Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su dve strategije. Izglasali ste da se o njima raspravlja u jednoj skupštinskoj raspravi. Ima možda tome i razloga, to ima nekih međusobnih uslovljenosti, ali bi bilo bolje da nije tako. Prvo, što se može sa formalne strane uočiti, a to nije glavna primedba, jeste da Strategija nacionalne bezbednosti, način kako je ovde nama predočena, u formi u kojoj je predočena, nema neposrednu zasnovanost na Ustavu Republike Srbije sa članom 99. tačkom 9) Ustava Srbije.
Tamo izričito piše da Narodna skupština usvaja strategiju odbrane. Kao što ste vi, gospodine ministre, u nekim vašim prethodnim izlaganjima u toku dana rekli, ni nacionalna bezbednost, ni služba bezbednosti, ni ostale stvari nisu isti pojmovi i valja ih razgraničiti. Kada je reč o Strategiji odbrane, ona u sebi podrazumeva određene aspekte bezbednosti. Bez toga se to ne može ni raspravljati.
U svakom slučaju, mislim da forma u kojoj je ovaj dokument predložen nije dobra. To ne može biti suštinska primedba. Naravno, ono što smo primetili da nije dobro u ovom tekstu, to je da je nesistematičan, da postoji izvesna konfuzija, da postoji čak izvesna kontradiktornost i protivurečnost u samom tekstu. Način na koji je tekst pisan, stiče se utisak, kao da je neka vrsta političkog odgovora ljudi koji tako vide politiku države i razvoj strategije na dnevnopolitičke izazove. Onda to nije strategija. Onda to može biti neki drugi dokument koji na vaš predlog donosi Narodna skupština, ali strategija, u tom smislu, ne može biti. Strategije su uglavnom kratkoročni, odnosno dugoročni dokumenti. Njih treba da se pridržava država Srbija, a obaveza proističe iz volje Narodne skupštine.
Kakav je odnos između državne politike i Strategije nacionalne bezbednosti, to se iz sadržaja ovog teksta ne može jasno zaključiti. Ono što je interesantno, na primer, to je da, kada se pročitaju rizici i pretnje, u drugoj glavi, na strani 6, vidi se da ne postoji nijedan kriterijum po kojem se ti izazovi i pretnje mogu sistematizovati. Kada se dođe do toga šta su ti izazovi i pretnje, onda se propušta u ovoj strategiji bezbednosti da se navede nešto što bi u jednom ozbiljnom dokumentu moralo biti.
Da li vi mislite da u rizik ili pretnju ne spada jedno političko međunarodno državno okruženje i politička volja drugih zemalja koje imaju određene interese koji se ne moraju poklopiti sa suštinskim interesima naše države. Da li određene aktivnosti tih zemalja, preko njihovih informativno-bezbednosnih agencija i drugih službi, ne mogu biti od uticaja na razvoj ukupne političke situacije i stabilnosti u našoj državi? Ovo nije priča i o nekakvoj paranoji, ni o međunarodnoj zaveri. Ovo što vam govorim je nešto što je uobičajeno, normalno, i na ovako nešto se uvek u svetu obraća dužna pažnja.
Šta je sa, recimo, primerima pretnji pojedinim sankcijama? To smo iskusili. Neću da ulazim u polemiku ko je za to kriv, ali to su iskustva ove države. Šta se dešava sa određenim međunarodnim uslovljavanjima i ucenjivanjima? Mi ovde vodimo politiku, različitu između nas u ovoj državi, gde jedna politička grupacija, u koju spada više stranaka, tvrdi kako pojedine međunarodne organizacije ili države u svetu imaju određeni cilj, ali da ne vrše nikakav pritisak na našu zemlju, recimo, u kontekstu priznavanja ili samopriznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije. To, nemojte se zavaravati, naprosto nije tačno.
Kada se postavljaju određeni uslovi našoj državi, koji su neuobičajeni u odnosu na druge uslove koje druge zemlje imaju kada je reč o učlanjenju u EU, videće se da ti uslovi ponešto odudaraju, zbog posebnosti našeg slučaja. Ta posebnost našeg slučaja se u izjavama pojedinih zvaničnika EU i pojedinih država očitava u tome što manje ili više neki od njih otvoreno kažu da Srbija neće ući u EU dok ne prizna Kosovo i Metohiju, a onda neko sa najvišeg zvaničnog mesta, iz Evropske komisije, to demantuje.
Ni građanima Srbije, ni nama koji se bavimo politikom u njihovo ime, nije lako da to slušamo. Ako vi mislite da te permanentne pretnje pojedinih zvaničnika nisu izraz određenog pritiska, onda se varate, a mislim da to i ne mislite, prosto nećete da priznate.
Dakle, ne može se jedno takvo okruženje, jedna takva vrsta pritiska prenebregnuti u strateškom dokumentu. Ovim ništa nisam rekao, ni kako treba postupiti. To je bilo na vama da kažete, ali vi to niste rekli. Recimo, kažete da je opasnost od oružane agresije na Republiku Srbiju znatno smanjena. Jeste u odnosu na, recimo, 1999. godinu, ali šta znači izraz "znatno smanjena"? Mi imamo određeni geopolitički problem na terenu. Vi znate u kakvoj su konekciji državni interesi Republike Albanije i pitanje Kosova i Metohije, koje je deo teritorije Republike Srbije. Ne kažem da je to varnica koja može da izazove oružani sukob, ali da se zanemari taj momenat i da se on nigde ne obradi makar u tri rečenice, to je za mene neshvatljivo.
Druga stvar, treba kod ovakvih dokumenata, umesto da nabrajamo univerzalna načela, da pomislimo o tome da postoje određena načela koja možemo da pomenemo u ovim dokumentima, a koja su direktno vezana za naše uslove i naše potrebe. Nemoguće je da ova Narodna skupština usvoji dokument o vojnoj neutralnosti Srbije, a da se "v" od vojne neutralnosti Srbije u oba ova dokumenta nigde ne nalazi, naročito u Strategiji odbrane. Koji je koncept?
Iz svega toga proističe da su ova dva dokumenta, naročito Strategija odbrane, koja je, navodno, cilj učlanjenje u međunarodne organizacije, što ne može biti strategija odbrane, to može biti samo političko okruženje spram kojeg se formira određena strategija odbrane, to ne može biti cilj po sebi, kako se onda mi odnosimo prema sopstvenim dokumentima koja smo usvojili i to najbolje pokazuje šta je politička namera ovog dokumenta.
Moj uvaženi kolega Ostojić ima drugačije mišljenje – da ova skupština treba da se izjasni o tome odrešito i otvoreno da jesmo za učlanjenje u jedan političko vojni savez, kao što je NATO. Naravno, mi politički mislimo drugačije, kao što sam uveren da i većina građana Srbije misli da mi ne treba da budemo članica tog vojnopolitičkog saveza. Ali, na ovaj način, na koji se ovde pristupa ovom dokumentu, ispada da je ovo jedna vrsta psihološke pripreme za takve poteze. Prosto taj utisak odavde preovlađuje. Zato i nema sistematičnosti, zato i nema ozbiljnog dokumenta, nego je on korišćen i koristi se danas na ovoj sednici Skupštine u dnevnopolitičke svrhe.
Za razliku od zakona koje ste podneli, kojima se može nešto prigovoriti, koji će biti na dnevnom redu narednih dana i o čijoj utemeljenosti i dobrim i lošim stranama možemo govoriti, ovo su neozbiljni dokumenti, ovo nije nešto što je ozbiljno, a u onom delu u kojem je ozbiljna, tog dela se i bojimo.