Dobro. Gospođo Kolundžija, ovo jeste vreme šefa poslaničke grupe, koje koristim zbog volje predsedavajuće, ali je suštinski replika na ono što ste vi rekli, pa ću istovremeno time i objasniti zbog čega to jeste replika.
Vi ste pomenuli, u malopređašnjem izlaganju, da je rešenje koje se nalazi u tekstu Predloga zakona vezano za kolegijum plod razgovora i dogovora sa šefovima poslaničkih grupa.
Tako nešto niste smeli da izgovorite ukoliko niste ograničili i naveli s kojim šefovima poslaničkih grupa. Sa mnom, o tom rešenju, pa i o bilo kojem drugom rešenju o ovom Predlogu zakona vi niste razgovarali. Niti je bilo ko drugi razgovarao sa mnom o tome. Ako sam na pominjanje te činjenice, ja kao šef poslaničke grupe, samim tim prozvan, nemam pravo na repliku prema stavu predsedavajućeg, onda ne znam kada i u kojim okolnostima i po kom osnovu imam pravo na repliku. To je jedna stvar.
Druga stvar, kada je već reč o rešenjima i načinu na koja ta rešenja pišete, ovo već izlazi iz okvira replike, ali pošto formalno repliku ne koristim, hajde i to da vam kažem.
Dakle, način na koji ste vi napisali pojedine odredbe ovog predloga zakona upravo upućuju na to da želite da formalna većina u Parlamentu, kako je obrazovana, diktira sve uslove rada i način odlučivanja u Parlamentu, pa i za one stvari za koje po prirodi parlamentarnog života to ne treba da bude
Vladajuća većina je vladajuća većina zbog toga što može da izglasa predloge zakona, odluka i drugih akata koji su u nadležnosti Narodne skupštine i to je jedina funkcija vladajuće većine. A, nikako funkcija vladajuće većine ne može biti ni bilo kakva majorizacija po drugom osnovu u radu Narodne skupštine. Onda jasno neka se napiše što niste napisali razgraničene nadležnosti i vrste odluka koje donosi taj kolegijum, ako uopšte donosi, pošto se tu i ne vidi na pravi način, pa da se onda zna šta je to što nije posao vlasti, odnosno vladajuće većine, jedna prirodna majorizacija koja mora da postoji, šta je to što izlazi iz tog sektora, šta je to što je zaista naš zajednički posao.
Mi o tome nismo razgovarali ni jednog jedinog trenutka i to je suština i to oni koji prate ovaj prenos treba da znaju. Znam da biste vi mogli da kažete – pa, šta, vi niste hteli da razgovarate. Tačno je da nismo, zbog toga što smo uočili na osnovu načina na koji je predsednica Parlamenta pokušavala da saziva konsultacije, kako ih je sazivala i načina na koji se radilo i šta se uzimalo kao osnova za rad za ovaj predlog zakona, da sve ono što bismo mi istakli, da sve ono što bismo mi rekli, da bi bilo unapred osuđeno na propast.
Učestvovati u takvom radu i u takvom dijalogu je besmisleno. To vam nisu konsultacije kao o nekom drugom zakonu. Zakon o Narodnoj skupštini mora da bude donet na način koji obezbeđuje konsenzus, bar najširi konsenzus u Parlamentu, gde će najvažnije opozicione grupe da se slože sa tim tekstom zakona u celini, zato što u demokratskom društvu pitanje ko je u opoziciji, a ko je na vlasti je krajnje relativno. To se menja iz saziva u saziv Narodne skupštine i zaista je besmisleno da neko piše predloge zakona tako da se boji da će mu opozicione stranke, dajući neke predloge, pokvariti neki posao u tom kontekstu. To je apsolutno loše. To ne treba da se radi.
Ovde nismo imali atmosferu u kojoj bismo, zaista, mogli da sednemo sa vama i da se o tome dogovorimo, jer i ostatak atmosfere, ako tako mogu da kažem, nije upućivao na to. Od načina vođenja sednice Narodne skupštine, kada već govorimo o tom organu i funkciji onih koji vode Narodnu skupštinu, oni koji su prvi među jednakima. Oni to rade samovoljno. Samovoljnim tumačenjem Poslovnika, često pravno pogrešnim. Arbitrarnost u načinu vođenja sednica, gospođo Kolundžija, jeste standard, ali arbitrarnost u pravnom smislu ne znači samovolju.
I sadašnji primer, ne obraćam se uopšte predsedavajućoj, nego vama kao kolegi poslaniku, najbolje to govori. Neko ko je u stanju da uđe u polemiku sa narodnim poslanicima o materiji o kojoj se raspravlja, sa mesta predsedavajućeg, ne obavlja dobro svoj posao, kao, recimo, o lingvističkim pravilima itd. Posao predsedavajućeg je da kaže – imate pravo na ovo, nemate pravo na ovo, otišli ste od teme, niste otišli od teme.
Možda je s pravom predsedavajući, u pređašnjem, ranijem delu sednice, vi ste danas upozorili jednog poslanika DSS da je možda u svom govoru izašao malo iz okvira teme, pa je on probao da se vrati itd, sve je to politika. Ali, ući u polemiku o materiji, objašnjavati kada je koji rečnik donet, sa tog mesta, u polemici dva poslanika, bez obzira što tada pitanje rečnika nije bilo nikakva tema, to je bio apsolutni izlazak iz teme, pa ne samo da nisu poslanici opomenuti da ne treba o tome da razgovaraju, nego, onda, još neko ko sedi na mestu predsedavajućeg objašnjava kada je koji rečnik donet. To je prosto neverovatno.
Onda, kada se danas javim za repliku, koja je čista kao suza, jer je pomenuta funkcija predsednika poslaničke grupe, bez navođenja, a to znači svi, uključujući i mene, da kažem da u nečemu nisam učestvovao, za šta ste vi rekli da sam učestvovao, onda tu, kao, nema replike.
Ne radi se o jednom čoveku niti optužujem nekoga poimence, nego se radi o sistemu. To znači da mi sistemski, kako ovde radimo, ne radimo dobro. Dakle, o tim stvarima da se povede više računa, da se povede računa o jednom demokratskom pravu na raspravu u ovom parlamentu, jer mi nismo parlamentarna skupština neke međunarodne organizacije koja ima parlamentarnu skupštinu, gde se zaseda četiri puta godišnje po pet dana, pa imate rezolucije, deklaracije, to sve treba brzo da se donese, to treba da bude efikasno itd, i onda tamo postoje ta surova pravila od 30 sekundi za amandman itd.
Mi smo nacionalni parlament i vi ste vrlo dobro upoznati kako većina nacionalnih parlamenata u Evropi funkcioniše. Raspravno načelo je najvažnije načelo. Ne može se zbog toga što neko procenjuje da možda pojedine grupe imaju neki stil obraćanja koji može da deluje opstrukcionaški, ne može se rešiti problem na taj način što bi to pogodilo i sve one druge koji nemaju takav stil. A, i taj stil je legitiman i protiv tog stila se može voditi dijalogom. Pošto dijalog ovde izostaje kao modus, onda mi apsolutno nemamo prostora da donesemo ni dobra pravila, niti da se u skladu sa nekim dobrim pravilima i običajima ponašamo.
To je suština priče ovde u ovom parlamentu. Ako to možemo da promenimo, to je dobro, bez obzira ko je na vlasti, a ko u opoziciji. Ako nismo u stanju da se uzdignemo makar malo iznad ovoga, ovo će ostati ovako kako je. Možete doneti novi poslovnik. Šta znači postrožiti pravila? To ne znači ništa. Ne postoje stroga pravila. Postoje samo dobra pravila, kojim se brani parlamentarizam, parlamentarni život i raspravno načelo i ona koja to suzbijaju, pa se opredelite šta hoćete.
Ova stvar ne može ovako da ide. To je suština, pa sad, vi kako god želite. Mislim da način na koji se ovo radi nije dobar, duboko sam uveren. nogo pompeznih normi, mnogo praznih, površnih, bespotrebnih. Suštinski se ništa ne menja.
Imate i raniji predlog zakona koji je prosto, kao jedan kostur, koji je čak dat i u proceduru od strane naše poslaničke grupe, ali nije došao ovde na raspravu, voljom vladajuće većine. On nije dovoljan, naravno, taj predlog koji smo napravili, da bi se u tom obliku i kao takav doneo, ali se nije pošlo od toga, iako je to rađeno zaista multistranački, nego se pravi jedan politički, psihološki rez, kao da ništa ranije nije rađeno, pa se, kao, kobajagi, sve radi iz početak. To prosto nije dobro, a da na kraju, kao rezultat, koji se ovde ispred nas nalazi, nije kvalitetan.
Eto, to je suština. Kako god želite, kako vam se sviđa, ali mislim da to nije dobro.