Kada bih vam ja nabrojao ko je sve bio poslanik ovde gde vi sada sedite i da vas pitam – šta nije srodno, bilo bi vam sve jasno. (Aplauz.)
Pošto danas pričate o Smederevu, i kažete da tamo leže tenkovi T34, 34 je godina proizvodnje, model 34. I ako mislite da u 21 veku, na zalasku prve decenije, da T34 može biti angažovan kao savremeno borbeno sredstvo, gospodine Čoliću, za vas su i Vojvoda Putnik i Živojin Mišić ne savremenici prošlog veka, nego moderni u odnosu na vas dva veka. Žao mi je što je to tako.
Smejte se, smešno i jeste. Zaista, T34, svaka vam čast!
Ono što niste rekli, a činjenica je, niste rekli da sve zemlje sveta koje imaju ozbiljnu vojsku učestvuju u multinacionalnim operacijama. Pitate, zašto mi? Odgovorite mi zašto Rusija, zašto Amerika, zašto Kina? Dajte mi bilo koju zemlju za koju smatrate da je prijateljska – Rumunija, Slovačka? Zbog čega? Hoćete da vam nabrojim ko je sve sa nama u zemljama u Čadu - Austrija, Bangladeš, Bolivija, Brazil, Hrvatska, Ekvator, Egipat, Etiopija, Finska, Francuska, Gabon, Gana, Irska, Jordan, Poljska, Portugal, Rusija, Ruanda itd.
Ovo je naprosto savremena tekovina modernih naroda kojima smo mi pripadali krajem prošlog veka 80-tih godina. To što vi danas pričate ovde, to nije ni prošli vek, to je pretprošli vek. Vreme koje je za nama mnogo prošlo.
Ne rade se ovi zakoni ni za Živojina Mišića ni za Vojvodu Putnika, rade se zakoni za neku novu decu, za neke nove oficire, nove generale, uz sve dužno poštovanje onih koji su nekada bili u Vojsci, naprosto vreme prođe i ne možemo se isključivo pozivati jedino na pamet onih koji su bili pre nas vekovima. Slušao sam juče četiri veka pre nego danas.
Ubeđen sam da među vama ima dovoljno pametnih i za današnji život, jer ako je poslednji pametan bio Vojvoda Putnik, srpskom narodu nema spasa. Vi to tvrdite, a ja kažem da to tako nije. Čak i među vama ima dovoljno pametnih, ako ih vi ne vidite, ja ih ovde vidim. (Aplauz.)

Naprosto, dali smo malo slobodu Parlamentu koji će odlučivati o tome u kojim ćemo multinacionalnim operacijama mi učestvovati. Govorimo i govorite, sve vreme da je neophodno da stavimo, isključivo i jedino, da to budu mirovne. Šta se dešava u situaciji u kojoj u našoj bratskoj Grčkoj ili Rusiji gori požar u kome mi možemo da pomognemo prilikom gašenja? Na koji način ćemo mi da angažujemo naše jedinice da to radimo ukoliko insistirate ovde da budu mirovne operacije, a operacije pomoći civilnom stanovništvu, odnosno gašenja požara su humanitarne. Dakle, sami bismo sebi, praktično, zatvorili mogućnost učestvovanja.
Malopre čitate moj intervju, intervenisao sam, izvinjavam se, zaista, zato što ste pročitali parcijalno. Naprosto, žao mi je što Odluka Vlade gospodina Koštunice nije realizovana. To je jedina odluka koja je i postojala. Druge odluke nije ni bilo. Ne zameram nikome, zaista, što ne vidi dalje od prsta. Smatram i kažem, smatram isto ono, politički govorim, što je rekao, kažem ponovo, i predsednik Putin i predsednik Buš – uzmite koja vam više odgovora. Interese Srbije treba da štitimo ma gde bili ugroženi, na način na koji smatramo, odnosno vi, kao parlamentarci, da je najprikladnije. Mi ćemo dati predlog, kao što smo dali i ovaj, a vi ćete da usvojiti ili ne.
Nažalost, kao što ste rekli, Misija u Avganistanu je Misija UN, a ima misija EU, sutra mogu da budu misije humanitarnog karaktera koje nisu ni UN ni EU već neke bilateralne. Postoji širok dijapazon aktivnosti koje naša vojska može da ima i koje mi ne treba da suzimo.
S druge strane, moram da vam kažem još jednu stvar vrlo važnu, niko ne ide u mirovnu operaciju tako što ga neko primorava. To je prva stvar. Nijedan regrut ne ide u multinacionalnu operaciju već isključivo i jedno profesionalni pripadnik Vojske Srbije. Kada govorite o deci, mislite na decu u školi, na decu u srednjoj školi, ali profesionalni pripadnici Vojske Srbije nisu deca. Deca su koliko ste i vi deca svojih roditelja. Ta priča u kojoj se spočitava da će neko našu decu slati negde, prvo, neće ih niko slati, ići će dobrovoljno. Drugo, naša deca mogu da budu i moje godište, čak i stariji nekoliko godina od mene. Tako da ta floskula po kojoj treba građani Srbije da se zabrinu nad budućnošću naše dece ne može da stoji i ne stoji.
Treće, vezano za moje mišljenje apropo Avganistana, reći ću vam, prijateljstvo je jedna kategorija kada izražavate emociju u kojoj ne morate da imate interes, niti ta druga strana mora da ima interes. Pozicija na kojoj smo mi – Vlada, nadam se i vi kao poslanici znači da morate pre svega da se bavite interesom građana Srbije. Vaš posao je da štitite interese građana Srbije i države Srbije. Bio sam poslanik, takođe, sedam godina. A prijateljstvo nakon toga, ukoliko se uklopi interes i prijateljstvo, to je odlična formula. A narod nas nije birao samo zarad prijateljstva, kao ni vi mene da budem na poziciji na kojoj jesam. Hvala. (Aplauz.)

Ne znam zašto toliko žuči oko situacije koja je vrlo jasna. Rekao sam da mi je žao što Vlada Vojislava Koštunice nije sprovela u Parlamentu svoju odluku. Čemu ljutnja? Naprosto, to je istina. Je l' bila odluka? Jeste! Jesu li poslati ljudi na pripreme? Jesu! Jesu li dezavuisali naše partnere iz Norveške? Jesu! Od tih investicija koje sada nabrajate najveća je – čija? Norveška. Najveća investicija je Norveška – "Telenor", da vas podsetim. To je to što vi sada nabrajate. Prodato je nešto što je nacionalno dobro.
Nismo stavili UN, ponavljam, koliko znam, sve stranke koje sede ovde, ako neko nije, izvinjavam se, zalažu se za evropske integracije. Ukoliko želimo da se integrišemo u Evropu moraćemo da delimo i bezbednosne izazove, rizike i pretnje. Ako ćemo da se integrišemo u Evropu tako što ćemo tražiti po našim uslovima da neko brine samo o nama, a mi da ne brinemo o drugima, to ne može.
Moram da kažem, ja sam bio ministar u vladi Vojislava Koštunice, nekih godinu dana, mislim da su građani na izborima dali konačan sud o tome ko je bio bolji u toj vladi i na glasanju su se konačno opredelili za ovaj drugi deo Vlade, a vama rekli da više ne možete da vodite Srbiju. Ne znam zbog čega govorite da ste bili najbolji ukoliko ste imali debakl na izborima, a bili smo zajedno. Prema tome, ako su takvi najbolji koje građani ne žele, bojim se da smo u velikom problemu. (Aplauz.)

Nisam u Parlamentu nametao interese koje zastupa moja politička opcija ili većina u ovom parlamentu, već interese za koje je svaki građanin Srbije imao priliku da se opredeli na izborima. Na izborima, kada smo kandidovali naš sistem vrednosti, uz politiku na koji način doći do tog sistema vrednosti, bili smo veoma jasni i precizni i rekli smo da je interes Srbije da bude jaka, stabilna, demokratska, uređena država sa jakom Vojskom, članica EU. Mislio sam da ste vi sa tom idejom putovali kod Oli Rena, da potvrdite da je interes Srbije da bude članica EU, a informacije koje ja imam iz Vašingtona, gde ste bili vi i vaš potpredsednik, tako ste tamo govorili.
Mislim da je to pohvalno i mislim da danas, ako govorimo o sistemu vrednosti, ne treba da imamo dileme da li Srbija treba da bude razvijena i jaka ekonomski, da li građani u Srbiji mogu da žive od svog rada ili samo poslanici i političari. Mislim da se slažemo da svi treba da žive od svog rada.
Žao je i meni što Srbija mora da se zadužuje, ali ne delim zaduženja na Istočna i Zapadna. Sada se svi radujemo što će doći predsednik Medvedev i doneti nam milijardu dolara da se zadužimo. Vaša kritika upućena je i na to zaduženje, ako se ne varam, ili je upućena kritika samo na zaduženje onog novca koji dobijamo sa Zapada? Naprosto, nije sve crno ili belo.
Inače, nikada, ni jednu jedinu reč nisam rekao protiv slavne prošlosti Vojske Srbije ili srpske Vojske. Svi moji potomci, uključujući i mene, služili su Vojsku, neki nisu imali sreće da se vrate kući iz ratova u kojima su učestvovali, neki su mučki paljeni u crkvama. Imam pijetet prema svima koji su poginuli, ako niste primetili, prvi sam ministar odbrane koji je obišao velika stratišta gde su ginuli građani Srbije, nažalost, u oslobodilačkim ratovima, gde smo položili vence i pokazali pijetet. Čini mi se da nikada ranije toliko pažnje nismo okrenuli ka toj slavnoj prošlosti i još slavnijoj tradiciji.
Ali, da bi sačuvala svoju tradiciju, Srbija mora da se modernizuje. Srbija ne može na način na koji vi mislite da se vodi u 21. veku. Dakle, neophodno je resetovanje, neophodno je da shvatite da sprava koja stoji ispred vas u ovom parlamentu, u vremenu kada je parlament napravljen nije postojala. Po tradiciji, u ovom parlamentu se dizala ruka da biste govorili, a danas imate spravu koja vam omogućava da se lakše obratite, pristojnije, uljudnije, nikada se u ovom parlamentu po tradiciji nije sedelo kao što vi sedite, izuzev onih koji su bili sprečeni da ustanu, to je isto srpska tradicija. Sa uvažavanjem se odnosilo prema ministrima, predsedniku Vlade, predsedniku Srbije.
Nažalost, kada govorite o tradiciji srpskog naroda, politike ili Vojske, vi, ne poštujete to što je činjenica. Nisam nikada zvao nijednog novinara da vam postavi neko pitanje ili da vam ne postavi neko pitanje, apsolutno znam sve odgovore na sva pitanja koja bi vam ja postavio i meni ne treba ta vrsta novinarske manipulacije. Nažalost, ja sam možda jedna od najvećih žrtava srpskih medija, i danas pišu mediji koji su pod vašim uticajem da nisam došao u Užice, jer smo se dogovorili da potpišemo sporazum sa lokalnom samoupravom, a nisam došao baš zato što smo tog dana u to isto vreme polagali cveće kralju Aleksandru na Oplencu. To je isto činjenica.
Verujte mi da ne mislim da je Vojska Srbije slavna, ne bih se ovim poslom ni bavio. Ako dođete, ne na kafu, možete doći profesionalno kod mene u kancelariju, videćete na mojim policama slike mojih dedova u uniformi srpske Vojske. Ako bih se stideo srpske Vojske, stideo bih se svojih grobova. Moji grobovi su svi u Srbiji i verujte mi, ma šta vi mislili i želeli da pričate ovde, nikada se neću stideti ni naše prošlosti, ali sam ubeđen da se naša deca neće stideti ni sadašnjosti. (Aplauz.)

Ta roditeljska filozofija bi mogla da stoji kada biste se vi ponašali pristojno prema tuđoj deci, na način na koji želite da se ja ponašam. Činjenica je da smo otišli u Čad Odlukom Parlamenta. Ono što je tačno, dobili smo uniforme od kolega iz Norveške, ali svako na uniformi ima oznaku srpske Vojske, odnosno zastavu Srbije. U tom kampu u kojem se nalaze naši pripadnici postoji zastava UN, pored koje je zastava Srbije. Apsolutno je netačno to što govorite. Tačno je da nisam dozvolio poniženje da naše vojnike bilo ko drugi plaća, to pre svega. Možda jeste smešno, možda je vama smešno, ali za mene bi bilo poniženje da bilo ko, osim nas, snosi trošak našeg učešća u mirovnoj operaciji, konkretno u Čadu, u kome se trenutno nalazi dvadeset jedan član medicinskog tima.
Da li su deca ili nisu, rekao sam, da su svi, kao i vi, nečija deca. Govoriću u smislu da su nedorasli, a to je bila intencija, daleko od toga da su nedorasli. Verujem da u delegaciji koja je trenutno u Čadu, ima i onih koji su možda i blizu vaših godina.
Rekao sam da ne znam možda najbolje sve, ali imam najbolje saradnike. I voleo bih da mi samo kažete koja škola treba da se završi da bi čovek bio ministar odbrane? Koja škola treba da se završi da bi čovek bio vojvoda? Ali vam moram reći da pozicija ministra odbrane prevazilazi mnogo više od toga što vi pričate. Pozicija ministra odbrane nije samo pozicija koja treba samo da brine o Vojsci. Naprosto, to suženje pogleda koje imate možda je postojalo u 14. veku, ali ne postoji danas. Pozicija Vojske u društvu i u svetu se dramatično promenila od vremena u kome su neki drugi živeli. Vremena se menjaju. Mi želimo da zadržimo tradiciju, a da se modernizujemo.
Velike razlike postoje u vašim i mojim viđenjima. Naravno da se ne možemo složiti oko mnogo toga, ali ne možemo da se ne složimo oko toga da je danas u Vojsci bolje nego što je bilo. To ću vam dokumentovati i statistički i na svaki drugi način. Uopšte vas neću optuživati, da li ste bili član Vlade ili niste bili član Vlade. Koliko je bilo ovoga ili onoga u vaše vreme. Govorim vam samo statistički gledano, po svim parametrima, danas je u Vojsci bolje nego što je bilo. To je nešto što ne može da mi oduzmete. Da li sam ja za to zaslužan ili moje kolege, verujte mi, vrlina je izabrati dobre kolege. (Aplauz.)

Zaista smatram da je ovaj amandman prijateljski i da nije politizovan ni na koji način, zato želim da vam odgovorim. Vlada kao takva predlaže zakon, a mi ga podnosimo u svojstvu Nacrta Vladi.
Lingvistički, sada, verujte mi, teško je objasniti, ali Vlada je ta koja predlaže Parlamentu, a mi podnosimo Vladi, dakle, i Nacrt zakona smo podneli Vladi. Vlada ga je usvojila i takav u formi predloga poslala u Skupštinu. To je jedina stvar koja ima logiku.
Verujte mi, i to što vi pričate za mene je prihvatljivo, ali, naprosto, kažu da nije pravno podobno.

Najponiznije bih vas zamolio da se vratimo na tačku dnevnog reda. Nama su ovi zakoni jako važni.
A, kuriozitet koji se dešava u Parlamentu Srbije imamo raspravu opozicije pola sata, zaista je neviđen u parlamentarnoj praksi u svetu, ali nije trenutak i vreme.
Imamo još nekoliko amandmana. Zakoni su jako važni i voleo bih da se vratimo na temu, a zaista imate priliku da se ovde raspravljate i u nekim drugim prilikama. Nama puno znači da završimo posao danas.
Zahvalio bih unapred, ako me ispoštujete.

Ako svi danas pogledamo u budućnost i kažemo da imamo isti interes da Srbija bude moderna uređena zemlja sa demokratskim društvom, sa građanima koji mogu da žive od svog rada, moramo da kažemo da želimo da imamo i Vojsku koja može da odgovori takvom društvu i Vojsku koja može da odgovori savremenim izazovima, rizicima i pretnjama.
Zakoni koji su ovih dana razmatrani u Parlamentu Srbije, kao i dve strategije, jesu praktično najvažniji zakoni koji tretiraju sistem odbrane i sa ovim zakonima možemo da kažemo da je reforma sistema odbrane po pitanju zakonodavnih aktivnosti završena. Šta to znači za Srbiju? To znači da će Srbija u budućnosti imati savremenu i modernu Vojsku, da smo konačno otčepili problema koji su se ticali potpune profesionalizacije Vojske i da ćemo, nadam se, u zadatom roku i izvršiti potpunu profesionalizaciju Vojske i time napraviti Vojsku jednom od najmodernijih u celom regionu.
Želim da naglasim da smo u ovih nekoliko dana prihvatili 32 amandmana koja su bila predložena, da smo smatrali da su to amandmani koji su kvalitetni i koji su zaista doprinosili kvalitetu ovih zakona. Nažalost, veliki broj amandmana nismo prihvatili iz razloga što smatramo da nisu čak ni tretirani u duhu ovih zakona. Ono što je bitno reći, smatramo da je Ministarstvo odbrane napravilo jedan veliki iskorak ili veliki korak da, bez obzira na kritike koje su ovde bile upućene, smo svi svesni da će ovi zakoni doneti Srbiji apsolutno bolji i međunarodni položaj. Putem zakona o učešću u mirovnim operacijama, odnosno multinacionalnim operacijama, Srbija će imati mogućnost da promoviše svoje snage bezbednosti i van granica naše zemlje.
A kada govorimo o granicama, Srbija od 1999. godine ima dokument koji tretira administrative boundry line. Taj sporazum je potpisan 1999. godine, a boundry nije granica, jer nigde niste imali priliku da čujete za boundry polis, već za boder polis, gospodine Šormaz, žao mi je, ali to je činjenica. Zahvaljujem svima i živeli. (Aplauz.)

Mogu da se složim sa vašom diskusijom, ali mislim da je to manje važno u odnosu na ono na šta nas obavezuje Ustav. Ustav u članu 45. kaže: "Lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom."
Naprosto, konsultovali smo Ustav i ne možemo da ubacimo to što predlažete, ko god nam to predlagao, jer to je za nas pravni akt koji nas obavezuje.

Apsolutno se slažem da je bespotrebno postojanje Grupe za saradnju sa Parlamentom Srbije i trenutno u toj grupi radi samo jedan čovek, a po novom predlogu sistematizacije ta grupa se kao takva ukida. Tu ste pogodili, ali to je nasleđeno stanje, šta da radimo, to ćemo da rešimo vrlo brzo.

Javio sam se za reč zbog aplauza koji kolega Babić daje svom kolegi Antiću, a to je negacija njegovog amandmana. Znači, vi ste Babiću dali predlog da se ukine komisija, a vaš kolega Antić daje predlog – da se komisija koja ima tri člana poveća na četiri. Sada vi aplaudirate njemu. Ja bih samo voleo da mi pojasnite kako može da bude četiri bolje od tri, u situaciji u kojoj vi zagovarate da ne bude nijedan? Stvarno, mislim...(Aplauz.)       

Uvaženi gospodine Munjiću, zarad leve i desne strane Morave, član 52. kaže ovako – vežba se može odložiti i registrovanim poljoprivrednicima i drugim licima koja samostalno obavljaju poljoprivrednu delatnost, ako u njihovom domaćinstvu nema drugog člana sposobnog za privređivanje.
Znači, nije tačno da poljoprivrednici nemaju. Međutim, vi niste čitali ovo sve i molim vas kada budete otišli odakle ste došli da se izvinite kolegama koje ste doveli u zabludu.

Gospodine Preliću, sve što ste izgovorili vezano za zakletvu koja je bila u Somboru je neistina, ako mi dozvolite da kažem i laž. Na svakoj zakletvi na kojoj sam prisustvovao i govorio sišao sam u narod. Reći će vam vaš kolega koji sedi iza vas, a danas nije tu, na svakoj zakletvi se slikam sa narodom i imamo na sajtu Ministarstva odbrane možete da pogledate i da nađete fotografije i sa zakletve iz Sombora. Nije mi što mene vređate, nego mi je žao što vređate sve one mlade ljude koji su tamo bili, sa kojima sam se ja slikao.
S druge strane, apsolutno je nebitno da li sam ja doprineo tome da se ugled Vojske i vojne profesije vrati na mesto gde mu pripada. To možete da osporavate, ali je to činjenica da je učinjeno i činjenica je da je najviše urušen bio ugled u vremenu u kome ste vi krojili sudbinu Vojske Srbije. Danas, pripadnici Vojske žive pristojnije i višestruko bolje, nego u vremenu kada ste vi imali mogućnost da odlučujete o njihovim sudbinama. Verujete mi, žao mi je što nismo imali priliku da se vidimo u Somboru pa da porazgovaramo, pa da zajedno razgovaramo sa roditeljima tih vojnika i sa vojnicima, da čujete kakvo je njihovo mišljenje.
Uvrede koje mi iznosite sada nisu ništa drugo nego uvrede svima onima koji su se okupili u Somboru da pozdrave ne samo mene, već da pozdrave i to što se napokon Vojska Srbije vraća staroj tradiciji i što napokon mimo tradicije imamo žene u Vojsci, što imamo buduće oficire koje su žene. Znači, nije sve samo u tradiciji, postoji nešto i u modernizaciji. Hvala.

Gospodine Preliću, ova Vlada je volja građana Srbije. Ako je nešto demokratija, to je izbor Vlade i način izbora u kome nema više krađe, u kome nema više ćoravih kutija, u kome nema više mogućnosti da oni koji su na vlasti isključivo i jedino broje glasove.
Vaš kolega iza vas, danas nije tu, preziva se, ako se ne varam, Škrbić, sa njim sam lično pričao i na zakletvi. Bio je sa mnom. Ukoliko ne verujete meni, poverujte njemu.
Verujte mi, uz sve moje stavove koji su opšte poznati, broj mladih ljudi koji služe Vojsku se uvećava. Da sam na vašem mestu, nikako to ne bih povezivao jedno sa drugim, niti u pozitivnom, niti u negativnom, jer kako god bilo moje mišljenje je poznato, a popularnost i ugled Vojske raste, nije vam dobro da to povezujete, jer meni to ide samo na čast. Hvala.

Nije pitanje da li sam čuo za žene koje su ikada bile u Vojsci Srbije, verujte mi, znam o tome mnogo više nego vi. Po prvi put na Vojnoj akademiji u Srbiji imamo generacije kadetkinja koje uče da budu oficiri Vojske Srbije i to je prvi put.
Ali, nije prvi put da je neko u Srbiji skupljao dobrovoljce zarad učešće u ratu. Znate, bio je jedan rat koji su vodili Amerikanci protiv Iraka kada je Irak ušao u Kuvajt. Tada je Vojislav Šešelj skupljao dobrovoljce da idu u rat kao podrška američkoj vojsci protiv Iraka. Možete li da zamislite kako su se stvari promenile u ovako kratkom vremenskom periodu, pa od najvećeg prijatelja američkog naroda, postali ste najveći neprijatelji.