Moram priznati da tu vrstu patriotske svesti koju vi imate, niti poštujem, niti imam nameru da je ikada steknem. Zahvaljujući vašoj patriotskoj svesti mi imamo Kumanovski sporazum, vojska je napustila Kosovo i Metohiju, vojska je za 25 km morala da uđe u teritoriju Srbije, zahvaljujući upravo toj vrsti patriotizma, nakon čega je Vlada Zorana Đinđića uspela da povrati kontrolu bar nad tim teritorijama koje se nalaze u ovom delu uže Srbije.
Sa druge strane, potpuno razumem vas i vašu poslaničku grupu koja ima averziju prema UN, naprosto, u vremenu u kome ste vi bili na vlasti, mi smo bili čak izbačeni i iz UN. To je nešto što je relevantno i zato vi i nemate odnos prema mirovnim misijama. Moja je greška, vidim da kolegama nisam dostavio dovoljan broj informacija, ali mi nije problem da vama sada kažem. Dakle, po pitanju ugleda na Rusku Federaciju i na ono što oni rade, recimo, ruska vojska je angažovana u ovom trenutku u Čadu, mi smo završili misiju u Čadu, u Sudanu, u Obali Slonovače, gde smo prisutni i mi, u Liberiji, gde ćemo mi, takođe, biti prisutni, u Kongu, gde smo, takođe, prisutni. Zatim, oni su angažovani u Zapadnoj Sahari, na Haitiju, gde je naša policija, na Bliskom istoku, Istočnom Timoru itd, itd.
Kada se pozivate na informacije koje se tiču ruske vojske morate znati da smo u veoma prisnim odnosima i da smo zajedno u velikom broju zemalja upravo u mirovnoj misiji. Takođe, treba da znate da Ruska Federacija razgovara sa EU o mogućnosti angažmana njihovih vojnih efektiva zajedno sa EU, a postoji i čuveni tehnički aranžman koji Ruska Federacija ima sa NATO-om, vezano za angažman u Avganistanu. To je nešto što je opšte poznato i to je, naprosto, činjenično stanje.
Često smo voljni da upoređujemo našu vojsku sa drugim vojskama. Moram da vam kažem da sam, kao nijedan ministar u poslednjih 20 i više godine, imao priliku da razgovaram sa velikim brojem ministara odbrane širom sveta, očekujem da u toku ove godine imam priliku da razgovaram i sa ministrom odbrane Ruske Federacije, sa gotovo svim najvažnijim načelnicima generalštabova vojski širom sveta, od kineske, ruske, do američke i brazilske, tako da imam jedno iskustvo koje je sada već skoro četvorogodišnje. Reći ću vam samo da u Evropi postoji nekoliko ministara koji su duže u mandatu na poziciji ministra odbrane od mene, a to je ministar odbrane iz Turske, zatim iz Crne Gore i mislim da je iz Estonije. Još uvek sam u prvih pet najmlađih ministara odbrane, tako da sam još uvek sposoban da učim i spreman da učim. Tako da, ovo što vi govorite naprosto to je jedna zabava za narod, ali daleko od toga da je istina.
Vojska Srbije ima tradiciju koja je sadržana u našoj prošlosti. Vojska Srbije, u vremenu dok ste vi bili na vlasti bila je, nažalost, na pozicijama najnižeg poštovanja i respekta, kako u svetu, tako i među svojim građanima. Iz Vojske Srbije se onoliko bežalo u vremenu u kome ste… I od Vojske Srbije.
Danas, za razliku od tog vremena imamo tri puta više prijavljenih za služenje vojnog roka dobrovoljno, nego što smo imali u vremenu kad su morali da služe pod vama. Tako da, kada razgovaramo o Vojsci Srbije, o patriotizmu, onome što je učinjeno i onome što se radi zaista teško je merljivo da govorimo vi i ja o tim rezultatima.
Potpuno vas razumem da imate problem sa Haškim tribunalom, ali podsetiću vas da je upravo u vreme vaše vlasti, 90-tih godina, vaša koalicija isporučila Dražena Erdemovića, kao prvog čoveka koji je deportovan iz Srbije Haškom tribunalu. U to vreme ste se radovali njegovoj nesreći, danas vas je stigla ista sudbina. Žao mi je što ste tako ovo planirali, ali naprosto tako je moralo da bude i očigledno je da ste sami dali podršku, na samom početku, za neke stvari. Tako da, sve ono što stavljate nama na teret, verujte mi, to je sve nešto što vi očigledno u nekim snovima imate kao grižu savesti, pa vam je lakše da se valjda oslobodite te griže savesti. Ali, naprosto, to nije istina i nisu činjenice.

Da sam hteo da govorim o liku i delu Vojislava Šešelja, ja bih vam rekao da je u Prvom zalivskom ratu, sa pripadnicima svoje stranke, otišao pred Američku ambasadu i tražio da se prijavi kao dobrovoljac da se bori protiv Iraka, što je činjenično stanje. Postoje snimci, zna se.
Međutim, nije mi to tema. Tema mi je nešto drugo što pričate, što nije istina. Kopnena zona bezbednosti je formirana Kumanovskim sporazumom 1999. godine. Ulazak, iliti povratak, Vojske Srbije i snaga bezbednosti, policije u tu zonu desio se 2001. godine, upravo u vreme kada je bio Čović, to što je bio, i Zoran Đinđić, to što je bio. Niste mogli vi nas da kritikujete što smo mi napustili, jer smo se mi vratili na ono što je naše, a vi ste nam ostavili tu zonu u kojoj smo 2000. godine, u novembru mesecu, imali pobunu raznih terorista, imali zaista jako puno problema. Dakle, zamenjujete teze, sa idejom da, možda se poslanici toga ne sećaju, ali verujte mi, to je jedina istina i sve drugo što pričate, naprosto, izvrćete istinu.

Imajući u vidu da je otvorena jedna tema koja nije vezana sa dnevnim redom, a u domenu je, verovali ili ne, mislim da je krajnje vreme da parlament napravi jednu komisiju ili odbor i da lepo, anketni odbor, utvrdi da li je ono što vi govorite istina ili nije. Govoriti o 22 lica koja su izgubila život u zgradi RTS-a, a, pri tom, da se to krije, naprosto, to je nemoguće. Razumete, nemoguće je. Logično gledajući nemoguće je.
Od bombardovanja sam osmi ministar na poziciji ministra odbrane. Osmi sam po redu i jesam najduže, ali nisam saznao ni od koga pre da takvi neki podaci postoje. Često se koristimo nekim podacima koji su negde plasirani u medijima. Često postoje želje da se naškodi nekim svakodnevnim saopštenjima koja se puštaju iz nekog centra koji je za evroatlantske studije, a, pri tom, nije ni evro, a ni atlantski i autoriteti ga ne poštuju.
Sada se u parlamentu koristi nešto što zaista izaziva veliku sumnju u odnosu na vojsku, ali i u odnosu na celu državu. Vi ste poslanik, predstavnik naroda, inicirajte anketni odbor. Mi ćemo kao Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije ustupiti sve što postoji i dati vam ono što možda ne znamo da se traži i da zaista utvrdimo šta je činjenično stanje. Jer, način na koji neko, svako malo, dva, tri, šest meseci pa se podiže tema koja je za mene nepostojeća, u stvari, samo šteti sistemu. Ta mistifikacija vojske u kojoj može da nestane više stotina ljudi a da niko to ne primeti, prosto ne postoji. Nemoguće je.
Sa druge strane, mi kao sistem odbrane, a moram da vidim, dali smo te spiskove, imali smo vrlo ozbiljne razgovore za sukobe koji su bili i u Hrvatskoj i u BiH, predstavnik ''Međunarodnog crvenog krsta'' koji je u Srbiji, na međunarodnim forumima navodi Ministarstvo odbrane Srbije kao jedno od najkooperativnijih po pitanju traganja za nestalim licima, za poginulima itd.
Pitam se, zaista, ako vi čitate novine i iz novina saznajete da je u Kineskoj ambasadi poginulo itd, moram da vam kažem da je ta priča prilično stara, da je, čak, bila tema da se tamo organizuje neka večera, pa bal, mislim, to su stvarno neke stupidarije koje nisu za parlament. Zaista vas uvažavam i molim, pošto razgovaramo o ljudima, oni moraju da imaju ime i prezime. Ne možemo ovako paušalno da pričamo o tome, da neko, tamo, u vojsci, postoje neke odaje gde su neki mračni ljudi, pokriveni preko glave, sa svećama, koji, tako, kriju neke podatke. Verujte mi, mnogo to zvuči nemoguće.
Ali, očigledno da postoji neka sumnja kod vas, ovo nije prvi put, više puta ste rekli da vi to tražite. Hajde onda da to formalizujemo. Prihvatam to kao predlog i dajem inicijativu, daću sve kapacitete koje imamo u Ministarstvu odbrane, i da bar na jednu stvar, koja je interes celog parlamenta i države, stavimo tačku i da kažemo – to desilo tako, imamo saznanja, a ne da izmišljamo neku istoriju i da stalno imamo neke legende i mitove u kojima i vi sami učestvujete, verovatno nesvesno. To su legende, urbane legende u kojima se njih 22 sakrivalo, ne znam gde, i izginulo, a sada ih, naprosto, niko ne traži. Da li zaista mislite da je to tako moguće? Nije moguće.
Imamo potpisane spiskove svih koji su podizali dnevnice, lično sam to gledao u vremenu u kome je bila tema za ove koji su tražili još dnevnice. Znači, potpisane. Da li mislite da je bilo ko mogao da bude u vojsci i da odjednom, kao, nestane? Razumite, nemoguće je. Ljudi su, kako da kažem, to je stvar koja se bar u vojsci vodi vrlo jasno i vrlo jednostavno. Opet, kažem, podržavam i daću sve što treba da se da, da bar tu stvar stavimo van mistifikacije, jer nas ugrožava sve zajedno, uključujući i samu državu. Hvala.

Moram da kažem da su objavljene knjige sa tačnim brojem. Ne samo brojem, nego i imenima za koje za koje se znalo. Postoji, ako se ne varam, a gospodin Odalović to zna i bolje, ne samo po pitanju 1999. godine, nego generalno šta se dešavalo u poslednjih deset godina prošlog veka.
Dakle, ako imate bilo kakvu sumnju, predlažem vam da ne bežite od anketnog odbora. Zbog čega? Prema tome, imaćete mogućnost da uđete u svaku tajnu po tom pitanju. Ne postoji nijedna stvar koju sam ja izbegao da obelodanim. Čak sam skinuo zaštitu "vojne tajne" i sa one priče koja je vezana za ''Televiziju'', u kojoj se vidi da ono što se, nažalost, desilo nije bilo kontrolisano na način na koji nas neko optužuje. Nije tako! Moj interes nije da sakrijem bilo šta. Naprotiv. Moj interes je da se sve to istera na čistinu, kao i vaš. Ali, 'ajmo zajedno da radimo to.
Vi kažete da "vojna tajna" nije skinuta, pošto to skidam ja, to ne skidaju kolege, to skidam ja, moj interes nije da se to ne skine. Ako imate saznanja gde se to nalazi, molim vas da mi date. Ali, knjige su objavljene. Jedino što možemo da uradimo to je da se napravi neki sajt, gde to može sve da se stavi i da eventualno, ukoliko postoje porodice još nekih ljudi koji su nestali, da se prijave i da kažu da njihova imena nisu na tom spisku. Ne možemo mi da izmislimo neke nove žrtve, niti da sakrijemo neke druge. Jer, radi se o ljudima. Nije to brojno stanje o kome se ne zna, pogotovo o onima koji su bili angažovani u samoj vojsci. To je tek egzaktan podatak.
Dakle, nemam nikakvu zamerku na to što vi tražite, ali, naprosto, kažem da je to već urađeno. Ne znam da li imate takvo saznanje? Ako ne, 'ajde da napravimo taj anketni odbor. Mislim da bi to bilo zaista korisno i za građanstvo, za parlament, za Vojsku i da demistifikujemo tu više priču, po kojoj postoje neke, tamo, tajne stvari, a koje ministar odbrane neće da stavi na uvid javnosti. Nije tačno! Žao mi je što te stvari koje izađu na uvid javnosti ne zadovoljavaju one koji su bili na neki način bili vezani za nekakve vanredne događaje, ali, verujte, sve što se tiče toga, sve smo stavili na uvid javnosti i demistifikovali. Hvala.

Nije korektno da sami u toku svog govora postavite više pažnje tačke koja je prošla, nego ovoj koja je sada, i govorite meni da ja iskačem iz konteksta. Plan upotrebe je tačka o kojoj smo pričali, u njoj se pričalo i o vodovima itd. Ova tačka podrazumeva šest mirovnih misija, odluku o upućivanju ukupno 32 pripadnika Vojske Srbije. Nije tačno da je 650 miliona kao što ste rekli, već je tačno 387.645.000 itd dinara.
S druge strane, nije moja odluka da se u ovoj odluci ne nađe MUP. Naprosto, MUP svoje pripadnike šalje na osnovu odluke Vlade i to je definisano nekim posebnim zakonskim aktom, koji je na snazi. Tako da je neobično i ja treba sada da odgovaram zbog čega je takav zakon na snazi.
Gospodine Rogoviću, znam da ste vi bili pripadnik Vojske Srbije, znam i koja ste klasa. Ne znam što ste napustili Vojsku Srbije ako vam je toliko draga i toliko blizu srcu, ali prihvatam svaku kritiku ako razgovaramo o ovoj tački. Ako ne, nemojte me kritikovati što vam odgovaram na ono što proširujete kao temu, što nije tema ove odluke. Ova odluka je samo na šest misija, 32 pripadnika Vojske Srbije. Kao što sam rekao koliko dinara, a vi ste duplo više rekli nego što jeste, a to vam piše.

Moram reći da je ova diskusija, zaista, bila, verovatno, i najgora danas. Tolika količina negativne energije, mržnje i govora mržnje koju ste vi ovde kao lekar izneli jeste zabrinjavajuća, da kažete nama da smo mi sluge. Vi ste ozbiljan čovek, u ozbiljnim godinama. To ne stoji da optužite pripadnike Vojske Srbije da učestvuju u nekim mutnim rabotama, gde ste rekli, u Kongu. Šta vam se dešava zaista u toj glavi da možete tako nešto pomislite. Koje probleme vi imate kad tako nešto možete da pričate ovde, pri tom, još klimate glavom da podržavate to što ste rekli. Razumem da vi u afektu kažete, da ste čovek koji se, eto, malo umorio popodne, teško vam je pala cela ova diskusija cela.
Da vi optužujete pripadnike Vojske za tako nešto, vi, sa kojim kapacitetom? Poslaničkim? Pa šta. Naprosto, to ne može tako. Stvarno izražavam nezadovoljstvo. Ovo je kršenje svake norme. Sluge?! Dajte više, mislim!
Žao mi je što niste imali strpljenja i mogućnosti, a i kapaciteta da slušate izlaganje na početku kad sam jasno rekao – da nam od 650 miliona sto i sedam, osam miliona daju UN. Da, ali malopre ste čitali i optužili nas da mi, maltene, uzimamo pare zato što je pukovnik Jelisije rekao da dobijemo od UN novac. Dobijamo od UN novac. Nije to nikakva tajne. To piše. Ako ste malo pažljivi, mogli ste da pročitate, sve je vrlo lepo strukturisano, slažem se sa gospođom Donkom Banović da smo, možda, mogli da ovo strukturiramo i da se svaka mirovna misija jasno prepozna i jasno vidi, a to ćemo da uradimo sledeći put. Ali vam neću dozvoliti da vređate pripadnike Vojske Srbije ovde, ma koliko bili poslanik i predstavnik naroda. Način na koji se vi obraćate ljudima u uniformi jeste apsolutno neprimeren.
I, nisu moji avioni, i nije moja vojska, i nisu moje finansije, nego Vojska Republike Srbije! I, sa dužnim poštovanjem da se obraćate njima, bar u mom prisustvu. Ako imate problem sa profesionalizacijom, sa njenim neuspehom, reći ću vam, nisu plaćenici nego profesionalni pripadnici Vojske Srbije, kao što ste vi plaćenik na svom poslu. Radite neki svoj posao, pretpostavljam, primate platu. Oni, ljudi, rade isti takav posao i primaju platu. Još, postoje ljudi koji se dobrovoljno prijavljuju da služe vojni rok. I, gle, čuda, imamo, baš, upravo, poslanika, Konstantina Samofalova, koji se prijavio u ''prvoj generaciji'' da služi dobrovoljno vojni rok. Voleo bih da vidim nekog vašeg bratanca, sestrića, sina, da se prijavi dobrovoljno, pa da nam onda pričate kakvo je stanje u vojsci.
Ta vrsta energije koju izlivate ovde neću vam dozvoliti, verujte mi! Možda je predsednica parlamenta dama koja vas uvažava više nego što treba, ali ja ću stati u zaštitu svih onih ljudi koji rade sa mnom, pa ćemo na izvorima videti ko radi dobro, a ko nije. (Aplauz)

Samo bih u svoje ime, u ime pripadnika Ministarstva i Vojske i svih onih vojnika, oficira i podoficira koji će učestvovati u mirovnim misijama da zahvalim onim poslanicima koji su pokazali dovoljno svesti i dali podršku njihovim nastojanjima da se u svetu bore za mir, ne bi li i u Srbiji bilo bolje.
Gospodinu Krasiću bih rekao da se mnogo ne obazirem na ankete koje on pominje. Kada bih se obazirao na ankete koje on pominje morao bih da vam kažem da ste i vi u nivou statističke greške, tako da ne bih imao sa vama šta da pričam, jer po tim istim anketama vi niste član parlamenta, vaša stranka je ispod cenzusa, ali ja vas uvažavam kao da su ankete i bolje.
Zahvalio bih još jednom svima onima koji su radili na predlogu ovog zakona, MUP i da vam kažem da budete sigurni da, bez obzira što niste dobili sada izveštaj o našim mirovnim misijama u kojima smo učestvovali, možete biti ponosni na sve pripadnike Vojske Srbije i MUP koji širom sveta pokušavaju da učestvuju u nečemu što se zove globalni mir, sa svim zemljama sveta. Čuli smo da u velikom broju ovih misija u kojima se nalazimo ima i preko 50 do 55 zemalja, što znači da nismo samostalni, nismo izdvojeni, ne solviramo ni na koji način, već želimo da budemo deo savremenog, modernog sveta i da budemo ponosni kako na sebe tako i na našu vojsku. Hvala puno. (Aplauz)

Mislim da ste pitanje postavili na jedan dobar način. Ako bi gledali sociološki i kroz standard u zemlji, svakako da su sve vojske u svetu popularnije tamo gde je niži životni standard i da je, na neki način, prisustvo možda patriotizma više u odnosu na liberalnije delove zemlje, i to svih zemalja u svetu.
Činjenica jeste da je danas Vojska postala veliki poslodavac i da veliki broj mladih ljudi vidi sebe upravo u Vojsci, zbog toga što je to mogućnost da se napreduje, da se zaradi neki novac, da se obezbedi budućnost svoja i svoje porodice.
Ali, isto tako, mislim da smo uspeli da u proteklih tri i po godine izbegnemo mogućnost pravljenja afera, da smo uspeli da izbegnemo sve moguće vanredne događaje koji su bili jedno vreme veoma učestali u Vojsci Srbije tokom 2004, 2005. i 2006. godine i da one vanredne događaje koje smo imali veoma jasno demistifikujemo i vrlo brzo prikažemo javnosti šta se dešavalo.
Neću reći da nije bilo vanrednih događaja, imali smo i više pogibija i više aviona je palo, ali nemamo nijedan vanredni događaj koji je ostao pod velom tajne i da ljudi ne znaju kako se to konačno završilo.
Ono što želim da vam kažem i gde sam direktno učestvovao je pitanje kandidovanja za pripadnika Vojne akademije, odnosno kadeta ne može da se razmatra na način da je to sada jedina opcija za poslodavstvo, jer, naprosto, Vojna akademija je i 90-ih godina primala nove pitomce, i 2000. godine, kao i 2006. godine, kada se prijavilo 21 kandidat i 2010. godine kada se prijavilo 1.259 kandidata, što je otprilike 60 puta više nego samo četiri godine pre toga.
Nudili smo mi zaposlenje i 2004, 2005, 2006, 2007. godine, kao i 2010. godine, s tim što mislim da smo tek sada uspeli da vratimo poverenje građana Srbije, a samim tim i poverenje mladih ljudi.
Ono što je jako značajno, a imali ste prilike da vidite u istraživanjima koja su radile međunarodne institucije, a to je da se enormno povećalo poverenje upravo u strukturi mladih ljudi do 30 godina, a to nam je i bio cilj. Mislim da kampanja koju smo imali među građanima i kampanja koja je vidljiva i na medijima, kao i kampanja koju vodi naša garda i vojska u lokalu, sve je to doprinelo tome da mladi ljudi vide vojsku ne samo kao mogućnost zapošljavanja već kao instituciju u koju imaju poverenje.
Upravo ćete danas imati mogućnost da vidite u medijima, ili sutra u štampanim medijima, da je takođe Vojska Srbije, uz Crkvu, prepoznata kao najmanje korumpirana institucija. Verujem da kojim slučajem nije postavljeno pitanje i stavljena Vojska u mogućnost da se analizira, da građani Srbije ne bi ni pomenuli Vojsku kao takvu.
Postoji niz različitih faktora koji utiču na vraćanje popularnosti, s jedne strane, ali ono što je značajnije to je vraćanje poverenja u Vojsku Srbije. Moram da kažem da najveći doprinos u tome imaju upravo pripadnici Vojske Srbije koji su se na jedan odgovorniji način postavili prema svom poslu.

U uvodnom izlaganju sam ponaosob nabrajao veličinu svih vojski u okruženju. Imate mogućnost da na sajtu Ministarstva odbrane vidite to izlaganje i da čujete tačno koliko ima, ali ću vam reći da, u odnosu na brojno stanje populacije u Srbiji, imamo oko pola posto, što je među najvećim procentima u Evropi, nakon Turske i Grčke.
Hrvatska ima oko 18.000 pripadnika svog ministarstva. Ako oduzmemo brojno stanje koje postoji u njihovoj mornarici, videćete da je to više nego duplo manje u odnosu na Ministarstvo odbrane Republike Srbije, tako da, objektivno, ako analizirate vojnički, što bi rekli generali, da bi vas neko savladao, nekada mu nije dovoljna ni sedam puta veća sila, kao što je bilo na Ceru, ali minimum tri puta veća sila je potrebna, a to nemaju u zbiru dve, pa čak i tri zemlje u okruženju, izuzev Rumunije.
U ovom trenutku popunjenost vojske je oko 84% profesionalaca i, kao što znate, upravo smo uputili poslednju partiju regruta koji su otišli od 1. do 3. decembra na odsluženje vojnog roka, u odzivu od oko 98%, tako da danas imamo u zbiru vojnika gotovo sto posto popunjenost.
Ono što moram da naglasim, proces profesionalizacije nije proces koji je započet mojim dolaskom na čelo Ministarstva odbrane, da je proces profesionalizacije započet još davnih osamdesetih godina, kada su u tadašnju JNA počeli prvi put da se primaju tzv. ugovorci i koji su već tada zauzimali određene pozicije koje nisu mogli da obavljaju obični vojnici.
Mi smo ugovorom sa narodom 19. avgusta 2000. godine, potpisanog od tada svih lidera DOS, obećali da ćemo izvršiti profesionaliciju vojske, u to vreme Vojske Jugoslavije i mi taj posao završavamo posle 10 godina.
Nažalost, u nekom periodu, moram da kažem da se nije na tome radilo, ali smo mi prihvatili plan od 2003. godine i od 2008. godine i zaista zdušno pokušali da taj posao završimo u roku i mi smo ga završili u roku. Nakon završetka ove godine, praktično ćemo imati potpuno profesionalizovanu vojsku, s tim što kada kažete "završetak profesionalizacije", možemo i danas da ga proglasimo, jer nijedna vojska nema sto posto popunjenost. Znate i sami da je to živ organizam, da ljudi izlaze, kada oni izađu, raspisuje se konkurs, pa prijem, pa obuka itd. i uvek je to brojno stanje manje od 100%, tako da mi danas možemo da kažemo da imamo popunjenost na nivou zemalja u okruženju.
Ono što je takođe važno da znate, ukoliko imate indiciju da je bilo ko u okruženju pretnja prema nama, oni su već pre više godina profesionalizovali svoje vojske. Nama je pretnja takođe od profesionalnih vojski, ne od regrutnih sastava, tako da mi njima odgovaramo sa profesionalnom vojskom, ali takođe morate znati da mi danas imamo kudikamo više pripadnika Ministarstva odbrane nego 2007. godine, kada sam postao ministar odbrane.
Tada smo imali regrutni sastav, a danas profesionalno. Ako kažemo da jedan profesionalac vredi četiri regruta, onda vidite da je naša operativna mogućnost kudikamo veća nego što je bila pre tri i po godine, kada smo imali regrutni sastav.
Po pitanju Ministarstva za vanredne situacije, postoji više sistema ili više mogućnosti da se takvo ministarstvo razvija, bilo kao ministarstvo, bilo kao nezavisna agencija, bilo kao sektor u Ministarstvu odbrane, bilo kao sektor u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Mi smo u Vladi odlučili da to bude kao sektor u MUP, jer njihov kapacitet u ovom trenutku je i bio značajniji, jer vanredne situacije podrazumevaju, pre svega, gašenje požara, gde je njihov kapacitet veći, jer su vatrogasne jedinice upravo u sistemu MUP.
Ako me pitate da li je to najbolji način, reći ću vam da lično mislim da je bolje imati nezavisnu agenciju, da ta agencija može kao američka "Fema" ili ruski "Emerkom" da funkcioniše i da ta nezavisna agencija može mnogo lakše da aplicira za projekte van granica naše zemlje i da dobija, jer kad aplicirate kao pripadnici MUP nailazite na problem.
Međutim, ono što je činjenica da u svim vanrednim situacijama postoji tzv. krizni štab, da na lokalnom nivou tim kriznim štabom predsedava ili komanduje gradonačelnik ili predsednik opštine, a da je po pravilu, bez izuzeća, prisutno više predstavnika što policije, vojske, sektora za vanredne situacije itd. Znači, mi smo od prvog dana na terenu u Kraljevu, kao i na terenu u jugozapadnoj Srbiji gde su poplave, u zavisnosti od potreba koje definiše komandant ili taj celokupni štab koji nas angažuje.
Držati vojsku u redovnom sastavu na principu služenja obaveznog vojnog roka da bi učestvovali u gašenju požara ili u sanaciji nakon zemljotresa mislim da je prvo apsolutno nelogično, s jedne strane, izuzetno skupo i zaista teško opravdivo da uzimamo nekim mladim ljudima šest meseci vremena da bi oni sedeli u kasarni i čekali ako se desi neka poplava da onda dejstvuju, jer zaista imamo, kažem, istovetno brojno stanje ljudi koji su profesionalci, koji mogu da dejstvuju i ispunjavaju sve tri misije definisane zakonom.
Ne znam odakle ste citirali to da mi treba da ispunjavamo samo međunarodno prihvaćene obaveze. Mi imamo zakon o vojsci, veoma moderan zakon, koji je ovde usvojen pre nekih godinu dana, koji definiše sve tri misije koje treba da ispunjava Vojska Srbije i odbranu zemlje i pomoć civilnom stanovništvu, ali i učešće u multinacionalnim mirovnim misijama. Tako da, verujte mi, ta rasprava naprosto nije tačna i očigledno da ste čitali neki dokument koji nije baziran na dokumentu koji je usvojen u parlamentu upravo ovde, a zove se Zakon o vojsci. Hvala vam.

Mislim da smo ovde u Skupštini vodili raspravu na jedan pošten i otvoren način i ako mislite da treba da otvorimo još više stvari, nije to teško uraditi.
Ne znam koja je to deklaracija o neutralnosti i kako se zove deklaracija o neutralnosti i kada je parlament doneo deklaraciju o neutralnosti i zašto nismo išli na referendum da pitamo građane da li prihvataju deklaraciju o neutralnosti?
Velika je neistina koja se priča u parlamentu, a ide i van parlamenta, to je da postoji deklaracija o neutralnosti koja je usvojena u parlamentu Srbije.
Postoji deklaracija koja se tiče KiM u kojoj se konstatuje da je Srbija neutralna. To je faktično stanje i tako i jeste.
Takođe ono što morate znati prilikom kritike Strategije za nacionalnu bezbednost koju upućujete zato što je neodlučna u odnosu na evroatlantske integracije, Predlog strategije nacionalne bezbednosti, koju je sačinilo ministarstvo pre mog dolaska na čelo ministarstva, imao je veoma jasne evroatlantske inicijative.
Znači, sva politika do maja 2007. godine, do formiranja Vlade na čijem je čelu bio Koštunica, politika odbrane je bila definisana na evroatlantskim integracijama. Ta vlada je uvela Srbiju u Partnerstvo za mir. Ta vlada je odlučila da pošalje naše mirovnjake, 24 oficira, podoficira, lekara i nekoliko oficira koji su rodovci u Avganistan, zajedno sa norveškim kontigentom.
Ta vlada je odlučila da na aerodrom Batajnica prvi put posle 1999. godine slete američki avioni bombarderi. Ta vlada je imala izuzetno veliku kontribuciju o saradnji i sa Ohajo gardom itd. Znači, otvoreno govoreći o tome ne počinje istorija odnosa Srbije sa NATO-om od momenta kada sam postao ministar, već najveći koraci u pristupanju Srbije ka integracijama su učinjeni 2006. godine, upravo kada je premijer Vlade bio gospodin Vojislav Koštunica.
Ono što jeste činjenica, to je da mi od momenta kada je usvojena deklaracija o KiM, koja konstatuje stanje da je Srbija neutralna, funkcionišemo i radimo na osnovu tog stanja i nijednog momenta nikad nikome nismo niti pravili plan niti prezentovali plan o bilo kakvom puzajućem ili bilo kojem drugom pristupanju.
Možete da čitate koga god hoćete, da citirate koga god hoćete, ali morate da znate, kao što vam govorim da sva dokumenta koja je potpisivao moj prethodnik, nose oznaku evroatlanskih integracija, tako će sva dokumenta kojima baratam isto biti dostupna nekom novom ministru, pa ćete moći sve to da proverite u situaciji u kojoj dođe neko novi da vodi Ministarstvo odbrane i da vidite samo ko govori pošteno i otvoreno, a ko se krije iza svojih odluka i ko danas pokušava da fingira da te odluke nisu donesene.
Ono što je važno da znate, to što Švajcarska nije članica EU ne znači da ne usvaja ISO standarde, ne znači da ne koristi euro tri motor, ne znači da nema evro dizel. Znači, Švajcarska je zemlja koja sve standarde svetske poštuje i NATO standarde. Srbija isto tako.
Ukoliko želimo da napredujemo u nauci, u medicini, u obrazovanju, u parlamentarizmu, moramo poštovati standarde koje je neko već ustanovio i koji su kudikamo bolji od zatečenog stanja u Srbiji. Naša želja je da mi našu vojsku standardizujemo po najboljem priznatom svetskom standardu kome teže apsolutno sve vojske sveta. To ne sme da bude sporno.
Naša je želja da se približimo, da se kvalifikujemo na NATO standard i samo težnja Srbije da se modernizuje i da prihvati umesto našeg računara koji je bio veličine ove sobe da prihvati mali laptop koji danas može da se stavi u jedan džep.
Suština cele naše aktivnosti vezano za NATO je da podignemo operativne mogućnosti naše vojske, da usvojimo standarde, da budemo savremenog i modernog sveta, da participiramo globalno u celom svetu.
Iz kog razloga? Iz istog onog razloga koji je rekao i predsednik Putin kada se desio terorizam u Beslanu ili predsednik Buš kada se desio terorizam u rušenju dve kule. To je da zaštitimo interes naše zemlje ma gde bili u svetu ugroženi.
S kim? S našim partnerima. Ko su naši partneri? Sve zemlje sveta koje žele da učestvuju u mirovnim misijama zajedno sa nama, od Urugvaja koji je bio pre neki dan kod nas, preko Kine, pa čak i Japana.
Zahvaljujem na dobacivanju, ali dekoncentrišete me bar malo.

Nisam nikad imao ovoliku podršku od strane radikala, nemojte se ljutiti, malo sam zbunjen.
Da vratim stvar na početak. Sve vreme razgovaramo na otvoren i iskren način. Mene zanima samo da li ćete vi da vratite služenje vojnog roka kada budete u situaciji da menjate Srbiju, što se neće skoro desiti, ili ćete podržati ovaj zakon i reći da ono što je Vojislav Koštunica 2000. godine, tačno 19. avgusta, potpisao pred narodom Srbije, a to je ugovor sa narodom, da li ćete podržati to na glasanju ili ne? To je suština odnosa.
Priča o NATO-u danas, o integracijama danas nema nikakve veze sa ovim što danas donosimo, a pogotovo nema nikakve veze sa vašim amandmanom kojim se predlaže da predsednik može na predlog ministra, uz prethodnu pribavljenu saglasnost Skupštine, da skrati vojni rok do 15 dana.
Ako bi sada raspravljali o tome šta znači 15 dana, predlog Skupštine, da li mislite da je to zaista neophodno, u situaciji u kojoj se dešava nešto u zemlji, u situaciji u kojoj se vojska služi tri meseca, a vi se baš tad nalazite na godišnjem odmoru koji traje dva meseca.
Znači, dajemo mogućnost predsedniku Republike kao čoveku koji je, da kažem, vrhovno odgovoran za sistem odbrane, da može na predlog onih koji su eksperti, a svakako da se tiče pre svega našeg Generalštaba, skrati vojni rok u situaciji u kojoj nemamo potrebu da obučavamo vojnike i plaćamo skupu cenu te odluke, a imamo dovoljan broj naših profesionalaca. Hvala.

Moram da kažem da to što govorite je neistina. Zahlađenje odnosa sa NATO-om upravo nastaje u momentu kada NATO odlučuje da podrži formiranje kosovskih snaga bezbednosti, ne KZK. KZK postoji još od vremena Slobodana Miloševića.
Od tog vremena donedavno nismo imali sastanke načelnika Generalštaba i komandanta KFOR-a i imali smo vrlo tenzične odnose vezano za tu podršku koju je NATO mimo svoje misije, odnosno rezolucije davao formiranju kosovskih bezbednosnih snaga.
Međutim, ono što treba da znate, kosovske bezbednosne snage su formirane tako što su ugašene KZK snage u veličini od 5.000 ljudi i formiraju se snage u veličini od 2.500 ljudi. Znači, duplo manje nego što je bilo. Tako da ta priča, čak i ukoliko se smatra kao pretnja, duplo je manja pretnja u odnosu na ono što je bilo.
S druge strane, kada govorite danas o NATO i o tome da NATO želi da otcepi KiM moramo da budemo svesni da tu sede i države i predstavnici država koji suprotno tome što vi pričate rade, i ne samo da rade, već i glasaju. To su Grčka, Rumunija, Slovačka i Španija. To su NATO zemlje, veoma uvažene NATO zemlje, neke više, neke manje, ali veoma uvažene sve. Sa Španijom, Grčkom i Rumunijom su izuzetno jake vojske brojčano itd, i to su države koje ne podržavaju secesiju KiM.
Šta radi srpska vojska u situaciji u kojoj jeste? Srpska vojska upravo sa Slovačkom dogovara učešće u mirovnoj misiji na Kipru i sa Španijom dogovara učešće u mirovnoj misiji u Libanu. Zašto sa njima? Pretpostavljam da vam nije teško da to shvatite i sami.

Izvinjavam se, malopre sam jedan deo vaše diskusije preskočio, apropo ODKB organizacije, ne želeći da vama poslanicima u parlamentu dam bilo kakvu kritiku. Hoću da vam kažem da mi u sistemu odbrane uveliko sarađujemo sa tim zemljama.
Treba da znate da smo mi i na istoku i na zapadu zavredili poštovanje u poslednje vreme. Imali smo, kao što sam rekao, ministra odbrane Brazila po prvi put u istoriji naše zemlje. Skoro nam je bio načelnik Generalštaba Vojske Ruske Federacije. Imali smo ministra odbrane iz Kine. Ne znam u istoriji kada je bio. Načelnika Generalštaba iz Kine sam lično posetio dva puta.
Po tom pitanju saradnje Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije je ispred parlamenta. Ako očekujete da vam pomognem da vi to uradite u parlamentu, to sam u ovom parlamentu radio nekih sedam godina, mislim dosta dobro. Zaista bih sada morao da se posvetim nečemu za šta sam izabran i, na kraju krajeva, primam platu.

S obzirom da imamo tačku dnevnog reda amandmane, ali otvorila se tema i šta da radimo? Kad se tema otvori, onda treba i da je zatvorimo. Znači, kao što smo čuli, usvojena je rezolucija u parlamentu.
Šta piše u toj rezoluciji? Narodna skupština Republike Srbije donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze, obratite pažnju sada – do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju. Naglašavam samo ovo "eventualno raspisivanje referenduma", kad se pozivamo na ovu rezoluciju da znamo da smo stavili u nju da će biti "eventualno", što ne znači nužno ili obavezno, za to smo zajedno glasali. Znači, izuzetno je važno da to imate u svesti vi kao parlamentarci sve vreme, jer to "eventualno" negde teško da obavezuje da bude referendum.

Postojalo je više pitanja, međutim, vratio bih se na ovaj amandman koji treba da zaštiti Vojsku Srbije od predsednika Republike tako što bi imali veće poverenje u poslanike SRS, za koje ne znamo ni sad koliko vas ima. Svakoga dana imamo prilike da vidimo da oni koji su se u crkvi zakleli da će biti jedinstveni prelaze malo tamo, pa ovamo, pa dođu ovde. I kako vi mislite da mi imamo poverenja sada u to? Dok se vi skupite, okupite i vidite koliko vas ima, to je stvarno objektivno problem.
Drago mi je da ste čitali malo i o vojnoj akademiji. Treba da kažete građanima Srbije da je vojnu akademiju formirao upravo češki oficir, gospodin Franjo Zah. Znači, našu tradiciju u to vreme, kao što smo rekli i prošli put, čak i ministar odbrane Republike Srbije bio je Francuz, nije bio srpski radikal, mi smo u to vreme koristili sva znanja koja smo mogli iz inostranstva, a i danas ih koristimo.
Rekli ste jednu veliku neistinu, a to je čisto stvar neznanja, ne verujem da je to rečeno iz razloga mržnje, naprosto je netačno da vojska Ruske Federacije ne kodifikuje se po NATO standardu. Ako malo pročitate nešto što piše u svetskim vojnim listovima, videćete da ta stvar tako ne stoji. Svi žele da budu kompatibilni i svi žele da se kodifikuju i to je nešto što je skroz prihvatljivo.
Ono što je takođe važno reći, a vidim da se pozivate na to vreme, na vreme Titove Jugoslavije i Titove vojne akademije, tačno je da se u to vreme veliki broj pripadnika nesvrstanih zemalja školovao u našoj zemlji, kao što je tačno da u vreme dok ste vi bili na vlasti, 90-ih godina, niko iz tih zemalja se nije školovao u našoj zemlji, kao što je tačno da se oni sada ponovo školuju u našoj zemlji, koju vodi upravo demokratska vlast i u koju oni imaju poverenja.
Danas na našoj Vojnoj akademiji imamo oko 20 stažista koji za koji dan završavaju postdiplomske studije. Dve i po godine su bili u Srbiji, naučili su naš jezik i kad se vrate u svoju zemlju biće ambasadori kako naše vojske, tako i naše zemlje. Očekujemo jednu veću grupu kandidata za kadete za letenje na helikopterima iz Libije. Očekujemo takođe na našoj VMA da imamo strane kadete i oficire.
Ta neka tradicija, koju ste vi u vašem vremenu izbrisali, koja omogućuje da mi gajimo te odnose sa tim zemljama, upravo se na velika vrata vraća od 2008. godine. Imali ste priliku, verujem, da vidite i na koji način se odnosimo prema našoj vojnoj akademiji, sa jednom fenomenalnom pozorišnom predstavom, koju je režirao Aleksandar Mandić Manda, koja je bila u našem Jugoslovensko dramskom pozorištu, gde ste imali priliku da vidite razne vojne akademije u svih 160 godina postojanja.
Ono što je takođe tačno, da i ukoliko želimo da sarađujemo sa parlamentom, odnosno sa organizacijom ODKB, moraćemo to da radimo preko NATO-a, jer su sve zemlje oko nas u NATO-u, pa gde god krenete, nekako morate baš preko NATO-a.
(Narodni poslanik Nataša Jovanović traži repliku.)