Upravo ste se uvredljivo poneli prema meni sada, znači, govorim o najnovijoj povredi Poslovnika koju ste učinili. Nemate pravo da radite to što radite, ni u smislu člana 104. Poslovnika, ni po članu 27,  koji se odnosi na način vođenja sednice.
Nemojte vi tumačiti moje neverbalne gestove i moje pravo da protumačim tuđ neverbalni gest kao uvredu. Ni vas, ni ikog u ovom domu, nikakvim neverbalnim gestom nisam uvredio, a govorio sam o nečemu drugom, da često verbalnu komunikaciju prate određeni neverbalni gestovi, koji ne moraju biti uvredljivi, oni su, prosto, takvi.
Da li vi, kada pričate, stojite potpuno mirno i otvarate samo usta? Ne, naravno, podignete obrve, nasmejete se, nešto uradite.
Prema tome, nemojte tu vrstu komunikacije sa mnom da započinjete i da pravite te vrste začkoljica u Narodnoj skupštini, jer to ne priliči vašem mestu. Vi vrlo dobro znate na šta sam ukazao kada sam govorio o povredi Poslovnika, kada je reč o neverbalnim gestovima s druge strane i to s ovim o čemu sada pričate nema nikakve veze. A, ako mislite da me opomenete zbog nekih neverbalnih gestova koji mogu biti uvredljivi, onda morate, zbog javnosti, tačno da navedete i pokažete šta sam to uradio i u čemu se uvredljivost sastoji.

Zaista je neverovatno da ovde treba da bude uključeno Ministarstvo finansija, umesto Ministarstvo za državnu upravu. Razumem da iza ovoga stoje veliki finansijski efekti koji moraju biti praćeni, pa se zbog praćenja finansijskih efekata čitave ove operacije obezglavljivanja ljudi u državnoj administraciji  Ministarstvo finansija javlja kao nadležno ministarstvo da isprati ovaj posao.
Sećam se uvodnog izlaganja ministra Mlađana Dinkića, kada je rekao, što se u stenogramima može proveriti, da su finansijski efekti ovog zakona vrlo mali, ili minimalni u odnosu na druge pozitivne efekte koje ovaj zakon može da ima, kada je reč o racionalizaciji državne uprave, odnosno državne administracije. Po našem mišljenju, taj njegov stav o racionalizaciji i poboljšanju državne administracije ovim zakonom nije tačan. To je sve samo nije tako, ali čovek je priznao da su finansijski efekti izuzetno mali.
Otpustićete 3.000 ljudi i štošta još po lokalnoj administraciji, silom zakona, naravno, putem političkog pritiska, političke prinude i političkog izvršenja, kroz nepopravljivu ocenu – ne zadovoljava, koju ćete upućivati službenicima, donetu i po babu i po stričevima, ali da nadzor nad celim ovim poslom treba da obavlja Ministarstvo finansija, to je, verujte, potpuno neobjašnjivo. Ovo je neposredan resor, sve ovo o čemu pričamo, Ministarstva za državnu upravu.
Šta se tu između vas u Vladi dešavalo? Verovatno je pritisak koji je G17 plus vršio, preko svog predsednika, na ostatak Vlade da se ovakvo rešenje usvoji rezultat svega toga. Pretpostavljam da drugi ministri, naročito resorni ministar za državnu upravu nije lako prihvatio da to padne na njegov teret, kako obrazlaganje ove materije u Narodnoj skupštini, što je evidentno, tako ni preuzimanje bilo kakve neposredne zakonske odgovornosti nad ovim projektom. To je stvar politike, to je stvar vašeg političkog dogovora, s jedne strane, mada, s druge strane, taj politički dogovor očigledno pokazuje kako stvari stoje u ovoj stvari.

Ovde smo suočeni s tim da predlagač hoće da u Visoki službenički savet predloži šest od 11 članova. To je suština člana zakona na koji podnosim amandman. Tražili smo da se to briše. Da vas učimo pameti na koji način tu treba da se reaguje, nije nam palo na pamet, jer na takvu drskost se samo ovako može odgovoriti.
U obrazloženju ste napisali sledeće – amandman se ne prihvata. Kaže se, sad je ovo fenomenalno, odredbama člana 12. Zakona o ministarstvima, propisano je da je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, između ostalog, obavlja i poslove državne uprave koji se odnose na: sistem državne uprave i organizaciju i rad ministarstava i posebnih organizacija i radni odnos u državnim organima. Shodno tome, u redu je da ministar predloži šest od jedanaest članova Visokog službeničkog saveta.
Imam mnogo bolji predlog za vas, nego nismo mogli da ga zapišemo. Ispalo bi da je to sprdnja na papiru koju on ne trpi, ali verbalno može. Učinite vi taj Visoki službenički savet. Ono što treba da radi Visoki službenički savet stavite u nadležnost Ministarstva za upravu, odnosno državnu upravu, i rešili ste problem. To je tako jednostavno. Ponavljam, ukinite Visoki službenički savet, da ne biste pravili lakrdiju, i ono što treba da čini Visoki službenički savet stavite u direktnu nadležnost ministra, jer se to potpuno uklapa u vaše obrazloženje koje ste dali odbijajući naš amandman, šta sve, na osnovu člana 12, Ministarstvo za državnu upravu radi.
Da li je to neki problem? Po ovom amandmanu, kako vi razmišljate, ne vidim nikakav problem. Odakle vam ideja da napišete odredbu da od 12 članova Visokog saveta 6 postavlja ministar, odnosno predlaže ministar? Šta – predlaže, to znači, direktno utiče na njihov izbor i tu je kraj priče. Zato smo tražili da se ovo izbriše.

Vidite, bilo je potrebno sprovesti javni konkurs za izbor onih lica koja će biti na državnom položaju. Taj javni konkurs, uglavnom, do danas nije sproveden. Ako pogledamo unazad, već godinu dana delovanja ove vlade, za ovih godinu dana ništa nije učinjeno da se taj posao obavi.
Imajući u vidu ovu činjenicu, mi smo izmenili vaš član 55. ovog zakona, koji je, opet vezano sa članom 57, predviđao proceduru u kojoj se čitava stvar odlaže za određeno vreme, ne bi li se dalo vremena Vladi da raspiše konkurs za javne službenike, za funkcionere, a time se, na neki način, opravdava ili abolira ceo ovaj vremenski period koji je iza nas u kome se ništa nije uradilo.
Mislim da država ne može da čeka. Mi smo predložili da se danom stupanja na snagu ovog zakona smatra da su doneta rešenja o pokretanju postupka za popunjavanje nepopunjenih položaja. Ako posle javnog konkursa ne bude predložen kandidat na položaj ili ako Vlada ne postavi predloženog kandidata, Služba za upravljanje kadrovima oglašava novi javni konkurs itd., a predsednik Vlade o ovome obaveštava Narodnu skupštinu.
Onda vi nama u obrazloženju kažete – amandman se ne prihvata iz razloga navedenih u obrazloženju kojim se nije prihvatio amandman pod rednim brojem 30. Zorana Krasića, kojim se traži brisanje ovog člana. To su dve fundamentalno različite stvari. Kakve veze ima jedno s drugim? Još ovo kažete – osim toga, postupak postavljanja lica na položaj u smislu Zakona o državnim službenicima nije u nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije.
Pa, nismo mi to ni rekli. Ne preuzima Narodna skupština nadležnost sprovođenja tog konkursa, niti raspisivanja konkursa. Mi donosimo opštu normu koja, suočena s realnošću da oni koji treba da sprovode zakone ovog doma ne žele da ih sprovode, da se tada i pod tim okolnostima smatra da je jedan postupak, koji vama, što kažu Crnogorci, ne basta da započnete, smatra započetim. To je opšta norma. To nije izvršavanje pojedinačnih akata, tako da vaše obrazloženje ne pije vodu.
Vlada ne radi svoj posao i očigledno da država, odnosno državni organi, koji jesu nadležni da donose opšte pravne akte, moraju na neki način da odreaguju, da nateraju Vladu da jedan posao koji im je dat u nadležnost završi. Ako ne ume da ga započne, smatraće se da je započet, pa izvolite, radite dalje.

Lepo smo vam rekli ovim amandmanom da treba ukinuti ovu vašu zezanciju  oko produžavanja rokova za javne konkurse, odnosno za postavljenje državnih službenika na položaje. Kakvog to smisla ima?
Onda će se opet javiti Vlada za pola godine, godinu dana, Narodnoj skupštini i reći će – hajde da opet menjamo Zakon o državnim službenicima, da opet produžimo rok za godinu dana. Negde se tome mora stati na put, negde moramo da kažemo da je to kraj i da smo došli do neke vododelnice, da od tog trenutka, pa nadalje više nema nikakvog produžavanja rokova.
Ovako, svako ko dođe na vlast, ili jedan isti ministar u toku jednog mandata, uvek može da nađe neke sjajne razloge zbog čega se jedan važan posao nije obavio i da traži produžavanje rokova. Zato, koliko god ste vi videli u Vladi da nema smisla amandman kojim kažemo da ne bi trebalo da se produže rokovi za postavljenje lica na položaje, toliko jednako smatramo, čak s više prava, da nema više smisla beskonačno te rokove produžavati, nego najviše smisla ima obaviti zakonom određen posao.

Znate, ovde se radi o povredi člana 27. Poslovnika, uvek na isti način. Primedba koju sada iznosim vama zbog malopređašnje situacije zapravo je identična primedbama koje smo izneli u predlogu za razrešenje Slavice Đukić-Dejanović sa mesta predsednika Narodne skupštine, koji je trenutno u proceduri, ali to nas ne sprečava da svaki put kada vidimo da se vređaju prava narodnih poslanika i građana Srbije reagujemo, pogotovo ako je to učinjeno od strane predsedavajuće, neposredno učinjena povreda.
Dakle, član 27. obavezuje predsednika Narodne skupštine, a samim tim i vas na koje prenosi svoja ovlašćenja, da se ophodite prema Poslovniku na jednoobrazan način i da vodite sednice Narodne skupštine i upravljate poslovima koji su vam stavljeni u nadležnost tako da se ne izaziva zabuna i da nema različitih aršina u postupanju.
Ne može u jednom trenutku da se da ogromna pauza zbog toga što ministar nije tu, a onda da se, unazad sat vremena, objašnjava kako je ministar tu, izašao je na kratko, a nema ga užasno puno vremena, i da se onda ne uvažava jedan vrlo ljudski, normalno postavljen zahtev da se napravi kratka pauza da bi se ministar pojavio.
Ne možete vi postupati na jedan način, a predsednik Narodne skupštine na drugi način u istim situacijama. To nije primereno ovom domu, to nije primereno načinu na koji treba da se vodi Narodna skupština. To je ono što je suština ove priče. Vi ćete sada reći da nema povrede Poslovnika, vi ćete mi reći, sve znam unapred, ne znam, ministar ima pravo da se prošeta. Sve je to lepo i krasno, imamo mi pravo da se prošetamo, ali suština rasprave je u tome da mi kažemo nešto Vladi ili ovlašćenom predsedniku Vlade, s mogućnošću da dobijemo neki odgovor.

Vrlo kratko, a vezano za član 104. i direktno ću vam se obratiti – nemojte me vređati. Kako vi znate da li sam ili nisam pratio ceo tok sednice? Odakle vam to pravo? Samo toliko.

Član 100, koji govori o pravu poslanika da istakne povredu Poslovnika i vašim obavezama koje s tim u vezi stoje kada obrazlažete zbog čega postoji ili ne postoji povreda Poslovnika.
Ako ukažem na to da ste me pogrešno razumeli, samim tim što sam vam ukazao na to da ste me povredili, a povredili ste me time što ste hteli namerno da tumačite pogrešno ono što sam rekao, tvrdeći pred javnošću, ko ovo prati, da nisam pratio tok sednice, tumačeći ono što sam govorio o nekoj prethodnoj povredi Poslovnika, onda vi time kršite odredbu člana 100. koja vam daje određene obaveze i prava kada je reč o primedbama na povredu Poslovnika. Ne možete se sa mnom upuštati u tu vrstu rasprave, jer vam to pravo član 100. ne daje. Smatram da ste ga tu povredili.

O ovom istom amandmanu. Koristiću vreme grupe, naravno.
Kao što je moj prethodnik rekao, ovo mora da se obriše. Prosto je neverovatno. Šta u ovom kontekstu znači „privremeno odobrenje“, u kontekstu ovog člana? Dakle, vi ćete nekom licu, pazite, ovde nije ni definisano to lice, to lice će definisati direktor Kancelarije Saveta, dati tajni podatak privremeno, ako oni za to smatraju da su ispunjeni uslovi, a onda, ukoliko se utvrdi da nije valjalo dati to privremeno odobrenje, valjda će ovaj to da zaboravi, sve što je čuo i video. Znate, resetuje se.
Znači, privremeno mu date tajni podatak; desi li se da nije bilo uslova za davanje privremenog tajnog podatka, privremeno odobrenje za tajni podatak, onda će valjda to lice biti zamoljeno od strane direktora Kancelarije Saveta da izvoli zaboraviti ono što je čulo i videlo. Da li je to moguće? Kako je to moguće?
Šta ste vi time hteli? Morali ste u obrazloženju zakona da nam detaljno... Znate, u obrazloženju zakona, zbog javnosti, da zna, postoji ono tzv. objašnjenje pojedinih odredaba instituta iz zakona. Tu se obično član zakona prepiše rečima onoga ko piše to obrazloženje, bez ikakvih detaljnih upoznavanja sa materijom.
Da li biste bili ljubazni... Ministra nema ovde, naravno, a ko bi bio ljubazan da nam objasni o čemu je ovde reč i na koji način se državni interes ovde štiti u konkretnoj situaciji? Mi imamo beskrajno poverenje, blanko beskrajno poverenje u institut koji se zove direktor Kancelarije Saveta, koji će, eto tako, da izvoli i zato što je on procenio da nekome ko to traži dozvoli uvid u tajni podatak privremeno, ne bi li, ukoliko je pogrešio, a smrtni ljudi su tu da greše, izvoleo zaboraviti taj tajni podatak?
Znate šta, najbolje bi bilo da vi ovaj amandman prihvatite, da likvidirate ovu odredbu zakona na ovaj način kako je napisana, pa kada nešto pametnije smislite, da se pogodi sa onim što ste zapravo hteli da kažete (kao što narod kaže - znate šta je pesnik hteo da kaže), onda to napišite, predajte Narodnoj skupštini Republike Srbije, pa da razmotrimo onda neke druge mogućnosti. Ovo što ste vi napisali ne samo da ne znači ništa, nego znači svašta, a to svakako nije dobro.

Ovo je kruna svega u ovom zakonu. Član 97... Imam nekih pet minuta pa ćemo zbog javnosti da budemo što jednostavniji. Prvo ću pročitati član 97. On se odnosi na situaciju kada naša država treba da razmeni tajne podatke sa stranom državom, a to inače naša država može da radi isključivo na osnovu međunarodnog sporazuma sa drugom državom. Mi smo rekli da taj sporazum treba da bude ratifikovan, a ne samo potpisan, što predlagač zakona ne ferma dva posto. Dakle, mora da postoji jedan ugovor između nas i strane države da bismo mogli tajne podatke razmenjivati.
Član 97. kaže kada i u kom slučaju možemo tajne podatke sa stranim državama razmenjivati i ako nema tog ugovora. Kaže ovako: „U krajnje nepovoljnim političkim, ekonomskim ili odbrambeno-bezbednosnim okolnostima za Republiku Srbiju i ako je to neophodno radi zaštite interesa iz člana 8. stav 2. ovog zakona, na zahtev organa javne vlasti Kancelarija Saveta“, već pomenutog, „razmenjuje tajne podatke...“ itd.
Prvo ćemo ovo manje značajno, u suštinskom smislu, a u formalnom smislu katastrofalno. U članu 97. ste rekli da će ta razmena podataka između ostalog moći da dođe u obzir i ako je to neophodno radi zaštite interesa iz člana 8. stav 2. ovog zakona. Onda, ne budem lenj, otvorim član 8. stav 2. ovog zakona, koji kaže ovako: „Podaci iz stava 1“, misli se na tajne podatke, „odnose se naročito na...“, pa se navode četiri oblasti na koje se odnose ti tajni podaci. Kakvih interesa? Kakva zaštita interesa iz stava 2. člana 8? O čemu pričate?
Nije ministar tu, tu je čovek iz Ministarstva, da li ste pogledali ovo što ste napisali? Kako je moguće ovo? Kako je moguće da napišete odredbu koja se ni na šta ne odnosi, kada je reč o članu 8. stav 2? Uzmite Predlog zakona, čoveče, i pogledajte, pa recite ministru šta ste mu napisali. Kakvi interesi? Tamo se opisuju oblasti iz kojih se crpi ideja da mogu sadržati tajne podatke. Kakvi interesi? To ne postoji.
Sada hajdemo na ovo prvo – kada se mogu razmenjivati tajni podaci. Vi kažete da se tajni podaci, bez ugovora, sa stranom državom mogu razmenjivati u krajnje nepovoljnim političkim, ekonomskim ili odbrambeno-bezbednosnim okolnostima za Republiku Srbiju. Odlično. Znači, onog dana kada stupi na snagu ovaj zakon vi možete odmah, bez međunarodnih ugovora, razmenjivati ove tajne podatke sa stranom državom, zato što svako razuman i normalan u ovoj državi ceni da se mi upravo nalazimo u krajnje nepovoljnim političkim, ekonomskim i bezbednosnim okolnostima za Republiku Srbiju. Zar nije tako?
Šta sa Kosovom i Metohijom? Da li je to deo teritorije Srbije ili nije? Ako je to deo teritorije Srbije i čini supstrat bezbednosnog okruženja u kome se mi nalazimo, hoćete reći da to nije krajnje nepovoljna bezbednosna okolnost za Republiku Srbiju? Hoćete li da kažete da nam u ekonomskom smislu u državi cvetaju ruže u ovom trenutku? Hoćete li da kažete da se ne povećava drastično stopa nezaposlenosti?
Hoćete li da kažete da se u ovom trenutku ova ista vlada u kojoj vi sedite ne priprema da otpusti tri-četiri hiljade ljudi iz državne administracije, i to po principu – likvidirajmo ih budzašto, da bismo zadovoljili MMF, bez ikakvog plana i ideje šta bismo sa njima radili, bez ikakvog plana realnih potreba za državnu administraciju? Hoćete li da kažete da su to povoljni ekonomski uslovi? Mi se upravo nalazimo u nepovoljnim ekonomskim uslovima.
Šta su nepovoljni politički uslovi? Ako vi ne znate, ja ću da vam kažem. Nepovoljni politički uslov za Srbiju, krunski, jeste Boris Tadić. To je nepovoljni politički uslov za Srbiju. Mi se nalazimo u toj vrsti nepogode, političke nepogode, koja se zove vlast Borisa Tadića. Šta ćemo sada? Samim tim što je Boris Tadić, kao elementarna politička nepogoda, na vlasti, on je time već stvorio preduslov da njegova vlada može da razmenjuje tajne podatke bez međunarodnih ugovora sa stranom državom.
Da se ovo ne bi ovako tumačilo, kako se može lako izvrnuti cela priča, onda vam je pametnije da se napiše ovaj član drugačije, onako kako smo mi predložili. On bi glasio, ako imate taj amandman – razmena podataka bez zaključenog ugovora (parafraziram) sa stranom državom može se vršiti samo u uslovima ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja. Tu razmenu podataka ne bi vršila nikakva kancelarija ili savet, nego bi to morala da vrši Vlada ili organ koji je određen merama koje su usvojene u skladu sa Ustavom Republike Srbije, recimo merama o uvođenju ratnog stanja ili vanrednog stanja u državi. Kakva kancelarija? O čemu vi pričate?
Vi biste morali da naučite prvo nomotehniku, znači, način pisanja propisa, da biste znali kada jedan član pišete na šta ćete se pozvati u drugom članu. Vi prvo to niste uradili. Smešno je to što ste vi napisali, završavam ovim. A što se tiče smisla same odredbe i onoga što ste vi napisali, kad i u kojim okolnostima mogu da se razmenjuju tajni podaci sa stranim državama, to ne da je smešno, nego je i direktno opasno.

 Predsednice, gospođo Slavice Đukić-Dejanović, imate na stolu zahtev, a u vezi povrede člana 27, tri grupe narodnih poslanika, 51 narodnog poslanika za vaše razrešenje. Razlog tome je nedosledna i nepravilna primena Poslovnika tokom zasedanja Narodne skupštine, računajući za godinu dana, ne stavljanja na dnevni red određenih predloga koji su na legalan i normalan način ušli u proceduru parlamenta. Druga je stvar da li bi skupštinska većina njih odbila ukoliko ih predložite, ali to nikada niste učinili, pre svega, kada je reč o zakona o prenosu nadležnosti AP Vojvodine, koji je bio sačinjen od grupe poslanika DSS i NS i bio je potpuno u skladu sa Ustavom na primeren i normalan način, da bi se već sledeće nedelje, nažalost, suočili sa neustavnim  i katastrofalnim predlogom za našu državu.
I dalje nastavljate potpuno istu praksu. Da li negde u Poslovniku nalazite ikakvu razliku kada je reč o predlagačima zakona i njihovom pravu i obavezi da prisustvuju sednici Narodne skupštine? Ko god da je u pitanju, vaše je malopređašnje objašnjenje potpuno ne drži vodu i kao narodni poslanik moram da reagujem upravo zbog člana 27, jer pokazujete permanentnu nekonzistentnost u načinu primene Poslovnika i to se ne odnosi samo na vas u bukvalnom smislu kada predsedavate, nego i a vaše potpredsednike koje ovlastite, a koji su deo potpuno iste priče, jer ste vi neko ko zapravo formalno odgovara za rukovođenje Narodnom skupštinom bez obzira ko sedi na mestu predsedavajućeg. To, na kraju krajeva, stoji i u obrazloženju za vaše razrešenje, koje ćete verovatno staviti na dnevni red na sveti nikad.

 Hvala, predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ni krivi ni dužni danas ste ovde, a nema onih kojima bih hteo da se obratim. Ali, mnogo je bolje da se obratim građanima Srbije.
Pokušaću da u ovom govoru, za razliku od mnogih mojih prethodnika, budem što jednostavniji u ovome što imam reći da bi građani shvatili šta se pred nama nalazi, šta bi možda trebalo da bude, a nije.
Dakle, pred nama imamo dva zakona: jedan ima za cilj da pomogne Vladi da otpusti jedan broj službenika u državnoj republičkoj administraciji; drugi zakon ima za cilj da natera jedinice lokalne samouprave da otpuste jedan broj svojih zaposlenih.
Treći zakon o kome se danas raspravlja je zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima, koji ima za cilj da poboljša neke stvari, u čemu je delimično uspeo.
U drugom delu tog zakona postoji odredba koja pokušava da kaže kako je Vlada nemoćna da reši pitanje konkursa i postavljenja ljudi na položaje, pa čitav konkursni postupak odlaže za još neko određeno vreme, što će biti predmet posebnog osvrta našeg kolege gospodina Jovana Palalića.
Prva dva zakona koja sam pomenuo proizvod su želje Vlade da na neki način napravi jedan marketinški trik, upućen pre svega MMF-u i delu domaće javnosti na koji se očigledno oslanjaju, jer misle da su građani krvožedni prema zaposlenima u republičkoj administraciji, pa jedva čekaju da ih neko masakrira.
Verujte mi, dame i gospodo, da ste tu grdno pogrešili. Ljudi se identifikuju sa problemima drugih ljudi. Mi ćemo vrlo brzo ovde dokazati da se na radi ni o kakvim zlikovcima, ljudima koji vire birokratski iz nekih kancelarija, palacaju dvokrakim jezicima i maltretiraju građane, nego zapravo o nesrećnim ljudima čiji prosek primanja ne prelazi 30.000 dinara, koji time izdržavaju svoje porodice i koji nisu krivi zbog toga što ste vi smislili da u zakonu koji ste predložili, a koji je inače leks specijalis u odnosu na ovaj nesrećni Zakon o državnim službenicima, napišete da će do tog otpuštanja doći ovakvim mehanizmom. Sada ću ga objasniti.
Dakle, kada se rukovodiocu neke službe ili nekog organa državne uprave neki od službenika ne sviđa, ili lično, ili zbog toga što misli da ga je dovela neka partija svojevremeno, koja se njemu ne dopada, ili čovek pošteno radi svoj posao za male pare, a nije spreman da sluša svakojake glupe političke instrukcije i naloge, pa vam se zameri, onda ćete vi tog čoveka ili ženu koja radi u republičkoj administraciji oceniti ocenom „ne zadovoljava“. Jer, po nekom zakonu, ovom o državnim službenicima, postoji sistem ocenjivanja u državnoj upravi i po tom sistemu može da se ocenjuje na sledeći način: „ne zadovoljava“, „zadovoljava“, „ističe se“ i „naročito se ističe“.
To ocenjivanje, pre svega, imalo je za cilj da se na taj način filtriraju kadrovi koji mogu napredovati u službi. Naravno, kao u ogledalu, posledica nemogućnosti napredovanja kroz loše ocene pretpostavlja izvesno nazadovanje u službi. To je bila ideja. Vi ste se setili kako to da operacionalizujete u cilju otpuštanja ljudi – tako što ste napravili leks specijalis. Ova dva zakona, pre svega zakon o otpuštanju ljudi iz republičke administracije, jer ga tako treba nazvati, ima sledeći mehanizam.
Zašto je on leks specijalis i šta znači leks specijalis, zbog građana? To je zakon koji na nešto drugačiji način reguliše neku materiju, neki društveni odnos, nego što to radi krovni zakon. Taj krovni zakon kaže sledeće: kada budete, kao zaposleno lice, podvrgnuti oceni pretpostavljenog, onda se vi na to možete žaliti, pa onda onaj ko odlučuje o vašoj žalbi razmatra, pored toga da li je zakonito odluka doneta, i to da li je celishodno doneta odluka i da li je taj neko ko vas je ocenio bio u pravu što vas je ocenio loše.
Vi ste smislili „fenomenalnu“ stvar – kod vanrednog ocenjivanja, a u smislu otpuštanja radnika, taj zaposleni u državnoj administraciji nema pravo da se žali, nego je odluka konačna. Taj neko će moći samo da napiše tužbu sudu u upravnom sporu. Da se ne bismo lagali, tužba sudu u upravnom sporu ne bavi se, niti se upravni spor bavi celishodnošću odluke. Nijednog trenutka sud neće ispitivati da li je pretpostavljani neopravdano ocenio nekoga ocenom „ne zadovoljava“, jer to nije predmet spora. Predmet spora je samo zakonitost donetog rešenja, pre svega sa aspekta procedure – da li je doneto od ovlašćenog lica, da li je ispoštovana procedura u skladu sa zakonom, i tu je kraj.
Drugim rečima, ono što ste vi napisali u zakonu da je alternativni vid načina smanjenja broja zaposlenih, a to je promena sistematizacije, situacija u kojoj će ljudi zbog promenjene sistematizacije biti neraspoređeni, pa samim tim zaslužiti pravo na otpremninu, to ne da je sekundarno, nego je samo fore radi napisano u ovom zakonu. Do toga nikada neće ni doći. To je zavaravanje ljudi. To je zavaravanje ljudi koji pripadaju sindikatima i brane sopstvene interese.
Mi smo te ljude primili i razgovarali smo sa njima. Naravno, skrenuta nam je pažnja na to i mi sada javnosti skrećemo pažnju na to.
Dakle, to što ste napisali da ćete menjati sistematizaciju i da će ljudi dobijati otpremnine, kao što je ovde bilo rečeno juče od strane Mlađana Dinkića, to je laž.
Vi to nećete uraditi. Vi ćete ljude otpuštati besomučno, ocenjivanjem „ne zadovoljava“, gde čovek dobija šut kartu i knjižicu u ruke i može da se žali Bogu ocu, može da se žali sudu u Strazburu, jer će mu sva sredstva za žalbu ili pravni lekovi za ono što mu se desilo ovde biti iscrpljena istog trenutka.
Način na koji se vi sa njima obračunavate podseća me na ono što je Sjenkijevič pisao u delu „Kvo vadis“ kada je opisao Nerona koji je zapalio Rim. Vi ste zapalili državu, dame i gospodo iz Vlade. Vi ste uništili i razorili ovu zemlju i to radite i dalje. Onda vam za svaku nevolju koju napravite sami sebi treba dežurni krivac. Sad ste našli krivca u 3.000 državnih službenika i ne znam koliko službenika lokalne administracije. Pa da, bacite ih lavovima, spalite ih na lomači, ubijte ih. Zašto ih kinjite na ovaj način?
Ja vam ovde ne govorim o tome kako treba da izgleda državna administracija i koji broj zaposlenih treba da ima, to je druga priča, ali to se na drugi način rešava.
Pošto vi nijednog trenutka niste dokazali Narodnoj skupštini i građanima da ste na racionalni način došli do broja 28.400 onih koji treba da ostanu, nema dokaza za to, ni jednog jedinog, sem toga što nam je to tek tako palo na pamet, onda to govori za sve. Ta činjenica govori o svemu.
Ta činjenica govori da ste rešili odokativno da razrežete jednu cifru da biste se nekome dodvorili, da biste napravili prljavi marketinški trik vaše vlade u datom trenutku, a tu posledicu će trpeti nevini ljudi na svojim leđima.
Ne samo što je profesor Zoran Šami na početku ukazao da se time matematički ne dobija ništa, u smislu zaštite budžeta i crne rupe koju već mesecima pravite, nego je i Mlađan Dinkić u svome obraćanju prvog dana rekao da su uštede beznačajne u odnosu na druge efekte. Ako ne verujete, evo, uzmite stenogram. I ovi koji su tu, beznačajni, a nisu ministri, prevrću očima, a ne znam zašto su došli, treba to da znaju. Uzmite stenogram i pogledajte šta je rekao vaš ministar – da su beznačajne uštede u odnosu na druge efekte koje ovi zakoni imaju.
O tim efektima je govorio na sledeći način, krajnje banalno: imamo tri šaltera, neko će sada da potroši četiri sata obilazeći tri šaltera, a mi ćemo učiniti da sve to završi na jednom šalteru, dunkve - otpustite radnike sa prva dva.
To što niste doneli ni jedan jedini propis, ili predložili ovoj skupštini, kako bi se stvorile mogućnosti po zakonima iz različitih oblasti da se ne obilaze tri šaltera, to nikom ništa. Kako je to moguće? Kako je moguće da tako radite?
Mi smo vama predložili nešto drugo, što vi nećete da prihvatite zato što ste se zajapurili, zato što ste navrli da jednu stvar obavite na naopak način, zato što ste navrli da dokazujete svoju ispravnost tako što likvidirate ljude. To je ono što ćete vi da radite.
Mi smo vama predložili nešto drugo – dođite do racionalnog broja koji je potreban državnoj administraciji na taj način što će ministarstva kao državni organi, agencije i druge službe i organizacije upodobljene državnim organima, po zakonu, dostaviti svoje potrebe, način na koji rade; tako što ćete dostaviti predloge sistemskih zakona koji bi na drugi način rešili ovu materiju; tako što ćete izneti strategiju; tako što ćete formirati komisiju koja bi to utvrdila u saglasju sa sindikatima; ne moraju se sindikati u svemu poslušati, ali je nefer ne konsultovati ih. Tako bi se došlo do racionalne brojke, za koju mi sada ne znamo, a ne znate ni vi, da ste još toliki, da li je manja od ove brojke koju ste vi pomenuli ili je veća.
Tek na osnovu toga možete krenuti u određeni postupak, koji ne može da likvidira određena ustavna prava. Ne možete likvidirati član 12. Ustava u zakonu o broju službenika u lokalnoj administraciji tako što ćete pretiti lokalnim administracijama šta će dobiti, a šta neće ako ne poslušaju. To je nemoguće po Ustavu, dame i gospodo. Da li ste vi svesni toga?
Nemoguće je da likvidirate takođe, po tom istom Ustavu i po principima koje taj Ustav zastupa, pravo na žalbu, u ovom konkretnom slučaju iznoseći lex specialis. Da li ste vi normalni? To se ne radi.
Vi ste rešili da napravite jeftin marketinški trik prema spolja i prema iznutra i baš vas briga da li će to nekoga pogoditi. Tih 3.000 ljudi imaju svoje porodice, imaju svoje prijatelje. Oni su vesnik otpuštanja u drugim delatnostima. Neka se ljudi koji rade u zdravstvu ne smeju ovome, jer će ih sutradan to dočekati, i ljudi koji rade u školstvu.
Zašto? Zato što vi nemate nikakav koncept, nemate nikakvu ideju. Vi imate samo dnevnopolitičku ideju kako ćete običnom likvidacijom da zadovoljite svoje momentalne političke interese i pritiske koji dolaze od određenih međunarodnih organizacija, koje će vam navodno dati pare, a koje ćete vi upotrebljavati ne za investiciju i proizvodnju, nego za popunjavanje crnih budžetskih rupa.
Nije tačno da će ovo smanjenje zaposlenih na bilo koji način ublažiti državni deficit, budžetski deficit. To nije tačno, to matematički nije tačno i to vam je dokazano danas u raspravi.
Postavlja se samo pitanje - šta vi radite? Ako prihvatite naše amandmane i pretvorite ova dva zakona u zakon o postupku za određivanje broja zaposlenih, to je nešto čime bismo mi bili zadovoljni, jer smo svesni, onoliko koliko su i svi građani svesni, da se državna administracija, pa i lokalna administracija mora dovesti u red. To se mora uraditi na racionalan način, a to je ono, dame i gospodo, što vi ne radite. Ovo što ste nam ovde predložili je protivustavno u formalnom smislu, a u suštinskom smislu, u materijalnom smislu je katastrofa, bedno. To je sve što možemo reći o ovim vašim predlozima zakona.
Nije ni čudo što ovi drugi ministri nisu ovde, što su vas, gospodine Ljajiću, danas doveli, zato što ljudi ne mogu da izdrže. Ko bi izdržao tako nešto? Čitao sam, od Trankvila, od Svetonija i ostalih, da je i Neron spaljujući hrišćane neki put okretao glavu jer nije mogao da gleda one muke koje su se dešavale u areni.

Odnosi se na član 27. To se može tumačiti na različite načine. Verovatno zato što tumačimo na različite načine, vi nama kažete da nema povrede Poslovnika, a mi vama kažemo da ima.
Naime, potpuno je prirodno da mora da postoji neka vrsta doslednosti u načinu vođenja Skupštine, u smislu tog istog člana 27. Poslovnika, koji je upućujuća norma u odnosu na druge članove Poslovnika kada je reč o tome kako se vodi sednica.
Jednom prilikom, vi kao predsedavajuća prekinete sednicu i kažete da nema smisla nastavljati je zato što nema ministara. To se desilo prošle nedelje, pa odložimo sve za ponedeljak. Danas, u vreme kada je zakazan nastavak sednice, počinjemo rad tako što prozivate prisutnog predstavnika poslaničke grupe a da za to vreme nema nijednog od ministara prisutnih u sali, iako ih je jutros bilo čak tri. Ne postoji nijedan poslanik DS-a, možda jedan samo, u sali ovog trenutka, koji je, uzgred budi rečeno, govorio o ovoj temi, pa je, verovatno, čovek zainteresovan, pripremio se. Stoga, prosto ne mogu da verujem da ovo treba da bude uobičajen i normalan način na koji se radi.
Ono na šta minimalno mogu da vas pozovem, u smislu tog istog člana 27, jeste da makar budete dosledni u tome kako se vodi Narodna skupština, ako ste to u stanju da to učinite, a ako niste, to nam stavite do znanja, pa da makar znamo da se nikada ništa neće ponoviti u ovoj skupštini, da nikada ne možemo da znamo kako da se pridržavamo određenih pravila i načela u radu. Jednom je moguće jedno. Drugi put je moguće drugo itd.
Prema tome, ne znam šta ćete da radite. Verovatno ćete mi reći da ne postoji povreda Poslovnika, da to spada u domen vašeg arbitražnog odlučivanja.
Svaka čast, nastavite i dalje, ali bih vam predložio da napravimo malu pauzu pre nego što dođu ministri, ili bar jedan od njih, da bismo mogli ovu raspravu da nastavimo na adekvatan način.

Danas baš nismo imali mnogo sreće sa Vladom, postavljanjem pitanja i odgovorima koje smo dobijali. Kako je to bilo na sednici pre podne, tako se nastavilo i posle podne. Iz tih razloga, nažalost, moram da ponovim neka pitanja koja su i ranije bila postavljana, koja su, nažalost, ostala bez kvalitetnog odgovora.
Jutros smo vrlo jasno pitali Vladu, koju je ovde prestavljao premijer Mirko Cvetković, koga sada nema, verovatno iz opravdanih razloga, iako je pre podne rekao da će na popodnevnoj sednici pojasniti malo detaljnije odgovore na pitanja koja su mu postavljena. Ali, vidim, nema ga. Pitanje je bilo vrlo prosto, odnos Vlade prema ustavnim obavezama, i na jednom primeru, oko koga se to pitanje obvilo, stvar je pokrenuta.
Dakle, ponavljam – kako je moguće da se posle ovoliko vremena ne verifikuje statut Vojvodine u Narodnoj skupštini? Kako je moguće da se otvara oštra polemika o statutu Vojvodine (koji je, uzgred, za nas iz DSS-a neprihvatljiv jer je protivustavan kao predlog i kao utvrđen statut u pokrajini, pa ne bi trebalo ni da prođe ovaj dom), a da se pre toga na Vladi ne raspravi kao nacrt i ne donesu važni zakoni koji moraju po logici stvari i prema Ustavu prethoditi bilo kakvom potvrđivanju statuta Vojvodine u parlamentu?
Kako je moguće da do sada nemamo ovde na stolu predlog zakona o prenosu nadležnosti AP Vojvodini? Kako je moguće da nemamo predlog zakona o finansiranju AP Vojvodine? Kako je moguće da nemamo zakon o imovini jedinica teritorijalne samouprave? Kako je moguće da nemamo zakon o vrsti i visini prihoda koje će Vojvodina prihodovati? Kako je moguće da mi to nemamo u Narodnoj skupštini? Kako je moguće da se ne vodi računa o drugim obavezama koje proističu iz čl. 15. Ustavnog zakona?
Vi se ponašate, dame i gospodo iz Vlade, kao da vam je Ustav omogućio da imate 20 mandata i sve vreme ovog sveta da reagujete na ustavne obaveze, obaveze iz tog istog Ustava koji smo doneli, i Ustavnog zakona koji ga prati. Kako je to moguće? To je moguće najverovatnije zbog toga što ova ista Vlada ne vodi računa o drugim zakonskim obavezama, o zakonima koje ova Narodna skupština usvaja.

Znate šta, i ćutanje je odgovor, pa pošto je to neka vrsta odgovora, iziskuje komentar i neka dodatna pitanja.
Pošto ne znaju kako je moguće da krše Ustav, ja to prihvatam. Okej, onaj kome se ukaže na to da krši Ustav sve vreme, kaže da ne zna kako je to moguće. Hajde da prihvatimo to zdravo za gotovo. Dakle, dame i gospodo, vi kršite Ustav, to je očigledno, svojim ćutanjem ste to potvrdili, ali pošto je vreme bilo tako kratko, stao sam na pola jedne rečenice, nju ću i sad nastaviti, pa će možda ona isprovocirati nekog od predstavnika Vlade ili ministara da da odgovor na taj deo pitanja.
Kako je moguće da se Vlada sa nipodaštavanjem odnosi ne samo prema Ustavu, nego i prema zakonima koje Skupština donese? Vi znate da je budžet zakon i vi vrlo dobro znate da prema dva opšta akta, zakona koje donosi ova narodna skupština, Vlada, vodeći računa o finansijama države i potrošnji države, mora da ima obzira i da ih poštuje od prvog do poslednjeg slova.
Ne može se trošiti više nego što je planirano. Kada neko u lokalnoj samoupravi ili nekom javnom preduzeću krene da troši više od onoga što ima ili što je planirao, onda se podigne čitava buka oko toga, pokrene se policija, pravosuđe i novine budu pune toga.
Kako je moguće da kada se predvidi limit budžetskog deficita za ovu godinu prethodnim rebalansom na 70 milijardi, da iz te iste vlade, prema izveštaju Ministarstva finansija od 5. oktobra, saznamo da je taj deficit probijen za četiri milijarde, a prema svoj nekoj logici, do kraja godine će biti probijen i pet puta toliko, najmanje?
Kako je moguće da vam ne padne na pamet, s obzirom na to da vi pratite te podatke, da jednog trenutka dođete u Narodnu skupštinu i kažete - dame i gospodo narodni poslanici, ili narodni poslanici, ako ne želite da nas poštujete drugačije, mi imamo problem zato što je očigledno da ćemo probiti planirani budžetski deficit i predlažemo vam rebalans budžeta prema kome se ta stvar mora popraviti?
Razumem da se može planirati budžetski deficit, ali imajmo u vidu jednu stvar, da se budžetski deficiti u državi planiraju zato što moraju i mogu biti pokriveni iz realnih izvora. Budžetski deficit je vrsta samopozajmice, predviđanje da će se potrošiti nešto što u datom trenutku nemamo, ali se mora i može nadoknaditi, pa se zato on i planira.
Vi jeste planirali da ćete pokriti taj deficit, kad-tad, to nije sporno, i svi mi vrlo dobro znamo i odakle ste to planirali da činite.
Problem je samo u tome što vi nećete da iznesete strategiju, nećete narodu jasno da iznesete plan, kako i na koji način to planirate, jer kada biste to javno i otvoreno rekli, sistematično, jasno, onda bi vam se nebo srušilo na glavu.
To će upravo biti iz ovih kredita koji se pominju - MMF, razni drugi krediti... Jeste da će deo toga biti uložen u infrastrukturu, protiv čega nemamo ništa, to je sjajna stvar jer je infrastruktura jedina koja će nam nešto vratiti nazad, ali se bojim da će gro tih sredstava upravo biti predviđeno samo isključivo za popunjavanje crne budžetske rupe. A crnu budžetsku rupu u vidu deficita morate da predvidite jer mora da postoji neka masa potrošnje da bi sistem funkcionisao i preživeo.
Ono što meni nije jasno je – kako možete da ne poštujete zakon ove države i na vreme reagujete pošteno i korektno, i dođete u Narodnu skupštinu sa predlogom rebalansa budžeta? Zašto se to ne radi? Imate li jedan jedini zdravorezonski argument zbog čega niste mogli da dođete pre tri ili četiri nedelje pred Skupštinu Srbije i kažete – u redu, probijen je budžetski deficit, dogodi se, nešto nismo mogli da isplaniramo na vreme, stvari sustižu jedna drugu, ali vas molimo, neka je problem, i u pet dana, i u 15 dana, mi imamo potrebu da se donese rebalans budžeta?
Vi to ne kažete. Zašto? Iz političkih razloga. Koji su razlozi? Iz tog razloga da vam neko ne zameri što trčkate na rebalans budžeta zbog probijanja deficita od četiri milijarde. Da li je to neka sramota?
Tvrdim vam da je mnogo veća sramota ovo što vi radite. Mnogo veća od ovoga što vi mislite da jeste.