnije rečeno, precizira privatizaciju od 49% u dokapitalizaciju, a ne u privatizaciju. To je jedno.
Drugo, pod uslovom, da se ovde Vlada obaveže da će u narednih mesec dana predložiti zakon koji reguliše regionalni razvoj Republike Srbije, sa tačnim označavanjem područja koja su izuzetno nerazvijena i nerazvijena. Da u tim uslovima Fonda za razvoj i upravni odbor ima obavezu da određuje različitost kamata i različito davanje kredita i prioritet davanja kredita onima koji su u Medveđi u odnosu na Voždovac, bez ikakve zamerke, da istu fabriku otvori neko na Voždovcu.
Pošto nemam mnogo vremena, da pređem na drugo pitanje, a to je ovaj zakon o javnim preduzećima u obavljanju delatnosti od opšteg interesa. Ministar Dinkić je ovde rekao nekoliko stvari koja su opšta i jasna politika SPS, a pre svega kada je reč o besplatnim akcijama bivših zaposlenih u javnim preduzećima i svih onih koji nisu dobili akcije po drugom osnovu.
Nažalost, taj Zakon je bio do 2001. godine, Zakon koji smo mi, kada smo bili na vlasti i SRS imali, gde su svi radnici bili u situaciji da dobiju akcije. On je ukinut. Jedan značajan broj ljudi, pre svega u ovim društvenim delatnostima (policiji, školstvu, zdravstvu, državnim organima itd.) nije bio u prilici da dobije, shodno svom radnom stažu, odgovarajući broj akcija.
Gospodine Markoviću, nemojte da kažete da niste vi, nisam ni ja. Nismo mi poenta, ali poenta je da veliki broj radnika zaposlenih u ovim institucijama nije dobio.
Sasvim je izvesno i sigurno, to je jedno od strateških zalaganja SPS, da ti ljudi treba da dobiju te akcije. Međutim, nije jasno precizirano kako će oni dobiti svoje akcije. Mi mislimo da se mora u narednom periodu što pre precizirati i doneti zakon, kako će oni da dobiju te akcije i kako će to svoje pravo da iskoriste.
Ako to ne iskoristi Vlada, mi ćemo u narednih mesec dana, kao SPS, predložiti taj zakon o malim akcionarima, o akcionarima koji treba da dobiju tih 15% akcija u svim preduzećima. Jednostavno, treba da vidimo kako će oni da dobiju.
Jedna je stvar opšta priča da će u NIS-u 15% zaposlenih da dobije akcije, ali da vidimo na koji način imaju pravo u NIS-u tih 15%, jer neće samo zaposleni moći da ostvare tih 15%, na osnovu broja zaposlenih, na osnovu godina radnog staža, nego manje, kako da tih 15% imaju pravo i drugi, zaposleni u drugim institucijama, koji to nisu iskoristili.
Znači, sa te pozicije je stvar potpuno jasna i mi to apsolutno podržavamo.
Moram da kažem, kada smo u startu podržali ovaj zakon, pre svega, oslonili smo se na ovaj stav koji je za nas ne samo prihvatljiv, nego je neka politika za koju se apsolutno zalažemo, jer akcionarstvo je nešto što nije samo politika SPS, akcionarstvo je i u Americi i u EU, nešto što forsiraju čak i veliki vlasnici kapitala. Čak i oni su zainteresovani da radnici u BMV-u, da ne nabrajam sva ta preduzeća, imaju odgovarajući broj akcija, kako bi ih stimulisali da budu zainteresovani da ta proizvodnja i da to preduzeće uspešno radi.
Možete vi to da proglašavate prošlim vremenom, ili društvena preduzeća, ili taj naš zakon, ali kažem vam da je to tako. Ako hoćemo da se uklopimo u svetske trendove, to je tako čak i u ovim promenjenim uslovima.
Nešto što mi nikako ne možemo da prihvatimo, a ja prihvatam čak i odgovornost nas u SPS da ovaj amandman nismo videli, nego da smo ga videli juče, danas, jer kada smo razgovarali o njemu na Odboru i na poslaničkoj grupi, zajedno sa ministrom, niko nije obraćao pažnju i ministar nije ni obrazlagao taj amandman.
Dok sam slušao ministra Dinkića, mislio sam da se javim po Poslovniku, mislio sa da ni on ne zna za ovaj amandman, pa sam na kraju čuo da je to ipak jedna od važnih promena u ovom zakonu, a to je da se predlaže u članu 9a, kao dopuna ovog zakona, a ne kao osnovni zakon, mogućnost privatizacije u javnim preduzećima do 70% kapitala.
Gospodo iz vladine većine, da li to znači da se vi zalažete da HE "Đerdap" bude prodata 70%, "Kostolac" i Termoelektrana? To piše ovde. Da li je to ona priča o NIS-u, za koju smo mi rekli da nismo za to i da nećemo nikada glasati da se NIS proda više od 49%, da li to znači to? Da li to znači da vi hoćete da prodate Rafineriju-70%? Ako to znači, SPS to neće da podrži.
Prema tome, mi nećemo podržati ovaj zakon ako ostane 70%. Maksimalno što može država da se odrekne vlasništva u preduzećima i da proda, to je 49%. Bez 51% državnog kapitala u ''Elektroprivredi'', u rafinerijama, nema ekonomske politike nijedne vlade, pa prema tome, ni ove, ni buduće.
Ove možda i ne mora, ali o budućim vladama, takođe, moramo razgovarati. Nema socijalne politike, nema mogućnosti socijalne politike – pošto će cena struje biti i na koji način će građani Srbije to platiti?!
Kada je reč o ovom vladinom amandmanu od 70% – ne da SPS taj amandman ne može da podrži, nego u tom slučaju ne bi mogli da podržimo ni ovaj kompletan zakon, ukoliko se ne prihvati amandman. Tačnije rečeno, sada nema čiji amandman, sem amandman Odbora, koji ima pravo da u međuvremenu predloži amandman do 49% privatizacije.
Može ovde neko da se javi ispred Vlade i da kaže da treba vodovod i neka druga preduzeća, ove sporedne delatnosti, ovih 37 kompanija u okviru ŽTP, poput hotela, motela, turističkih organizacija, privatizovati. To nije problem, ali je problem u strateškim delatnostima javnih preduzeća koja se ne mogu privatizovati.
Ali iz ovog amandmana na član 9a, ne razumem zašto baš amandman ako je to strateška stvar, otkud se pojavio amandman, a nije u osnovnom zakonu, da se iz tog zakona na mala vrata provuče privatizacija rafinerija, NIS, "Đerdapa", "Kostolca", "Bajine Bašte" i sličnih sistema kojima Srbija raspolaže i gubi mogućnost vođenja socijalne i ekonomske politike u ovoj zemlji. SPS sasvim sigurno, u tom slučaju, ne bi mogla da podrži ni ceo zakon, a ne samo ovaj amandman.

Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, a neka se pripremi Goran Jakšić.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Zahvaljujem se. Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Zahvaljujem narodnom poslaniku, gospođici Jovanović.
(Dobrodošli, gospodine Krstiću.)
Da li još neko želi reč?
Odbor za finansije, na osnovu člana 140. stav 5. Poslovnika, podneo je amandman na član 33.
Predlagač, narodni poslanik Radojko Obradović, prihvatio je amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 35. amandman je podneo poslanik Ljubomir Kragović.
Predlagač, narodni poslanik Radojko Obradović i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Ima reč gospodin Kragović.

Reč ima poslanik Nataša Jovanović.

Ako mi dozvolite da zloupotrebim, pošto nema nikog iz radne grupe koja je radila na ovom zakonu, pitanje koje su gospodin Kragović i gospođica Jovanović ovde pokrenuli, bilo je predmet razmatranja prilikom izrade ovog zakona.
I sam sam se zalagao da se to uvrsti.
Međutim, imajući u vidu da se radi o instituciji koja može da kontroliše samo trošenje državnih para, u tom slučaju vrhovna revizorska ustanova može da kontroliše i one nevladine organizacije koje i jedan jedini dinar dobiju iz lokalne samouprave ili iz budžeta Republike, znači, iz bilo kog budžeta, državnih para, samo one institucije i ustanova u kojima ima prihoda ili dotacije iz budžeta lokalne samouprave ili Republike Srbije.
Kada je reč o onima koji to nemaju, ne mogu biti predmet ove institucije – vrhovne revizorske ustanove.
(Dobacivanje iz sale.)
Gospodine Markoviću, jedna je stvar da li se slažemo oko suštine. Kažem vam da vrhovna revizorska ustanova može da kontroliše samo one institucije ili ustanove koje dobijaju ili koriste jedan jedini dinar iz budžeta Republike Srbije ili lokalne samouprave.
Ogradio sam se i iskoristio ovo pravo samo zato što nema nikoga iz ove radne grupe koja je to radila.
Izvolite, gospođica Nataša Jovanović.

Nisam ni sam zadovoljan što je tako, ali finansijska policija i drugi organi treba da kontrolišu sve druge prihode i rashode, a ne da kontrolišu nevladine organizacije poput ovih o kojima ste govorili, neka kontrolišu ove. Vrhovna revizorska ustanova treba da kontroliše trošenje isključivo državnih para.
Gospodine Arsiću, po kom osnovu? O amandmanu više nemate vremena. Izvinio sam se, prihvatam da se prekrši Poslovnik, ako vam je stalo do toga da to iskoristite.
Gospodine Arsiću, izvolite po Poslovniku.

Nastavljamo u 15,00 časova.
(Posle pauze, 15,00)