Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsednici Vlade i Republike, borba Srbije za ovaj prostor, borba Srbije da sačuva južni deo svoje Republike, borba Srbije da ekonomski i kulturno razvije prostor Kosova i Metohije nije od juče, a nije ni samo poslednjih 10 godina, ona traje mnogo duže.
Paralelno sa procesom ekonomskog i kulturnog razvoja tog prostora i ogromnog materijalnog ulaganja Srbije da bi se sačuvala ta teritorija i razvio taj prostor, da bi se obezbedio zajednički život, mir i tolerancija, traje proces albanskih separatista i terorista da očiste taj prostor, da proteraju sve ono što nije srpsko, a da one koje mogu pretvore u Albance, da Turci nestanu sa tog prostora i da postanu Albanci, da Goranci nestanu sa tog prostora i da postanu Albanci, ako već nisu otišli, da Romi u znatnoj meri postanu Albanci.
Asimilacija na tom prostoru i etničko čišćenje je višedecenijski proces, koji traje. On nije vezan ni za jednu godinu. Onako kako je etnički čišćeno posle Drugog svetskog rata ili pre, onako kako je etnički čišćeno i obezbeđivano, kroz proterivanje i kroz sve drugo, pre 1971. godine, tako je bilo i posle, pre 1974. i Ustava i posle, pre 1981. i demonstracija i posle, 1989. godine, kada su ponovo bile oružane pobune. Tako je bilo i 1998. i 1999. godine i danas.
Sve vreme su se menjali režimi, vlasti, mnogi su upravljali Kosovom; bila je i kraljevina, i republika, i jednopartijski sistem, i višestranački sistem. Odnosi snaga se nisu menjali. Kada kažem nisu se menjali, nisu se menjali u smislu da se obezbedi mir i tolerancija. Menjali su se u smislu etničkog čišćenja i proterivanja nealbanskog življa sa tog prostora.
Na kraju smo dobili da Kosovom upravljaju i oni sa strane, da upravlja UNMIK. Ni tada se ništa nije promenilo, i pored Rezolucije UN nastavljeno je etničko čišćenje na tim prostorima.
U različitim periodima, bilo je i pregovora. Mnogo pregovora je bilo, ali ni u jednom periodu se ne može reći da su albanska delegacija ili predstavnici albanske nacionalne zajednice sa ozbiljnošću prihvatali te razgovore, a naročito ih nisu prihvatali u poslednjih desetak godina.
Nisu ih prihvatali zato što su uvek imali obećanja, najčešće iz Vašingtona, da će dobiti ono što traže, a to je da kada etnički očiste Kosovo, onda će dobiti nezavisno Kosovo. Kada kažem da im je tako rečeno, podsetimo se i izjave tadašnjeg predsednika Amerike posle bombardovanja, koji je rekao, pa šta ako stotinu hiljada Srba ode sa Kosova i Metohije?
Šta je to drugo nego poruka za etničko čišćenje i proterivanje Srba sa Kosova i Metohije?
Ni danas, kao ni 1998. godine, kada je 16 puta srpska delegacija odlazila na Kosovo, albanska delegacija, koja tada nije htela da dođe, ali sada dolazi, nije želela da razgovara o ozbiljnim pitanjima rešavanja statusa ljudi koji žive tamo, nego, pre svega i jedino, kako da uzme 15 posto teritorije Srbije.
U Rambujeu je bilo razgovora, pregovora, samo ne direktnih. Bilo je gostovanja u Rambujeu, ali ne razgovora, bilo je ponude koja je značila: ili će Srbija da potpiše da za tri godine Kosovo bude samostalno ili će biti bombardovanja. Danas u Beču imamo: ili će Srbija da prihvati da bude nezavisno Kosovo ili nećete imati dobre odnose sa nama.
Ne mogu dva puta da nas ubiju, jednom su nas bombardovali. Samo je u tome razlika, ni u čemu drugom. Ni tada ni danas, ni ova skupština ni narod Srbije nije prihvatao, niti će prihvatiti takvu ucenu da se dobrovoljno odrekne Kosova i Metohije.
Danas slušam ovde da li je trebalo da prekinemo pregovore posle izjave Ahtisarija, ili posle ovih ili onih stavova albanske delegacije ili Vašingtona. Nije mogao da se prihvati ni tada prekid pregovora, a ni danas, zato što ni ova pregovaračka delegacija nije ovlašćena od Ahtisarija da pregovara, ovlašćena je od ove skupštine. Samo kada ova skupština kaže, a ona nema razloga da kaže da se prekinu pregovori, mogu da se prekinu pregovori.
Mi ćemo nastaviti i Pregovarački tim treba da nastavi pregovore. Naravno da treba ponovo da kažemo ono što jeste istorijski, što jeste nacionalni interes, a to je da ne damo svoju teritoriju, ne damo svoje Kosovo i Metohiju. To nije vezano ni za koga.
Ni tada, 1999. godine, ni Slobodan Milošević, ni vlada, ni narod Srbije, ništa drugo nisu mogli da kažu nego: branićemo i odbraniti Kosovo i Metohiju. Ni danas ni ova vlada, ni predsednik Vlade gospodin Koštunica, ni Vlada, ni ova skupština, ništa drugo ne mogu da kažu nego: ponovo ćemo pitati narod.
Kao što je narod rekao 1989, širom Srbije, na mnogim skupovima, kao što je to rekao usvajanjem Ustava, kao što je rekao 1998. na referendumu, tako će sigurno i u ovom ustavu reći: da, ustav Srbije u kome piše da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije. Drugačije ne može biti, i pored svih tih obećanja i pored tih nerazumnih stavova – eto, kako ćemo mi ako nemamo dobre odnose sa Vašingtonom. Ne grade se odnosi tako što ti neko ukrade nešto, pa mu ti i dalje poltronišeš.
To više nije poltronisanje, to je superpoltronisanje. Odnosi se grade onda kada svako poštuje svačije dostojanstvo i kada se razvijaju ekonomski i svaki drugi odnosi u korist jednog i drugog naroda, i jedne i druge zemlje, nezavisno od veličine i snage bilo koje teritorije i bilo koje zemlje.
Zato i SPS i ova skupština treba da prihvate Izveštaj Pregovaračkog tima, zato što je on radio u skladu sa Rezolucijom koju je Skupština Srbije usvojila, u skladu sa zaključcima koje smo krajem februara ove godine usvojili, zato što je to ono što će građani Srbije da podrže i zato što je to jedino pravo, ne međunarodno, nego bilo kakvo, običajno i svako drugo pravo ove zemlje da brani svoju teritoriju i da očuva Srbiju kao celinu.
Niko nam nešto drugo ne bi oprostio. Ne bi nam oprostila ni naša pokolenja, a ni sadašnja generacija kad bi se bilo ko drznuo da se drugačije ponaša. Čak ni izjave koje, tim povodom, kažu: šta da radimo ako nam to otmu, nisu prihvatljive i suprotne su interesu Srbije. Ponovo će građani Srbije, ubeđen sam, kao i više puta do sada, da kažu - da jedinstvenoj Srbiji, jer su bili za to, za to će biti i to im kao istorijsko pravo pripada.
Zato SPS mora, ali i mi ovde u Skupštini moramo jasno, još jednom, da kažemo, pored ovih zaključaka, da za ovih skoro sedam godina od Rezolucije 1244 gotovo ništa nije realizovano, ništa od onoga što je bila osnovna obaveza i UNMIK-a i KFOR-a, kada je reč o bezbednosti, slobodi kretanja građana, povratku izbeglih lica, proteranih sa Kosova i Metohije. Nema nikakvog ekonomskog razvoja na tom prostoru. Ništa se nije dogodilo i ništa se ne poboljšava kada je reč o multietničkom sastavu Kosova i zajedničkog života na Kosovu. Nema vode, nema struje, nema posla, nema ničega što će obezbediti boljitak i što se pokazuje kao boljitak za ovih šest-sedam godina vladanja međunarodne zajednice.
Kad kažem da to moramo da saopštimo još jednom, onda isto tako smatram da je i obaveza države Srbije da nastavi da pomaže sve one sredine i srpski narod na Kosovu i Metohiji u ekonomskom smislu, u razvojnom smislu, otvaranjem novih pogona, otvaranjem novih radnih mesta, otvaranjem novih škola, otvaranjem novih domova zdravlja, jer i na taj način ćemo uputiti poruku, ne samo tako što ćemo ustavno i pravno zaštititi teritoriju Kosova i Metohije, nego ćemo i u ekonomskom smislu zaštititi taj prostor.
Na kraju, osuđujući Ahtisarijevu izjavu, uvek se sećam izjava naših političara koji su govorili o tom periodu 1998-1999. godina. Rekli su da je vlada bila zločinačka, da je Milošević bio zločinac, a oni to protumače ovako – vladu bira narod. Prema tome, Ahtisari je citirao neke od vas koji ste ovde govorili, a pre svega gospodu iz DS koji su to govorili u poslednjih nekoliko godina. Nažalost, kada se ne razmišlja o tome, onda se dobije to što dobijemo. No, i pored toga, Ahtisari nema pravo da to kaže na bilo koji način, ali mene to ne iznenađuje. Oni koji su plaćeni da rade kao lobisti Vašingtona i albanskih separatista, to fino otplaćuju takvim izjavama.
Da ne bih polemisao sa gospodinom Petrovićem na svakoj sednici Skupštine povodom ovih pitanja – ko je kriv, kada je bio datum pre, kad posle, koji je datum važniji a koji manje važan, pokloniću mu dve knjige o tome šta smo mi 1998. i 1999. godine radili. Ja sam ovo napisao o onom što se dešavalo, a i ovo, pod naslovom "Dani terora", o tome šta se dešavalo od 1999. do 2000. na Kosovu i Metohiji. Valjda će mu biti lakše i valjda će nešto više da sazna. Ako mu to ne pomogne, ja ne mogu da mu pomognem.