Više stvari je rečeno, želim bez izazivanja bilo kakve replike da odgovorim građanima Srbije, pretpostavljam da svi poslanici znaju činjenično stanje.
Prvo, da li možemo da biramo misije u kojima učestvujemo. Sama činjenica da naši vojnici, pripadnici Vojske Srbije idu u dobrovoljne misije govori da možemo da biramo da li ćemo učestvovati ili nećemo, jer ukoliko niko ne želi da učestvuje u nekoj misiji mi nemamo obavezu učestvovanja u misiji, čak ni u misijama UN. Dakle, ta praksa koja postoji jeste praksa koja je ustanovljena zakonom i ne može niko da je promeni i to je jasno da se razume.
Druga stvar, ovo je Predlog plana. Zašto dajemo Predlog plana pre nego što smo potpisali Sporazum sa EU? Pa, ako se setite rečenice Zorana Đinđića – iz ugla puža svako je aktivan. Prema tome, mi želimo da budemo aktivni i da završavamo poslove pre nego što oni nas stignu ili sustignu. Naša je želja da u tom planu budu i zemlje u koje bismo išli zajedno sa EU, a sledeća tačka dnevnog reda je Odluka o angažovanju i upućivanju, u kojoj precizno definišemo ko i gde odlazi, što, naravno, mora biti u skladu sa ''planom'', ali ne mora biti u ''punom planu''.
Dakle, tek kada se potpiše sporazum sa EU, tada otvaramo mogućnosti da učestvujemo u mirovnim misijama, i naravno, danas imamo razgovore sa određenim brojem zemalja. Jedna od tih zemalja je Grčka, članica EU, članica NATO. Prijateljski grčki narod nije priznao KiM i ako mislite da sa njima ne treba da participiramo u mirovnoj misiji, onda, recite otvoreno.
Mi smo u proteklih godinu dana otvorili dve nove mirovne misije. Jedna je na Kipru, Kipar, članica EU, Kipar nije priznao KiM. Otišli smo sa Slovačkom koja, takođe, nije priznala KiM, koja je članica NATO i EU.
Druga mirovna misija u je Libanu, sa vojskom Španije, takođe, članica EU, takođe, članica NATO, takođe, nisu priznali KiM.
Postavlja se pitanje, jedne političke šizofrenije, u kojoj vi tražite da imate partnere u pomoći oko rešavanja problema KiM, a u isto vreme pokušavate da nas naterate da ne sarađujemo ni sa kim, pa čak ni sa onima koji imaju razumevanje za naše potrebe i koji žele da podržavaju našu politiku po pitanju najosetljivijeg političkog pitanja za Srbiju, a to je, svakako, KiM.
Pitanje – gde mi to želimo da idemo u okviru Partnerstva za mir bilo bi sasvim logično da postavi neki predstavnik neke druge političke parije koje su u parlamentu, a ne, upravo, one partije koja nas je uvela u Partnerstvo za mir. Dakle, bilo ko drugi ima mogućnost da postavi pitanje i da se sled stvari logički posmatra, da mu nije jasno, ali ako znamo da smo 2006. godine pristupili Partnerstvu za mir, ako znamo da je Vlada tada donela odluku da učestvujemo čak i u NATO operacijama, onda je teško objašnjavati toj stranci zašto mi sada to radimo, mislim na Partnerstvo za mir, i zbog čega želimo da produbimo naše odnose i zbog čega Srbija napokon želi da pomoću svoje vojske bude važna onima koji su važni svetu.
Na kraju, to više ili manje žele sve vojske u svetu i verujte mi to je jedan od načina da podižemo interoperabilnost. Interoperabilnost postavlja se kao pitanje, naravno, od onih ljudi koji ne prate sistem odbrane, pa, teško da mogu da razumeju, ali, 'ajde da to prevedemo na srpski ili da prevedemo na neki žargon koji razumemo svi, to je – standardizacija.
Danas u svetu interoperabilnost po NATO standardu zastupaju, praktično sve vojske sveta. Učešće u mirovnim misijama, da li je pod zastavom UN, EU i NATO, sprovodi se upravo uz tu interoperabilnost koja je neophodna, da bi vaša vojska bila na nivou da može da sarađuje.
Taj nivo ne ostaje u tim zemljama. Priprema, obuka, oprema koja se kupuje, sve se to vraća u našu zemlju. Dakle, vojnici koji se obučavaju jesu naši vojnici. Vojnici koji su obučeni na terenu jesu i dalje naši vojnici. Ti vojnici kada se vrate u Srbiju spremni su za ispunjavanje sve tri misije definisane zakonom koji je donesen u parlamentu Srbije. Prema tome, ne postoji ništa što mi tu ulažemo više nego što je neophodno, a da, pri tom, nemamo korist kao država, kao Ministarstvo ili kao vojska.
I, druga stvar, moram da vam kažem, pošto zaista mislim da je ovo jedna od stvari u kojoj ne bi trebalo da se delimo u parlamentu, podrška ovom predlogu jeste podrška svakom onom vojniku, oficiru i podoficiru koji je odlučio da za interes građana Srbije, vaše dece, svoje dece, štiti mir i bezbednost van granica ove zemlje. To je podrška svakom onom hrabrom vojniku koji je odlučio da se odvaži da ode na tri, šest meseci, van granica svoje zemlje i da učestvuje u nečemu što se zove globalni mir, u nečemu, u čemu je, pored toga što ima lične koristi, i sam svestan da radi u korist građana Srbije.
Govoriti danas o misijama EU i o EU kao jednoj međunarodnoj instituciji, koja, naprosto, koliko razumem, nema simpatije u ovom malom delu poslanika Srbije, bilo bi kao govoriti o neučešću, recimo, u policijskoj saradnji sa zemljama članicama EU, ne sarađivati sa Europolom. Nema tu velike razlike. Možda to vama nije jasno i ne mora da vam bude jasno. Zaista, ne mislim da svima treba da bude jasno sve, ali ako malo analizirate vidite šta je učinjeno u nekom proteklom periodu u želji da se obezbedi bezbednost građana na višem nivou i kolika je saradnja učvršćena upravo sa zemljama EU u želji da se bezbednost stabilizuje u Srbiji., videćete da se ista stvar odnosi i na Vojsku.
Ovim planom koji je pred vama, pored osam planiranih misija, koje, kažete, ne moraju da se izvrše, imamo i dve misije koje su policijske. Jedna je u Liberiji, jedna je u Haitiju. I sami smo svedoci kako je naša policija radila u Haitiju, u Liberiji, takođe. Ono što ne mogu da se složim sa poslanikom Arsenovićem, sve ove misije su na neki način opasne, više ili manje. Svedoci smo da u nekoliko dana čak i određene stabilne zemlje mogu da se destabilizuju, da dođe do masovnih krvoprolića i utoliko insistiramo da svi pripadnici i vojske i policije budu adekvatno obučeni, opremljeni, standardizovani i interoperabilni i sposobni da štite živote, pre svega svoje, a onda živote onih sa kojima su na terenu, a onda i onih koji su ugroženi, a to su u najvećoj meri domicijalno stanovništvo, kojima u velikom procentu pripadnici vojske pomažu.
Takođe, želim da naglasim, radi se zaista o humanim misijama. Radi se o misijama za koje smo mi po prvi put posle dugog niza godina od UN dobili zahvalnicu da je Srbija uzela učešće, a podsetiću vas da su tekstovi u inostranim medijima, koji su izuzetno važni sa aspekta formiranja jednog imidža o Srbiji, takvi da naša vojska sada služi na čast i naših građana, ali i svih onih koji žele da vide mir u svetu.
To, sa aspekta male Srbije, lavljeg srca, ne izgleda mnogo važno i ne izgleda kao neki veliki doprinos miru, ali verujte mi, oni koji su na terenu i oni koji broje saveznike među zemljama koje žele da obezbede mir u svetu, to se izuzetno, izuzetno poštuje. Postoji, zaista, mogućnost i politike neaktivnosti. To potpuno razumem, mi smo bili saradnici od 2000. godine nekoliko puta. Tu aktivnost sam video i na terenu i u Vladi, to je nešto što građani Srbije prepoznaju, ali to nije nešto za šta građani Srbije glasaju i daju svoju podršku. Naprosto, građani Srbije su se jasno opredelili za evropsku Srbiju. Hvala. (Aplauz)