Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8020">Miloš Aligrudić</a>

Miloš Aligrudić

Nova Demokratska stranka Srbije

Govori

        Onda bih koristio vreme grupe.
Dakle, vi ste naveli odredbu člana 79. Ustava u kojoj između ostalih prava na očuvanje posebnosti stoji i ova mogućnost, odnosno ovo pravo, da se praktično osnivaju sredstva javnog obaveštavanja.
Znate, sredstva javnog obaveštavanja mogu biti razna. Postoji krovni zakon koji se bavi pitanjem javnog obaveštavanja i javnih glasila i on utvrđuje određena pravila igre.
Zaista, mi ne znamo šta će biti rezultat glasanja o zakonu informisanja, kao što je moj prethodnik rekao, i zaista ne možemo znati hoće li se usvojiti amandman Vlade, kojim se briše ona skandalozna iz odredbe člana 1. o 50.000 evra osnivačkog uloga, a čak i da se to ne izbriše ostaju odredbe koje su veoma teške za svakog osnivača, za koga se podrazumeva da je vrlo bonitetno privredno društvo i koje može da izdrži da ni po jednom osnovu ne bude više od 90 dana u blokadi za prethodnu godinu, kako ne bi došlo u priliku da jednostavno ipso fakto ugasi svoje glasilo.
Tu ne postoji nikakve zaštitne odredbe. One su praktično upućujuće u ovom delu.
S druge strane, zaboravljate ono na šta sam dao primedbu. Primedbu sam dao na to što ste se setili da je osnivanje nacionalnih saveta idealna prilika da se nacionalnim savetima, kao takvim, kao ekskluzivno političkim telima, daje ovaj prerogativ. Kada se pominju sva ova prava na očuvanje posebnosti, sva se ona mogu i neposredno ostvarivati, neka ne, ali neka mogu.
Niko, na kraju krajeva, i mimo ovog zakona ne brani pripadnicima nacionalnih manjina da osnuju svoje glasilo i da u tom glasilu zastupaju neke interese koje oni vide radi očuvanja svoje posebnosti, ali to ne znači da oni to pravo moraju da ostvare. Smisao ustavne odredbe je upravo u suprotnom, da im se to ne može onemogućiti. Dakle, da ne može niko u ovoj državi sprečiti nekoga da tako šta učini, ali i dalje stojim na stanovištu da odredba koju se napisali u stavu 1. člana 18. nije dobra odredba.
 Vidite, kada je reč o načinu vođenja sednice, pre svega član 27, a uvezi svih članova 89. do 113. koji se odnose na tok sednice, bez obzira da li vi želite da budete duhoviti kada tvrdite da nošenje nekakve peticije od mesta do ministra treba da se računa u vreme koje pripada poslaničkoj grupi ili narodnom poslaniku, to ipak ne bi trebalo da izgovorite i time nas dovodite do zabune.
Onog trenutka kada govornik prestane sa svojim izlaganjem, prestane i njegovo računanje vremena, a to što se šeta po sali, nešto nosi ili vraća, to spada u drugi domen vaše reakcije, tako da bih vas najlepše molio da ne unosite zabunu vašim duhovitim upadicama, jer to ne odgovara nikome u ovoj sali, ni onima koji prate prenos.
Pre nego što nešto kažem, da opovrgnem neke sumnje, često se dešavaju nesporazumi o onome o čemu govorimo, moguće da se neki put naša izlaganja ne odnose na sasvim istu stvar, pa na taj način i dođe do nekog nesporazuma.
Bolje bi bilo da to tako ostane nego da se služimo kvalifikacijama o govornicima da li su ili nisu hteli namerno da nekog dovode u zabludu onim što izgovore.
Na kraju krajeva, postoje i zapisi u ovom domu kojima se može proveriti svačija tvrdnja.
Kada je reč o ovom amandmanu, maločas je već o tome govoreno, ne mogu rešenja biti pola riba, pola devojka. Moramo se opredeliti za neka čista rešenja. Neki put čista rešenja nisu ni moguća, prosto zbog motivacije ili intencije zakonodavca da neke stvari dobro završi.
Kada smo se opredeli za to da imamo fond i o njemu donosimo zakon, tu se postavlja pitanje smislenosti toga da u upravljačkoj strukturi fonda budu po funkciji resorni ministar na čelu upravnog odbora i predstavnici Ministarstva kao članovi upravnog odbora. To nije nemoguće po našim propisima. U skladu je sa našim pravnim sistemom, da se takva odluka u ovom domu donese.
Problem je samo da li to odudara od neke fine niti koja treba da vodi usklađenosti našeg pravnog sistema ili se radi o jednoj rogobatnoj normi. Mislim da je ovo drugo u pitanju.
Dakle, neki poslovi, ne kažem svi, ali većina poslova koji su predviđeni za fond, u ovom slučaju izvršenja obaveze prema RS u ovom domenu, mogli bu se obaviti kroz upravu u sastavu Ministarstva, kažem ne svi, ali barem dobar deo ovih poslova.
Ako smo se već opredelili za fond, sistem praćenja rada fonda bio bi efikasan svakako s jedne strane ako bi tu sedeli ministar i predstavnici Vlade.
Ali, s druge strane, određene aktivnosti fonda, baš one zbog kojih se fond osniva, zbog čega ta uprava ne bi mogla lako da radi, kada je reč o ovim finansijskim aspektima, prihodima i svemu ostalom, čini ovo rešenje, u najmanju ruku, nekorektnim. To je u pitanju. Pitanje celishodnosti.
Kada dajete obrazloženje u kome kažete da ne postoji nikakav nesklad sa članom 9. Zakona o sukobu interesa, to jeste tačno, ali ne odgovara na pitanje - zašto baš ministar i zašto baš predstavnici Vlade moraju u konkretnom slučaju da budu akteri upravljačke strukture fonda. To je suština.
Dakle, ovde smo predložili nešto što je možda predlagaču delovalo čudno, da se fond može osnovati, a ne - osniva, i kao akcionarsko društvo, ali naravno odluku o tome donosi osnivač, a osnivač se zna ko je, država Srbija.
S čim je ovo u skladu? Ovo bi bilo u skladu sa elementarnom logikom da ako fond treba da zaštiti sredstva kojima se štiti životna sredina, a ona mogu biti i u obliku kapitala tog fonda, ne vidim razloga da se taj kapital ne bi mogao naći i u formi akcionarskog društva, a to nas sve ponovo zajedno vraća na priču o ulozi ministara i članova Vlade u samom fondu.
Naime, ako smo se opredelili da imamo članove Vlade u samom fondu i da se fond bavi nečim što se zove kapital i da to može biti njegova imovina, ovo je najbolji krunski dokaz za to da članovi Vlade i ministri ne treba da budu na čelu fonda.
Zašto ne prihvatate ovaj amandman? Ne zbog toga što se poveravaju poslovi državne uprave fondu, pa je to ključni razlog, to ne može biti razlog, pročitajte propise šta se sve i na koji način može kao posao u državnoj upravi može kome poveriti. To nije tačno.
Ovde se samo radi o tome da smo mi hteli da budemo dosledni našem prethodno iznetom stavu i ako hoćete da imate organizaciju koja na efikasan način upravlja sredstvima kojima treba da se obezbede ovi državni poslovi, onda to može biti urađeno i na ovaj način. To je bila naša ideja.
Naravno, pitanje je celishodnosti za šta ćete se vi opredeliti, ali ovo nije nemoguće. Ovo je čak sasvim dosledno našem stavu da upravo ministri ne treba... Pazite, plata ministara za članstvo u upravnom odboru je plata ministra na vašem mestu, ne postoji nijedan drugi novac koji ćete vi dobiti, vi to radite besplatno. Ona ušteda od 8 miliona o kojoj ste vi govorili, to je tačno.
Međutim, ne postavlja se ovde pitanje da li ćemo mi uštedeti osam miliona dinara, nego se postavlja pitanje elementarnog poverenja koje u ovakvim stvarima ne treba da bude, ne zato što vama ne verujem, gospodine Duliću, sasvim je suprotno od toga, nego zato što država i narod ne treba da imaju blanko poverenje u jedan sistem koji sam sebe kontroliše. To je čitava priča. Da li će se na kraju ispostaviti tih osam miliona dinara kao elementarna ušteda ili će se ispostaviti kao nužan trošak za efikasan sistem kontrole, to je drugo pitanje.
Koristim vreme šefa poslaničke grupe.
Dakle, kada je reč o ovom amandmanu, pošto se tu pojavljuje terminologija tipa lokacijska dozvola ili urbanistička dozvola, mi smo se ovde založili za rešenje urbanistička dozvola. Ne kažem da je taj termin lokacijska dozvola potpuno nesrećan. Ima to nekog smisla, jer se razdvaja, s jedne strane, prethodno pitanje pre dobijanja građevinske dozvole koja se tehnički odnosi na objekat koji se zida. Ovde se radi o mogućnostima zidanja objekta na određene lokacije. S tog aspekta, jezički gledano, to zvuči logično.
Međutim, taj termin nije previše srećan, iako nisam rekao da je najnesrećniji.
Prosto, ne znam šta je smetalo da tu ostane odobrenje za izgradnju, koje je bilo prethodno implementirano, koje je u suštini lokacijska dozvola, jer na osnovu njega ne može da se gradi. Ono govori samo o tome, ne može da gradi se konkretan objekat na osnovu konkretnog projekta, nego se samo govori o tome šta se tu može raditi.
Međutim, ovo sve podseća na potpuno naopak koncept koji vlada u našem pravu i od koga se nije daleko odstupilo ovim zakonom. Naime, princip koji je ministar naglasio u svojoj uvodnoj besedi superficies solo cedit, tj. da objekti prate sudbinu zemljišta, ovde nije ni napola uveden, iako je pokušaj postojao.
Iako je pokušalo da se nešto učini sa nekim hibridnim rešenjima, mi nismo rešili ovde osnovno pitanje kada je reč o zemljištu. To je pitanje vlasništva nad zemljištem i jedan prost, jednostavan princip, koji se svuda u normalnom svetu primenjuje, a to je da vlasnik zemljišta gradi svoj objekat na svom zemljištu. Prometanjem zemljišta, promeće se i objekat, i te dve stvari se ne mogu razdvojiti. Razdvajanje te dve stvari, vlasništva nad zemljištem i vlasništva nad objektom, pravi celu konfuziju.
To je vrzino kolo iz kojeg ova država ne može da izađe, a ne može da izađe ni ministarstvo koje je predložilo ovaj zakon.
Ministru je verovatno poznato da su njegovi prethodnici pokušali, a pre svega oni koji su pripadali DSS, ne u tom ministarstvu, nego u nekom drugom, da naprave jedan koncept zakona o planiranju i izgradnji koji je zasnovan potpuno na ovom principu, po ugledu na srednjeevropsko pravo, pre svega nemačko i austrijsko, da je nekoliko nevladinih organizacija učestvovalo u tom projektu, koji je doveden do svojih krajnjih granica u smislu suštine predloga, kako bi se ova stvar razvijala, a onda je u vašem predlogu u odnosu na ono što je ostavljeno kao trag, u tom celom poslu došlo do bitne retrakcije.
Vi ste se vratili nazad starim kompromisima, starom načinu razmišljanja i umesto da vam je bila bliska ideja o parcijalnoj restituciji, ne govorim o generalnoj restituciji za koju treba da se donosi poseban zakon, umesto da vama je bila bliska ideja o parcijalnoj restituciji koja se tiče građevinskog zemljišta i da se kategorija podeli na zemljište koje izgrađeno i na ono koje nije izgrađeno, pa da se izvršila kompletna restitucija ovim zakonom neizgrađenog građevinskog zemljišta, vi ste tu kompletnu ideju odbacili. Nje nema u ovom zakonu.
Sada kada govorimo o lokacijskoj dozvoli, urbanističkoj dozvoli i ostalim pitanjima koja su ovde postavljena i koja su terminološka, prosto se postavlja pitanje – kako vi mislite iz vrzinog kola u kome se nađete da uopšte izađete?
Kako mislite da sprovedete legalizaciju do kraja? Kako mislite to da učinite ovim manirom, ovim načinom koji je praktično ovde povučen i nasleđen od gospodina Šumarca, koji je bio katastrofalan i porazan, koji očekuje od građanina da se angažuje za nešto gde ga je država unakazila od samog početka?
Očekujete od njega da reaguje, u smutnji propisa i odlaganju rokova, za koje on ne može da utvrdi, na kraju krajeva, gde mu je ta granica, gde je taj dead line kada on može da reaguje. Takvom smutnjom izazivate bespravnu gradnju dalje.
S druge strane, ta ista država u Krivičnom zakoniku predviđa krivično delo bespravne gradnje. Ispadne na kraju da je sveukupni napor države, kompletan cilj države da nekoga prevare ne bi bespravno gradio, ne bi li ga na kraju uhapsili. Je l' to ono što predlažete građanima?
Pri tome ljudi stalno imaju u vidi fizička lica, a pitam se šta će biti sa objektima kao što je objekat na Ušću, šta će biti sa čuvenim beogradskim mostom, o kome se toliko priča i koji Beogradu trebaju ne jedan nego mu trebaju tri – ko će tu da ide u zatvor?
Stalno radite nešto putem retroaktivnih odredaba, ovaj zakonik ih je pun, zato što stalno postoji kriva Drina koja mora da se ispravi, a načinom na koji ispravljate krivu Drinu pravite novi zavijutak.
Ovaj zakon, dame i gospodo, nije dobar. On je dobar pokušaj, ali očigledno će biti jalov.
Mi ćemo se videti za tri ili četiri godine ponovo na istoj temu, nažalost. Ima tu iskoraka, ali oni nisu sjajni zato što ne idete do kraja i to je veliki problem.
Kada se ne ide do kraja i kada se prave truli kompromisi na pojedinim mestima, onda se prave trula rešenja.
Ta trula rešenja će pući o kičmu onih čiji je interes da ova država funkcioniše kako treba, a to su pre svega građani, oni građani kojima je interes da nešto sazidaju ili da sebi stvore neke elementarne uslove za život.
To je ono što će se desiti na kraju. Zato sam ovde intervenisao kod ovog terminološkog pitanja, a naravno javiću se i kasnije malo, da razgovaramo o nečemu drugom, kada bude bilo reči o konkretnim stvarima vezanim za pojedine odredbe koje ste u ovom zakonu pisali, a koje su tako napisane – da izgleda da su napisane za konkretne investitore. Ali, o tome ćemo kasnije.
Izvinite, prolazi mi vreme, a pokušavam da konstatujem da koristim vreme šefa grupe. Hvala na pažnji.
Dakle, ovaj zakon, kad već govorimo o ovom amandmanu i o posledicama i ukupnom dejstvu, gospodine ministre, naravno, ne može da se promeni i da se obezbedi restitucija jednim amandmanom i jednim članom, jer je ovaj zakon ceo suprotstavljen ideji restitucije.
Ovaj zakon u svojoj biti, u svojoj suštini je smrt za restituciju države, zato što vi ne koristite elementarno logično načelo koje ste proklamovali prvog dana superficies solo cedit.
Niti znate, niti ekipa koja radi za vas, vi znam da niste u toj struci ne znate sigurno, ne može da dođe do postupka do kojim bi došli na tu ravan.
One zemlje koje su krenule od privatne svojine i drže je kao oči u glavi od početka, koje nisu imale presedane, kao što smo imali sa socijalističkom revolucijom, oduzimanjima i trista čuda, te zemlje nisu u tolikom problemu. Kod njih je javni interes izražen kroz ideju javnog zemljišta drugačije postavljen i radi se na drugi način.
Vi ćete ovde neposrednom pogodbom nekome da dajete prava na javnom zemljištu. To piše u jednoj odredbi vašeg zakona.
Da li vi mislite da je to nešto što može da pomogne ideji načela restitucije? Odakle ćete fond da skupite, odakle ćete kroz ovakve utroške koje ovaj zakon, kao i drugi zakoni koje predlažete predviđaju, odakle ćete doći do fonda sutra, na osnovu koga bi se restitucija sprovela, čak i da nije materijalna, odnosno da nije u naturi, na koji način?
Rekao sam vam na početku, jedina ideja restitucije na neizgrađenom zemljištu, makar kroz tu fazu, kroz ovaj zakon, da je provučena kroz jedan sasvim drugačiji koncept, pomogla bi i ideji ovog zakona i načinu na koji bi se ideja zemljišta i svojinskih odnosa ovde uspostavila na valjan način, i pomogla bi ideji građevinske dozvole i načina gradnje u državi i obustavljanja bespravne gradnje.
Ovo sve što ste ovde radili, to je vrtenje u krug, mnogo košta i neće dovesti ni do kakvih efekata.
Smatram da ste povredili član 27, u kome se kaže, između ostalog, da predsednik Narodne skupštine, a to se odnosi na predsedavajućeg, stara o primeni Poslovnika Narodne skupštine. Staranje o primeni Poslovnika Narodne skupštine podrazumeva, između ostalog, da se obaveštenja koja se daju prilikom protestovanja povodom povrede Poslovnika daju korektno i da ne sadrže dezinformacije o sadržaju Poslovnika i značaja njegovih odredaba.
Kada ste dali obaveštenje nakon isticanja povrede Poslovnika gospođe Vjerice Radete, pogrešno ste interpretirali šta stoji u članu 149. ovog poslovnika, da bi oni koji prate ovaj prenos, a imaju prava na to jer su građani koji su nas birali, znali.
Pročitaću vam taj član, u tome se sastoji vaša povreda, u interpretaciji, kaže se - predlagač zakona, nadležni odbori i Vlada dužni su da pre sednice Narodne skupštine razmotre amandmane koji su podneti na predlog zakona i da Narodnu skupštinu obaveste koje amandmane predlažu da ih Narodna skupština prihvati, a koje da odbije. Pre sednice, to znači i da obaveste Narodnu skupštinu.
Kada sam se javio za reč o povredi Poslovnika, konstatovao sam da ste prekršili član 100. po kojem se javljamo o povredi Poslovnika jer ste loše interpretirali stav 2. i stav 4. tog člana.
Naime, u stavu 2. stoji da narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, odnosno predsedavajućeg, na koji je već ukazano. Tako stoji. Onda ste konstatovali kada se prethodni izlagač, Vjerica Radeta, deskriptivno pozivala na pređašnje izlaganje o povredi člana 149. Vi ste je zatim prekinuli suprotno stavu 4. člana, koji kaže da morate da saslušate onoga koji ima šta da obrazloži za ta dva minuta, pa tek onda kritikovati ono o čemu govori, tumačeći kako govori o istoj povredi Poslovnika.
Ne, ona je sve vreme govorila, to smo svi dobro razumeli, o povredi člana 104. i rekla je da ste povredili dostojanstvo Narodne skupštine vašim ponašanjem. Da li je bila u pravu ili ne, to ćete joj vi reći.
Ne mogu sad u to da ulazim, ali nepristojno je i svakako suprotno Poslovniku prekinuti je u toku izlaganja i ne saslušati u čemu je smisao navođenja primera koji je ona dala, jer ona je primer navela da bi pokazala kako ste prekršili Poslovnik. Da li jeste ili niste, to je dalje po Poslovniku razrađeno kako se to rešava i šta u tom slučaju kažete i šta mislite.
Upravo ste povredili Poslovnik, kršeći odredbu stava 2. člana 104, jer ste me povredili. Vaše izlaganje je mene povredilo i moram da vam objasnim u čemu se ta povreda sastoji.
Omalovažili ste me tako što se pogrešno interpretirali ono što sam maločas govorio, tako što ste pokušali pred javnošću i pred narodnim poslanicima u ovoj Narodnoj skupštini da vi interpretirate moje stavove objašnjavajući šta znače i kakvo značenje imaju bilo kakvi gestovi dok govorim. I vi dok govorite pravite gestove dizanjem obrva i na drugi način, pa vas niko ne komentariše zbog toga. To je jedna stvar.
Druga stvar, kad već govorimo o ovoj povredi Poslovnika člana 104. stav 2. kako omalovažavate one koji govore, ne možete govoriti neistine o onom što sam rekao. Povreda koju sam istakao u kontekstu ove povrede o kojoj sad govorim, a to je objašnjenje, nije se tada sastojala, kako ste pogrešno informisali javnost o tome što sam komentarisao vaš objašnjenje, bože sačuvaj, komentarisao sam činjenicu da ste prekinuli govornika pre isteka od dva minuta, ne saslušavši objašnjenje u čemu se povreda sastoji.
Gospođo Čomić, to je bio osnov mog javljanja za reč, a ne ono što ste vi maločas istakli, a to što ste vi rekli je namerno učinjeno da biste mene omalovažili.
 Ovaj put nešto sasvim sveže, nije od juče, povreda člana 104. stav 3. sa vaše strane time što ste narodnom poslaniku rekli da je pokušao objašnjenje.
On nema pokušaj objašnjenja. Ono objašnjava povredu Poslovnika, pri čemu može ili ne mora biti u pravu, vi ćete svoj stav svakako izneti. Ne možete nekome reći da je u pokušaju objašnjenja. Znate, to je uvredljiv izraz i direktno upućen narodnom poslaniku vašem kolegi i niste fer u pogledu toga.
Gospođo predsedavajuća, vašim nejednakim postupanjem prema narodnim poslanicima direktno ste prekršili član 27. i 105. ovog poslovnika, tako što neki od nas imaju pravo da govore preko dva minuta o povredi Poslovnika, što se maločas pokazalo veoma jasno i što se može utvrditi proverom, a neki ne mogu ni 40 sekundi, a da ih ne prekinete nesuvislo, tako da ne mogu da izlože do kraja ono što su naumili da bi vama uopšte objasnili u čemu se povreda sastoji.
Vi ste upravo sada povredili Poslovnik. Govorim o dve povrede zaredom, sukcesivno, idem od poslednje pa ka prethodnoj. Znači, sad ste povredili Poslovnik time što ste me izvređali do Boga, maločas. Povreda člana 104. stav 3.
Sve što ste maločas izgovorili, a da pri tom niste bili u prilici da čujete šta ću uopšte reći zbog čega se javljam po povredi Poslovnika, zaista je sramota. Onda ste onim građanima koji slušaju prenos još interpretirali o tome šta sam navodno sa mesta dobacio.
Znate kako, ta vrsta nepristojnosti ne ide meni na štetu, nego onome ko je čini. Povreda Poslovnika je sledeća, na koju sam hteo da ukažem, na šta vi, opet kažem, možete da kažete da postoji ili da ne postoji, ili da moje objašnjenje nije bilo ispravno, ali ne možete da mi držate moralne lekcije i predavanje, jer vaše mesto vama to ne dopušta.
Stav 5. člana 100. ste povredili, jer ne možete vi da se izvinjavate zbog povrede Poslovnika, možete samo da istu otklonite ili da kažete da nije učinjena u vašem objašnjenju kada poslanik na nju ukaže i to je sve. Govorio sam minut i 20 sekundi, čak ni nepuna dva.
Koristiću vreme na račun poslaničke grupe, trudiću se da ne budem mnogo dugačak u ovom slučaju.
Ovaj član 1. o kome se govori je bio ključni član. Da bi Vlada zavarala narodne poslanike i javnost predložila je brisanje onih odredaba, kasnije svojim amandmanom koji nije još postao sastavni deo teksta ali svakako da hoće, tako što je ukinula novčani cenzus koji je neophodan za održavanje javnog glasila, kada je reč o novcu koji ima osnivač na svom računu.
To je, naravno, bila skandalozna odredba, ali čini mi se kao da je tu bila jedna taktička igra, da se napravi ultraskandalozna odredba, koja će se kasnije derogirati predloženim amandmanom, kako bi se stekao utisak da je stvar popravljena, da je zakon ublažen i da nakon toga može da se normalno pristupi glasanju i da se, bože moj, donese propis koji je u skladu sa ne znam čime, ali svakako sa demokratskim principima i pravilima uređene demokratske države nije.
U ovom konkretnom slučaju namerno ste zaboravili, gospodine ministre, na to da predmet zaštite ovog zakona, a to je povreda ličnosti, na to ste pre svega išli, može i mora da se u društvu ostvari drugim sredstvima.
Kako vam nije palo na pamet da vašim kolegama iz Ministarstva pravde skrenete pažnju da bi možda moglo u Zakonu o krivičnom postupku ili Krivičnom zakonu promene odredbe, u Krivičnom zakoniku pre svega, koje govore o načinu sprovođenja krivičnog postupka, kada je reč o uvredi, kleveti ili nanošenju bilo kakve nepravde putem javnih glasila nekom licu.
Zašto niste podneli izmenu da je taj postupak hitan? Hitnošću postupka bi se otklonili problemi. Čak ni visina zaprećenih kazni u državama, bilo da je krivično pravo ili prekršajno pravo, nije odlučno za smanjenje stope kriminaliteta ili broj izvršenih prekršaja, nego izvesnost da će neko odgovarati. To je jedino što je u krivičnom pravu relevantno ili u prekršajnom pravu.
Vi ste ovde predvideli drakonske prekršajne sankcije za one koji krše vaša pravila, a vaše osnovno pravilo je - ćuti o meni kao političaru, ne smeš ništa o meni kao političaru da kažeš, ako zucneš jednu, nadrljaćeš najstrašnije. Pošto neko prekrši to vaše zlatno pravilo, dobiće drakonsku sankciju koju neće moći po pravilu da plati.
Dalje, vi brkate pojam osnivača od uredništva. Osnivač nekog glasila ne mora da ima nikakve veze sa uređivačkom politikom svog glasila, nikakve. Čak i ako suštinski ima veze, čak i ako vi i ja znamo da je neko ko je osnivač nekog glasila svojim novcem može da utiče na uređivačku politiku i po pravilu to čini, zakonski on nema nikakve veze.
Vama vaša svaka odredba u ovom zakonu koju utvrđuje kaznu osnivača za uređivanje javnog glasila je besmislena, pravno nemoguća i protivustavna. Sve vi to vrlo dobro znate. Ali ste zakon napravili da zaštitite na primer, Mlađana Dinkića. Zato što Mlađana Dinkića "plete" "Kurir" mesecima.
Da li je to u redu? Verovatno da nije. Ali Mlađanu Dinkiću stoje na raspolaganju druga sredstva u ovoj državi, a ne da putem opštih normi satre pola glasila u Srbiji, zbog toga što, bože moj, ima osećaj povređenosti.
Onda će javni tužilac da napadne neku novinu, na predlog nekog lica, koje je na primer, silovalo više maloletnih lica, pa kada se u tekstu neke novine objavi naslov "monstrum", a pre toga taj čovek nije pravosnažno osuđen za delo koje je učinio, doviđenja, taj list se može ugasiti.
Kako jedno društvo da zauzme stav po nekim pitanjima? Ako taj stav ne kreiraju ljudi od jedne reči? Ako neki put ne upotrebi malo jaču javnu reč od one na koju je trbuh Mlađana Dinkića navikao? Znate, ne znam kojim rečima dalje da vas ubedim da ovo što ste uradili ne samo da nije korektno, nego je duboko suprotno svim demokratskim pravilima ponašanja u društvu.
Najbolji način da se reši ovaj problem je da se povuče ovaj predlog zakona. Da ne brukate ni sebe, da ne dovodite u neprijatnu situaciju sve nas. Verujte mi da oni koji stoje, navodno, iza ovog predloga zakona a pripadaju novinarskom svetu, da će ti ljudi kada se prvi od njih suoči sa posledicom otkaza ili gubitka posla u preduzeću ili firmi u kojoj radi, zato što ste je vi likvidirali, odmah promeniti mišljenje o vama, sem ukoliko ne mislite da ih sve zaposlite u Ministarstvu informisanja i uvećate broj zaposlenih u državnoj administraciji tako što ćete im vi dati hleba da jedu. To sigurno nije način na koji se može raditi.
Molim vas da povučete ovaj predlog zakona, time biste učinili uslugu i svom narodu i svojoj državi.
Koristiću ono malo vremena grupe što je preostalo. Koliko ima vremena grupa? Izvinite, samo tu informaciju ako možete da mi date.
Koristiću vreme grupe za ovo. Dakle, amandman koji je Vlada podnela menja tekst zakona u potpunosti. Član 7. ovog predloga zakona bio je potpuno drugačiji. Upućivao je na odredbu člana 1, koja je predviđala da osnivač javnog glasila mora imati pedeset hiljada evra na svom računu, kako bi to javno glasilo moglo da se održi.
Kako je Vlada kasnije predložila da se to briše, onda su se setili da u član 7, umesto odredbe koja služi onoj pređašnjoj, brisanoj, stave ovu potonju koja govori o obavezi ministra javnog informisanja da u roku od 30 dana od stupanja na snagu zakona uredi pitanje načina vođenja javnog registra, a da su osnivači štampanih i dnevnih javnih glasila dužni da podnesu prijavu za upis u roku od 30 dana od stupanja na snagu propisa iz stava 1, čime se bliže precizira rok od koga osnivač ima određene obaveze po ovom zakonu. Tako sve to lepo zvuči, to sve lepo izgleda kada se pročita, deluje kao jedna pravna polemika.
Jedan kasniji amandman, naš ili pređašnji, jer pre svega mi smo ga podneli pre nego što ste vi podneli ikakav amandman na član 7, gospodine Bradiću, mi smo tražili da se član 7. briše, upravo onaj član koji se odnosio posredno na onih 50 hiljada osnivačkog uloga, uloga koji se mora održavati na računu osnivača.
Već sam i u ranijem delu rasprave istakao da ste vi brisali tu odredbu u članu 1. samo da zamažete oči javnosti, da ste namerno napisali taj neodrživ uslov za osnivača kako biste ga kasnije izmenili i prikazali sebe kao tolerantnu stranu koja, eto, bože moj, usred javne diskusije, rasprave u Narodnoj skupštini, oglašavanja brojnih udruženja ili novinara u Srbiji ili posrednika javne reči, reaguje time što pozitivnim pristupom utiče na Predlog zakona.
To je mimikrija i licemerje. To što ste vi uradili nikakve veze nema ni sa čim dobrim, to ima veze samo sa željom da održite ovu osnovnu motivaciju u igri, kada je reč o donošenju ovog zakona, a to je da raspalite po svim javnim glasilima u Srbiji svom žestinom političke moći koju posedujete, kako bi podjarmili mediji javnu reč i kako bi oni radili samo i isključivo za dobrobit vas političara koji držite vlast u ovom trenutku. Ne sumnjajući da će i moja politička stranka ubrzo biti na vlasti, ali mi tu vrstu kolača koji vi hoćete da kusate nećemo da probamo.
Za vreme dok je Vojislav Koštunica imao dva puta Vladu pod sobom kao predsednik te Vlade, nijednog trenutka se nismo zamerili medijima. To nigde nećete naći. Ne postoji nijedan medijski izvor koji vezuje Demokratsku stranku Srbije sa konfrontacijom medijima u Srbiji. Zašto?
Zbog toga što su mediji, gospodine Bradiću, slobodno informisanje, slobodni mediji, stub kulture u jednom društvu i demokratiji, stub demokratije. Vi hoćete taj stub demokratije da sasečete. To je ono što vi radite.
Tehnički gledano, kada pogledate obrazloženje zbog čega ste odbili amandman Vladana Batića, iako je u krajnjoj liniji istovetan amandmanu Demokratske stranke Srbije da se ovaj član briše, napisali ste – amandman se odbija zato što je Vlada predložila amandman kojim se menja član 7. Svašta.
Vi sami, amandmanom koji ste podneli, potpuno derogirate član 7. koji je prethodno predložen. Ovo što ste vi podneli nije tekst Predloga zakona, nego samo amandman na već podneti predlog zakona, pa je logično da se prethodni tekst briše, kao biste nešto drugo napisali. Kako možete da odbijete amandman nekoga ko ga je podneo samo iz razloga što je tražio da se član briše, a delom, u osnovi, u suštini, taj amandman je identičan onome što vi hoćete da uradite.
Naš amandman da se član briše ne donosi vaš novi tekst, to je tačno, ali to nije razlog, to nije smisleni razlog odbijanja amandmana onoga ko ga je podneo. Ne vidim šta vi tu zapravo pokušavate da izvedete. Na kraju krajeva, sva vaša obrazloženja za odbijanje amandmana su krajnje uvredljiva i označavaju vaš krajnje nipodaštavajući odnos prema Skupštini koja je vas birala.
Tako nešto se ne radi u demokratskom svetu. Pošto se to ne radi u demokratskom svetu, to kako se vi prema nama ponašate u potpunoj je saglasnosti sa vašim predlogom zakona.
Ne možete vi u jednom trenutku da se ponašate kao demokrata, da se ponašate sa dužnim poštovanjem prema predstavničkom domu građana, jer vi niste predstavnik građana, vi ste predstavnik ovog doma, mi smo predstavnici građana, a da sa druge strane donosite ovakav kriminalan predlog pred Narodnu skupštinu, koji poništava osnovne vrednosti demokratskog društva.
To je, naravno u saglasnosti, sve što radite je u kompletnoj saglasnosti. Nesposobnost Vlade Republike Srbije da reaguje na svakodnevne izazove, pre svega, socijalne i ekonomske građana Srbije, kompletan kolaps u koji ćete uvući ovu državu, kompletan državni kolaps u koji je već davno uvlačite, ti problemi nemaju odgovore ili će te odgovore građani tražiti kroz slobodno informisanje.
Naravno, prirodno je da želite da sasečete taj kanal, prirodno je da želite da odsečete tu vrstu komunikacije. Šta će vama slobodni mediji, šta će vama slobodno informisanje? Zar treba neko da građanima javi šta vi radite? Naravno da ne treba, šta će vam to.
Nijedan samodržac, sujetni samodržac kakvi ste vi, ne bi to sebi dopustio. Ovde je makijavelizam u punom uzmahu i na velikom delu. To je ono što vi činite. To što vi radite sa državom u ovom trenutku i podnosite nam amandman kojim utvrđujete nekakav rok za ministra da donese uputstvo vođenja javnih registara i slične gluposti.
Ovaj zakon nije trebalo ni da podnesete. Zapravo, ne postoji nijedan amandman koji se može uputiti na ovaj predlog zakona koji bi imao smisla većeg od samog povlačenja Predloga zakona. Sve što ste navodno hteli ovim predlogom zakona može se urediti oblašću krivičnog prava.
Mogli ste uticati na to, ali šta imate vi da utičete kada vi niste uticali na sopstveni zakon? Manje bi strašno bilo da ste ga vi izumeli. Lepo bi se mi raspravljali oko toga bez obzira, ali manje bi bilo strašno za vas, nego niste, niste to učinili. To je neko drugi učinio umesto vas, a vi ste to rado prihvatili. To je sramota, to ne treba da činite. To nikada ne bih uradio, ko god da mi naredi u ovoj državi. Ne bih uradio za svoju političku stranku, to otvoreno i javno kažem pred svima.
Pamtite moje reči, neka ovo ostane zapisano u zapisniku, a vi radite šta god hoćete i kako god hoćete, ali vam neće služiti na čast.