Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8020">Miloš Aligrudić</a>

Miloš Aligrudić

Nova Demokratska stranka Srbije

Govori

Pažljivo sam saslušao mog prethodnika, pošto je moje pitanje vrlo slično pitanju koje je postavio Zoran Ostojić. Ono što me zaprepašćuje to je odnos poslanika u ovoj sali, bez obzira kojoj političkoj stranci pripadaju, koji sve vreme žamore i ne slušaju kolegu koji govori o nečemu što se desilo u Kraljevu, o zemljotresu.
Bez obzira na naše neslaganja, jer LDP i DSS su na potpuno suprotnim stranama na političkoj sceni i žestoko se napadamo, ali prosto ne mogu da verujem i moram da stanem u odbranu kolege Ostojića, koji je postavio jedno vrlo ozbiljno pitanje, da očigledno nikoga u sali ne interesuje ni šta pita i 90% ljudi ovde, da ih neko pita šta je čovek pričao maločas, ako ne pogledaju stenogram, nemaju pojma.
Dakle, vrlo konkretna stvar je u pitanju. Pre neki dan bio je Kolegijum, koji ste vi sazvali, predsednice Skupštine. Između ostalog, jedna tačka dnevnog reda bila je posvećena pitanju Kraljeva i pomoći. DSS tom kolegijumu nije prisustvovala. Javnost zna da je politički stav poslaničkog kluba DSS da ne prisustvuje kolegijumima. To je jedan načelan politički stav.
Međutim, da ne odreagujemo na saznanje činjenice da je to na dnevnom redu, kada smo to saznali, mi smo uputili jedno pismo u kojem smo vas obavestili da, bez obzira na to šta će biti na Kolegijumu, da je DSS u Skupštini odlučila da svako od poslanika da svoj lični doprinos za pomoć Kraljevu. Posle smo videli da je i na Kolegijumu jedna takva mera predložena poslanicima, što pozdravljam i što je sasvim u redu.
Mi smo dali po 10.000 dinara, što je nešto manje od desetak posto naših ukupnih neto primanja. Mislimo da je to korektno. Bilo bi lepo da je i ostatak Skupštine, bar poslanika, zaključio da je to neki minimum, ali nije to toliki problem, to je jedan lični odnos. On jeste minimum i ako ste zaključili da je to jedna dnevnica, pretpostavljam da je to minimum. Neko može da da i više, ko oseća da je potrebno.
Poenta je u nečemu drugom. Mi smo u tom pismu, koje smo vama uputili, naveli da očekujemo da Narodna skupština, kao institucija sistema, pomogne. Jedno je apelovati na poslanike koji mogu dati svoj doprinos, to nije sporno, ali drugo je kako mi možemo, kao institucija sistema, a i po nekom saopštenju koje smo čuli u javnosti sa tog kolegijuma, ispada da smo mi sa tog kolegijuma pozvali i druge institucije sistema da reaguju.
Dakle, kako mi kao institucija sistema možemo da pomognemo?
Način na koji mi vidimo tu pomoć sličan je načinu koji je predloži maločas gospodin Ostojić. Mora da postoji metod kojim mi kao Skupština možemo da reagujemo, recimo, da odvojimo 10 miliona dinara za pomoć Kraljevu. To možemo formalno da uradimo samo kroz odluku Narodne skupštine. Ne postoji način da sekretar Narodne skupštine ili vi, kao predsednica, označite ta sredstva, mimo načina trošenja koji je već utvrđen, ali postoji mogućnost kroz rebalans budžeta, postoji mogućnost kroz leks specijalis, koji može doneti ova Skupština, pri čemu vam mi kao poslanička grupa, svima, svi jedni drugima treba da stojimo na raspolaganju. Dakle, to nije sporno.
Ako imamo određene troškove investicione za održavanje itd, možda možemo nešto od tih radova i da odložimo za godinu dana, jer ovo je vanredna okolnost i možda možemo da preraspodelimo namenski ta sredstva za određenu svrhu. To je moje pitanje vama.
Prvo, da li ste pročitali naše pismo na Kolegijumu? Valjalo bi da nam to kažete, jer ste ga svakako dobili pre početka Kolegijuma. To što mi iz političkih razloga ne prisustvujemo Kolegijumu ne znači da vi nemate obavezu da upoznate druge naše kolege sa dopisima koje šaljemo vama, ne zbog vas nego zbog svih nas.
Drugo pitanje, kada već doznačujemo ta sredstva, da li može Skupština da reaguje, kakav je vaš stav? Ako ne možete sada da nam kažete, Skupština kao institucija da nam kažete nešto, pošto nije cilj pitanja da vas mi zaskačemo ovde nečim i da pravimo poene, ako ne možete sada da mi precizno odgovorite, ako je to pitanje prethodnih konsultacija, onda makar to recite, pa nam dajte u sledeća dva-tri dana neki pisani odgovor sa neko idejom.
Treće konkretno pitanje, da li može Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, tj. ministar Marković, da nam obezbedi u sledećih nedelju dana jedan konkretan pregled kako se do sada prispela sredstva troše, kako su ona konkretno locirana za potrebe Kraljeva i da li tu postoji nekog fizičkog traga kako ta sredstva idu, da bi se razne dileme i razne spekulacije, koje su možda i neopravdano dospele u javnost, demantovale?
Dakle, to je moje pitanje i moja sugestija istovremeno.
Kao što je javnosti poznato, juče, 27. oktobra 2010. godine, u Sankt Petersburgu je održana sednica Parlamentarne skupštine organizacije Sporazuma o kolektivnoj bezbednosti i pre nekih 15-ak dana ili više predsednik te organizacije, gospodin Grizlov, poslao je Narodnoj skupštini poziv za učešće na toj sednici, naravno u svojstvu posmatrača, pošto mi formalni članovi nismo.

U pozivnom pismu je stajalo da on očekuje da Narodnu skupštinu predstavlja predsednik Narodne skupštine i poslanici, što znači delegacija koju bi Narodna skupština oformila. Takođe, u tom pismu je naveo da mu je poznato da najmanje tri političke stranke, parlamentarne, žele institucionalnu saradnju sa Parlamentarnom skupštinom ove organizacije, pa u tom smislu je očekivao prisustvo predstavnika najmanje ove tri poslaničke grupe, to su: DSS, SRS i SNS.

Otprilike, od momenta kada je to pismo gospodina Grizlova došlo u Skupštinu, do momenta kada smo mi za njega saznali prošlo je 10-ak dana, a za to pismo smo saznali preko ambasade Rusije. Prosto, niko se ovde nije udostojio, a naročito ne predsednica Narodne skupštine, da nas obavesti o tom pozivu, ni nas ni druge poslanike, barem koliko mi znamo. Ona je odreagovala na taj poziv tek kada su pojedini šefovi ovih poslaničkih grupa nju na to usmenim putem upozorili, a to je bilo svega nekoliko dana pre održavanja ovog skupa.

Zatim je predsednica Narodne skupštine, u dogovoru sa Dragoljubom Mićunovićem, predsednikom Odbora za inostrane poslove, nekako odredila gospođu Nadu Kolundžiju da zastupa Skupštinu, pa gospođa Nada Kolundžija na taj skup nije ni otišla.

Od predstavnika vlasti na tom skupu je na kraju bio samo gospodin Bajatović. Naš predstavnik, gospodin Jovan Palalić, otišao je o našem trošku, u dogovoru sa organizatorom skupa, jer nikakav drugi dogovor sa predsednicom Narodne skupštine ovde nije bilo moguće postići.

Tako da je naše predstavljanje na tom skupu sramota za ovaj parlament, zbog načina na koji vladajuća koalicija to čini i meni je žao da predsednica Narodne skupštine, kao glavna i odgovorna za ovo, nije ovde prisutna, da mi odgovori na vrlo konkretno pitanje – koji su bili motivi i kakav je bio razlog da se dopis, odnosno pismo gospodina Grizlova ne pošalje odmah svim poslaničkim klubovima u Narodnoj skupštini?

Zbog čega je to skriveno od nas? Zbog čega je ova čitava stvar morala na silu da se odradi, tako što je vršen neformalni pritisak na predsednicu Narodne skupštine, da se uopšte bilo ko tamo pošalje? Zbog čega vlast, sa izuzetkom gospodina Bajatovića, nije na tom skupu učestvovala?

Mislim da odgovor na to pitanje leži u sledećem, neću ga prejudicirati, ali moram da dam svoj politički sud, u tome da se mislilo da će se time staviti prst u oko predstavnicima NATO pakta i uopšte Severnoatlantskom savezu, jer očigledno vladajuća koalicija ili bar jedan njen važan deo hrli u članstvo te organizacije i smatralo se da će bilo kakvo prisustvo jedne ovakve parlamentarne skupštine u Sankt Petersburgu biti sa tog stanovišta problem.

Moje drugo pitanje je za Vladu, s obzirom na nove okolnosti, na očigledne namere, kada misle da raspišu referendum o ulasku Srbije u NATO pakt? Jer se ova ista Narodna skupština opredelila za vojnu neutralnost, prisustvovanje jednoj ovakvoj sednici nema veze sa kršenjem vojne neutralnosti, kao što nema ni prisustvovanje Parlamentarnoj skupštini NATO pakta. Kada će se opredeliti za referendum, da bi se građani Srbije mogli onako kako to stoji u odlukama Narodne skupštine izjasniti o ovom važnom pitanju.
Nadam se da je svim poznato da je još uvek na snazi odluka Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti Srbije.
Nedavno na različitim konferencijama koje se zakažu i koje drže razne nevladine organizacije i drugim skupovima, a i nekim oficijelnim sastancima određenih međunarodnih organizacija čiji je Srbija član, čuju se različite stvari.
Recimo, Volfram Mas, nemački ambasador u Srbiji je rekao da je samo pitanje vremena kada će Srbija postati članica NATO. U jednoj diskusiji na toj od jednih skorašnjih konferencija koja je ovde održana o tome da u Srbiji postoji, iako je dosta negativan odijum u odnosu na NATO pakt. Rekao je to normalno, zato što srpsku decu i one koji prođu kroz Beograd ili žive u Beogradu, pa prođu Knez Mihailovom ulicom, pa uče da su one ruševine tamo koje vidimo posledica bombardovanja NATO pakta, umesto da ih uče onako kako su to nemačku decu učili posle 1945. godine, da su te ruševine posledica zlodejstva Srbije i srpskih vlastodržaca, a da je NATO pakt zapravo bio "milosrdni anđeo".
Dobro, to ne čudi od koga dolazi i kako. Moje pitanje vama i time ću skratiti ovo, dokazujući da ne moraju sva tri minuta da se iskoriste, vrlo je konkretno. Na jednom sastanku u Beogradu potkomiteta za demokratsku vladavinu parlamentarne Skupštine NATO pakta je bilo reči o ovom pridruživanju. Zvaničan sajt NATO pakta u odeljku parlamentarne skupštine je objavio nešto o tom događaju u Beogradu.
U daljem komentaru autori, na zvaničnom sajtu NATO pakta, između ostalog kažu, da naravno postoji u Srbiji napredni pristup kada je reč o približavanju Srbije i NATO. Kao primer koriste sledeću izjavu, državnog sekretara odbrane Dušana Spasojevića koji, kako oni kažu, poziva članice NATO pakta da rade zajedno sa Beogradom na pitanju prodaje NATO Srbiji. Termin prodaja je ovde upotrebljen u smislu nagovaranja Srbije ili javnosti Srbije da postane članica ovog vojnog saveza.
Moje pitanje vama je jednostavno i kratko, iako sam prekardašio vreme, a obećao da neću. Da li vam je poznata ova izjava i da li ova izjava odražava stav Vlade Republike Srbije, ako ne kakve će konsekvence državni sekretar Ministarstva za odbranu snositi?
Mislim da ste mi samo delimično odgovorili na pitanje, to je moje mišljenje, i to na način koji dezavuiše samo postavljeno pitanje. Naime, ja sam vam dao vrlo konkretan primer i vrlo konkretnu aktivnost konkretnog državnog sekretara i tražio sam izjašnjenje po tom pitanju. Vi ste odgovorili krajnje načelno, šta je politika Vlade Republike Srbije u ovom trenutku.
Odgovarajući na to pitanje, načelno, u formi preseka stanja, vi ne odgovarate na glavno pitanje, a to su pitanje poteza Vlade, njenih predstavnika u određenim telima, na određenim forumima i javno zalaganje vladajuće koalicije za progresivno pristupanje NATO paktu. Ono ne odražava stav vojne neutralnosti, ne odražava stav, pošto sad je o vojnom savezu ekskluzivno članstvo u vojnom savezu.
Podsetiću vas da ono što se ovde često priča i prodaje kao, možda ne od vas lično, nisam to slušao od vas, ali ljudi iz Ministarstva odbrane, kao što je gospodin Šutanovac, koji danas nije prisutan, često i od drugih predstavnika vlasti kako je logično okončanje integrativnih procesa Srbije zapravo u evroatlantskim integracijama.
To znači da članstvo u EU mora koincidirati članstvu ili bar kasnije biti završeno članstvom u NATO paktu. Takav utisak su stekli i ljudi na ovom sastanku, jer u ovom kominikeu NATO pakta i stoji da je opšti utisak njihov da su predstavnici vladajuće koalicije na tom sastanku ostavili utisak da vide članstvo Srbije u NATO paktu kao potpuno prirodan završetak evrointegracija o kojima mi govorimo.
Dakle, tu se radi o sprovođenju aktivne politike u ovom trenutku. Tako da je vaša izjava maločas u potpunoj kontradikciji sa onim što mi vidimo na terenu i što se dešava.
Ono što je po mom dubokom uverenju nepošteno u ovoj čitavoj stvari, to je da se , kada god se ovo pitanje otvoreno i jasno postavi, vi dajete jedan decidan i jasan odgovor koji ima neku načelnu formu, kao što je onaj čuveni odgovor – mi nikad nećemo priznati nezavisnost KiM, a da iza toga sama sadržina bude ili drugačija ili potpuno skrivena.
Dakle, očigledno je, po ovim potezima, da se čine aktivni potezi od strane pojedinih vladinih predstavnika na puzajućem ulasku u NATO pakt ili na formiranju javnog mnjenja u Srbiji vremenom, što se otvoreno kaže u razgovoru sa strancima ili članicama ove alijanse, o promeni svesti građana koji bi sa 20% podrške, kako se verovatno lažno ovde predstavlja, mislim da je manje, za podršku u članstvo ovoj alijansi to pretvorilo u neku veću podršku.
Da nije tako, vi biste raspisali referendum danas, zar nije tako, gospodine Đeliću? Mi bismo već danas raščistili to pitanje i pitali građane jesu li za tu opciju ili nisu. Ako jedna Austrija, ako severna Irska, ako Švedska, ako Finska, ako druge države koje su članice EU nisu članice te alijanse, ne vidim nikakve potrebe da to bude i Srbija, pogotovo zbog svega onoga što se desilo iz brojnih nekih okolnosti o kojima možemo da govorimo.
 Upravo ovo što ste maločas naveli, da je potrebno mojoj tezi da vi imate jednu vrlo površnu i lapidarnu kvalifikaciju kada je reč o ovakvim direktnim pitanjima i krajnje formalnu. Kada je reč o sadržini posla koji obavljate, pojavljuju se sasvim druge okolnosti, tako je i o KiM, tako i u priči o NATO paktu.
Naime, formalno nikada nećemo priznati nezavisnost KiM, svaki dan se ponavlja. Suštinski svi aktivni potezi koji se čine zapravo dovode do faktičnog priznanja. Ovde se takođe to čini. Čine se potezi ka faktičkom približavanju Srbije NATO paktu i u jednom trenutku će se to i dogoditi, kada se proceni da je jednostavno raspršeno javno mnjenje u Srbiji, da je ono oslabljeno i da su ljudi dovoljno smoreni tom temom.
Dakle, ono što vi nećete da prihvatite, to je sledeće. Kažete – nije aktuelno pitanje, nije sada na dnevnom redu. Pa, kada nije na dnevnom redu, zbog čega onda Dušan Spasojević iz Ministarstva odbrane ovako nešto priča?
Znači, vi morate da saznate, tražim i dopunski odgovor na ovo pitanje, ne samo na današnjoj sednici, nego ćete moći i da mi date u pisanom obliku, verovatno kasnije kada saznate da li je istina da je ovo Dušan Spasojević izjavio i ako jeste, kakve će onda sankcije za ovo snositi?
Jer, ako mi kažete da za ovo nema nikakvih sankcija, radi se o državnom činovniku visokog ranga, onda znači da vi stojite iza te politike. Ako stojite iza te politike, onda nije ništa validno od ovoga što ste mi rekli. Hvala.
 Kada gledamo ove amandmane i odgovor Vlade na amandmane koji su predloženi ponovo se vraćamo na iste argumente koje smo imali u načelnoj raspravi, a ovaj put u konkretnoj stvari. Ovde je reč o jednom od mogućih razloga za pritvor.
Podsetiću vas još jednom, pritvor nema retributivne elemente u sebi. Pritvor nije kazna, pritvor je mera. Pritvor služi, da to pojednostavim zbog laika, iz dve grupe razloga: jedna se tiče obezbeđenja prisustva okrivljenog, odnosno optuženog u postupku, da bi bio tu, da ne bi nekome sudili u odsustvu. Drugi razlog je da se obezbedi tok postupka, da bi taj postupak mogao da teče na odgovarajući način, da se dokazi ne bi pokvarili, da se ne bi uticalo na svedoke itd. Zato lice koje je okrivljeno i optuženo sedi u pritvoru, da bi se sprečila mogućnost da komunicira sa okruženjem, jer se i na taj način može pokvariti tok postupka. To su uglavnom svi razlozi za pritvor.
Ima još jedan mogući razlog: kada je onaj koji je okrivljen ili optužen počinio krivično delo ranije, za koje je osuđen pravosnažno, pa, uz pomoć činjenice da znamo nešto o njegovom ranijem ponašanju pouzdano, kroz krivičnu evidenciju, postoji velika verovatnoća da će se neki od ova prva dva razloga desiti, čak i ako se nisu ugrozili konkretno. Znači, neko je već ranije osuđen na neko krivično delo u trajanju od šest ili sedam godina i onda je ponovo uhvaćen za neko drugo krivično delo ili krivično delo slične vrste – onda je to dovoljan razlog za sudiju da odredi pritvor.
Pritvor je izuzetna mera. I po Ustavu i po zakonu koji proističe iz Ustava, pritvor se određuje izuzetno. Ne vidim nikakve svrhe da se jedan od uslova za pritvor, a to je visina zaprećene kazne... Jer, ako neko čak nema nameru da pobegne, niti postoje indicije da će to da radi, ne može da utiče na svedoke ili da oštećuje dokaze, znamo ko je i šta je, ne treba da utvrđujemo njegovu istovetnost i svi ostali razlozi koji stoje, znači, ništa od tih razloga ne postoji da nekoga pritvorimo. Za sudiju može biti dovoljan razlog ako je zaprećena kazna takva da se može izreći deset godina zatvora, ili teža kazna. Taj jedini razlog za pritvor, od onih šest pobrojanih u sadašnjem zakonu, jeste pravno, politički najsumnjiviji.
Da se ja kao pravnik pitam, i s vama kao sa pravnicom razgovaram, gospođo ministre, tu se može otvoriti ozbiljna polemika o tome da li je visina zaprećene kazne za krivično delo koje se stavlja na teret dovoljan razlog, kao jedini razlog za određivanje pritvora. Po meni, nije. I vi klimate glavom, kažete isto da nije. U redu je, ali vidite šta je problem. Molim vas da me saslušate, pošto vodim ozbiljnu polemiku.
Šta je problem? Ako to nije dovoljan razlog za pritvor, zašto onda on nije kumulativno propisan sa još nekim drugim? Pa, jeste sa razlogom u kome se kaže da je u pitanju krivično delo koje ima određene osobine. Tamo stoji koje osobine ima, da se radi, naravno, o posebno teškim okolnostima itd. Gledajte, čak i da je to tačno, ni tu ne mora da postoji specijalan razlog za pritvor. Znači, pritvor nije obavezan, sudija ne mora ni tada pritvor da odredi.
Slažete se tu sa mnom. Nemamo više instituciju obaveznog pritvora. Ako je to sve tako, pošto se sad slažemo u pogledu toga, u čemu je onda smisao smanjiti granicu sa deset na pet godina? Postoji li jedan racionalan razlog? Ja ne mogu da ga vidim, nema ga.
Vi pokušavate da objasnite to pravno-političkim razlozima, kažete – celishodno je. To je jedan od poslanika rekao u prethodnoj raspravi, da je to celishodno, a vi ste rekli da postoje preventivni i retributivni razlozi. Kakva crna prevencija u meri pritvora? Ona se tu ne sadrži. Može da bude samo specijalna prevencija u odnosu na konkretnog pojedinca, a ti razlozi ne stoje u tački koja se menja, nego stoje u tački 1), u tački 3), a nikako ne postoji prevencija u tački 5). Smisao tačke 5) nije u prevenciji, nego u dokazivanju države da je u stanju da zadrži nekoga u pritvoru u toku postupka, bez obzira na sve ostale razloge za pritvor, samo zbog visine zaprećene kazne i karaktera dela.
To je stvar za diskusiju, slažem se. Možda da, možda ne, ali smanjiti sa deset na pet, pa, u čemu je tu politika? Onda prihvatate amandman LDP-a i kažete – u redu, možda treba to još više ograničiti na jedan određeni krug dela. Oni ta dela zovu, kako se kaže ovde u amandmanu – odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja.
Tu se odjednom uvodi novi pravni standard. Vi nemate u KZ nigde opis pojma novog standarda – element nasilja. Prvi put ovde uvodimo u KZ... U drugim propisima da, ali u KZ prvi put uvodimo standard koji se zove – element nasilja. On nigde nije objašnjen. On će se tek objašnjavati kroz pravnu praksu i onda će studenti pravnog fakulteta učiti od svojih profesora kroz odgovarajuću praksu šta znači element nasilja.
Element nasilja je kad neko nekog teško telesno povredi. Neki put to može biti učinjeno iz nehata, ali nehatna teška telesna povreda je krivično delo, pa onda automatski znači da će u tom slučaju biti smanjen rok granice sa deset na pet godina.
Ne možemo tako, to jednostavno nije dobro. Čak ni sa ovom amandmanskom izmenom to nije dobro, nema nikakvog smisla. Ako je jedini smisao da se to uradi da se reaguje na neke društvene događaje, pa da vi kao Vlada pokažete pred građanima određeni stepen odgovornosti ili brzinu reakcije time što ćete reći – aha, dešava se to i to... Bez obzira na to što je naše mišljenje da ste vi to sve režirali, ali recimo da niste, pa da kažete – hajde sada i mi da reagujemo ili da napravimo neku reakciju i da tu reakcija bude: smanjićemo sa deset na pet, tamo ćemo povećati sa osam dana na trideset. Verujte mi, to je samo politička poruka. Ona nema nikakvu realnu sadržinu, jer postojeći propisi daju punu mogućnost državnim organima da reaguju u svakom konkretnom slučaju i da zaštite interes građana i države.
Dakle, ovo se javlja kao jedna potpuno prazna izmena koja nema nikakvu životnu sadržinu, ali zato može, uz određene pritiske izvršne vlasti na pravosuđe, što nam ne manjka u ovom društvu, da se koristi u političke svrhe u pojedinim trenucima. To je ono čega se mi bojimo. Ne kažem da se sada dešava, ali to ne znači da se neće desiti u budućnosti.
Taj strah, i konkretan i apstraktan... O konkretnom strahu ćemo tek da pričamo, a o apstraktnom ćemo govoriti zbog toga što je obaveza države i ustava jedne države i zakona koji iz ustava proističu da zaštite ljudska prava. Sve retributivne mere se primenjuju prema građanima izuzetno, a i zakon donet na osnovu Ustava ih propisuje oprezno i na takav način da se mogu i da ih treba što ređe primenjivati. Vi to ovde ne radite, radite jednu suprotnu stvar. To je krajnje lako dokazivo.
Šta god vi rekli ovde, svodi se na isto: vi ste rešili da za nešto što niste sposobni da odradite u ovom društvu nađete opravdanja i da to što niste sposobni da radite radite na ovakav način, obmanjujući javnost i praveći od zakona koji donosite u ovoj skupštini običan reklamni trik. To je ono što vi radite.
Član 27, koji se tiče načina vođenja sednica, koji istovremeno uključuje i način na koji se obraćate narodnim poslanicima.
Možete vi reći da neko nije u pravu kada traži povredu Poslovnika i da Poslovnik nije povređen, ali nemojte, kada dajete obrazloženje, da govorite u takvim kategorijama kao maločas, jer onda ispada kako ja ne bih povredio Poslovnik ako bih rekao da imam pouzdane podatke da ste trostruki agent raznih stranih obaveštajnih sila i da sedite na mestu predsednika Narodne skupštine. Vi biste me onda opomenuli i rekli biste mi da vređam, a ne biste rekli na to da ne možete da reagujete zato što vi zvanično ne raspolažete informacijama o tome ko je agent, a ko nije. Jednostavno, to ne dolazi u obzir.
Vrlo prosto, ako neko insinuira, izgovara teške insinuacije na račun lidera jedne liberalne političke stranke koja je parlamentarna, ili nekoga od nas ko je ovde prisutan, to deluje uvredljivo.
Niko od vas ne traži da se vi uključujete u raspravu u meritumu, je li nešto tačno ili nije, nego, kada već znate da nemate dokaze za nešto i njima ne raspolažete, a čujete neke teške optužbe, na vama je da onoga ko ih iznosi opomenete da je neko drugo mesto za tako nešto, a ne Dom Narodne skupštine.
Mi ovde možemo jedni druge politički kvalifikovati kao radne, neradne, ispravne, neispravne, loše, gubitnike, dobitnike, one koji čine štetu građanima svojim političkim ponašanjem, one koji čine korist, to može, to je dopustivo, ali da govorimo u kategorijama da je neko iz Službe nekoga namestio da nešto obavi, bez ijednog dokaza o tome, dopustićete da je to krajnje uvredljivo.
Ja za lidera Liberalno-demokratske partije nikada nisam rekao ništa od onoga što se drugi usuđuju da pričaju, jer ja ne znam odakle njemu novac, ali mogu samo da komentarišem da se to čuje i vidi u javnosti.
 Vrlo ću kratko. Što se tiče činjenica i insinuacija, čuo sam vrlo dobro šta ste rekli, gospodine Ostojiću. Sve bi to bilo u redu kao odbrana razloga za politički nastup, ali u jednakoj meri ukoliko biste vi prihvatili da sam ja isto ispravan i u redu i da nema nikakvih povreda Poslovnika ako vam budem rekao, na primer, dakle, ne tvrdim ovo, ovo je samo retorski, da građani znaju da nije nikakva uvreda, lično upućeno, kao kad bih ja vama rekao sledeće: pitam vas, da li je istina to da vama smrde noge? Ja to ne znam, ali vas pitam, pa time insinuiram da je to zaista tako. Znate, to su retoričke igre.
Ako vi nekome postavite pitanje, pa ga stalno postavljate, sa odgovorom na koji se cilja, a vi kao ne znate šta je odgovor, onda je to insinuacija. Pazite, to je pitanje političkog stila. Neko može da u političkom stilu deluje tako da postavlja pitanja, neko daje direktne i neposredne tvrdnje, a vi radite na ovaj način. Neko iz vaše grupe ili neko sa nekih medija, kao što je ona užasna televizija B 92, to radi direktno.
Naravno, ne možete oduzeti pravo nama koji se osećamo povređenim zbog vaših reči da reagujemo. To ćemo uvek činiti, a vi kako god hoćete.
Drugo, odmah da znate, šta god vi budete rekli nakon ovoga, dalje se više neću javljati, upravo zbog dostojanstva ovog doma. Nema razloga, sem ukoliko ne načinite neku maksimalnu uvredu, što od vas mogu i da očekujem.
Pošto sam tražio reč po Poslovniku, reći ću da je u pitanju član 105, a u vezi sa članovima 106, 107, 108, 109, 110, sve do člana 117.
(Predsednik: Očigledno da zloupotrebljavate institut povrede Poslovnika.)
Da li mogu da završim? Dakle, član 105. Radi se o održavanju reda na sednici. Kada se radi o održavanju reda na sednici, postoji određena uloga predsednika Narodne skupštine koja je Poslovnikom predviđena. Održavanje reda na sednici ne znači da predsedavajući može da sprovodi samovolju, pa čak ni u pogledu tumačenja Poslovnika.
Sada ću da obrazložim na šta mislim. Dakle, ne pozivam se na te članove opreza radi, nego vam govorim da ste ih vi kršili. Vi kršite i član 103. direktno, i na to se sada pozivam, jer ne može se pozvati na istu povredu Poslovnika dva puta. Ako neko povredi Poslovnik, npr. gospodin Ostojić, i mi na to ukažemo, ne možemo mi pet puta da govorimo kako je gospodin Ostojić povredio taj član, jer je to već raspravljano, ali ako ponovo gospodin Maraš povredi Poslovnik ili neko drugi, valjda imamo pravo da reagujemo.
Ispada da neko može da nas vređa jednom, da se mi pobunimo, da kažemo zašto smo povređeni, a posle toga ceo dan, po vama, može da nas vređa ko god stigne, a mi ne možemo da ukažemo na povredu člana 107. Kakvo vam je to nakaradno tumačenje Poslovnika i način vođenja sednice? To je za mene prosto neverovatno.
U redu. Dakle, prvo, sloboda govora, sloboda okupljanja i protesta nisu krivična dela, pa se nikakvi elementi nasilja u okviru toga i ne razmatraju.
Kada je reč o krivičnim delima, mnoga krivična dela u sebi sadrže elemente nasilja. Pošto se ovde ne definiše o kakvom je nasilju reč, semantički gledano, nasilje može biti verbalno, pa se samim tim i krivično delo uvrede može javiti kao krivično delo sa elementom nasilja, jer kad nekoga povredite na taj način, psihološki, time vršite nad njim odgovarajuće nasilje. U sociološkom smislu i u smislu nauke koja se bavi izučavanjem psihologije, elementi nasilja u porodici nisu samo elementi fizičkog nasilja, nego i druge vrste nasilja. Tako da krivična dela kao što je izdavanje menice bez pokrića mogu biti uzeta u obzir kao krivična dela bez elemenata bilo kakvog nasilja, ali brojna su krivična dela sa elementima nasilja.
Upravo zbog toga, kad je reč o ovom amandmanu, koji navodno poboljšava tekst zakona, pod jedan, nedefinisanost kao pravnog standarda pojma „element nasilja“ u opisu krivičnog dela, koje ne zatičemo u Krivičnom zakoniku, nego ga sad zatičemo, pošto ćete ovo usvojiti, u noveliranim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, ne nalazi svoje uporište. To će u budućnosti, ako ovo opstane u našem pravnom poretku, ovakva odredba, biti interesantno za izučavanje na pravnom fakultetu.
Kada je reč o smislenosti i osnovnog teksta zakona i amandmanskog teksta, i dalje ponavljam da, po meni, to sve zajedno nema nikakvog smisla. Pritvor je fakultativna mera i, prema članu 30. Ustava, lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, pa onda zakon razrađuje tu odredbu i govori o tome.
Naše zakonodavstvo novijeg doba, za razliku od starog socijalističkog, ukinulo je obavezan pritvor. Ranije smo imali obavezan i fakultativan pritvor, danas ga nemamo. Danas imamo samo fakultativan pritvor. Šta on znači? To znači da će sudija procenjivati, sud procenjuje kada će nekoga staviti u pritvor da bi se obezbedilo vođenje krivičnog postupka. Ako nema razloga za to, neće ga staviti.
Zato sam u prvom delu rekao da je po svojoj prirodi i po prirodi značaja pritvora u našem pravnom sistemu sama odredba stava 5. koja govori o tome da se neko može pritvoriti, da sudija može odlučiti da nekog pritvori, iz ona dva kumulativna razloga navedena u stavu 5, takođe besmislena. Jer, svi ostali razlozi koji se navode za pritvor, koji u osnovi ometaju krivični postupak – ili ne možemo utvrditi identitet lica, ili nije tu, ili očigledno ne želi da bude prisutno, želi da pobegne, da prikrije dokaze krivičnog dela, želi da izvrši bilo kakvu drugu manipulaciju, samo ili u vezi sa ostalim licima koja su vezana za sam postupak ili krivično delo – sve su to razlozi da nekoga zadržimo u pritvoru. Ako svi ti razlozi otpadnu, ovaj je, sam po sebi, apsolutno besmislen i svodi se na retribuciju.
Znam da je i moja poslanička grupa nekada učestvovala u donošenju jedne takve odredbe, kada je krivično zakonodavstvo modelirano. Intimno se nisam ni tada slagao sa tim. Nije u tome stvar. Stvar je u sledećem: kada već takva odredba postoji u našem zakonodavstvu, a postoji i u drugim, to je jedna šira polemika, to nije polemika srpskog parlamenta, onda ne vidim razloga da se granica koja je postavljena na deset godina smanji na pet, jer ništa se u realnosti neće time promeniti.
Ako pokušamo da zamislimo da se neko sada hapsi zbog sumnje da je izvršio krivično delo u kome ima elemenata nasilja i da je za to krivično delo zaprećena kazna zatvora do tri godine, sudija može odlučiti da to lice pritvori, bez obzira na to da li je ovaj cenzus smanjen ili ne, onog trenutka kada utvrdi da to lice možda želi da izbegne poziv, da postoji opasnost da će pobeći, da će uticajem na svedoke uticati na tok krivičnog postupka itd. Postoji mnogo razloga da to lice bude pritvoreno, ne mora ovo biti razlog.
Zato vam sve vreme govorim o besmislenosti ove izmene. Kako je moguće da to ne shvatate? Kako je moguće da ne shvatate elementarnu logiku u ovome? O tome se radi.
Kada je reč o onoj drugoj izmeni, ona je skandalozna, zato ću sačekati vreme kada budemo razgovarali o članu 2.
Član 1. nije ni skandalozan, on nema nikakvu sadržinu. To je suština priče. Zato sam govorio o onoj političkoj insinuaciji na početku, o nekakvim namerama koje stoje iza ovoga. Namere su političke prirode, da se pošalje poruka. Na koju se sve adresu ova poruka šalje, preko Skupštine Srbije, od strane predlagača, to je takođe bio deo današnje rasprave. Čuli smo od kolega različita mišljenja.
Ali, u pravnom smislu, u smislu načina vođenja krivičnog postupka, nema nikakvog sadržinskog efekta ovo što se donosi, sem da iritira one koji se imalo razumeju u pravo i sem da ljudi prevrću očima, uvaženi profesori Pravnog fakulteta u Beogradu i da se maltretiraju studenti i da nam bude nakaradno zakonodavstvo. Nema nikakvog realnog, sadržinskog efekta u stvarnom životu.
 Naravno, ovaj trenutak sam čekao kada dođemo do člana 2, jer kako je član 1. predloženog zakona besmislen i, na kraju, što da ne kažem svoje uverenje, glup, a to sam i dokazao u svom pređašnjem istupanju, toliko je član 2. predloženog teksta zakona skandalozan i direktno opasan za status ljudskih prava i sudbinu ove države i za pravni sistem.
Naime, u članu 1. ste dodali jedan besmislen uslov na jednu relativno besmislenu odredbu tačke 5) stava 1. člana 142. Zakonika o krivičnom postupku, tako što ste smanjili sa deset na pet cenzus, kada je reč o zaprećenim godinama za pojedina krivična dela. Ovde menjate odredbu koja se tiče istrage u skraćenom postupku, gde se predviđeno maksimalno trajanje pritvora pre podnošenja optužnog predloga sa osam dana podiže na trideset. Sada ćemo da vidimo šta se time zapravo postiže.
Dakle, kada je reč o skraćenom postupku, reč je o takvim krivičnim delima kod kojih su ispunjeni uslovi za skraćeni postupak. To su po pravilu jednostavna krivična dela, kod kojih su jednostavne istražne radnje. Da nije tako, da su u pitanju neka druga krivična dela, ne bi se vodio skraćeni postupak. Stvar je vrlo prosta.
Između ostalog, skraćeni postupak se može voditi po privatnoj tužbi, recimo, za krivična dela uvrede i klevete. Kako standard koji je LDP vama danas dodao, a vi ga rado prihvatili, to je standard koji se zove krivično delo kod kojeg postoji element nasilja, nije jasno definisan, niti ste ga u predlogu definisali, niti ga je podnosilac amandmana definisao, nego će ga definisati praksa, to je uvreda ozbiljna duševna povreda, kod koje takođe postoji određeno nasilje, verbalno ili bilo kakvo drugo. Kada je tako šta u pitanju, onda i tu imamo element nasilja, jer ko će to da proceni?
Vi ćete, verovatno, iz Ministarstva da objasnite sudiji, istražnom sudiji ili sudiji u postupku kako će da proceni element nasilja, to ćete mu vi, verovatno, objasniti negde, jer ovde u zakonu ne piše, niti piše u Krivičnom zakoniku.
Znači, teoretski, a i vrlo praktično, kada lice A tuži lice B zbog uvrede i predloži pritvor, što može, niko mu ne brani... Sudije, po pravilu, istini za volju, ne određuju pritvor u takvim situacijama, nije takva praksa, prosto ne nađu da postoje elementi za određivanje pritvora i to ne urade. Ali, kako je ovde krenulo, uz određeni pritisak izvršne vlasti na sudstvo i određene pretnje kroz ove predložene izmene Zakona na celokupno društvo, ili pojedine njegove delove ili one koji su suprotstavljeni aktuelnoj vlasti, onda vrlo lako može da se desi da neko od sudija razmisli dobro i da u pojedinim situacijama, kada ima privatnog tužioca koji predlaže pritvor, on taj pritvor i odredi, da nađe da postoje razlozi za njega, a sve u skladu sa članom 142. ZKP, u vezi s tim članom, i da mu onda lepo odredi pritvor od 30 dana. Zašto? Zato, prosto nađe da postoje razlozi da istraga traje tridesetak dana, a da lice koje je optuženo, odnosno okrivljeno, provede to vreme u pritvoru.
Dobro, ovaj primer, reći ćete, nije takav, jer nije verovatno da bi se to što sada pričam desilo u praksi. Da, nije verovatno, slažem se, ali je moguće. Moguće je da on i osam dana provede, pa smo maločas rekli da se to u praksi ne dešava, a moguće je sada, po ovoj vašoj varijanti, da provede i trideset.
Kada je reč o skraćenom postupku, kada je reč o specifičnim krivičnim delima, ako hoćete da do momenta pre nego što se optužni predlog podigne, pre nego što se on podnese, povećate sa osam na 30 dana, onda će se to pretvoriti ne u meru za olakšanje sprovođenja krivičnog postupka, nego u retributivnu meru, u meru kojom se zapravo neko i bez osude kažnjava, pogotovo kada je o takvim krivičnim delima reč. Kao što smo u pređašnjem delu diskusije čuli da nije u redu navesti primer sitne krađe kod objašnjavanja pojma nasilja, kao, to nije delo koje ispunjava uslov od pet godina itd. Tačno. Šta ćemo sa skraćenim postupkom? Tu ispunjava, i te kako.
Sada, naravno, postoje opšti uslovi za određivanje pritvora i važe i za skraćeni postupak, sve je to u redu, ali šta ćemo sa elementom nasilja? Element nasilja i dalje tu stoji, i kako ga definisati? To ste prihvatili. Kada ste to prihvatili, to je isto kao da ste vi predložili iz Vlade, nema razlike da li je amandman došao od strane LDP-a, prihvatili ste jednu celinu.
Gde je tu retribucija? Za to ću vam dati sutrašnji primer, jer, naravno, svi znaju da ovako brzo usvajanje, stavljanje po hitnom postupku ovog predloga, prekid jedne sednice, umetanje nove sednice u toku jedne, označava da postoji neki razlog da se to što pre obavi. Važiće to i za ubuduće, ali naravno i sutra.
To u prevodu znači sledeće, vi poručujete onima koji se drznu da naprave takav nered da će proći na sledeći način – da će svi biti pohapšeni, da će protiv svakoga od njih biti određen pritvor u trajanju od 30 dana, jeste, sutra, odmah, i da će biti sukcesivno puštani iz tog pritvora kako se za koga utvrdi da nema osnova za vođenje krivičnog postupka, a neki će biti zadržani ili poslati na izdržavanje kazne nakon sprovedenog postupka. Sudbina onih koji se zateknu u bilo kakvoj masi sutradan, koja će imati za posledicu nered, i budu privedeni od strane policije, bez obzira na to da li su krivi ili nisu, biće ovakva. Najpametnije je za sve da se ne nađu u blizini događaja, da se ne nađu u blizini bilo kakvih navijačkih grupa koje su sklone izgredu ili, na kraju krajeva, najbolje da ne idu na stadion, da ne idu na utakmicu.
Nemam ništa protiv toga. Svakog izgrednika na utakmici, svakog izgrednika u vezi sa tim susretima, svakog napadača na policiju koja pokušava da održava red kaznio bih, takođe, kao i vi. Mislim da se u tome slažete, da to treba sprovesti. Moj strah je, međutim, sledeći: dogodiće se, ne sutra, nego prekosutra, neki drugi protesti, nekim drugim povodom, u ovom istom gradu ili nekim drugim gradovima Srbije. I, kao što to na protestima biva (gledajte francusku televiziju, šta se kod njih dešava), biće nekih izgrednika, neko će prekoračiti granice pristojnosti, možda počiniti neko kažnjivo delo. Neko će to učiniti iz grupe koja protestuje, kao što je bilo i ranije, kada su opozicione stranke devedesetih učestvovale na protestima, i njihove pristalice, da bude prekoračenja i s jedne i s druge strane.
Bojimo se da će se ova mera, koja nije mera obezbeđenja vođenja krivičnog postupka, nego očigledna retribucija, jer, ko će tim ljudima nadoknaditi štetu što su proveli dvadeset, trideset dana u pritvoru, a na kraju se ispostavi da …
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi je iskorišćeno. Još osam minuta je na raspolaganju ovlašćenoj predstavnici.)
Završavam ovim. Eto, to je to. Uglavnom, razumeli ste šta sam hteo.
Gospođo predsednice, prvo, mislim da poslovnički nije u redu da kad imate dva predloga koja nemaju sasvim istu sadržinu, a odnose se na spajanje tačaka, prethodno (to je stvar nepisane procedure, ali i elementarne logike) ta dva predloga ne saslušate ili pitate predlagače da ih obrazlože pre bilo kakvog glasanja. Jer, maločas smo imali situaciju da je jedan predlog izglasan, a sada vi mene pitate da obrazložim drugi predlog, koji je na neki način sadržan u prvom, jednim delom. Pošto ne znam zašto to radite, može i ovako.

Dakle, mislim da spajanje tačaka, u smislu člana 157. Poslovnika, ima smisla kada je, kako kaže član 157, reč o zakonima koji su na dnevnom redu iste sednice, koji su međusobno uslovljeni ili su rešenja u njima međusobno povezana. Ne vidim kako su to prve dve tačke dnevnog reda međusobno uslovljene i rešenja u njima međusobno povezana. Prva tačka dnevnog reda je Predlog zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku, a druga je Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o putnim ispravama. Kakve veze te dve tačke jedna sa drugom imaju, sem što je i u jednoj i u drugoj u pitanju neko produženje? Kada je reč o putnim ispravama, produžava se važenje putnih isprava. Kada je reč o Zakoniku o krivičnom postupku, produžava se pritvor. Dakle, sem tog produženja, ne vidim nikakve druge elementarne veze.

Kada je reč o predlogu koji sam podneo, imamo tačke 2, 3, 4. i 5, u kojima je reč o međudržavnim sporazumima koji treba da budu potvrđeni, a o kojima se, po članu 170. Poslovnika, raspravlja u jedinstvenom pretresu, o svakoj tački ponaosob, a moguće ih je, upravo u smislu tumačenje odredbe člana 157, zajednički pretresati. Ne da je moguće, nego je čak i poželjno, s obzirom na to da se radi o potpuno istoj materiji u svim predlozima koji su podneti.

Maločas je bilo glasanje, bilo je 125 za, od 130 i nešto prisutnih, kako su identifikacione kartice utvrdile. Vi ćete sada staviti moj predlog na glasanje, ali istovremeno, pošto vi meni negirate pravo, ne meni, nego svim ostalim poslanicima, da se po Poslovniku javimo u ovoj fazi... Evo vam čistog dokaza da je to tumačenje pogrešno. U ovoj fazi se može javiti po povredi Poslovnika, jer je ovo očigledna povreda Poslovnika, a da ukažem na nju naknadno, to nema nikakve svrhe. Čak nema svrhe ni sada.

Jedino što bi bilo moguće to je da poništite glasanje koje je maločas bilo, da nakon mog obrazloženja stavite i jedno i drugo na glasanje ponovo, pa ako prođe ovo i posle mog obrazloženja, prošlo je, ako ne prođe, dajte da glasamo o onome što sam predložio. To je jedino moguće.
Povreda člana 27, koju ste upravo počinili pogrešnim vođenjem sednice i tumačenjem odredaba Poslovnika koje ste u obavezi da poštujete u odnosu na sam član 27. ovog poslovnika. Vaše upravljanje procedurom u parlamentu, govorim generalno, i prava koja vam član 27. daje ne mogu predstavljati u osnovi samovolju. Ne možete vi samovoljno određivati nečije pravo, da li ga ima ili nema, čak i kada vam odredba tu vrstu diskrecionog prava daje.
Ako nečije izlaganje bude pomenuto kroz direktno parafraziranje onoga što je prethodnik govorio, u sadržinskom smislu on bi trebalo da ima pravo da odgovori, ali pošto je vaše diskreciono pravo da prosuđujete da li ima ili nema to pravo, onda se to diskreciono pravo mora dosledno primenjivati. U tome i jeste prekršaj člana 27. sa vaše strane, jer kako i na koji način bi se razvila polemika oko suštine i materije?
Mislim da je obaveza svakog predsedavajućeg da prati izlaganja narodnih poslanika i da na osnovu toga realno prosuđuje da li ima mestu odgovoru na ovo što je ovde izrečeno ili nema. Ovde nije bilo ni uvrede, ni pominjanja imena u negativnom kontekstu, bilo čega od svega toga, ali je bilo refleksije u odnosu na sadržinu onoga o čemu se govori, na sadržinu onoga što je na dnevnom redu. Ako to nije osnov za reakciju, ne znam onda šta je.
Povreda člana 107, koju ste upravo počinili. Način na koji ste kvalifikovali moje izlaganje je vrlo uvredljiv i mislim da ne doprinosi, ne da ne doprinosi, nego nanosi štetu dostojanstvu ovog doma, jer to kako se vi ponašate prema narodnim poslanicima, pogotovo prema meni u ovom konkretnom slučaju i prema mojoj koleginici, zaista prevršava svaku meru.
Neću mnogo govoriti, završavam za petnaestak sekundi. Nemam razloga da sa vama dalje polemišem, reći ćete da nije povređen Poslovnik, kao što to uvek radite, ali, zaista, držanje takvih predavanja, koja su krajnje providna, ne vodi ničemu.
Vi ste citirali povredu člana 107, kao da se moje javljanje za reč odnosilo na to. Ne, uopšte, ono se odnosilo na ono što ste vi rekli, na vaše diskreciono pravo. Diskreciono pravo, ponavljam, gospođo… (Isključen mikrofon.)
Nadam se o materiji, pošto nisam sad na drugi način tražio.
Hvala vam na malopređašnjoj kazni, koja, naravno, govori mnogo o vašem smislu za sprovođenje demokratskih procedura u ovom parlamentu. Način na koji reagujete govori pre svega o tome kako vi doživljavate institucije sistema. No, to me ne brine. Mene brine ovo što je na dnevnom redu danas, to je suština priče.
Mi danas imamo u ovom predlogu ove dve izmene Zakonika o krivičnom postupku, i pravnu i političku dimenziju ovog slučaja. Pravna dimenzija ovog slučaja je, gospođo ministre, za sramotu struci, a politička dimenzija je za sramotu i državi i narodu.
Što se tiče ove pravne dimenzije, prvo to da raspravimo, to je suština priče, podsetiću, jer ovo gledaju građani, kao maločas onaj cirkus, tako gledaju i ovo, šta vi tu zapravo menjate. Dakle, vi u Zakoniku o krivičnom postupku, čija je svrha da uređuje proceduru postupanja u krivičnim stvarima... Dakle, kada postoji sumnja da je neko počinio krivično delo njemu se sudi, to je za laike priča, a onda se to čini po nekakvoj proceduri. Ta procedura je zakonom predviđena.
Ta zakonom predviđena procedura je zaista u državama razrađena do minucioznosti, iz prostog razloga što svaka krivična procedura protiv optuženog ili osumnjičenog za krivično delo podrazumeva u osnovi opasnost za kršenje ljudskih prava tih istih lica, jer su sva nevina dok se ne dokaže na sudu da su kriva. Čak i kada se dokaže da su kriva, njihova ljudska prava se, prema Ustavu ove države i onim pravnim standardima koje želimo da usvojimo kao demokratska država i deo demokratskog sveta, njihova ljudska prava se i kao osuđenih lica poštuju, u onoj meri i na način kako to država može da uradi.
Dakle, ovde je u pitanju procedura. Da se odmah razjasni, jedan od prethodnih govornika je vrlo lepo, jasno ukazao, ovde nije reč ni o kakvoj represiji, ni o kakvoj preventivnoj meri, ovde je reč o celishodnoj meri. Celishodnost procenjuje predlagač i celishodnost procenjuje većina koja glasa za dati predlog. Na meni je da vam ukažem da to nije ni dobro, ni celishodno.
U tom članu koji vi menjate, to je član 142, pobrojani su razlozi za pritvor. Kada neko počini neko krivično delo postoje razlozi zbog čega se pre osude on može pritvoriti. Pritvor ne znači zatvor. U zatvor idu oni koji su osuđeni na takvu kaznu, a u pritvor dolaze oni čije prisustvo mora da se obezbedi, ponajpre prisustvo, radi vođenja krivičnog postupka, a zatim da se spreče i neke druge stvari, te u tom smislu možemo o nekoj prevenciji govoriti: da se spreči korupcija, odnosno kvarenje postupka istraživanja materijalne istine od strane tog istog lica ili lica koje on poznaje, sa kojim bi komuniciralo kada bi bilo na slobodi; gde postoji opasnost da to lice pobegne, gde postoji opasnost da se sakrije; da se ne može lako utvrditi odmah njegov identitet, da postoje osnovi sumnje ili osnovana sumnja da je to lice za kojim tragamo; da se uredno ne odaziva pozivima suda, pa se iz toga da zaključiti da to lice nema nameru da sarađuje u krivičnom postupku itd. Ili, da je reč o očiglednom potencijalnom povratniku, da je to neko ko je činio krivična dela, bio osuđen na njih, i to krivična dela za koja je predviđeno da se može izreći kazna zatvora pet godina ili više, pa je onda osnovano sumnjati da ne bi bilo dobro da se to lice brani sa slobode za krivično delo koje mu je ponovo stavljeno na teret.
Imate još jednu mogućnost koju predviđa naš ZKP. Lično se sa tom mogućnošću uopšte ne slažem. Ne slažem se ni sa sadašnjom odredbom ZKP-a, a vi ste baš našli tu da menjate, pa da je napravite rigoroznijom. To je odredba koja kaže da pritvor može biti određen i za krivično delo koje se stavlja na teret, ako je propisana kazna zatvora za to krivično delo preko deset godina. Vi smanjujete na pet.
Šta je smisao? Tu se polazi od pretpostavke da bi ipak valjalo da lica kojima se na teret stavlja krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora od deset godina ili više budu u pritvoru, bez obzira na sve ove ostale okolnosti koje sam maločas naveo, zbog čega se pritvor određuje. Nijedna od ovih mera pritvora, nijedan od tih razloga koji se navode, pobrojanih po različitim tačkama, nisu kumulativni, svaki od njih je alternativni, što ne znači da se svi zajedno ne mogu dogoditi. Znači, može da se desi da je neko sklon bekstvu, a da se istovremeno goni za krivično delo za koje se može izreći kazna od deset godina i da istovremeno može da utiče na svedoke ili da sakrije predmet krivičnog dela itd. To je suština pritvora.
Šta ste vi hteli ovim? Zbog čega smanjujete sa deset na pet godina? To vi sami sebi ne možete da objasnite. Sudija je slobodan da u svakom slučaju utvrdi zbog čega u konkretnoj situaciji treba da odredi pritvor, da ili ne. U prevodu, i za krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora maksimum dve godine moguće je odrediti pritvor. Kakve veze ima pet, može i za dve godine da se odredi pritvor, ako su ispunjeni neki drugi uslovi iz tačke 1), 2), 6) itd.
Šta vam treba da posebno menjate ovu tačku 5) i smanjujete taj rok sa deset godina na pet? To je apsolutno besmisleno. To ima samo jednog smisla, ne pravnog, nego političkog. Sada idemo na onu drugu priču – ima političkog smisla, jer vi ovim hoćete da pošaljete određenu političku poruku. Pravno nema nikakvog smisla, to smo i dokazali, nikakve naročite funkcionalnosti tu nema, ali ima političku poruku. Ona se šalje na dve strane: šalje se pravosuđu direktno, sudijama koje će biti postupajuće sudije u predmetu, istražnim sudijama i sudijama u veću ili sudijama pojedincima, a zatim se šalje i javnosti. Javnosti da bi se zaplašila, a i sudijama, da shvate da izvršna vlast u državi i zakonodavna koja tu izvršnu vlast podržava imaju određene namere, te da se u skladu sa tim namerama i sudije imaju ophoditi. To je ta celishodnost o kojoj je ovde bilo reči i to je ta ideja.
U skraćenom postupku, povećanje maksimalnog pritvora sa osam na trideset dana je poseban skandal. U pitanju je skraćeni postupak i u pitanju je period pre podizanja optužnice, optužnog predloga. Taj period je u pitanju. Skraćeni postupak je jednostavan zbog jednostavnosti krivičnih dela i zato jeste skraćen, zato što tu nema bogzna šta da se istražuje. Vi hoćete sada da kažete da za podizanje optužnog predloga, to je de fakto rok, može neko da bude po skraćenom postupku pritvoren do trideset dana, to je maksimum. Pa, naravno da je to samo maksimum, naravno da može i kraće. Ako to nije problem, zašto ne odredimo onda maksimum četiri godine, pa može i kraće, može jedan dan?
Smisao ograničenja je upravo u tome da se poštuje ustavna norma i da se poštuje opšta norma iz samog Krivičnog zakona, o tome da je pritvor izuzetna mera. Pa, šta ćete vi da radite sa licima trideset dana u pritvoru?
Gledajte sada apsurd, neviđeni apsurd. Po pravilu, za dela za koje se sudi u skraćenom postupku se izriču novčane kazne ili uslovne osude. Sada ćete da dođete u situaciju da neko provede 30 dana, ili 25, 28, svejedno, u pritvoru i da mu se posle toga izrekne kao sankcija uslovna kazna zatvora od šest meseci. To je besmisleno. Da li ste svesni šta ste ovde napisali? Zbog čega onda postoji ovaj institut? Vi se njemu rugate.
Hajmo sada – politički razlozi. Zbog čega sve ovo činite? Dakle, iz svih govora podržavalaca ovog predloga zakona jasno je proisticalo da vi ovo radite samo zato da biste konsekventno sproveli svoju politiku koja počinje, ove najnovije mere koje počinju od 10. oktobra. Desetog oktobra je vlast održala jedan miting u Beogradu, za koji je unapred znala, na osnovu izveštaja službi... Postavio sam jedno pitanje, još niste na njega odgovorili i valjalo bi utorkom i četvrtkom da dolazite ujutru, da čujete ta pitanja i da odgovarate na ono što ste pitani.
Znači, vi ste dobili procenu, MUP i Ministarstvo pravde dobili su procenu bezbednosti određenog skupa. Uprkos tome što je procena bila negativna, vi ste insistirali kao vlast da jedna grupacija ljudi zakazani skup održi, postavili ste šest hiljada policajaca i došlo je do političkih ekscesa. Jeste, do političkih ekscesa. Da je to bila obična grupa huligana i da im je samo stalo da divljaju po gradu, zašto bi izabrali taj datum, mogli su bilo koji, što nisu to danas popodne radili? Svi znamo sve, svi znamo o čemu je reč.
Vi provocirate nasilje, vi inscenirate događaje. Pitanje je i ono u Đenovi šta je bilo i sa kojim ciljem, to će tek skorija budućnost otkriti. To radite da biste doneli ovakve propise kakve danas donosite, da biste sejali strah i da biste napravili od pritvora kaznu, u skraćenom postupku, koja će se najčešće primenjivati protiv demonstranata, kada sutradan neko bude zaista demonstrirao protiv vašeg režima. To je ono što vi danas pripremate i to je ono što danas mora da se kaže.