Gospodine Vučiću, vi ste govorili deset minuta pa sada morate da sačekate nas da završimo, pa da se onda vi javite, mora da se poštuje Poslovnik. Gospodine Vučiću, ne pametujem, vi ste se iznervirali što niste dobili reč, a objasnio sam vam da po Poslovniku imam pravo da govorim pre vas. Gospođo Radeta, ako hoćete da polemišete sa mnom, to meni uopšte nije sporno.
Danas smo došli u poziciju da posle 2002. godine ovaj zakon menjamo nekoliko puta. Ovo nije prva izmena Zakona o radio-difuziji i potpuno sam ubeđen da neće biti ni poslednja. Kada je Zakon o radio-difuziji usvajan ovde 2002. godine, upozorili smo na nekoliko stvari koje je neophodno promeniti i usaglasiti, kako bi došli do toga da stvorimo jedan medijski prostor u Srbiji koji će biti adekvatan i u skladu sa nekim zakonskim propisima.
Kad kažem da će još nekoliko zakonskih promena biti ovog zakona ukoliko medijsku sliku želimo da stvorimo na pravi način, onda mislim na dva pitanja.
Prvo je rešavanje pitanja kablovskih emitera i uopšte kablovske mreže u Srbiji, koja nije rešena ni onim prethodnim zakonom, ni ovim izmenama zakona. U tom pravcu mislim da ima dosta, ako mogu tako da kažem, kočenja sa raznih strana.
Država nije zainteresovana da to pitanje reši ili se plaši onih koji imaju dominantan uticaj u kablovskoj mreži u Srbiji, a znamo da je to vlasništvo Soroš-a, u najvećem delu Srbije.
Znači, preduzeća koja prave kablovsku mrežu, ili jednostavno dopuštaju da se pravi jedan neadekvatan sistem kablovske mreže u Srbiji, koji nije dobar za onoga ko koristi, a nije dobar ni onaj ko uzme pare na brzaka, pa napravi tu kablovsku mrežu, da bismo došli do jedne pozicije kada to pitanje rešimo, da ponovo svi ti ljudi, svi ti građani moraju da ulažu sredstva u stvaranje kablovske mreže.
Sećam se, tada smo na to pitanje upozoravali gospodina Koraća, koji je bio potpredsednik Vlade, ali njemu je bilo važno pre letnjeg zasedanja 2002. godine da usvojimo taj zakon, jer ako ga ne usvojimo biće propast u Srbiji, neće da nas primi Evropa, neće Evropa da nas vidi itd. Sada je 2005. godina, a ovaj zakon, kao što vidimo, nije profunkcionisao ni u onoj prethodnoj vladi ni u ovoj vladi.
Drugo pitanje, naravno, jeste digitalizacija medijske slike u Srbiji. Mislim da i tu država ne poklanja dovoljno pažnje, jer ako hoćemo da budemo u skladu sa nekim evropskim tendencijama, Evropa je zaključila i rekla, 1. januara 2007. godine ne može biti uopšte emitovanje programa bez digitalne mreže, a to znači da ne bi bilo ni ovakvih rasprava i sukoba, i straha velikog broja medijskih kuća, i lokalnih radija i televizija, da li će dobiti frekvenciju, jer bi se u tom broju udesetostručio broj emitera da jednostavno tog problema ne bi bilo.
Italijani čak sada finansiraju medijske kuće da obezbede novu tehnologiju kako bi prešli na digitalnu mrežu, a digitalna mreža podrazumeva povećanje broja emitera.
Kada je reč o ovim konkretnim promenama, naravno, SPS ih podržava. Moram da kažem da smo se za nekoliko tih pitanja zalagali i ranije. Jedno je pitanje mandata, koje je ovde pokrenuto na razne načine, mandata radiodifuznog saveta. Uostalom, većina radiodifuznog saveta je birana čak i u onoj prethodnoj vladi, isti ti ljudi, pa da li je po zakonu ili nije po zakonu, isti ti ljudi su ovde, gotovo uz opštu saglasnost svih u parlamentu, i pozicije i opozicije izabrani, i ponovo mislim da ova legalizacija na ovaj način, u stvari stvara jednu sigurnost članova radiodifuznog saveta da mogu ovaj proces da završe, do kraja da uđu i mislim da je apsolutno prihvatljiv i nezavisno od toga da li smo pozicija ili opozicija ili SPS koji podržava ovu manjinsku vladu.
Drugo pitanje je pravo veta.
Moram da kažem da je SPS posebno osetljiva kod tog pitanja. Osetljiva je zato što smo se mi pre petnaestak godina borili za jedinstvenu Srbiju, protiv tih snaga koje su jednostavno od Vojvodine pravile državu, nije da nije imala pravo veta u ovoj skupštini, imali su pravo veta na sve. Oni su sami o svemu odlučivali, a mi smo jednostavno morali u ovoj skupštini da pitamo o svakom zakonu, o svakom zakonskom projektu i jednu i drugu pokrajinu kako ćemo se ponašati.
Nažalost, pošto je prošlo 15 godina, to su svi zaboravili, pa kao da je večito Srbija bila jedinstvena, večito kao da to nije bio doprinos SPS. Mi ćemo se uvek zalagati, uvek ćemo biti protiv bilo kakvog veta i bilo kakvog omnibusa, uvek ćemo biti za jedinstvenu Srbiju u svakom elementu, a ne samo deklarativno, zato što mislimo da je to budućnost.
Nažalost, tada je ovo bio dil prethodne vlast da se ugradi pravo veta i da se obezbedi glasanje za ovaj zakon, i on je na taj način, potpuno anahrono, suprotno zakonu i pre svega protiv Ustava, ugrađen kao element u ovaj zakon, i mislim da je mnogo važno da se odstrani ta jedna protivustavna odredba, koja je bila u ovom zakonu, a proveravao sam, niko se nije žalio Ustavnom sudu, pa zato Ustavni sud nije ni reagovao. I na taj način se sada eliminiše i neće više biti u zakonu, i sa te strane smo mi apsolutno, ako mogu tako da kažem, zadovoljni, samo zbog toga bi, ako ništa drugo, ovaj deo podržali.
Kada je reč o privatizaciji lokalnih medija, moram da kažem da apsolutno podržavam gospodina Lazarevića i glasaćemo za taj amandman da se do 2007. godine privatizuju mediji. Što se nas tiče, mislim na lokalne medije, nema razloga da čekamo ni kraj 2007. godine. Obrazloženje, zašto treba da bude 2008. godina, svako pomera po godinu ili dve, čekajući sledeće izbore, pa tako i prethodna vlast isto, daj mi da ne bude to dok su izbori, pa kada se završe izbori onda neka se privatizuje, da iskoristimo te lokalne medije za naše potrebe. Daj jedna Vlada neka ima hrabrosti i snage dovoljno da to završi dok je na vlasti, a da ne razmišlja kako će biti u procesu izborne kampanje, da te medije koristi za svoje potrebe.
Odmah da budem precizan, ta priča, obrazloženje zbog čega se ti mediji ne privatizuju sada i ne privatizuju po nekom ubrzanom procesu, nego trba da se privatizuju 2008. godine, jeste bila sledeća: ko će da kupi medije, opštinske radio-televizije, ako ne zna da li će dobiti dozvolu za rad.
Pazite, onda se pitam, od 113 postojećih takvih lokalnih televizija, koliko će njih dobiti dozvolu za rad; kažu, 20 ili 30. Šta to onda znači, da ovih 90, znači, gde opštine ulažu već sada velika sredstva, troše velike pare, a onda će na kraju zaključiti da ne mogu to da emituju.
Dajte, neka proba privatnik da kupi. Oni kažu da neće, a kako neće, kada on sada ulaže, kupuje predajnik, a to je koliko košta jedna televizija. Dobar predajnik je koliko košta jedna lokalna televizija, a to tako više ne košta, je li tako gospodine Kojadinoviću? To je potpuno jasno, ako kupi kilovatni predajnik televizijski, to je koliko košta jedna lokalna televizija i manje. Ta televizija vredi kada treba da primi 20 ili 30 radnika i ne bi mogao da izdržava druge stvari.
Ali, da budem precizan, ne zalažem se za ukidanje stavke u budžetu lokalne samouprave za finansiranje medija. Nije poenta u tome.
Treba da bude stavka, neka bude ista. Zamislite samo, nema gospodina iz Trstenika, koji je bio 10 godina predsednik opštine u Trsteniku, pa su onda privatizovali tu televiziju, dali crkvi, to više ne zna niko kako su privatizovali, ali svejedno, oni su izdvajali godišnje 12 miliona u jednom Trsteniku za RTV Trstenik, i to koristili.
Jer ta televizija je bila pre svega usmerena i finansirana protiv SPS-a, i radikala, i nizašta drugo nije služila. Dakle, radi vođenja kampanje protiv radikala i SPS-a, i to je tačno. Zamislite 12 miliona godišnje za jedan Trstenik. Sa šest miliona je taj Trstenik mogao da finansira nekoliko lokalnih televizija okolo i da ima bolji program i veću korist za finansiranje, odnosno za informisanje lokalne samouprave u jednom Trsteniku.
Pomenuo sam Trstenik, zato što sam juče čuo cifru od 12 miliona, inače takva je situacija u gotovo većini sredina. Znači, nisam protiv toga da se u budžetu opštinskom predvide sredstva za medije, ali onda mora da postoji tender, program, da konkurišu te lokalne radio-televizije i novine i da dobiju na osnovu svog sadržaja, na osnovu onoga što doprinose lokalnoj sredini, a ne na osnovu toga šta doprinose predsedniku opštine, bez obzira iz koje je političke partije on.
Govorim o lokalnim medijima, mi smo nacionalni, tako da je to ključna razlika, gospodine Stamenkoviću, i ne učestvujemo u tome. To je kada je reč o privatizaciji tih lokalnih medija.
Inače, većina nas poslanika putuje po Srbiji i obilazi na razne načine te lokalne medije, učestvuje u nekim emisijama i vi znate u kakvom je to stanju. To je u katastrofalnom stanju, da budemo potpuno iskreni.
Ako mi čekamo i kraj 2008. godine da se privatizuje, pa da bi 2009. godine neko ulagao u te medije, da se nešto napravi od onoga, to će nestati. Ti televizori su stari po 15 ili 20 godina i kao monitori, a kamoli kada je reč o tehnici i umesto da imate mogućnost da na tom prostoru imate dve ili tri frekvencije, vi ne možete, jer ova jedna se tako raširi na dva ili tri televizijska programa da ne može niko drugi da se gleda na tom prostoru, niti čuje.
Kada je reč o TV pretplati.
Ovde imam ispred sebe stenogram sa sednice 13. 2. 2001. godine i tog revolucionarnog govora gospodina Đelića. On je revolucionarni govor održao, pravi razlog je veoma jedinstven za ukidanje takse na brojilo, to treba odmah ukinuti, što se od nas očekuje, ogromna većina građana, mi smo to obećali, mi to moramo odmah da uradimo. Drugi razlog je što ova taksa mora biti ukinuta što ona predstavlja nepravičan način finansiranja RTS, pa potom treći, mi vidimo u ovom predlogu pravi značaj i prvi korak u reformi državne televizije, sve je to bilo 13.2.2001. godine.
Nemojte da mislite da ovo pričam zbog sadašnje vlasti, jer ste i vi odmah, već godinu dana nakon toga, dakle, kada je predložen ovaj zakon o radio-difuziji, prvi zakon, jer ovo su sve izmene, gospodin Korać kao potpredsednik Vlade koji je rekao, ako sada ovaj zakon ne usvojimo, pre godišnjih odmora, propade država, neće nas Evropa, neće nas svet, neće nas niko, izgubićemo ljubav, kao da nas mnogo vole. On je rekao - da bi televizija bila nezavisna, da bi obezbedili nezavisnost RTS, kao i u ostalim državama Evrope javni servis, za razliku od komercijalnih servisa, značajnih komercijalnih radio i televizijskih stanica, ne može isključivo na komercijalni način da posluje, drugim rečima, on neće moći da živi od sponzorstva, već mora da se uvede pretplata.
Odmah je posle godinu dana gospodin Korać shvatio da mora pretplata, da dalje ne čitam šta je sve ovde pričao, jer je pričao svašta o pretplati, a mnogo glupo. Hajde što je glupo, nego nebuloze. Koji su razlozi da se javni radiodifuzni servis finansira iz pretplate, s obzirom da se u našoj javnosti vrlo često pretpostavlja da će mnogi poslanici ovde postaviti to pitanje? Razlog je vrlo jednostavan. Ekonomski, finansijski, nezavisni servis, to je razlog i mora da se uvede pretplata.
Modaliteti pretplate, postoje različiti Oni su se tada opredelili da pošalju račun građanima, pa onaj Crkvenjakov je slao račune građana, nijedan nije hteo sad da zove, naravno, pa šta ćete. Ni ja se ne bi odazvao, mogao je da me tuži koliko hoće, ja bih išao u zatvor da ne platim njemu pretplatu.
Naravno, znali su i oni da ne postoji drugi način obezbeđenja plaćanja pretplata nego samo dva, koja su izučavana krajem 90-tih.To je preko PTT-a, jer možeš da mu isključiš telefon, i preko elektro brojila, jer možeš da mu isključiš struju. I jedno i drugo, kada nekome isključite telefon ili kada mu isključite struju, to je za običnog čoveka strašno. Jednostavno, ne može da komunicira. Onaj tamo na selu ako mu isključite telefon ne može da komunicira sa decom, koja negde žive itd, a ne daj bože da mu isključite struju, pa makar u svinjac, gospodine ministre.
Ustvari, sada sam shvatio, kada je ovo predloženo, i tada kada je 2002. godine gospodin Korać predlagao pretplatu kao revolucionarno delo, da smo mi kao SPS i vlada SRS tada imali reformsku i proevropsku politiku apsolutno i da smo, u stvari, prednjačili u tome nekoliko godina ranije. Znači, čak 1997. i 1998. godine, jer suština je u tome, potpuno identična stvar.
Nema nikakve promene sem da se uvede pretplata. Znam da je ovo opterećenje građana, ali znate kako, između toga finansiranja i budžeta moram da kažem, kako gospodin Nikolić kaže seirim, moram da kažem da izražavam zadovoljstvo da sada vi potvrđujete, a i prethodna vlada je potvrdila, da smo u ovoj oblasti bili reformski.
Naravno, gospodine Kojadinoviću, vi ste govorili ovde o programu RTS. Mi kao SPS se zalažemo i insistiramo da se stabilizuje RTS. Ta dugovanja koja ovde niste ni vi pomenuli od preko 20 miliona evra RTS sadašnjeg, sa porezom i doprinosima preko 30 miliona evra, jeste nešto što ne služi na čast ni državi, ni vladi, ni nama kao poslanicima da se finansira tako RTS.
Problem je zašto je do toga došao RTS, nije problem RTS, nego je problem baš upravo prethodna vlada, što nije htela da prihvati model finansiranja i što, samo da bi dokazala da u izbornoj kampanji nije lagala, a pokazalo se da je lagala, i da nije vodila pogrešnu izbornu kampanju i lažnu izbornu kampanju, nije htela u stvari da sanira RTS, pa mu ukinula pretplatu, a nije našla drugi izvor finansiranja.
Nije problem u RTS kada je reč o finansijskoj situaciji. Problem u RTS je nešto drugo. Nadam se i mogu da vam verujem i vama i gospodinu Tijaniću da će RTS postati javni servis jednog dana, ali da budem iskren mi u SPS u poslednjih pet godina nismo videli da je to javni servis. Ne mogu da vidim da je to javni servis i da verujem da je Dnevnik javni servis, ako se pojavi na primer Batić ili Vesna Pešić.
Znate šta je javni servis? Kada se poštuje volja građana. Kako se volja građana utvrđuje? Na izborima. Ako neko ne dobije ništa na izborima, ne dobije 100 glasova, a svako drugo veče je na nekoj televiziji, a naročito u javnom servisu gde građani plaćaju, to nije javni servis. To je delovanje protiv građana, to je udaranje građana u glavu.
Građani kažu - neću njega nikako, a ja ti ga svako veče serviram, zato što je Vesna Pešić ime, zato što je Batić ime. Ko utvrđuje ime? Da li javni servis ili građanin svojim glasanjem? Građani su utvrdili našu poziciju. Mi kao SPS smo zadovoljni brojem glasova koji smo dobili, 22 posto. Video sam danas da neko računa koliko naš poslanik vredi, samo je zaboravio da SPS ima 10,6 a ne 4,9, pa vredimo 20 hiljada.
(Aleksandar Radosavljević, sa mesta: Čega?)
Gospodine Radosavljeviću, 20 hiljada birača. Vi ste vični, vi ste time trgovali lako, znate kako ste to, cementaru onu Beočinsku, Popovac i slično, Sartid, vi ste tim stvarima trgovali. Ako mi imamo 22 poslanika, to je 500 hiljada glasača; 500 hiljada glasača ne može nijedno veče da se pojavi na televiziji. Ko se pojavio na RTS u poslednjih pet godina iz SPS? Nije tri puta, četiri, što kaže gospodin Nikolić, ja sam se pojavio jednom, snimao sam prethodne večeri i onda kada sam video šta se pojavilo posle toga rekao - više nikada na snimanje u RTS. Nisam lud da idem.
Ja sam dobro prošao, kako si ti prošao. Naravno, ne pada mi na pamet da idem da snimam, pa da čekam kako će neko posle tamo da me kroji u javnom servisu. Javni servis mora da poštuje izbornu volju.
Političke partije koje ne prođu cenzus - ne može da se pojavi njihova politička volja u javnom servisu. Mogu proporcionalno samo političke snage koje su dobile poverenje građana.
Inače, čim vidim Vesnu Pešić i vidim Batića ja ne verujem u javni servis. Ne daj bože kad vidim Čedu. Tu je, doduše, i ovima iz DS teško, ali ne mogu da vidim, jer to nije javni servis. U tome je suština i to je suprotno delovanje, to vređa građane. Nemojte očekivati od građana da plaćaju pretplatu, ako se pojavljuju oni koji nemaju političku verifikaciju u javnosti. To se dešava, ne može da se govori.
Kakav je RTS sada bio? Bio je kakvo je bilo stanje u državi. Stanje u državi je bilo da se borimo protiv onih koji su ugrožavali srpski narod i RTS je branio srpski narod. Šta će drugo da radi? Šta će drugo da radi državna televizija, pa i kada je javni servis, nego da stane iza svog naroda i da ga brani?
Šta je radila državna televizija 17. i 18. marta prošle godine? Valjda je informisala i vi ste se za to zalagali, to je dobro, da se o stvarnom stanju informiše. Kako je bilo na Kosovu i Metohiji? Šta je drugo radila i državna televizija 1999. nego informisala šta se stvarno dešavalo. I zašto je državna televizija bombardovana 1999. godine? Ne zbog Milanovića, nego zato što je imala jedina link i zato što je pravila probleme informisanjem odavde i slanjem signala šta se dešava u Srbiji u zemljama koje su nas bombardovale. Kada su bombardovali RTS ukinuli su link, više signala nije bilo, mora da se nosi snimak u Mađarsku, ćao đaci, to je već kasna vest za medije. Prema tome, to je potpuno realno.
Gospodine Radosavljeviću, vi to ne razumete, jer vi nikada ne bi branili svoj narod i vama i ne zameram. Ima pravo ova država da ima i te političke partije, koje nikada ne bi branile svoj narod, i ima pravo i legitimno je da ima te političke partije koje će uvek stati u odbranu svoga naroda kada je on ugrožen, bez obzira na rezultate i na posledice toga u biračkom telu. Mi se ponašamo u skladu sa tim i to nije sporno.
Prema tome, mi se zalažemo da RTS postane državni medij. Mislimo da treba da bude RTS Beograd i RTS Novi Sad, da ne bi ponovo došli zbog one prve priče oko veta, jednog dana oko toga, pa mislim da, ukoliko ima, bilo bi dobro da Odbor predloži takav amandman da se pozove RTS Beograd i RTS Novi Sad, a ne RT Vojvodine, da ne bi posle pet, deset godina imali novih problema na ovim prostorima, ali u principu kada je reč o izmeni ovog zakona nadam se da je on stvorio uslove da konačno uredimo te odnose.
Mada nisu takvi odnosi, i toliki broj medija i emitera koliko se pričalo. Sećate se, pričalo se o nekoliko hiljada, a sada kada je Radiodifuzni savet prikupio podatke ispada 700. Kada se to sabere koliko treba da dobije, to je 500.
Prema tome, objektivno sem onih koji imaju tamo negde u šupi i ovo o čemu smo pričali, neadekvatnu tehniku, i ostali koji imaju normalnu radio-televiziju, mogu da očekuju da nisu bacili novac u sve to. Zato će SPS podržati ovaj zakon i radujemo se da konačno dolazite na pravi put, na naš put.