Hvala, gospođo predsedavajuća. Koristim vreme šefa poslaničke grupe, naravno.
Ovaj član 19. je, na žalost predlagača (kažem ''na žalost'' zbog toga što tu ima i mnogo drugih predloga, počev od člana 1. do 101), ključni član ovog predloga zakona u izmenama i dopunama Zakona o NBS i veliko je pitanje da li bi se ovaj zakon našao po hitnom postupku na dnevnom redu Narodne skupštine, uvažavajući sve ostale predloge koje on sadrži, da nema neke želje da se upravo ovo promeni. Dakle, da se promeni odredba kojom se utvrđuje način i postupak izbora guvernera NBS.
Član 95. Ustava je u tom smislu nedvosmislen. On govori o ulozi Narodne skupštine na dva načina. Prvo, u pogledu izbora guvernera, što nesumnjivo spada u domen nadležnosti Narodne skupštine, ali i pogledu nadzora. Vidite, ne mora u Ustavu i u zakonima svaka reč baš da se napiše. Ali, ako hoćemo da budemo u duhu demokratije i u duhu tumačenja propisa koje smo prethodno sami doneli, pogotovo kada je reč o Ustavu Republike Srbije, onda moramo povesti računa o intenciji ustavopisca, tj. o domenima i značaju nadležnosti Narodne skupštine u pogledu ovakve institucije kao što je Narodna banka Srbije.
Ne verujem da je ustavotvorac hteo da iskoristi priliku da se član 112. i citirana tačka 4) tumači tako da se baš u svakom zakonu za svaku instituciju može utvrditi u ovom domu nadležnost predsednika Republike kada je reč o predlaganju inokosnih rukovodilaca takvih institucija.
S obzirom na značaj pre svega odredaba koje govore o nezavisnosti institucije NBS, ta nezavisnost, po logici pravnog poretka, bez obzira da li pričamo o Srbiji ili nekoj drugoj zemlji u ovom svetu koja prihvata nezavisnost takve institucije u svom fundamentalnom značenju, najbolje se može obezbediti upravo i samo kroz korelaciju NSRS i NBS. Uplitanjem bilo kakvog trećeg subjekta u ovaj niz, taj odnos se narušava.
Ovo možda može da bude teorijsko pitanje, ali se to teorijsko pitanje pretočava u našu svakodnevnu praksu, kroz akciju Narodne skupštine, odnosno kroz predloge koje dobijamo.
Razumem ja da je ovaj predlog podneo NBS i da taj predlog sadrži određena rešenja koja menjaju postojeći zakon, ali dok god se u ''Službenom glasniku RS'' ne objavi promena ovog zakona koji usvoji NSRS, dotle se duh odredaba koji proističe iz ovog zakona mora poštovati.
U tom smislu, mi u DSS smatramo da je uloga Odbora za finansije Narodne skupštine, pa čak i kada je reč o usvajanju ovog zakona, nesumnjiva. Neka to bude pitanje različitog tumačenja, ali mi to tumačimo na jedini mogući način - u skladu s Ustavom, u duhu Ustava i u duhu postojećeg zakona. Prema tome, raspravljati na ovu temu u komunikaciji samo sa predlagačem, bez ikakve medijacije nadležnog odbora Narodne skupštine, čija se uloga očigledno ovde potpuno istiskuje iz igre, za nas je bilo neprihvatljivo.
Vi ćete videti da u amandmanu, još jednom koji je podnela grupa narodnih poslanika DSS, koji sledi, ima jedna vrlo interesantna odredba, gde kažemo da je, ukoliko guverner NBS ne bude izabran po predlogu predsednika Republike, onda predsednik Republike dužan da ponovi taj predlog u roku od 30 dana.
Da ne bi bilo zabune, ovaj naš predlog se ne kosi s pređašnjim stavom da predsednik Republike ne treba da predlaže guvernera NBS Skupštini, nego smo bili dovoljno mudri da uočimo da svi naši vapaji kroz prethodni amandman da ovo izmenite neće uroditi plodom, pa, kada je već tako, onda budite, dragi predlagaču, makar do te mere konsekventni, pa aplicirajte demokratske vrednosti i načela u izmenjene odredbe koje predlažete.
Morate ih razraditi do kraja. Ne možete ostvariti stvar na pola. Ako je nekome palo na pamet u NBS, a u konsultaciji s nekim drugim elementima vlasti, da se napravi ovakva izmena, onda, praveći izmenu u ovom smeru, pokušajte da budete konsekventni i uradite stvar do kraja. Ona se može uraditi samo na ovakav način.
Ovi amandmani koje ste dobili od DSS su jedna pokazna vežba kako treba da napravite predlog zakona koji treba da dođe pred ovaj dom i da se o njemu glasa. Ovde se radi isključivo o komunikaciji između nas, narodnih poslanika, i vas, pojedinačno, u plenumu. Druge komunikacije nije bilo, niti je bilo mogućnosti da ima. Zato bi rasprava o ovim amandmanima morala biti kudikamo ozbiljnija i sadržajnija nego rasprava o drugim amandmanima, upravo zbog manjkavosti procedure. Jer, kada imamo drugu proceduru, onda možemo na drugi način da se ponašamo.
Šteta je da postojeći Poslovnik i vladajuća većina u postojećem Poslovniku nije predvidela ovakve situacije, kako bismo iz njih izašli na jedan lagan način, makar kroz produženje rasprave, kroz mogućnost da se ustanove institucionalne replike o materiji na odgovarajući način, ne samo kroz član 101. Poslovnika Narodne skupštine.
Mislim da bi bio red da prihvatite ovaj amandman koji vraća nadležnost Narodne skupštine, jer je to suština svega ovoga, ali bio bi svakako red da prihvatite i predlog da kandidat za guvernera, ko god da ga predloži, ovde pred narodnim poslanicima iznese svoj program. To je ono što je neophodno da se uradi, kao što je do sada rečeno. To je u duhu demokratskog shvatanja institucija.
Naravno, ukoliko ne prihvatite prvi amandman, prihvatite ovaj drugi, zajedno s onim trećim, koji će biti sada obrazlagan, a to je da se svakako ustanovi jedna demokratska procedura i jedan mehanizam šta se dešava i šta se događa ukoliko kandidat za guvernera NBS ne bude prihvaćen u Narodnoj skupštini nakon izlaganja svog programa.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, krajem prošle nedelje Narodna banka Srbije je donela odluku o povećanju limita za potrošačke kredite – kada su u pitanju dinarski potrošački krediti, građani će moći da se zaduže, umesto 30% od plate, do 40% od plate, a kada je reč o stambenim kreditima, umesto 50%, limit je povećan na 60% od plate.

U odluci Narodne banke stoji da se to odnosi na sve one kredite koji nemaju valutnu klauzulu i samim tim je jasno da je u pitanju obična šarena laža, a moje pitanje će kasnije proisteći iz nekoliko objašnjenja koja ću dati.

Naime, ako pogledamo samo stambene kredite, da li neko od vas prisutnih, ili neko iz Narodne banke ili neko iz Vlade Srbije može da mi objasni koji je to stambeni kredit koji nema valutnu klauzulu u Srbiji trenutno? To znači da se ovo povećanje limita Narodne banke Srbije ne odnosi uopšte na stambene kredite, jer je to nemoguće.

Kada je reč o drugim potrošačkim dinarskim kreditima, to je nešto što je tema za razmišljanje. Pošto je ideja Narodne banke Srbije bila (to se vidi iz saopštenja) da se to povećanje zaduženja od plate zapravo radi pre svega radi stimulisanja domaće proizvodnje, onda se tu postavlja jedno vrlo jednostavno pitanje – koje domaće proizvodnje? Koje su to druge mere koje Vlada Srbije sprema za stimulisanje domaće proizvodnje, jer mi do sada jednu jedinu videli nismo, kako bi stimulacija potrošnje uticala na povećanje proizvodnje u Srbiji?

Ako pogledate kakav vam je spoljnotrgovinski bilans u državi, videćete da je potreba potrošača u Srbiji pre svega potreba za onom robom koja je plasirana na tržište Srbije, a to je uglavnom strana roba, to je roba uvozničkog lobija. Pošto su tajkuni u Srbiji, na osnovu svog pritiska, uspeli da izdejstvuju povoljne uslove za uvoz, onda, naravno, ta silna roba koja je uvezena mora biti prodata. Da bi ta roba bila prodata, neophodno je povećati limit zaduženja sa 30 na 40%, kako bi se građani stimulisali da tu robu kupuju. Kakve to veze ima sa stimulacijom domaće proizvodnje?

Neke glasine su krenule, pre nego što smo videli šta je Narodna banka Srbije objavila, da se to praktično odnosi na stimulisanje kupovine domaće robe. Od tog nema ništa. To prosto nije slučaj. Ova država je užasnim kreditima i užasnom kreditnom politikom na nivou države uspela da zaduži građane enormno i te dugove građani kroz poreze i takse treba da vraćaju ne u godinama, nego u decenijama koje dolaze, čime će se narod upropastiti. Trenutno zaduženje po osnovu potrošačkih kredita u proseku je za građane oko 650 evra po glavi stanovnika.

Šta ovde NBS... Sumnjam da je Narodna banka Srbije delovala samostalno, nego je u pitanju sprega sa Vladom Srbije i dogovor o jednoj meri ekonomske politike koja nikome nije jasna, jer nikome nije jasan ukupan paket tih mera. Znači, meni je prosto neverovatno da se jedna takva šarena laža građanima gura pod nos.

Ovo što smo čuli i što će se verovatno pokazati opravdanim u narednom periodu, to je da prvo banke koje odobravaju kredite neće poslušati predlog NBS, jer svako razuman ko ima privatni kapital i poseduje banku nije lud da sebi dopusti takav luksuz da građanima koji nemaju novca (a kako ekonomska situacija u Srbiji stoji, pod ovom vladom ga neće imati ni u prilično dugom vremenskom periodu koji je pred nama) da kredit koji će opteretiti 40% od plate stanovništva, koje inače nema hleba da jede?

(Predsednik: Vreme.)

Čemu ova mera služi? U kakvim okvirima je ova mera osmišljena? To je moje pitanje i želim da vidim kakva je ukupnost tih mera, jer mi za ove skoro dve godine to nismo nikada videli.

U svojstvu ovlašćenog, takođe.        Dakle, devet meseci nakon usvajanja Zakona o regionalnom razvoju imamo izmene i dopune. One ne kazuju ništa. Koliko god nije bilo nikakvih valjanih razloga za koncept sedam statističkih regiona, tako nema nikakvog valjanog razloga ni za koncept pet statističkih regiona, gde se četiri regiona iz centralne Srbije pretvaraju samo u dva.
Da bi ovo bilo jasnije mojim kolegama i koleginicama narodnim poslanicima, a i javnosti Srbije, koja, nadam se, ovo gleda, pokušaću to da objasnim na jedan vrlo jednostavan način. Šta je trebalo da bude cilj jednog ovakvog zakona? Trebalo je da bude cilj da budu određeni ili da makar budu odredivi statistički regioni, koji nemaju u konkretnom slučaju nikakvu drugu funkciju sem da državi olakšaju komunikaciju sa određenim celinama radi postizanja ravnomernog regionalnog razvoja, a da se to, pri tom, može uraditi sa pretpristupnim fondovima EU onog trenutka kada država Srbija postane kandidat, kako bi pretpristupni fondovi EU mogli da prepoznaju celine koje određuje sama država, ne bi li se na taj način uspostavila komunikacija sa delovima države, ne bi li se na taj način napravio ravnomerni razvoj tih celina.
Kako se to postiže? To se može postići na dva načina, jedan je zakonom, kao što je mogao biti slučaj, ovde. Drugi je da se naprave odredivim, pa da izvršna vlast tj. Vlada, prema kriterijumima koje utvrđuje zakon, odredi statističke regione, da se njih pridržava i da se na osnovu tih pravila kasnije odvija cela komunikacija sa pretpristupnim fondovima EU.
Priča o samoj svojoj strukturi u osnovi je bezazlena. Ona u sebi ne nosi nikakvu opasnost. Ne samo da ne bi trebalo da nosi opasnost, nego bi trebalo da nosi kakvu korist, je li tako? Ono što se kod vas dešava, ono što ste nam pre devet meseci predložili i usvojili i ono što sada radite govori sasvim suprotno. Smisao statističkih regiona, s obzirom na to da tamo postoji nekoliko standarda kako se oni mogu odrediti, prema broju stanovnika, prema položaju itd, pre svega prema broju stanovnika u tim regionima, jeste da omogući na lakši način obavljanje celog posla ravnomernog razvoja u državi.
Ako vi kažete da postoji samo sedam regiona, jedan izjednačite sa autonomnom pokrajinom, a onda potpuno paušalno odredite ostale regione, prema nekim odredivim granicama, još uvek neodređenim, nazivajući ih istočna, južna itd. Srbija, a sada i to menjate, takođe, bez ikakvog kriterijuma, onda se postavlja pitanja – da li je u okviru jednog statističkog regiona sve to što vi vidite, počev od opština do gradova, njihovog položaja, sve ravnomerno razvijeno?
Pa, veće logike i većeg smisla ima napraviti veći broj statističkih regiona kako bi se ispunio zadatak koji država planira.
E, gde je ovde cela igranka? Ona se lako može videti. Uzmite stenogramske beleške i pogledajte kakvo je obrazloženje o ovom zakonu, o izmenama i dopunama Zakona, dao ministar Dinkić, pogledajte kakvo je obrazloženje bilo prošle godine kada je usvojen osnovni tekst ovoga zakona i videćete da glavna priča uopšte nije o statističkim regionima koje imaju i unitarne države u EU. Statističke regione imaju unitarne države u EU, koje nemaju ni primisli o federaciji, i ti statistički regioni nemaju nikakvu političku moć, sami za sebe, niti imaju, recimo, legislativnu funkciju. Nikakvu! Imate samo dve države u EU, Italiju i Španiju, gde je princip regionalizacije nešto drugo od federalizma i koje imaju svoj politički smisao.
Nama se ovde protura, za malu Srbiju, koja bez KiM nema ni sedam miliona stanovnika, ideja o regionalizaciji koja ima politički sadržaj. Kada smo vam govorili da regionalizacija koju vi zagovarate ovim zakonom nema smisao koji ovaj zakon treba da nosi sa sobom, nego da ima politički sadržaj, vi ste nam se ismevali. Onda smo vam rekli da su aršini po kojima ste vi tzv. statističke regione ovde napravili, u stvari, aršini buduće promene Ustava i federalizacija Srbije. Onda je bilo – ne, ne, to nije tačno. Vi to zlonamerno tumačite.
A, evo vam dokaz – posle devet meseci donosite izmene i dopune Zakona, i tada je bio manjkav, jer u obrazloženju nije stajalo ništa zbog čega je jedan region statistički, onakav kakav ste vi predložili. Sada dobijamo umanjenje za dva statistička regiona, bez ikakvog obrazloženja, a cela javnost u Srbiji zna da je to zbog toga što su bošnjačke partije ili muslimanske partije Sandžaka, ili njihovi politički predstavnici, bolje rečeno, rešili da im se ne sviđa da njihove naseobine, kako ih oni vide, budu podeljene između dva statistička regiona, pa, kakve veze to ima, njihovi gradovi i opštine u kojima imaju većinu stanovnika, da budem precizniji. To se njima ne sviđa! Onda su zahtev isporučili tamo gde treba, Demokratskoj stranci, i onda se reaguje tako što se ta karta, koja nije ni napravljena, de fakto, menja, kroz izmene i dopune Zakona. Sve drugo što ste predložili u ovim izmenama i dopunama neka nikakvu sadržinu. Nikakvu!
Ovo je jedini smisao onoga što ste vi ovde uradili. I, sada ćete vi nas ubeđivati da ste doneli zakon o statističkim regionima? Pa, ne možete nas to ubeđivati, jer, prvo, od resornog ministra smo čuli drugačije, a mi nemamo razloga da mu ne verujemo, da je ovo uvod u regionalizaciju. Možda je to u redu.
Izvolite, promenite Ustav. Dve trećine narodnih poslanika promene mora da prihvati. Referendum građana je obavezan prema važećem Ustavu, za takvu vrstu izmene državnog uređenja. Izvolite, uradite to, zagovarajte tu opciju. To je legitimno. Možete i federalizaciju da zagovarate, ako hoćete, ali nemojte onda, ne zameram na tome, sa time se ne slažem, kao što verujem da se većina građana Srbije ne slaže, ali ne mogu vam zameriti, ali onda makar to javno kažite.
Nemojte da nam podmećete priču o statističkim regionima. Oslobodite nas tog pritiska. Promenite zakon koji postoji. Napravite statističke regione odredivim. Napravite 15, 16, 17, koliko je racionalno da u Srbiji ima, prema pravilima igre koja to dopuštaju, prema evropskim standardima.
Uradite šta je potrebno da ti statistički regioni pomognu regionalnom razvoju Srbije. Može Vlada da ih napravi odredivim, ako niste sposobni da ih zakonom odredite, pa onda razmišljajte o regionalizaciji Srbije u političkom smislu.
Odvojite te dve priče. Nemojte ih spajati u isti koš, kao što radite u ovom slučaju, jer onda ne znamo od čega se branite kada vas napadnemo sa osnovom da je ovo politički zakon, a ne ekonomski zakon o razvoju. Onda se vi branite i kažete – nije, to su statistički regioni, a onda u obrazloženjima koje dajete iz njih nedvosmisleno proističe da je u pitanju predvorje političke podele Srbije.
Bilo bi dobro da budete jasni u svemu ovome. Bilo bi dobro da ne zamajavate ni narodne poslanike, vaše kolege, bivše, vi ste ranije bili u Skupštini, ne vi lično, nego Mlađan Dinkić, makar bio jedan dan, nije uopšte važno, nije u redu ni da ljudi iz vladajuće većine, kojima se ovo podmeće, moraju to da trpe. Treba izaći sa čistim rešenjima pred ljude i reći im šta je poenta priče, a ne ovako da moramo da se sa vama dokazujemo u javnosti šta ste hteli da uradite, da vi to negirate, pa, onda, opet, da potvrđujete, da se jurimo mesecima, k'o mačka s mišem, i da na kraju ispadne, upravo, onako kako smo govorili šta je, zapravo, naš cilj i vaš zadatak u celom ovom poslu.
To nije pošteno. To nije korektno. Niste napravili zakon koji završava posao, zbog koga bi ovakav zakon trebalo doneti, jer da jeste, ovo bi bilo primenjivo. Ovo je apsolutno neprimenjivo. Možda je tačno ono što je gospodin Dinkić rekao, da ove regionalne agencije u datom slučaju neće odvući više administracije, obavezati više administracije nego što je to trenutno slučaj, ali gde je tu smanjenje administracije u državi? To sigurno neće doći.
Dakle, ovo je jedan od onih zakona koji, zapravo, koče procese rasterećenja države od administracije. To Srbiji na ovaj način nije potrebno. Duboko verujem da Srbiji nije potrebna federalna država. Srbiji nisu potrebne federalne jedinice. Ne treba nam ''republika Vojvodina'', na vrlo dobrom ste putu da to ostvarite, kao što vidim, preko onog statuta i onog čudnog zakona, koji je protivustavan, koji je Skupština usvojila. Ne treba nam ni ''užička republika'', ni bilo šta tome slično. Ko smatra da mu to treba, neka izađe sa tim otvoreno, neka se bori za to politički, pa ćemo videti šta će građani Srbije da kažu.
Samo vas molim, nemojte lagati i zamajavati građane Srbije, objašnjavati im da se ovde dešava nešto što se ne dešava. To je ono što je jako važno reći. Prema tome, vi ste majstori persiflaže. To pokušavate i sada da uradite sa ovim zakonom, ali to vam prosto neće proći. Koliko god se o ovom pričalo, vrlo je lako objasniti o čemu je reč. Dakle, ne postižete cilj zbog koga ovaj zakon treba da bude donet, a naravno predočavate jedan drugi cilj koji još uvek nije realizovan, koji je prikriven ili, čak, po Dinkićevim rečima, i otvoren politički cilj, koji je za Srbiju štetan. Dakle, ovo je sve što se dešava pred nama. Ne postoji drugi sadržaj svega ovoga.
Prema tome, radite vi šta god znate i umete, ali mora da postoji neko ko će javno reći ljudima šta se ovde dešava. To mora da se uradi zbog toga da bi se probudila svest kod naroda, kod građana, šta se zbiva, šta mu planirate i šta mu podmećete, ne bi li se taj isti narod i ti isti građani protiv toga izborili. To je naša dužnost kao narodnih poslanika i to ćemo i ubuduće činiti. (Aplauz)

Gospodine Omeroviću, u pravu ste. Zaista se izvinjavam. Moguće je da je termin bio vrlo neprikladan i nesrećan.
Ne izvinjavam se samo vama, nego bilo kome ko je to mogao na takav način protumačiti. To, zaista, nije bila moja namera.
U tom smislu se izvinjavam i svim Bošnjacima koji žive na teritoriji Raške ili bilo gde u Srbiji koji bi to eventualno tako protumačili. To je neka vrsta lapsusa, bez i najmanje zle namere.
Što se tiče drugih stvari koje ste rekli, prvo, vi ništa ne znate o Programu DSS. To je, očigledno, iz ovoga što ste maločas rekli, jer nemate predstavu o tome šta su, zapravo, statistički regioni u nekom smislu u kome je to planirano, kada je DSS participirala u Vladi, kako su oni bili predstavljeni ili kako su bili rađeni. Naime, do tog zakonskog predloga još nismo došli. Taj zakonski predlog u ovom obliku u kojem se pojavio pred parlamentom pre devet meseci urađen je u kasnijem periodu. Dakle, ne bi nama nikad palo na pamet, u vreme kada smo bili u Vladi, da Narodnoj skupštini Srbije pošaljemo takav zakonski predlog u kome se u obrazloženju teksta neće naći nijedna suvisla o tome zbog čega tih regiona ima toliko koliko ih ima, zbog čega se tako nazivaju, zbog čega se tako geografski, u odnosu na teritoriju Srbije, određuju i tome slično.
Dakle, o tome govorimo, da to nema nikakvog smisla i, naravno, da apologetika ovog zakona, sa strane onih koji osećaju dužnost da ga brane, ima svoju šupljinu. Da nema šupljinu, ne bi smo na ovaj način lako o svemu tome govorili. Eto toliko Hvala.

Gospođo ministar, ne vidim da ste vi rekli išta drugačije od onoga što sam ja govorio. Jedino se u konotaciji ne razumemo.
Dakle, ova moja hiperbola od 17, 18, koliko ste vi zapamtili, možda sam to i rekao, ali to je bila jedna stilska figura u govoru. Naravno da ne mislim da treba da bude 17, 18, regiona, jer bi svakako bila logičnija tendencija povećanja, nego smanjenja, znate? Jus-standardi koji govore o tome da je 800.000 minimum, oni su standardi u koje mi moramo da se uklopimo, ukoliko želimo da komuniciramo sa onim pretpristupnim fondovima o kojima mi govorimo, a ako je reč o domaćim fondovima mi nikakvu takvu obavezu nemamo. Onda je, u toj nekoj teoriji, potpuno svejedno da li se pridržavamo tog standarda. Moramo da se pridržavamo one brojke koja zadovoljava naše kriterijume za procenu stepena razvijenosti, koju mi našim resursima možemo da obavimo, ako ignorišemo ovu činjenicu da su nam potrebni pretpristupni fondovi EU.
Pošto je ne možemo ignorisati, prirodno je da moramo da se uklopimo u neki sistem. Ali sve ovo što ste vi rekli, od početka do kraja, ne bi uopšte trebalo da bude sporno, niti je to ikakav predmet spora između vas i mene, o tome se radi. Predmet spora je u sledećem – što smo mi duboko uvereni da je način na koji su ovde određivani regioni, kao statistički regioni, čiju definiciju ne možemo sporiti, ona je formalno-pravno ispravna, da ona ima svoje drugo političko značenje, koje je nebrojeno puta iskazano na više nivoa.
Pod jedan, predsednik Boris Tadić je najavljivao regionalizaciju zemlje, u smislu promene državnog uređenja. Dakle, to nema nikakve veze sa ovim zakonom, i vi tu nemate nikakav problem kao ministar koji zastupa ovaj zakon u formalnom smislu. On je to najavio. Pa se, gle čuda, javlja sedam regiona, jednako onom broju koji Boris Tadić zagovara za regionalizaciju, u političkom smislu, države, odnosno javlja se u Zakonu o regionalnom razvoju – to se, interesantno, poklapa. Onda se ta brojka kreće da razlikuje, smanjuje se sa sedam na pet, jer je svima jasno da u javnosti izbija jedan problem, jedan pritisak, koji se trpi od određenih političkih partija – da se taj broj smanji iz određenih političkih razloga.
Pa nas to navodi na pomisao, i to ne bez osnova, da se ovde uopšte ne razgovara o kriterijumima koji imaju svoj ekonomski smisao, nego o političkim kriterijumima za promenu teksta Zakona u ovom delu, koji smanjuje sa sedam na pet. To je evidentno. Vi sada možete da pričate šta god hoćete drugo. Ne, ne, ne, mi smo pre devet meseci videli ovu stvar na jedan način, a nismo dobro samerili parametre, u međuvremenu smo to malo bolje izračunali i videli smo da to ne treba tako.
To može da zvuči uverljivo za vas, možete da pokušate da ga predstavite uverljivim, ali to realno nije uverljivo, o tome je reč. Uverljivije je ovo drugo, zato što je to, na kraju krajeva, istina. To je razlika između mene i vas. Sada možete da kažete da nije tako, a ja mogu da kažem – jeste ovako, kako ja kažem, ali u onome što ste vi maločas meni govorili, kada ste se javili, ja tu ne vidim razlike između vas i mene. Ja to vidim na isti taj način.

Koristim još ova četiri preostala minuta koja imam kao šef poslaničke grupe, iako grešite što mi niste dali repliku na izlaganje Verice Kalanović koja se direktno odnosilo na ono što sam ja govorio, kao što bih imao pravo i na malopređašnje izlaganje gospodina Milivojevića, međutim, to ne zavređuje toliko pažnje.
Dakle, nikada nisam u svom izlaganju, niti bilo ko iz DSS, pominjao ikakve subregione, nikakve gradove koji bi predstavljali glavne gradove nekih regiona u zemlji, tako da ne znam te sve stvari koje ste vi zapamtili i zapisali, negde, gde su se čuli, već, neki argumenti u diskusiji ne potiču od naše poslaničke grupe. Prema tome, to zaboravite kada je reč o komunikaciji sa mnom. To niste morali da koristite u toj komunikaciji.
Kada je, međutim, reč o unošenju politike u čitav ovaj posao i sprovođenju demagogije i demagoških rešenja, vi ste tu nenadmašni. Dakle, da bi vas uverio da je to tačno, da vaši argumenti kojima pokušavate, navodni argumenti, da prikačite poslanicima opozicije da se bave političkom demagogijom, govoreći o jednom navodno konkretnom zakonu, koji ima za cilj, Bože moj, samo regionalni razvoj, uzmite i pročitajte stenografske beleške oba govora Mlađana Dinkića, vašeg stranačkog šefa, koji je održao u ovoj istoj Skupštini. To je stvar koja je egzaktna. Dakle, uzmite stenografske beleške i pogledajte njegovu interpretaciju ovog zakona pre devet meseci i njegovu interpretaciju ovog zakona u ovom domu kada su došle izmene i dopune. On govori o političkoj konotaciji. On govori o regionalizaciji Srbije u političkom smislu. Pogledajte!

 Pozivam se na povredu člana 27 – način vođenja sednice i uopšte tumačenje odredaba Poslovnika, na šta ste dužni po tom istom članu.
Kada neki poslanika kaže – da se treba pozvati na određenu odredbu Poslovnika, to može da se učini tako što će se to uraditi numerički, izreći broj te odredbe Poslovnika koja je povređena, ili da se to opisno učini, tako što se nedvosmisleno to odnosi na određenu odredbu Poslovnika, koja se odnosi na vređanje dostojanstva ovog doma i narodnih poslanika.
Prema tome, vi ste predsedavajući. Niste ovde na proputovanju, niti ste ovde na pikniku ili neobavezno, nego vodite sednicu. Kada narodni poslanik kaže da ga je neko uvredio, vrlo dobro znate na koju odredbu Poslovnika se to odnosi. Ta formalizovana tumačenja – da mora da se izgovori broj, te neke oveštale forme, to ostavite za neke druge situacije ili se vratite u ono vreme kada ste vi sa SPS harali po Srbiji, na način na koji ste to radili, pa to tamo uradite.

Dame i gospodo iz vladajuće koalicije, ovo vam je poslednja prilika da učinite nešto korisno za ovu državu i ovaj narod, jer ono što ste naumili da uradite, nakon nekih dvadesetak minuta, od sada, uvrštavanjem nove sednice, odnosno uvođenjem nove sednice, Treće sednice redovnog zasedanja, sa posebnom deklaracijom o Srebrenici, to je nešto što će državu i narod baciti u kaljugu. To je nešto čime ćete vi, vladajuća većina u Srbiji, definisati tumačenje toka istorije, nešto čime ćete vi doprineti da se način na koji se istoriografija bude uvodila u udžbenike radi tako što će se od Srbije napraviti večiti zločinac, takođe, i od srpskog naroda večiti zločinac i neko ko treba za buduća pokolenja da ima u glavi samo jednu stvar, da se kaje za nešto što nije uradio.

Srpski narod ne može biti odgovoran za aktivnosti pojedinaca. Srpski narod nije bio odgovoran ni devedesetih godina za politiku koja je vođena ne samo u Srbiji, nego i na drugom delu prostora bivše Jugoslavije, pogotovo nisu građani Srbije. Da su bili odgovorni i da su želeli događaje koji su se dešavali, pa, ne bi valjda 2000. godine bilo toliko snage da se smeni jedan režim, sa čijim pripadnicima vi danas stvorite koaliciju.

Ovo je poslednja prilika da ova skupština odustane od blaćenja sopstvene države i sopstvenog naroda, od izjednačavanja sopstvene države u moralnom smislu sa nacističkom Nemačkom, što ćete vi očigledno danas preduzeti, i da se usvoji jedna deklaracija koja vodi računa o žrtvama, bez obzira na nacionalnost, da se usvoji deklaracija koja eksplicitno osuđuje zločin u Srebrenici, kao što osuđuje i druge zločine koji su počinjeni na prostoru nekadašnje Jugoslavije, u ratu koji je trajao i besneo. Jer, svaka žrtva u tom ratu je vredna naše pažnje, svaka žrtva ima ime i prezime i svaki način na koji su te nevine žrtve stradale zaslužuje naš poklon.

Kada budete izdvojili jednom posebnom deklaracijom jedan zločin, koji je, uzgred budi rečeno, označen već sada u delu svetske javnosti kao genocid, vi ćete označiti Srbiju kao genocidnu državu. Sve ostalo, možete deset deklaracija posle toga da donosite, neće više biti bitno. Da bismo sprečili takvo zlodelo koje ćete vi učiniti u ovoj skupštini danas, mi smo ovo predložili, a vama je poslednji trenutak da se opametite i da ovo stavite na dnevni red, a da odustanete od Treće sednice. (Aplauz)

Gospođo predsednice, pozivam se na povredu Poslovnika, član 27. u vezi člana 163. Član 27. se odnosi na vaše pređašnje obrazloženje vezano za način usvajanja deklaracije i primedbi koje se mogu dati tokom pretresa, što je apsolutno nemoguće.

Podsetiću vas da u članu 163. stoji: "Predlog poslovnika, deklaracije, rezolucije, preporuke, odluke i zaključka može podneti predlagač zakona u pisanom obliku sa obrazloženjem", to znači da mogu i narodni poslanici, "dostavlja se itd, otvara se pretres; u postupku donošenja drugih propisa i opštih akata koje donosi Narodna skupština", odnosi se i na ovaj akt, "shodno se primenjuju odredbe ovog poslovnika o donošenju zakona ukoliko to za pojedine vrste akata ovim poslovnikom je drugačije određeno".

Ne možete isključiti, ovde vlada potpuna konfuzija s tim u vezi, amandman kao sredstvo. Znači, vi ga isključujete, dajete obrazloženje da se ovde amandman smatra sugestijom. Pa, kako onda mislite da tu sugestiju izglasate?

Ova Skupština nije neformalni sastanak na proplanku u toku raspusta, nego je ovo ozbiljan dom. Znači, ovde moraju da postoje neka pravila procedure.

U skladu sa članom 27. kao predsednica ste dužni na njih da ukazujete i da ih poštujete. Vi to očigledno to ne činite.

Pogledajte samo izveštaj sa Zakonodavnog odbora, u kome stoji da je Odbor razmotrio amandmane na Predlog deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici i smatra da su pravno mogući, pa navodi amandmane na preambulu Čedomira Jovanovića i ostalih iz LDP-a, pa na tekst deklaracije Čedomira Jovanovića i ostalih iz LDP. Uzgred, te amandmane nismo ni dobili. Uopšte nisu ni podeljeni.

Vi to smatrate sugestijom? To nisu sugestije. Pročitajte član 163. Poslovnika Narodne skupštine.

Drugo, u ovom izveštaju stoji, to je još jedna dezinformacija, sada ne znam šta je dezinformacija od toga, da je ovaj predlog posebne deklaracije osude zločina u Srebrenici podnela grupa od 119 narodnih poslanika. U materijalu koji imamo vidi se da je to podnela grupa od 114 narodnih poslanika.

Zaista nema smisla da na ovaj način radimo i zaista s pravom, iako ne delim uopšte političko mišljenje gospodina Jovanovića o suštini ove stvari, što će se kasnije iz rasprave videti, Čedomir Jovanović je bio u pravu kada vam je postavio ovo pitanje maločas i tražio povredu Poslovnika, zato što ovo kako vi radite i kako vodite ovu sednicu ne da ne vodi ničemu, nego je u potpunoj saglasnosti sa propašću koju mislite da uradite sa ovom trećom sednicom i rezultatom ove rasprave kroz glasanje o Srebrenici.

 Član 27. pre svega, pošto ste vi u obavezi da se starate o primeni Poslovnika, a sami ga kršite. Po ne znam koji put mora i danas da vam se to ponovi, ne samo vama, nego i drugim predsedavajućima.
Kada neki narodni poslanik u svom izlaganju kaže nešto što je očigledno pogrešno protumačena izjava prethodnog govornika, Poslovnik utvrđuje da ovaj ima pravo na repliku.
Jeste da tamo stoji da vi odlučujete, kao predsedavajući, o tome da li ćete dati pravo na repliku, ali ne možete odlučivati o sadržaju onoga što član nosi u sebi. On tačno opisuje šta se dešava i kada neko ima pravo – ne bi pisalo da ima pravo na repliku, ako vi to pravo njemu dajete ili ne dajete. Tu samo stoji da vi odlučujete – vi prosto dajete reč.
Kako možete da kažete da Jovan Palalić nema pravo na repliku, kada je očigledno pogrešno protumačen u suštinskom delu izlaganja od strane predsednice poslaničke grupe DS Nade Kolundžije?
Sada treba u javnosti da ostane to, ko nije čuo Jovana Palalića, šta je pre toga rekao, ono što je rekla Nada Kolundžija, i da svi ljudi misle da je on to rekao, a nije. To je suština debate. Morate biti malo tolerantniji.

 Član 104 – narodni poslanici su dužni da se jedni prema drugima odnose sa uvažavanjem. U mom malopređašnjem izlaganju nije bilo ničeg uvredljivog.
Ako vi pomenete moju profesiju, vi koji to niste, i određujete da li sam dobar pravnik ili ne, u onome kako se ophodim ili u onome kako tumačim odredbe Poslovnika, to je jedna vrsta uvrede. Zaista vas molim da povučete reč i da se jedni prema drugima ophodimo sa uvažavanjem, jer ako tako budete nastavili, onda ću se stalno javljati za povredu Poslovnika po istom osnovu, jer vi nikada nećete reći jedno te isto, odnosno reći ćete uvek nešto drugo što će me uvrediti, pa ćete time stvoriti uvek ponovo osnov za povredu na osnovu člana 104.
Prema tome, vodite računa o tome šta govorite. Ne možete mi se na takav način obraćati.

Povreda člana 104, koju je počinio upravo gospodin Jovanović. Kako se to nije moglo dalje razjasniti, ja moram da razjasnim o čemu se radi.
Gospodin Jovanović je krenuo u besomučnu polemiku sa profesorom Samardžićem, hvatajući se za nešto što nikakve veze sa činjenicama nema. Ovde se radi o ličnim impresijama. Način na koji je ovde krenulo licitiranje sa brojem, što je gospođa Kolundžija potpuno pogrešno razumela, jer se ovde uopšte nije radilo o refleksu na deklaraciju koja je pred nama, nego na govor jednog od prethodnika koji sedi s moje leve strane.
Ta licitacija nije krenula od profesora Samardžića, nego je krenula od Čedomira Jovanovića, koji uzima zdravo za gotovo određene činjenice i plasira nam ih, što bi se isto izvelo u nekom logičkom smislu kao ovo, jer samo na ovaj plastičan način to gospodinu Jovanoviću, odnosno svima vama, mogu da objasnim. To je, izgleda, jedini način koji on razume, iako nikada nisam tome pribegavao u ovoj skupštini, bar ne prema gospodinu Čedomiru Jovanoviću lično.
To bi bilo isto kao kada saberete da su dva i dva četiri, jednom prostom osnovnoškolskom logikom. Vi imate džip, vi imate stan, vi imate bogatu kuhinju, o vama su pisale novine, sve se to da proveriti, imate love i imovine za čiji izvor nikada niste objasnili odakle vam, a ja mogu, sabirajući dva i dva, da dođem do vrlo prostog zaključka…
(Predsednik: Molim vas, ne možete se tako obraćati nijednom poslaniku.)
…da ste vi električni zec ovih sa desne strane za usvajanje deklaracije, koji treba da pokaže kako tu postoji nešto gore od onoga što će oni da naprave. A pare ste dobili, pretpostavljam, kroz dva i dva jesu četiri, verovatno od onih od kojih su i oni dobili nalog da ovo danas rade.

Ovo je replika, naravno, ako mi dozvolite. Ja nemam ni džipove, ni skupe stanove, niti me prati obezbeđenje. Šef sam poslaničke grupe jedne parlamentarne političke stranke koja je bila u vlasti tada kada je bila, sada smo u opoziciji. Što se tiče takvih nekih opskurnih ekstravagantnih stvari, vi za mene ne možete ništa pronaći. Kada se tako nešto čuje i priča u javnosti za nekoga od nas koji sedimo u ovim klupama, za nekog ko vodi jednu političku stranku, nekad je bio deo vladajuće većine, nisam rekao da je to što se čuje i onaj argument koji sam izneo ovde validan argument.
Da ste pažljivo slušali šta sam govorio, bez obzira koliko sam jako o tome govorio, ili uzmite stenogram, videćete da sam time hteo da uporedim da su vaša dva i dva, koja su četiri u vašoj argumentaciji za sve što ste izrekli u komunikaciji sa gospodinom Samardžićem, jednako vredni kao ova argumentacija koju sam izneo za gospodina Jovanovića. Ne vidim zbog čega se sad vi palite na to.
Dakle, da ste pažljivo slušali šta sam vam rekao, ne biste ovako reagovali. Nemate potrebe da se branite.
Što se tiče mene, kada je već reč o onome što je gospodin Jovanović izrekao, niti mislim da su pojedini generali koji su ovde navedeni ratni heroji, niti sam pregovarao s bilo kim, niti sam na bilo koji način objašnjavao ovde i licitirao, niti je to gospodin Samardžić radio, sa brojevima. Nešto drugo je rečeno, ali kada neko nema mirnu savest, očigledno, vrlo lako se popali na pola rečenice koju je čuo, protumači je kako on želi, pa fura dalje.
Ja sam samo jednu stvar vama rekao i stojim i dalje iza toga – da mi se čini, to je moje političko uverenje na osnovu onih stvari koje mogu da uočim u ovom parlamentu, da ste vi električni zec, to je jasan pojam, za one koji su očigledno pritisnuti da donesu jednu deklaraciju protiv interesa Srbije, Republike Srpske i naših građana.
Kako vi retorički to branite i koliko želite da budete ubedljivi, to je vaša stvar i ne mogu u to da vam se mešam, ali ovo je ono što se meni čini, i kada se rasprava ovako dalje odvija, to ima tu funkciju, ništa drugo.
To je ono što vi pokušavate da uradite sve vreme i neko mora da ima pravo da podigne glas u ovom parlamentu i da vas razobliči. Ne vas, nego njih, s vama nemamo nikakav problem.

 Ako je istina to što kažete, gospodine Jovanoviću, i ako branite tu tezu da su namere Evropskog parlamenta bile najpoštenije kroz njihovu deklaraciju da se osuđuju zločini itd., i ako taj zaključak izvodite iz jedne rečenice na početku, previđajući ton, tj. intonaciju cele deklaracije, čitav smer kretanja, čitavu struju kuda ona vodi i kakvu posledicu na kraju ima, što je opet stvar polemike, onda ne vidim, ako ste iskreni u tome (hajde da poverujem na trenutak da jeste), zbog čega bi vam onda smetalo da jutros podržite kod predloga za dopunu dnevnog reda, koji je DSS - Nova Srbija uradio, naš predlog deklaracije o osudi svih zločina u ratu u nekadašnjoj Jugoslaviji koji sadrži sve to isto - eksplicitnu osudu zločina u Srebrenici, eksplicitnu osudu drugih zločina koji su se desili u nekadašnjoj Jugoslaviji.
Ne vidim šta je onda problem. Ne vidim šta je problem što zamerate danas u vašem govoru kobajagi vladajućoj većini što nisu išli do kraja, tvrdeći da jedna rečenica koja govori o Međunarodnom sudu pravde, polazeći od te pretpostavke, koja se pominje u njihovoj deklaraciji, smeta zbog toga što nije do kraja otišla ona reč koja treba da ide u metu, a to je genocid, kada pominjanje same presude Međunarodnog suda pravde u toj istoj njihovoj deklaraciji znači upravo to, pozivanje na sadržinu te presude, koja zapravo znači genocid.
Ne vidim šta je onda vaš problem. Ne vidim u čemu se sastoji vaš problem sada ovde. Koga vi grdite, koga kudite, s čim se vi ne slažete? Koja je to politika DSS-a koja dovodi do bilo čega?
Ta politika DSS-a je sa tadašnjom vašom političkom strankom 2000. godine izvela promenu u državi. To što neki od vas nisu mislili da promene treba da se odvijaju na način koji prepoznaje pravo, poredak, poštovanje sistema, nego ste mislili da možete da baratate pravnim pojmovima kako vam se sviđa, da napadate preduzeća, isterujete ljude bez ikakvog pravnog osnova, što su vaši bliski koalicioni partneri predlagali vešanja po Terazijama itd., to je drugi problem.
To što ste mislili da u parlamentu možete da izbacite 46 poslanika tek tako, bez ikakvih posledica, smatrajući to velikim gestom, a na kraju ga pravdajući time što je takav bio zakon. Dura lex, sed lex - kažu Latini. Zakon strog, takav je, pa hajde mi to da obavimo.
Radi se o tome šta se sme, a šta se ne sme u političko-moralnom smislu. A na kraju krajeva, i za pravo sam tu u pravu, nego nije ovo predmet rasprave.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, vladajuća većina je propustila priliku da se danas, prilikom usvajanja dnevnog reda Druge sednice, uvrsti u dnevni red predlog deklaracije kojom bi se osudili svi zločini na prostoru bivše Jugoslavije učinjeni tokom rata, u kojoj bi se eksplicitno navela osuda zločina u Srebrenici, ali bi se navela i neka druga stratišta i neki drugi zločini koji, po svom obimu i načinu izvođenja, ni najmanje ne zaostaju za pomenutim, nego, čak, možda trče korak ispred, koji su počinjeni nad srpskim narodom, da bi se ne uspostavio balans, nego da bi se, morala radi, ova skupština izjasnila o žrtvama, puna saosećanja prema njima u pravom smislu te reči, da se ne bi osetilo da nekima ovde neko stoji i duva za vratom, terajući ih da učine nešto što liči na neku vrstu istorijskog kompromisa, ali ne u smislu prihvatanja činjenice da su se zločini desili, ili kakvog saosećanja ili pokajanja, nego istorijskog kompromisa s onima koji pokušavaju da nam daju mrvice sa stola, koje rado prihvatamo kao gladni, a da pri tom, zapravo, ni te mrvice na kraju nećemo dobiti.
To je, bukvalno, sramota.
U Kragujevcu je ubijeno više hiljada ljudi, u Kraljevu, takođe, 1941. godine, stotine hiljada ljudi je stradalo u Jasenovcu. U Kragujevcu i Kraljevu je jasno da su bili Srbi, u Jasenovcu se zna da su bili većinom Srbi. Ta stratišta nikada nisu, ni od jedne međunarodne institucije, nijednog suda posle rata, pogotovo u bivšoj SFRJ, proglašena genocidom protiv srpskog naroda, nikada. Formalni akt o tome ne postoji.
Danas imamo prilike da vidimo u vašoj deklaraciji pozivanje na presudu Međunarodnog suda pravde i u pravu je Čeda Jovanović kada vam kaže – bojite se da izvučete liniju do kraja, da je povučete i da, pored navođenja Međunarodnog suda pravde, kažete i šta taj međunarodni sud pravde kaže o konkretnom događaju o kom danas posebno raspravljate ovom deklaracijom, a tamo lepo stoji da ga oni kvalifikuju kao genocid.
Taj isti Međunarodni sud pravde oslobađa od odgovornosti državu Srbiju za taj događaj, a vi se u istoj deklaraciji izvinjavate. U čije ime i zašto?
Ako je nešto okvalifikovano tamo kao genocid, to je učinjeno u jednoj međunarodnoj presudi i to je podložno raspravi, jer smo mi političari, a ovo je Parlament, i mi po drugim pravilima igre igramo. Nismo ni niža sudska instanca koja treba da sluša zahteve više i da sprovodi njene odluke, mi smo parlament jedne države.
Šta je sporno u toj kvalifikaciji? U toj kvalifikaciji je sporno što se nikada u svetu, ni u jednom sudu ili pravosudnom sistemu, ni u međunarodnim sudovima, zločin genocida nije kvalifikovao na taj način, polazeći od činjenica koje postoje na terenu, kao delimičan, kao lokalizovan. To je sve potpuno suprotno suštinskom pojmu genocida u međunarodnom pravu.
Pošto možete reći da se sudijska ne poriče, onda isto tako možemo reći, ako je forma važnija od sadržaja za sve vas, da su i neke ranije presude koje istorija poznaje, takođe, validne, i s aspekta njihovih posledica, i s aspekta onih koji su osuđeni. Onda je, po vama, Đordano Bruno zločinac, jer ga je jedan relevantan sud, vrlo legalan u to vreme, sud inkvizicije, osudio na smrt, spaljivanjem na lomači, zato što je tvrdio da je zemlja okrugla.
Toliko o potrebi da se poštuju odluke međunarodnih sudova, bez obzira na to da li su one deo sistema UN-a kada je reč o kvalifikaciji.
Zašto je bitna priča o kvalifikaciji? Zbog dalekosežnosti posledica koje se ovde uvode. Ako mi kažemo da je to tako kao što tamo piše, izvedemo tu reč do kraja, kao što to LDP ovde traži, ili ne, kao što vi mislite da ste se spasli, idemo na sledeću stvar. Vi donosite ovu deklaraciju kao posebnu deklaraciju o osudi jednog zločina na teritoriji bivše Jugoslavije kojom hoćete da kažete ono što od vas traže. To vi potvrđujete sada, da je taj zločin simbol svih zločina na prostoru bivše Jugoslavije.
Hteli vi to ili ne, kakve god verbalne vragolije ovde izvodili da dokažete da ste hteli nešto drugo, kao što to predstavnik predlagača Nada Kolundžija čini ceo dan, u tome ne možete uspeti, jer će vas akt koji danas budete ovde doneli, u periodima koji dolaze, demantovati. Kakvu god deklaraciju doneli u četvrtak ili petak o osudi zločina nad srpskim narodom, sve će to biti malo manje važno u odnosu na ovo što je danas učinjeno. Sve to više nema veze. Sve to onda ostaje kao naša interna stvar.
Ono što se danas donese, to je ono što se donosi po porudžbini. To nije samo naša stvar, to je ona stvar koja će da ide u istorijske čitanke, na osnovu kojih će se formirati svest građana Srbije o svemu ovome, a da ne pričam o drugim državama, kojima na pamet ne pada, uprkos vašem divnom pozivu da učine ono što vi od njih tražite, da priznaju i osude zločine nad srpskim narodom; to oni neće uraditi nikada. O tome možete da sanjate.
Jer, dok se Vuk Jeremić, vaš ministar spoljnih poslova, trudi da priča o rešavanju pitanja izbeglica s predstavnicima drugih država u regionu, predsednik Boris Tadić odlazi da se vidi s Ivom Josipovićem i dogovara povlačenje tužbe i kontratužbe. Zamislite, to je poseban kuriozitet, vi ste u kontratužbu stavili Jasenovac i 700.000 stradalih u Jasenovcu, da bi Boris Tadić mogao u ovom trenutku da se potkusuruje s tim žrtvama i dogovara u Opatiji s Ivom Josipovićem o tome da povuče kontratužbu za Jasenovac, a svaki pravnik zna da se povlačenjem tužbe donekle priznaje da onaj ko je tužbu podneo nije u pravu, i druga strana koja povuče tužbu priznaje da nije u pravu, i da time definitivno na tu priču stavi tačku i da kaže da Jasenovca nije ni bilo.
Vidite šta vi radite. To radite i s ovom deklaracijom. Sve vreme je to poenta. Kada ona kao posebna bude usvojena u Narodnoj skupštini, od tog trenutka, hteli vi ili ne, donosili deklaraciju ili ne o osudi zločina nad srpskim narodom, ostaće krivica na Srbiji, ničim prozvana, čak ni presudom Međunarodnog suda pravde u Hagu, ostaće ljaga na imenu srpskog naroda, jer će po raznim istorijskim čitankama i udžbenicima deca morati da čitaju kako je srpski narod genocidan, a genocidan je zbog toga što je neko u ime srpskog naroda učinio neki genocid, a da nije u ime srpskog naroda učinio genocid, kako vi smatrate, ne bismo se izvinjavali.
U moje ime, nema potrebe da se izvinjavate. Nikada nikakav zločin nisam počinio. Politička stranka kojoj pripadam nikada nije nikakav zločin zagovarala. Većina građana Srbije u vreme izvršenja ovog zločina, da ste ih anketirali, što vi vrlo dobro znate, ne bi stala iza izvršenja takvog zločina nikada, niti bi na njega pristala, niti bi mu aplaudirala.
Ta ista većina naroda je smenila Miloševića 2000. godine, onu stranku za koju je Nada Kolundžija pobrkala, pa proziva neke druge, a zaboravlja da s njima sedi kao koalicioni partner u Vladi, koja je zapravo nosila tu neku priču zagovaranja neke ratne opcije, mržnje i ne znam čega.
O tome mi danas ovde govorimo. Vi ste ovim likvidirali mogućnost da Srbija stane na svoje noge kao normalna država. Vi ste je bacili na kolena, a na srpski narod ste bacili ljagu, onakvu kakva je bačena na nacističku Nemačku, s pravom, posle Drugog svetskog rata, a gde ovde ima tog poređenja? Šta se ovde ikada desilo, u ovoj celoj priči, da bismo morali taj pečat i taj krst da nosimo na sebi?
Da, priznaćemo zločine koji su se desili. Da, govorićemo o žrtvama koje imaju ime i prezime, jer mi ih je iskreno žao. Da, i treba osuditi sve zločine, uključujući i taj, pa neka bude i u prvom redu taj, ali ne posebno. Ovo što ste vi ovde napravili i šta god budete napravili u četvrtak ili petak, završiće s ovom državom od početka do kraja i sa svakom nadom ovog naroda u dobru sudbinu.