Vidite, ova odredba o specijalnom imunitetu lokalnih predstavnika vlasti zaista postoji u Zakonu o lokalnoj samoupravi.
Ona je relikt ranijih odredaba, pre nego što je ovaj ustav stupio na snagu, 2006. godine.
Ustav iz 2006. godine poznaje samo jednu vrstu imuniteta, to je imunitet od krivične odgovornosti, kako je gospođa Nada Kolundžija ispravno pročitala član 103. maločas. To je imunitet od krivične odgovornosti koji je zasnovan Ustavom i nije definisan samo članom 103, nego je definisan i drugim članovima Ustava, u kojima je reč o posebnim imunitetima posebnih nosilaca javnih funkcija kada je reč o članovima Vlade, kada je reč o sudijama, kada je reč o javnim tužiocima.
Kada je reč, međutim, o nivoima lokalne vlasti a kontrario imunitet je isključen za krivičnu odgovornost, a svaki drugi imunitet je praktično u tom smislu bespredmetan. Objasniću vam zbog čega. Bilo bi lepo da me saslušate zato što ćete čuti nešto od nekoga ko je diplomirani pravnik i ko sa ovom materijom ima mnogo veze.
Imunitet može biti različitog nivoa. Imunitet opisan u Ustavu Srbije je specifičan imunitet jer je vezan za krivičnu odgovornost i to ne samo za krivičnu odgovornost sa aspekta izraženog mišljenja u vršenju javne funkcije, kako je to rečeno u stavu 1, već u stavu 2. se proširuje i na svaku drugu vrstu krivične odgovornosti.
Zbog čega se to radi u parlamentima npr, ili kod članova Vlade? Zato što bi pozivanje na odgovornost redovno moglo biti izvor političke šikane u društvima.
Da bi se izbegla politička šikana prema ljudima koji imaju različita mišljenja, onda se ovakve stvari u demokratskim društvima čine.
Kada je reč o drugim nivoima imuniteta, koji su u teoriji i u praksi poznati, mogu se ograničavati na slobodno izraženo mišljenje na sednicama različitih tela. Problem sa zakonom ovde je u tome što ne proističe mogućnost ni iz jedne odredbe Ustava da se bilo kakva forma imuniteta, pogotovo krivični imunitet, uspostavi za bilo koji nivo vlasti.
Ne može biti opravdanje što se jedna vrsta imuniteta, kako predlagač zakona odgovara kod ovog amandmana, uspostavlja Zakonom o lokalnoj samoupravi, pa zato eto možemo da ga uspostavimo i ovim zakonom. To prosto ne biva.
Ne samo da ne može ni Zakonom o lokalnoj samoupravi, ne može ni ovim zakonom, a to što postoji u nekom zakonu a nije u skladu sa Ustavom Srbije, to može samo značiti da svaki građanin ove države, uključujući i poslanike DSS-a, mogu da podnesu Ustavnom sudu predlog za ocenu ustavnosti te odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi.
Nije opravdanje što nešto postoji na jednom mestu, a nije u saglasnosti sa Ustavom, da se ista takva nesaglasnost napravi i u drugom zakonu.

 Nadovezao bih se na ovo. Argumenti su isti.
Vidite, propisujete nešto što treba da bude propisano drugim zakonom. Ulazite u materiju drugog propisa koji čak i po Ustavu mora biti donet, koji niste ni doneli, a morao je da prethodi bilo kakvom usvajanju ili davanju saglasnosti na statut Vojvodine. To je ono što sve vreme pričamo.
Da bi ste nam dali za pravo vi iz Vlade, napisali ste u obrazloženju kojim odbijate amandman da se briše stav 2, a podsetiću u stavu 2. stoji - u svojini AP Vojvodine, kao obliku javne svojine, jesu stvari koje na osnovu zakona koriste organi AP Vojvodine, javna preduzeća i ustanove čiji je ona osnivač i druge pokretne i nepokretne stvari u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina.
Gledajte, nemamo zakon kojim se uređuje javna svojinu, u ovom smislu u oblasti imovine AP Vojvodine. Potrebno je doneti zakon o imovini AP Vojvodine. Da donesete zakon o imovini AP Vojvodine ne biste morali da pišete odredbu o imovini u zakonu o nadležnostima Vojvodine. Barem ne na ovaj način.
Pošto vam je odredba suvišna mi lepo brišemo.
Šta vi sad kažete u obrazloženju zbog čega ne prihvatate naš amandman? Ovo je vrhunac.
Kažete: Amandman se ne prihvata. Pitanja predviđena članom 7. stav 2, protiv koga smo mi, Predloga zakona biće sistemski uređena zakonom kojim se uređuje javna svojina.
Čekajte ljudi, znači, vi ste dali obrazloženje zbog čega treba brisati stav 2. člana 7, pa onda nam odbijate amandman kojim tražimo brisanje stava 2. člana 7. uz obrazloženje za brisanje tog člana, jer ovo što ste vi rekli upravo je naš razlog, naš argument zbog čega tražimo brisanje tog stava 2.
Ovo pokazuje koliko vi razumete o čemu je ovde reč, kako vršite odbranu zakona koji ste doneli i predložili kao neustavnog propisa, koliko su vam odredbe same po sebi u haosu i nemaju nikakvog smisla, a onda kada treba da odbranite vašu poziciju napadnutu amandmanom, vi ne umete da odbranite nego date obrazloženje koje treba u stvari da ide kao obrazloženje uz amandman. To je ono što vi radite.

O povredi člana 27. koji se vrši  vaše strane, predsedavajuća, tako što zloupotrebljavate prava koja su vam data Poslovnikom kada je reč o načinu vođenja sednice, kao što i vi često poslanicima skrenete pažnju da neki put zloupotrebe svoja prava, koristeći određene odredbe Poslovnika da se jave za reč, tako to i vi neki put činite, tako i sada, pa umesto opomena ili izrečenih mera narodnim poslanicima, za nas biva najveća kazna da slušamo vaše tirade na koje, po meni, nemate pravo, jer su direktno zloupotreba vaših prava u smislu člana 27. Poslovnika.

Mislim da je povređen član 104. Poslovnika. Način na koji su se poslanici LDP obraćali Narodnoj skupštini ukazuje na to i delimično ću se ili u nešto malo većoj meri, bolje rečeno, složiti sa delom vašeg izlaganja kao predsedavajućeg u reakciji na njihovo reklamiranje povrede Poslovnika u delu u kojem kažete da zapravo nema povrede na koju ukazuju. Međutim, ne mogu se složiti sa načinom reakcije sa vaše strane koji bi morao da zaštiti interes u ovom domu u smislu člana 104 – neotuđivo pravo poslanika je da kritikuje i argumentovano napada predloge Vlade ili predloge koje Vlada podržava, bilo da je reč o aktu koji treba da se potvrdi u Narodnoj skupštini, bilo da je reč o predlogu zakona.
Kvalifikacije koje se tom prilikom koriste ne mogu s vaše strane biti ocenjene da su na nekoj ivici ili ne znam već šta. To su argumentacije koje se daju i kvalifikacije koje se daju u argumentovanoj raspravi u Narodnoj skupštini i zaštićeni smo kao narodni poslanici svojim imunitetom, ne samo u smislu krivičnog progona, što je ustavna odredba, nego smo zaštićeni i za slobodu reči koje ovde izgovaramo.
Ako nekoga kvalifikujemo kao secesionistu ili separatistu u smislu načina na koji je dao predlog nekog akta, mi to pokušavamo da argumentujemo. To je naše pravo. Pravo je drugoga da to ospori i to je suština parlamentarne debate. Neko ko smatra da treba anulirati pravo poslanika na parlamentarnu debatu, koliko god ona gorka možda bila i neprijatna, to je direktan napad na Skupštinu Srbije u smislu člana 104. Poslovnika.

Reč je o načinu vođenja sednice i o problemu s kojim se vi suočavate u vođenju sednice, u smislu člana 27. i svih odredaba koje prate član 27. u tom smislu.
Naime, problem s kojim se vi suočavate i ne izlazite s njim na kraj, zbog čega mi je veoma žao, jeste pokušaj jednog broja narodnih poslanika da napadnu neotuđivo pravo narodnih poslanika na diskusiju o materiji koja je na dnevnom redu, kvalifikaciju te materije.
Vidite, kada kvalifikujemo predloge zakona, predlog statuta ili bilo kojeg drugog akta, upotrebljavajući čak i teške izraze, i to ovom prilikom sa osnovom, onda se automatski ili posredno kvalifikuje onaj koji ga je pisao, jer ako kažem za jedan akt da ima obeležja separatističkog...

Molim vas samo da završim obrazloženje.

Dame i gospodo narodni poslanici, u dosadašnjoj diskusiji, naročito u odbranu predloženih akata, kako juče zakona o nadležnostima Vojvodine, tako i danas statuta na koji bi trebalo Narodna skupština da da saglasnost, koristila se klasična zamena teze sa onima koji osporavaju ove akte.
Moramo da razjasnimo prvo šta je predmet sukoba ovde. Svi oni koji brane ove akte prave jednu verbalnu zavrzlamu, pokušavajući da dokažu da je predmet sukoba osporavanje autonomaštva, osporavanja autonomije, osporavanje prava na decentralizaciju. To, dame i gospodo, barem što se tiče DSS, nije predmet osporavanja.
Ovde se u pežorativnom smislu, uprkos validnosti Ustava usvojenog na referendumu, a prethodno od strane Narodne skupštine, upotrebljava izraz autonomaštvo. Autonomaštvo je, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, ustavna kategorija.
Onda se u odbrani ovih zakona i u odbranu ovog statuta navodi, bože moj, pa Narodna skupština mora, po Ustavu, da da saglasnost za statut, a Skupština Vojvodine, po Ustavu, morala je da donese statut i slična nesporna mesta. Zašto oni koji brane ova dva akta zamenjuju teze i govore o nespornim mestima? Vrlo prosto, jer se time stvara kakafonija zvukova koji treba da navedu građane koji slušaju ovu javnu raspravu, da su imali prilike da čitaju nešto od te javne rasprave ili slušaju kroz izjave političara u Srbiji diskusiju o ovome što nam se dešava, da bi se stvorio utisak zaludnosti onih koji daju kakvu kritiku ili primedbe na ove akte.
Naravno da sve ovo što sam naveo nije predmet spora. Decentralizacija je nužno mesto u razvoju svake države. Ako postoji stranka u Srbiji koja se punim srcem zalaže za princip decentralizacije, to je Demokratska stranka Srbije. Ako postoji stranka koja želi da poštuje Ustav i pravo na autonomiju, poštujući svakoga ko sprovodi ili deluje kao političar ili politički subjekt u realizaciji autonomije, a samim tim biva autonomaš, to je Demokratska stranka Srbije.
Ono što je predmet spora je šta je zapravo ovaj akt koji ste nam dostavili i šta je zapravo onaj zakon koji smo juče raspravljali. Da li oni govore o decentralizaciji u Srbiji i da li oni ispunjavaju meru autonomije koja je predviđena Ustavom?
Odgovor na to pitanje je negativan. Još jedna ključna zamena teza koju smo juče ovde čuli, čak i od predsednice poslaničke grupe ZES, da je predmet spora pitanje odnosa između koncepta unitarne države i koncepta decentralizacije, kao potpuno lažna dilema.
Dame i gospodo, mi smo unitarna država po svom konceptu, a kao unitarna država imamo pravo na sistem decentralizacije, i to u punoj meri. Ne može biti stavljen zid, prepreka, između pitanja unitarnosti u državi, kao koncepta, i principa decentralizacije.
Te dve stvari mogu ići ruku pod ruku i pametna vlast gleda da te stvari ne pomiri, one su pomirene u startu, nego da ih realizuje na ustavan i adekvatan način.
Ono što zaboravljate vi, apologete, ovih nebuloza koje smo dobili u Skupštini Srbije, jeste da suprotan pojam unitarnoj državi je federalna ili konfederalna država. Kada imate nešto što se suprotstavlja unitarnom principu, to je federalni princip ili konfederalni princip.
Sada dolazimo na poentu osporavanja statuta koji je pred nama. Mi upravo osporavamo statut zbog toga što uprkos svim javno izrečenim rečima od strane vlasti u Srbiji, što uprkos svemu što ste pokušali tzv. pravno-tehničkim redakcijama da popravite u tekstu statuta ili da naskribujete u tekstu zakona koji bi trebalo logički da prethodi ovom tekstu statuta, pa tek onda Skupština Vojvodine da ga usvaja, što je ovde nama urađeno.
Sve što ste tamo rekli je vrlo tanka podrška principu državnog jedinstva i pravnog poretka, zato što samo sebe kompromituju u suprotnim odredbama koje ste pisali, o tome ćemo nešto kasnije reći.
Dakle, predmet spora je ovo – vi ste napisali tekst statuta, vi koji ste ga pisali, kome se sada obraćam, a i vi kao većina, sa očiglednom namerom da date saglasnost za taj tekst statuta, tako što ste pred nas dostavili akt koji je u brojnim svojim odredbama protivan Ustavu Srbije, što ćemo vam vrlo jednostavno i na nekoliko praktičnih primera dokazati, da ne ostane na pukim floskulama.
Zatim ste tekst statuta doneli tako što ste ga brže-bolje usvojili u Skupštini Vojvodine, ovde kada kvalifikujem, govorim o vladajućoj većini u Srbiji, koja definitivno de fakto drži istu takvu većinu u Skupštini AP Vojvodine, tako što ste ga doneli pre onih akata koje ova Narodna skupština ima obavezu da donese po tom istom Ustavu, za šta se niste postarali, a koji treba da posluže kao osnov za donošenje statuta.
Kako se autonomija pravi, prema Ustavu? Tako što se utvrde nadležnosti te autonomije, što se čini zakonom ove Narodne skupštine, tako što se utvrdi način na koji će baštiniti imovinu ta autonomija, što se čini zakonom ove Narodne skupštine, tako što će se odrediti način finansiranja te autonomije, što se čini zakonom ove Narodne skupštine.
Na osnovu paketa ta tri zakona koji stoje u pravnoj hijerarhiji uvek iznad svakog podzakonskog akta, donosi se podzakonski akt u razradi tih akata.
Podzakonski akt je statut Vojvodine. Nije morao biti donet pre, ne može se mera nadležnosti, na osnovu Ustava, način finansiranja i mera raspolaganja imovinom utvrđivati i prejudicirati podzakonskim aktom, pre nego što ovaj dom one prethodne akte donese. O tome smo mesecima govorili i to je potpuno jasno kao dan.
Dalje, ta inverzija postupka kao i brojne protivustavnosti, na koje ću uskoro ukazati, navode nedvosmisleno na pomisao da se ovde ne radi o ispoljavanju autonomije ili autonomaškog delovanja, koje je legitimno i ustavno, ili sprovođenja principa decentralizacije preko nivoa autonomije u Srbiji, nego se radi očigledno o pokušaju da se formalno, bar na rečima, u pojedinim odredbama zasnuje pravo autonomije, a da se suštinski, kroz brojne druge odredbe ovog statuta, zasnuje pravo koje je veće od prava autonomije.
To pravo bi bilo neko pravo na neku federalnu jedinicu koja se tako ovde ne naziva, to je očigledno, ali iz nadležnosti i načina na koji se tretira položaj građana koji žive na teritoriji Vojvodine kroz ovaj zakon i diskvalifikacija položaja građana koji žive na ostatku teritorije Srbije je očigledno jasno da se radi o pokušaju prikrivenom, po nekima, a neki to otvoreno i zagovaraju, ustanovljavanje de fakto federalne jedinice.
Ako vi imate takav pokušaj i realizujete takav pokušaj u ovom smislu, onda nije daleko od toga da možemo sumnjati da ćemo od pokušaja federalizacije vrlo brzo doći do pokušaja separacije.
To nije u interesu države Srbije i nije u skladu sa Ustavom. Ako neko kaže da ovom pričom plašimo građane, što je bila teza ovih dana, kažem vam otvoreno da vi vašim predlozima plašite građane, a da je naša ustavna obaveza kao narodnih poslanika i odgovornost prema građanima da upozorimo na momente koji mogu biti razlog za zabrinutost, jer je to naša dužnost.
Zamislite sada da vam u kuću uđe lopov tokom noći, dok vam ukućani spavaju i vi se probudite, vidite lopova i viknete ukućanima „ljudi, lopov nam je u kući“, a oni krmeljivi probude se i kažu „daj, nemoj da nas plašiš“.
Obaveza narodnih poslanika je, kada uoče nešto za šta su duboko uvereni da je nepravilno i da ide na štetu interesa građana Srbije i na štetu pravnog poretka, da na to ukažu.
Naše je pravo i da kvalifikujemo akte koji su pred nama, jer je to zapravo jedino mesto, to je jedini momenat u našoj raspravi na koji ukazujemo kao nepravilan, jer ne postoji ništa drugo. Ako hoćete da nam kažete da želimo da ukažemo na to da je nepravilno sprovesti autonomiju, to je netačno, mi smo za to da se autonomija sprovede.
Ako hoćete da kažete da smo protiv decentralizacije, to je netačno, mi smo za to da se decentralizacija sprovede, da se uradi u skladu sa Ustavom.
Zato smo da Skupština Vojvodina donese statut, zato smo da Skupština Srbije donese paket zakona koji su neophodni radi obrazovanja autonomije Vojvodine u skladu sa Ustavom.
Svi smo za to, problem je u tome što ukazujemo na nešto drugo, jer ovde se neke druge stvari dešavaju i sada ću to vrlo jednostavno predstaviti. Pošto stalno pričate kako ne postoje argumenti kojima se objašnjava šta ovde nije u skladu sa pravnim poretkom i kakve opasnosti iz toga slede, to ćemo sada jednostavno dokazati.
U članu 1. stava 3. ovog statuta stoji ovako: „Autonomna pokrajina je neodvojivi deo Republike Srbije“. Sjajno. Ovu rečenicu potpisujem i treba to da stoji u statutu, jer to stoji u Ustavu Srbije, ali pogledajte prva dva stava tog člana.
U prvom piše: „Vojvodina je autonomna pokrajina građanki i građana, u daljem tekstu građani“, kao da se stidite toga da građanke provlačite i dalje u ovom tekstu statuta, pa ste se na kraju u sažimanju pojmova opredelili za muški pojam.
Čemu onda služi ova sintagma „građanke“? Slagali se mi sa ti ili ne, ovo je samo po sebi ludo. Dalje stoji: „koji u njoj žive u sastavu Republike Srbije“.
Pogledajte kako izgleda definisanje u Ustavu pojma autonomna pokrajina. Da li je moguće da se u statutu AP Vojvodine mora dati definicija koja aludira na građansku suverenost tog dela teritorije.
Zamislite da u statutu grada Beograda, na primer, piše da je grad Beograd grad građana i građanki Beograda. To tamo ne piše jer je to podrazumevajuća stvar.
U članu 5. imate i dalje tu sintagmu o građanima AP Vojvodine. Gde ste vi u Ustavu pronašli uporište da stavljate sintagmu „građani AP Vojvodine“. To možda jeste semantički tačno, ali formalno-pravno u pisanju jednog pravnog teksta nije.
Imate samo mogućnost da kažete građani Srbije koji žive na teritoriji Vojvodine ili stanovništvo ili stanovnici Vojvodine.
Kada u kontekstu celog teksta i drugih neustavnosti koje ćemo nabrojati, koliko stignemo, povežete ovu normu dobićete značajne određene tendencije koje ovaj zakon ima. Da ne bi gubili vreme, idemo dalje.
U članu 6. govori se o nacionalnoj ravnopravnosti. Nije sporno, svako može da se založi za nacionalnu ravnopravnost u Srbiji. Nije sporno da i podzakonski akti mogu uneti takve norme. Međutim, ako ova norma o nacionalnoj ravnopravnosti pravi paralelni sistem ideje nacionalne ravnopravnosti iz Ustava Srbije tako što će sve građane Srbije koji žive na teritoriji Srbije razvrstati u ovom članu u nacionalne grupe, nazivajući ih nacionalnim zajednicama, uključujući i Srbe kao konstitutivni narod ove države, koji su u samom Ustavu posebno izdvojeni, onda dobijate jedan konglomerat koji ne služi nikome od ovih koji su nabrojani u Ustavu, a najmanje služi državi Srbiji, jer se zna tačno šta je položaj nacionalnih manjina.
Nacionalne manjine treba respektovati, dati im maksimalna prava, protiv čega nikada ne bismo bili, ali ne možemo samo zahvaljujući zaokruživanju jedne regije ili jedne autonomne oblasti u Srbiji pretvoriti nešto što jesu nacionalne manjine na teritoriji cele Srbije u par ekselans nacionalne zajednice na delu teritorije te države. To ne može da se uradi. To je protivustavno i ako postoji pošten Ustavni sud, ovakvu odredbu će oboriti.
Kada je reč o određenju glavnog grada, o određenju pojma vlade u statutu Vojvodine, kako može autonomna oblast u jednoj unitarnoj državi, koliko god bila decentralizovana, imati glavni grad? Tu se pominju razni izrazi iz stranih reči koje se ovde upotrebljavaju „capital“ itd. To je na nivou svakodnevnog govora moguće, ali na nivou teksta, na nivou opšteg pravnog akta, to nije, jer nećete takav sličan primer naći nigde u Evropi.
Ponovo vas podsećam na to, ne radi se ovde o federalizaciji, nego o autonomiji.
Kako je moguće da autonomija Srbije, jedna autonomna oblast u Srbiji, sklapa međunarodne sporazume sa regijama u Evropi i da ima predstavništvo u evropskim regijama i u Briselu, pri čemu taj Brisel ovde uopšte nije definisan kao pojam, niti je objašnjeno ono što se htelo reći, pa se ne zna da li je u pitanju država Belgija, jedna njena federalna jedinica, sedište neke međunarodne organizacije, regija? Uopšte se ne zna na šta se misli.
Kako je moguće da autonomna oblast jedne unitarne države zaključuje međunarodne sporazume sa regijama koje su, u smislu tih udruženja na koje vi mislite, uglavnom federalne jedinice svojih država? Kako je moguće da autonomna pokrajina u Srbiji zaključi bilo kakav sporazum sa Bavarskom, jer to nije na istom nivou?
Zaključenjem takvog sporazuma koji promovišete ovim statutom, a svakako i zakonom koji je trebalo da mu prethodi, a ne obrnuto, vi stimulišete ideju koja treba da se inkorporira u dušu, srce i pamet ljudi u Srbiji, da je zapravo autonomna oblast unitarne države, koliko god bila decentralizovana, protiv čega nemamo ništa, to morate znati, kako možete da građane ubeđujete u to da imaju jednaka prava u funkcionalnom smislu kao jedna Bavarska, koja se zove slobodna država Bavarska i praktično skoro konfederalna jedinica u Bundes republici Nemačkoj?
To ne može biti. Ne može biti po ovom Ustavu koji smo izglasali, koji su građani potvrdili na referendumu.
Ako ne želite da ova stvar ovako izgleda, ako želite atribute koje ste ovde Vojvodini pripisali, koji su u osnovi federalni ili čak u elementima konfederalni, onda treba da se založite legitimno i legalno za promenu Ustava Srbije, koji će Srbiju formirati kao federalnu državu, pa neka to ide na referendum, pa iznesite svoju politiku javno, pa kada to postane kruna pravnog poretka u Srbiji, onda će se stvari dalje razvijati kako treba.
Ovo što sam rekao je živa istina. Ne postoji nikakvo drugo tumačenje osim ovoga.
Kada se radi o nadležnostima, da ne navodim druge stvari kao što su jezik, pismo i ostale stvari koje pokušavate, i to je deo pitanja nadležnosti, pa ćemo o tome, nije problem kolik nadležnosti Vojvodina ima. Tu dolazi do zbunjivanja javnosti.
Uopšte nije problem da li je to 160 nadležnosti. Možda treba da ih bude 250. Problem je u tome kako se te nadležnosti sprovode u jednoj širokoj autonomiji u unitarnoj državi. Autonomije, u jednoj autonomiji nadležnosti i u unitarnoj državi se sprovode i mahom uzimaju kao prenete nadležnosti centralne vlasti.
Kada prenesete nadležnost na lokalni nivo, pa makar to bio nivo jedne autonomije, jedne oblasti, jedne regije unutar Srbije, one se prenosi tako što se poslovi poveravaju za izvršavanje, a ne za uređivanje.
Kad god napišete u statutu, a na svakom mestu ste napisali, da u prenetim poslovima uređujete te oblasti. Ne može se donositi na nivou AP ni zakon, ni odluka, kako god se ona nazivala, kojom se uređuje materija koja neposredno u članu 97. Ustava pobrojana kao isključiva nadležnost RS.
Te isključive nadležnosti Srbije se mogu preneti. Nije to sporno. Mogu svih 17 koje su nabrojane, ali ne možete uređivati materiju. Juče sam vam dao primer da u oblasti socijalne zaštite ne možete donositi odluke u Vojvodini koje imaju snagu uređenja materije. Jedina materija je Zakon o socijalnoj zaštiti Srbije itd.
Kada uzmete u obzir sve ove činjenice, kao i to čuveno pitanje referenduma, koji zapravo daje atribute Vojvodini suverenosti građana na njenoj teritoriji momo ostatka Srbije, kada uzmete neravnopravan tretman građana Srbije po određenim pitanjima koja spadaju u domen ljudskih i manjinskih prava, koji se rešavaju u Vojvodini na jedan podao način, a vrlo neiskren, tako što će se moći davati, završavam ovim, određene nadležnosti Vojvodini da uređuje tu oblast, dajući im veća prava nego što mogu građani Negotina, Zaječara, Valjeva, Kruševca, Čačka, Prijepolja, Užica itd.
Onda vas pitam - kako da kvalifikujemo ovaj akt, kako da se ne bojimo i kako da taj osnovan strah, dužnosti naše radi, ne prenesemo građanima Srbije, a kako da vam ne osporimo vašu jeftinu apologetiku, kojom pokušavate da nam kažete da je predmet spora autonomija, što nije tačno, ili da je predmet spora neotuđivo pravo građana na decentralizaciju, što nije tačno?

Član 27 - način vođenja sednice. Dakle, sednica se može voditi ne ovako kako je vođena maločas, ne tako što će se komentarisati neverbalni postupci narodnih poslanika, pre svega aplauz, koji je jedan od načina izražavanja političkog odnosa prema onome o čemu se govori, kakav god bio govornik i ko god to bio, pa makar bio i predsedavajući.
Ako vi mislite da sednicu možete voditi kao da je u pitanju mir hladne grobnice u kojoj biste sami sedeli, bez ikakvih reakcija ljudi koji se bave politikom i komuniciraju između sebe, onda ste sigurno pogrešili mesto.

Povredili ste član 27. Poslovnika zbog načina na koji vodite Skupštinu, koja je potpuno suprotna Poslovniku i duhu Poslovnika u vezi svih ostalih odredaba, naročito na član 104.
Vaše ponašanje, kao predsedavajućeg, vređa narodne poslanike, samim tim i građane koji su ih birali. Mi smo vas već na to upozoravali više puta i zbog toga smo podneli zahtev za vaše razrešenje, koji je danas naravno skinut po hitnom postupku, ali ostaje na stolu da se o tome raspravlja.
Naime, ako ministar iznese stavove koji su direktno vezani za materiju o kojoj raspravljamo i direktno se pominju politički stavovi stranke koje je ovlašćeni predstavnik izneo u svom izlaganju, sa direktnim referencom na ono što je rečeno, a svima je danas od strane vašeg potpredsednika dopušteno, kada kažem svima, mnogima da razmenjuju silne replike, baš kada se tiče materije i onoga što je u materiji izgovoreno. Prosto je neverovatno da ne date jednu jedinu priliku predstavniku DSS da o tome govori.

Ovo je, ako dopustite, replika gospođi Nadi Kolundžiji jer je prozvala stav DSS po određenom pitanju, što uključuje i poslaničku grupu.
Naime, gospođo Kolundžija, ne možete nam spočitavati nešto što elementarno ne stoji, a s čime ste i lično upoznati. To, u krajnjoj liniji, nije fer.
Vrlo dobro znate kako je došlo do predloga Ustava Republike Srbije. Mora da prođe kroz jednu proceduru. Morala je Vlada da podnese ustavni predlog, koji je kasnije išao na referendum i bio potvrđen, izglasan u Skupštini dvotrećinskom većinom i potvrđen na referendumu. To je bila procedura.
Da bi se uopšte ustavni predlog našao na stolu, bilo je neophodno da se stvori konsenzus u samoj Vladi između političkih stranaka koje nisu isto mislile o određenim stvarima. Programski stav DSS oduvek je bio protiv zakonodavne nadležnosti Vojvodine.
Kada se formalno ustavni predlog našao na stolu koji je Vlada izglasala, pa makar se u njemu i našao takav stav o zakonodavnoj nadležnosti Vojvodine, mi smo, kao što to vi vrlo dobro znate, na Odboru za ustavna pitanja i tokom izrade konačnog predloga teksta branili naš stav da Vojvodina ne može imati zakonodavnu nadležnost. Taj stav je potvrđen na narodnom referendumu, prethodno u Skupštini dvotrećinskom većinom, a zatim na narodnom referendumu.
Ovde je suština u nečemu drugom, na šta se mi pozivamo, ne na to. Mi se pozivamo na to, da jedan državni poredak je zasnovan na ustavnosti i on se ne može dovoditi u pitanje - drag nam ili nedrag taj Ustav bio. Ko ima neku ideju da to treba menjati, on to mora jasno da kaže, da započne proceduru, ukoliko ima moć da tu proceduru pokrene.
LDP ovde, sa čime se slažem sa gospodinom Ostojić, potpuno u ovom delu što je on to rekao, zajedno smo doneli taj Ustav. LDP se s tim nije slagao i dan-danas se ne slaže. Ti ljudi legitimno govore o tome da taj akt treba promeniti. Oni nisu u političkoj moći da tu proceduru izvedu, ali oni o tome govore.
Ovo što se govori s druge strane, pre svega, od strane vladajuće koalicije danas, to je nefer, niti je legitimno.

Šteta što ministar ode, jedan i drugi, jer je rasprava taman dobila lep polemički ton, ali hajde praviću se kao da su tu zbog građana koji će gledati ovo u odloženom prenosu. Premda je i to katastrofa i skandal da RTS prekida ovakav prenos, ovakve stvari koja je na dnevnom redu zbog neke utakmice koja nije od nacionalnog interesa. Ali dobro, to nije prvi put da smo se suočili sa ovakvom poteškoćom.
Ovde je u toku rasprave u više navrata od strane predlagača ovog zakona bilo rečeno kako opozicija, a pri tom se prilično aludiralo i na pripadnike DSS, nisu izneli nijedan dokaz za tvrdnju da je statut Vojvodine, a samim tim i ovaj zakon koga podržava, protivustavan. To je znači, jednostavno, igra gluvih. Ljudima se objašnjava nešto na vrlo razložan, jednostavan način.
Oni veštom retorikom to okrenu na nešto drugo tako što predstave da je predmet spora nešto što nije. Nijednog trenutka predmet spora ovde nije pravo na decentralizaciju.
Nijednog trenutka ovde predmet spora nije pravo na autonomiju. Kada god se predstavnici vlasti ovde suoče sa dobrom argumentacijom zbog čega je ovaj njihov posao loš i u osnovi separatistički, tog trenutka oni izađu sa nekom lažnom spornom temom da bi dezavuisali one koji pokušavaju da na razložan i jednostavan način objasne kakva je ovde separatistička ujdurma u pitanju.
Probaću to da objasnim na malo drugačiji način i da vam kažem zbog čega mislimo da je ovaj predlog zakona, kao podrška neustavnom statutu Vojvodine, separatistički akt. Prvo, da bi nešto u jednoj državi bilo separatistički akt, samo po sebi mora da bude u nesaglasnosti sa Ustavom. Jer ako je u saglasnosti sa Ustavom, tu nema reči o bilo kakvom separatizmu.
Sama činjenica što se na jedan nepriličan način donose ovi akti, jednim obrnutim redosledom, koji hoće da kaže sledeće: statut Vojvodini se donosi u Skupštini AP Vojvodina, kao podzakonski akt, pre nego što je bilo koji od zakona koji se po Ustavu moraju doneti, koji utvrđuju nadležnosti Vojvodine u oblasti imovine i načina finansiranja, to znači da su poslanici Skupštine Vojvodine unapred zadali zadatak vladajućoj koaliciji u sopstvenoj državi da prati njihovu misao o tome šta i kako treba Vojvodina da radi, odnosno koje su nadležnosti jedne AP u Srbiji, kao što je Vojvodina. Na stranu što se tu stavlja potpuna asimetričnost sa drugom AP, u životnoj realnosti, ali očigledno u formalno-pravnom smislu.
Kako mi znamo da je ovo separatistički akt? Danas je bila rasprava o tome da li je pitanje referenduma, kako je izneto u statutu Vojvodine, a na drugi način u ovom zakonu o nadležnostima Vojvodine, da li je to pitanje nešto što treba da upali crvenu sijalicu i da nam kaže da se na taj način htela urediti ova oblast tako da se građani i građanke Vojvodine, kako to vi kažete, sa kapacitetom da na referendumu odlučuju o svojoj teritoriji, da tim izražavaju atribute suverenosti, jer ako neko izražava atribute suverenosti, onda znači da se time izražavaju atributi državnosti.
Kako mi dolazimo do tog zaključka? Pošto se očigledno s ministrima ne možemo dokazati, jer oni vrte svoju priču praveći se da ne čuju ono što mi govorimo. Tako što u statutu Vojvodine, ponavljam, piše da se ovo pravo realizuje na osnovu tog statuta, kao pravo izražavanja volje građana i građanki Vojvodine i stavi se iza toga tačka.
Drugim rečima, statut Vojvodine uređuje pitanje referenduma za pitanje teritorije tog dela Srbije. Onda se u zakonu navodno spasava stvar tako što se kaže da se to čini na osnovu statuta Vojvodine, ali u skladu sa zakonom, i napravi se jedno zamešateljstvo od kojeg se stvori jedna dvosmislena odredba koja se može, kako se u raspravi videlo, tumačiti kako se kome navrne i pravi se konfuzija.
Zašto neko ima interes da uopšte pravi konfuznu normu, pogotovo po ovakvom pitanju? Zbog toga što postoji skrivena namera. Kako znam da postoji skrivena namera? Evo vam čist dokaz. Nije u pitanju cepanje dlake na dvoje, troje ili četvoro, kao što ministar Marković kaže. Ovde je u pitanju cepanje čitave frizure, jer tih dlaka ima po statutu i po ovom zakonu koliko god želite.
Evo vam jedan vrlo prost primer. Članom 21. Ustava Republike Srbije rečeno je vrlo prosto: "Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki".
Ovo je jasna i kogentna norma. Članom 69. Ustava se kaže, za oblast socijalne zaštite, da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom.
Dakle, Ustavom nije predviđena mogućnost da se ovo pravo reguliše bilo kakvim podzakonskim aktom, a onda u članu 53. zakona o nadležnostima Vojvodine lepo stoji da će Vojvodina preko svojih organa u oblasti socijalne zaštite, a ovde piše - u skladu sa zakonom, samo ne znam kojim to zakonom, verovatno ovim, neustavnim, kaže da Vojvodina sledeće stvari radi: "uređuje, u skladu sa materijalnim mogućnostima, druga prava u oblasti socijalne zaštite, veći obim prava od prava utvrđenih zakonom i povoljnije uslove za njihovo ostvarivanje, kao i druge oblike socijalne zaštite, ako je u budžetu obezbedila sredstva".
Šta to hoće da kaže? Ova norma je direktno opasna iz dva razloga. Prvi je što stavlja građane Srbije u neravnopravan položaj. To znači da će građani Niša, Kragujevca, Leskovca, Vranja, Valjeva, Pirota, Čačka i ostalih mesta u Srbiji uživati, ako se u budžetu Vojvodine za to steknu uslovi, manji obim prava ili neka prava neće uopšte uživati, u odnosu na one građane Srbije koji žive u Vojvodini. To ovde piše. Znači, ne piše ništa drugo osim toga. To je jedan razlog.
Možda bi građanima Srbije koji žive u Vojvodini ovo delovalo dopadljivo jer bi možda rekli - možda će se nama dati neka prava u oblasti socijalne zaštite, koja drugi građani Srbije neće uživati, ko šiša druge građane Srbije, važni smo mi.
Problem je u tom što, pored protivustavnosti i nejednakosti građana pred zakonom i Ustavom, kako je to predviđeno članom 21, pored toga što se krši to pravo, ovde se radi o očiglednoj laži, jer je ova norma jedna od klasičnih normi kojima se podmićuju i potkupljuju građani Srbije koji žive na teritoriji Vojvodine, kako bi možda, bože moj, pristali na ovakvu ujdurmu. To je vaše zamešateljstvo.
Hoćete da vam čitam još odredbu člana 58. sa potpuno istom problematikom, koja kaže: "Posebna zaštita majke i deteta", takođe je regulisana ustavnom odredbom o ljudskim i manjinskim pravima, u onom delu Ustava koji to reguliše, zaštićena odredbom člana 21. o jednakosti prava.
Kaže ovako: "AP Vojvodina preko svojih organa, u skladu sa zakonom, utvrđuje i obezbeđuje dodatna i dopunska prava i zaštitu, odnosno viši stepen zaštite porodice, prava dece i trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva i samohranih roditelja sa decom, u skladu sa programom demokratskog razvoja Vojvodine, sa merama za njegovo sprovođenje". Ovde se čak ni na zakon ne pozivaju. Nema pozivanja ni na Ustav ni na zakon. Preuzima se direktno materija koja po Ustavu mora i isključivo se može regulisati zakonom, da bi uredila Vojvodina po principu nejednakosti građana na teritoriji Srbije.
Kako je moguće da Vojvodina može da osnuje javno preduzeće za Nacionalni park "Fruška Gora"? Nacionalni park "Fruška Gora", tako mu naziv kaže, jeste nacionalni park Srbije. Kakvo javno preduzeće dela teritorije Srbije za realizaciju i očuvanje vrednosti Nacionalnog parka "Fruška Gora"? Toga imate koliko god želite.
Namerno vam nisam govorio o onim drugim normama o kojima smo govorili u javnosti prethodnih dana. Zašto? Da vam dokažem tezu o separatizmu. Kad imate jednu normu oko koje su ministri, vešto retorički potkovani, rešili da dezavuišu ono što se od strane poslanika opozicije govori kada se objašnjava zbog čega je način na koji je referendum ovde opisan protivustavan, zato što sadrži u sebi elemente državnosti, onda moram da vam kažem da, ako jednu normu ostavite dvosmislenu, a zakon i statut su vam puni nedvosmisleno protivustavnih normi one vrste i onih sadržaja koji na prvi pogled ne pobuđuje mnogo interes javnosti, jer se o tome odmah na prvu loptu ne govori, onda dođete do vrlo prostog zaključka - da je kroz pisanje takvih normi postojala određena namera.
Da nema takve namere, ne bi se ovakav propis pisao. Čemu ovakav propis, ako nemate neku skrivenu nameru? Doduše, ta skrivena namera je već postala otvorena u međuvremenu. Ideja je, dakle, da se kroz ovaj akt učini sve što je moguće da se pripremi psihološki, pa i formalno-pravno, na neki način, iako je to protivustavno, teren za sutrašnje zahteve za otvorenu separaciju Vojvodine. To je ideja.
Jedna ovde politička stranka, čijeg predstavnika trenutno nema, verovatno ga sad više ovo ne zanima, jer nema direktnog prenosa, rekla je vrlo otvoreno - ne volimo Ustav Srbije, ne slažemo se sa načinom na koji je donet, bez obzira što tu govori neistine, ali makar otvoreno govore o tome - hoćemo to i to, tako želimo da izgleda Srbija, baš nas briga šta većina građana Srbije misli o tome, to je naš projektni zadatak, ko god da nam ga je dao i to makar ljudi govore otvoreno.
Opasnost življenja s vama, dame i gospodo iz vladajuće koalicije, jeste u tome što govorite neistinu iz dana u dan, što jedno pričate a drugo radite, što pokušavate na perfidan način građanima da podmetnete kukavičje jaje kroz ove predloge zakona i kroz statut Vojvodine.
Da bi na kraju došli u situaciju da država, kao takva, propadne, i to dejstvom one vlasti koja nije u stanju na teritoriji Srbije, ne u Vojvodini, na teritoriji Srbije, da obezbedi minimalnu socijalnu zaštitu za građane, privredni i ekonomski prosperitet, nije u stanju da definiše prioritete ekonomske politike, nije u stanju da donese običan rebalans budžeta, jer ste otišli u nenormalan deficit iz koga ne možete da izađete.
Kršite Ustav i zakon iz dana u dan, hapsite direktore javnih preduzeća zbog toga što su nešto potrošili mimo predviđenih sredstava za jedno preduzeće u toku godine, a ovde nam Diana Dragutinović prosipa bisere kako nije nikakav problem da 15-ak ili 20 dana država Srbija bude u deficitu većem od dozvoljenog. O čemu vi pričate? Kako vi vodite državu?
To je prava sramota, ali sutra ćemo imati prilike da nastavimo o ovome razgovor, kada budemo govorili o statutu Vojvodine, pa ćemo da vidimo kako čija argumentacija ovde stoji.

Gospođo Kalanović, znam da ste vi hteli da ovaj postupak, mislim na vas, vašu stranku i sve tamo koji ste smislili ovu lepotu od zakona, pojednostavite i znam da ste hteli da otpuštate to nešto ljudi što ste zamislili tako što ćete to sve prebiti preko kolena i poizbacivati na ulicu, s otkazima koji iza sebe imaju vrlo prostu formulaciju, kroz ocenu – ne zadovoljava, i doviđenja, da biste zadovoljili nečiji drugi interes, a naposletku i svoj.
Ne možete da funkcionišete kao država, ne može da vam funkcioniše privreda, jer ništa ne radite da je spasete. Budžet vam ne funkcioniše. Vlada nije budžet dostavila Narodnoj skupštini kroz rebalans, iako je to morala da uradi, iako neprekidno probija limit koji je određen za potrošnju sredstava iz budžeta, kada je reč o sredstvima koja se mogu potrošiti mimo limita.
Znači, vi jednostavno nemate nikakav koncept kada je reč o ekonomiji, nemate nikakav koncept kada je reč o državnoj administraciji, niti smo ga mi ikada čuli i videli. Nikada niste došli pred ovu skupštinu da izložite šta je to što treba u državnoj administraciji uraditi da bi ona postala efikasnija.
Kako je moguće da ste došli do ideje da treba da otpustite u jednom cugu 2.800 radnika i da nam kažete kako je to mera koja će rešiti sve probleme u našoj državi kada je reč o administraciji? Da li je moguće da mislite da je bilo ko toliko naivan? To je krajnje paušalno odrezano.
Da ste pametni, kao što niste, prihvatili biste ovaj amandman, koji na vrlo jednostavan način upućuje kako bi trebalo doći do onog broja zaposlenih koji bi trebalo da budu višak. Tek kada se upotrebi ovakva procedura kakva je predložena u ovom amandmanu, a to je da se prvo urade predlozi sistematizacija radnih mesta od rukovodilaca državnih organa uprave, da nam kažu šta su njihove realne potrebe, zatim da se obrazuju komisije od strane Vlade u kojima će učestvovati predstavnici relevantnih sindikata, pa da se onda napravi predlog zakona o maksimalnom broju zaposlenih i uputi Narodnoj skupštini na razmatranje, da se zakaže sednica koja bi se u vrlo kratkom roku održala i na kojoj bi bio donet taj zakon, utvrdio bi se ukupan, odnosno maksimalni broj zaposlenih u državnoj administraciji.
Ovo što vi radite, to je jedna vrsta nasilja nad nevinim ljudima, koja služi da biste mogli da opravdate svoju poziciju pred MMF-om, jer njima nije bitno šta ćete vi uraditi, odnosno kako ćete to uraditi, nego da nešto uradite. Potrebno je da inkasirate nešto u tu kasu i vi ste to napravili na ovaj način, koji je vrlo surov, a na kraju, kada se to bude realizovalo kroz otpuštanje ljudi, to će biti po političkim kriterijumima, gospođo Kalanović, a ne po nekim nezavisnim ili objektivnim kriterijumima, zato što će rukovodioci državnih organa, koji su politički postavljeni na mesta na kojima su, to raditi upravo po političkim kriterijumima, ili po kriterijumima, u krajnjoj liniji – ovaj mi se sviđa, ovaj mi se ne sviđa. Jer, kad vi ne možete da se žalite na ocenu – ne zadovoljava, kada vam upravni spor ništa ne vredi, jer se upravni spor ne vodi o suštini stvari, nego samo o formi, onda smo završili sa zaštitom prava zaposlenih i na terenu smo apsolutne tiranije.

Osim što ste ovim zakonom rešili da, putem političke prinude i političke samovolje, rasterate određen broj ljudi koji rade u državni organima i organizacijama upodobljenim u državnim organima, kada tako naopak posao krenete da radite, onda i ekipa koju okupite da vam piše zakon nije dobra i piše ga aljkavo, s pravničkog aspekta.
Ako uporedimo član 3. s članom 6, doći ćemo do zaključka da uvodite jedan potpuno novi termin koji se zove „angažovana lica“. Šta su „angažovana lica“? Gde ste to pročitali, gde ste to našli? Razumem da taj termin „angažovana lica“ može opisno da se upotrebi da bi se definisala neka situacija, recimo, da angažujete lica po osnovu ugovora o delu, privremenih, povremenih poslova, kako ovde navodite, ali šta su angažovana lica kasnije, u članu 6?
Ako upotrebljavate ovaj termin u članu 3. i povežete ga s terminom u članu 6, više uopšte ne znamo šta su zaposlena lica, ni šta u angažovana lica. Ako su angažovana lica nešto drugo od zaposlenih lica, onda ispada da je ono što je gospođa Vjerica Radeta govorila pre nekih 10-tak minuta potpuno tačno.
Vi hoćete od jednog broja zaposlenih da otpustite jedan broj, recimo 10%, tako što ćete koristiti surove političke i samovoljne kriterijume, a onda ćete sebi zadržati pravo da angažujete lica, skoro u tom istom broju, takođe, po nekim drugim kriterijumima: političkim, samovoljnim itd. Onda presipate iz šupljeg u prazno. Da li je to cilj vašeg zakona? Možda.

Skrećem pažnju na član 104, sve u vezi s članom 27. Naime, mogu se složiti s vašim stavom, kao predsedavajuće, generalno, da neki put mimika, pokret rukom i ostali gestovi mogu upućivati, kao neverbalna komunikacija, na nešto što može biti uvredljivo. Upravo danas, a vi, nažalost, to ne vidite najbolje, s obzirom na poziciju na kojoj sedite, to se dešava od strane nekog od predstavnika Vlade.
Gospođa ili gospođica koja sedi do Verice Kalanović, za koju ste mi rekli, kad sam prišao vašem rostrumu da se zove Vesna Kovač i da je državni sekretar, od kako ja sedim u sali, a to je nešto manje od sat vremena, neprekidno se smeje, bez ikakvog razloga, pravi podsmešljive izraze lica na sve što narodni poslanici govore, kada je reč o predmetu zakona. i to čine i jedna i druga, Verica Kalanović u manjoj meri, ali zato gospođa ili gospođica do nje, po imenu Vesna Kovač, to čini u mnogo većoj meri.
Ne znam šta im je smešno. Valjda im je smešan predmet zakona koji su sami napisali. Ili im je smešno to što se ovde neko bori za to da se uspostavi zakonitost i red u državi, iz poštovanja pravnog poretka, koji oni narušavaju. Valjda im je to smešno. Valjda im je smešno što će 3.000 ljudi da ostane bez posla, pa samim tim biti ugrožen i broj članova njihovih porodica. Da li im je to smešno? Ako im je to smešno, neka kažu da im je to smešno. Evo, i sad se smeju. Stvarno, šta treba da im pokažemo – prst, možda će biti još veseliji.
Molim vas, predsedavajuća, ako postupate jednako u svim stvarima i u odnosu prema svim poslanicima i prema svim gostima koji su u Narodnoj skupštini, postupajte tako uvek. I, opomenite dotične da to više ne rade, ili nešto preduzmite. Izbacite ih iz sale. Uradite nešto s tim.

Dobro, neka bude i pravo na repliku, premda sam mislio da je ovde povređen Poslovnik. Ako ste mi dali pravo na repliku, što se nisam ni nadao, pravo da vam kažem, iskoristiću ga.
Gospođo Kalanović, neverbalna komunikacija uvek postoji i desi se da, dok govorim, napravim neku mimiku, da tom mimikom pratim svoje verbalno izlaganje na određeni način. Neko je malo jači u tome, neko slabije odreaguje, neko voli da se iščuđava, nasmeje i podigne obrve dok sluša nekoga ko priča, sve je to na mestu. Ali, vaša koleginica, koja sedi s vaše leve strane, to radi neprekidno. Unapred joj se izvinjavam ukoliko je u pitanju neki zdravstveni problem, ukoliko je u pitanju neki facijalni grč ili nešto slično što ne može da kontroliše, ili tik. Ako je u pitanju namera, to je onda skandalozno, ja sam o tome govorio.
Vaš osmeh trenutno mogu da razumem, on ne spada u kategoriju onog osmeha na koji sam vam skretao pažnju maločas. To je u redu, jer ovaj vid komunikacije trenutno može imati nekog opravdanja, ali kakvog opravdanja ima smejati se na činjenice o kojima govorimo koje imaju veze s Predlogom zakona?
A te priče šta ima po lokalnoj samoupravi, šta nema po lokalnoj samoupravi, manite se toga. Tu DSS ne možete previše naći, a oni koji danas uglavnom drže lokalnu samoupravu u Srbiji, to je G17 plus, sa svojim koalicionim partnerom, većinskim, naravno, DS-om.
Uzmite, poređenja radi, Vladu Vojislava Koštunice, ne onu prvu u kojoj ste vi bili s nama, kada ste držali neke ekonomske resore, nego ovu prethodnu, u kojoj je bila i DS, gde je, recimo, u ministarstvu gospodina Markovića bilo zaposleno 86 ljudi, a sada ih ima 114, od onog trenutka kada je ta vlada prestala da postoji do danas. Prema tome, manite se vi toga, tih vaših objašnjenja koja ničemu ne vode.