Gospodine ministre, vidite, kada se na isti član zakona dve poslaničke grupe, koje očigledno i sigurno nisu imale kontakata kod pisanja amandmana, podnesu isti amandman u istom tekstu – to znači da problem postoji i znači da taj problem morate da rešite.
Sada se vraćamo na onu malopre priču kada je meni potpredsednica rekla kako je Odbor za zaštitu životne sredine održan, kada je bila načelna rasprava, a mi nismo mogli da izdvojimo mišljenje. Kako je mogla da bude održana, kada nismo izdvojili mišljenje? Na to sam vas upozoravao, a ne da je Odbor održan. Kada se vodila rasprava u pojedinostima – to nisam pomenuo.
Dakle, kada je trebalo da se raspravlja u načelu, sednica Odbora je otkazana sat pre početka, bez ikakvog obrazloženja i mi nismo mogli da reagujemo na zakon.
Pošto stvari stoje kako stoje sa ovim zakonom, on će verovatno biti izglasan. Opet upozoravam na jedan problem, na koji je moja koleginica Milica Vojić- Marković ukazala, a to je problem Carske bare. Princip znamo – zagađivač plaća. Pare iz budžeta su odvojene. Šta je urađeno? Ministar je dobio pitanje pre desetak minuta – odgovor nam nije dao. Mi do kraja rasprave očekujemo da nam da odgovor.

Dakle, gospodine ministre, mi smo vam uvođenjem novog člana 26. ponudili niz rešenja da bi to bilo koliko-toliko transparentno. Gospodine ministre, transparentnost je odlično sredstvo za dezinfekciju društva. Ako nema transparentnosti, onda društvo nije u dobrom stanju.
Mi smo vam ponudili ovde da je fond dužan da vodi poslovne knjige, računovodstvenu evidenciju, godišnje finansijske izveštaje i da se to sve uređuje zakonom kakvi kod nas postoje i da se uvede spoljna revizorska institucija.
Vi ste ovaj amandman odbili, obrazloženje neću da čitam, sa jednom jasnom namerom da vi u stvari, to sumnjam, izražavam svoju sumnju, nećete nikakav spoljni uvid u stanje i način trošenja sredstava, pisanje projekata, dodele poslova i svih stvari koji treba da obavi ovaj fond.
Još jedanput ste pokazali da nećete da uvažite dobru volju poslanika DSS-a kad vam ponude jedno konkretno, objektivno rešenje da bi potpuno bila stvar zadovoljena što se tiče javnosti i transparentnosti. Molim vas da još jedanput razmislite i da pažljivo pročitate ovaj amandman i da ovaj amandman prihvatite jer je to u našem opštem interesu.

Ovde je u pitanju samo jedna tehnička stvar. Kao što vidite, gospodine ministre, mi nismo imali amandman na visinu kazni koje su zaprećene zaposlenima u fondu ako ne dostave određene stvari na uvid ili nesavesno rade svoj posao.
Prosto smo smatrali da prethodni amandmani koji govore o javnosti fonda, koji govore o reviziji spoljnoj, o transparentnosti fonda i došli smo ovde u situaciju da su ovde kaznene odredbe u sedmom delu, a mi smo ubacili dva nova dela, tako da su kaznene odredbe pod delom devet i to je u stvari jedna tehnička stvar. Kako se vi niste izjasnili o prethodna dva naša amandmana? Onda je potpuno besmisleno da mi sada govorio o ovom devetom delu.

Gospođo ministar, govoriću samo o jednom od ovih predloga za zajam, zajmu u zdravstvu. Pre ovog dnevnog reda mi smo razmenili par rečenica u vezi ove tačke dnevnog reda i vi se dobro sećate šta ste mi rekli, da vi ne znate kako ćete da branite ovo. Da li je tako bilo?
E, dakle, gospođo ministre, očekivao sam da ćete vi skinuti ovu tačku dnevnog reda, nažalost, zbog građana Srbije, vi to niste uradili. Evo nekoliko ključnih stvari o čemu se ovde radi. Dakle, jasno je šta je predviđeno projektom. Videćete u projektu dva pod tačkom b) borba protiv korupcije. Sada zamislite zbog čega zajmodavac insistira na toj tački, borba protiv korupcije.
Ministar kaže da je korupcija u zdravstvu sporadična stvar. Imate podatak od 17. juna 2007. godine da je država Srbija četvrta u svetu po korupciji u zdravstvu i vi ste pristali da uđete u ovaj zajam. Da li ste nekad bili u nekoj ključnoj ustanovi srpskog zdravstva, recimo kakav je Urgentni centar u ovo doba dana, da vidite kako to izgleda. To je realna slika Srbije.
Ministar zdravlja, ovo je peti mandat, sedam i po godina, ceo posao ministra zdravlja je pravljenje privida, da radi reforme u zdravstvu, a pravljenje privida je i sinoćni zakon o javnom zdravlju, koji je potpuno bezvredan, beskoristan, neprimenjiv. A šta je realna slika - liste čekanja na život u zdravstvenim ustanovama Srbije.
To je sramota i tu je odgovornost, i kad će biti pokrenuta odgovornost za ovakvog ministra? Vi nemate odgovor na to, ali ste pristali da umesto njega ovde primate ovako teške reči, a da nemate odgovor na njih. To je situacija u kojoj se nalazi srpsko zdravstvo. To je stanje duha u kojem se nalazi naš narod. A vi ovde sedite bez ijedne reči odgovora.

Reklamiram član 104. Poslovnika. Mislim da nije korektan ovaj način rada i ponašanja. Vi ste otvorili ovu tačku dnevnog reda, gde postoji šest zakona o kojima treba da se obavi jedna valjana diskusija, u dva minuta do šest i to u trenutku kada su se poslanici javili da reklamiraju povredu Poslovnika.
Dakle, ako je cilj vaš i vladajuće većine da se protrči kroz ove zakone bez valjane diskusije, mi ćemo to razumeti, ali to onda kažite. Mi sedimo ovde od 10.00 sati, radeći na ozbiljnim zakonima, kakav je bio prethodni set. Smatramo ovo vrlo nekorektnim potezom. Sada treba celu noć da sedimo, do deset, do jedanaest sati, da obavimo načelni pretres, da kažemo ono što treba da kažemo, premoreni, po ovoj vrućini i mislim da stvarno nije korektno to što radite.

Na Odboru za zdravlje sam izuzeo mišljenje povodom ovih zakona. Dakle, kad neko izuzme mišljenje treba da kaže i zbog čega to radi.
Nama iz DSS se čini da se ovde radi o tri grupe propisa. Dakle, prva grupa propisa, odnosno zakona, to je svakako zakon o javnom zdravlju, za koga mi smatramo da je potpuno beskoristan, neprimenljiv i da kao takav nije trebalo da se nađe u proceduri.
Druga grupa zakona, i da tu dilemu odmah i rešimo, da ne pomisli gospodin ministar da smo mi protiv ovih zakona, dakle, radi se o zakonima o transfuziološkoj delatnosti, Predlog zakona transplantaciji ćelija i tkiva, o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja i o Predlogu zakona o transplantaciji ćelije tkiva. Dakle, mi mislimo da su ti zakoni potrebni. Ono što nama otvara jednu nedoumicu, a to je da od ovih zakona bilo potrebno doneti jedan zakon, a to je zakon o zaštiti prava pacijenta.
Dakle, tim zakonom bi ovi zakoni koje sam nabrojao imali svoju potpunu i punu vrednost. Svakako da ovi zakoni imaju svoje nepreciznosti i svoje nelogičnosti i mi ćemo u raspravi o pojedinostima na te nelogičnosti ukazati. Ali, da se vratim na ovo što sam rekao, a to je nedonošenje zakona o pravu pacijenta.
Gospodine ministre, vi ste ministar u Vladi Republike Srbije od 2002. godine. Podsetiću vas na 25. juni 2002. godine, kada se ta polemika u javnosti Srbije i otvorila. Vi ste, gostujući tada na Radiju B92, rekli sledeće, i to ću vam pročitati.
Kada je postavljeno pitanje oko prava pacijenta, vi ste u jednom delu vašeg izlaganja rekli voditeljki Radija B92: "Vi znate da je nezavisna grupa lekara i pravnika razmatrala nedavno priču o povelji i pravima pacijenta i da je bilo po štampi diskusija na tu temu. Naravno da ćemo insistirati na povelji pacijenta, nezavisno i van institucija, nego i unutar institucija. Dakle, raspravljaćemo detalje iz povelje pacijenata, ugraditi ih u tu instituciju ombudsmana sada. A u budućem zakonodavstvu ta institucija mora da postoji jer je to deo savremenog zdravstvenog zakonodavstva normalnog razvijenog sveta u kome mi danas živimo".
Dakle, vi ste to rekli pre sedam godina. A šta mi danas imamo? Imamo zaštitnika prava pacijenta i da vidimo ko je ta osoba. To je osoba koju odredi direktor zdravstvene ustanove, koja brani prava pacijenta. Imamo primera gde se pacijenti sprečavaju da napišu svoju žalbu na rad zdravstvenih institucija i lekarskog osoblja. Imamo primera gde se stranice iz tih knjiga cepaju, da ne bi došle na uvid javnosti.
E vidite, zbog toga smo mi smatrali i zbog toga smatramo da je pre ovih zakona trebalo doneti ovaj zakon koji će poštovati i prava pacijenta. Dakle, gospodine ministre, kad nešto nije transparentno, onda je to loše, a transparentnost je odlično sredstvo za dezinfekciju i vi to vrlo dobro znate.
Treća grupa zakona koja nije u ovom paketu, a na jedan vrlo čudan način je izopštena u drugu, odnosno u poslednju tačku dnevnog reda, to je zajam. Dodatni zajam, a o tome bi valjalo reći nekoliko reči, u iznosu od 10.500.000 evra.
Dakle, kad taj zakon pažljivo pročitate videćete da tu postoje razna čuda. I završavanje informacionog sistema, i borba protiv korupcije, i nadgledanje rada Zavoda za zdravstveno osiguranje itd. Vidite vi šta vi nama prelažete, odnosno što se predlaže građanima Srbije, da država uzme zajam od 10.500.000 evra da bi se borila protiv korupcije u zdravstvu.
Je l' to javno priznanje da postoji korupcija u zdravstvu? Zar je potreban zajam da se mi borimo protiv korupcije u zdravstvu? Zar ne postoje drugi mehanizmi? A gde su zakoni, a gde je zakon o pravima pacijenta, da se pacijent može suprotstaviti...
(Predsedavajuća: Pet minuta narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)

Ovo je jedanaesti sat kako mi radimo, malo je teško držati koncentraciju i imati sve misli na okupu povodom ovih zakona.
Dakle, prvi zakon o kome bih želeo da govorim, to je zakon o javnom zdravlju. Ono što želim na početku da kažem, to je da sam termin, naziv javno zdravlje je malo rogobatan i nejasan. Prosto, kada neko čita ko nije iz ove struke, otvoriće sebi pitanje jedno, a to je - da li postoji nešto što je tajno zdravlje? To je jedna dilema.
Daleko je prikladniji naziv narodno zdravlje, a videćemo zbog čega. Možda postoji tajno zdravlje. Možda postoji taj segment, ali o tome ću kasnije kada bude moja diskusija odmakla objasniti na šta sam mislio.
Posmatrajući ovaj predlog zakona o javnom zdravlju, ne može se čovek oteti utisku da je ovaj zakon potpuno bespotreban. Poslanička grupa DSS na ovaj zakon nije uložila nijedan amandman zato što je to prosto nemoguće popraviti. Nemoguće je popraviti, jer ako uporedite neke naslove iz ovog zakona sa osnovnim zakonom, a to je Zakon o zdravstvenoj zaštiti, videćete da su ti delovi zakona o javnom zdravlju prosto prepisani iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Da krenemo od strane 4. člana 3. načela javnog zdravlja, prosto, da uporedimo član 19. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Gospodine ministre, znam da vi niste bili tvorac ovog zakona o javnom zdravlju, da niste aktivno učestvovali u donošenju ovog zakona, ali taj tekstopisac je prosto morao da ima pred sobom Zakon o zdravstvenoj zaštiti, da bi video da sve ovo što stoji u zakonu o javnom zdravlju postoji u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Dakle, načela javnog zdravlja, član 19. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, samo trenutak da ga nađem, govori o načelima zdravstvene zaštite. Tu su te stvari pobrojane.
Društvena briga za javno zdravlje, član 8. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ima isti naslov, kaže - društvena briga za zdravlje stanovništva. Onda društvena briga za javno zdravlje na nivou Republike Srbije, član 9. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Pa dalje društvena briga za javno zdravlje na nivou autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, član 13. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. I tako, iz člana u član, iz dela u deo ovog zakona, vidite da je to u stvari sve preslikano iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Sada se postavlja jedno pitanje - kakva je svrha ovog zakona, ako imamo već sve to na jednom mestu? Čak su i neke odredbe iz ovog zakona o javnom zdravlju daleko preciznije, daleko jače i daleko temeljnije obrađene u osnovnom Zakonu o zdravstvenoj zaštiti.
I tu postoji druga vrsta problema. Dakle, postoji nešto što se zove zakon o sprovođenju Ustava. Osnovno pitanje je - da li je osnovni zakon, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, a i ovaj zakon koji je na neki način izveden iz ovog zakona o zdravstvenoj zaštiti, u skladu sa Ustavom?
Pročitaću jednu odredbu Ustava koja se odnosi na to. Dakle, odredba zakona o sprovođenju ustava govori, u članu 15, da se do 31. decembra 2008. godine usklade svi ostali zakoni koji nisu u skladu sa Ustavom. Dakle, postojalo je dovoljno vremena da se osnovni zakon uskladi sa Ustavom, a on u nekim svojim delovima nije usklađen.
Dakle, to je trebalo da bude prevashodna briga ministra i to mu je obaveza koju mu nalaže Ustav, a ne da nam donosi jednu deklaraciju, jedan spisak lepih želja, prenošenje nekih nadležnosti, tovarenje obaveza na lokalnu samoupravu o donošenju određenih programa. Tu se otvara pitanje - kako će ta lokalna samouprava da se izbori sa tim problemom?
Da li je gospodin ministar video kako izgleda rebalans budžeta? Da li je video koliko su lokalne samouprave uskraćene za osnovna sredstva? Da li zna koliko će lokalnih samouprava da objavi bankrot na kraju godine? Treba li im još jedna ovakva obaveza? Potpuno je bespotrebna, a to već postoji u osnovnom zakonu.
Ovaj zakon je potpuno bespotreban, najbolje bi bilo da se povuče iz procedure, to bi bilo najkorektnije rešenje, zato što jednostavno nema potrebe ovakav zakon razmatrati, jer se on ne može popraviti.
Druga činjenica koja je vezana za ovaj zakon je svakako nešto što se odnosi na sprovođenje novog zakona. Uvek se pominju sredstva i tu se dolazi do onog ključnog problema. Mi smo u nekoliko navrata pokušavali sa ministrom zdravlja da otvorimo tu temu oko načina finansiranja zdravstvene zaštite, oko ispunjenja onih osnovnih proklamovanih načela i odredbi iz Zakona o zdravstvenom osiguranju što se tiče prava pacijenata.
Taj razgovor se uvek završava vrlo neprijatno, zato što ministar nije imao dovoljno sluha ni takta da sasluša naše primedbe. Osnovne stvari koje su se na to odnosile je pitanje - zašto mi nemamo nacionalni zdravstveni račun. Kolika je potrošnja u zdravstvu? Kako se ta sredstva opredeljuju?
Dakle, mi u sklopu budžeta dobijemo jedan materijal, a to je predlog finansijskog plana zdravstvenog osiguranja. Da li mi kao poslanici imamo mogućnosti da uložimo bilo kakav amandman na taj predlog budžeta Zavoda za zdravstveno osiguranje? Nemamo. Da li možemo da intervenišemo u način distribucije? Ne možemo.
Šta saznajemo iz tih troškova? Saznajemo to da je dve trećine sredstava opredeljeno sekundarnom i tercijalnom nivou, a jedna trećina primarnom, a javno pričamo drugu priču. To je potvrda ovog zakona, briga o javnom zdravlju, odnosno narodnom zdravlju, a ulaganja u potpuno suprotnom pravcu.
Ono što se danas u većini medija, što štampanih, što elektronskih, provlači kao glavna tema, to je korupcija u zdravstvu. Taj problem uopšte nije rešen, čak štaviše, uvođenjem večernjih klinika, plaćanje vanstandardnih usluga, a mi imamo podatak da su pacijenti iz svog džepa za vanstandardne usluge u 2008. godini izdvojili preko 28 milijardi dinara.
Govorim ono što je uplaćeno državnim ustanovama. Ne govorim o onim sredstvima za koje nemamo tačan podatak, ali se procenjuje da je preko 300 miliona uplaćeno u privatne ordinacije, odnosno privatne poliklinike.
Ministar je par puta govorio o deficitu u zdravstvu i apelovao na državne organe, a mi ne znamo ukupnu sumu. Dakle, da li mi u zdravstvu trošimo dve milijarde evra ili je to daleko više, ili šta se tu dešava? Kako je moguće da sredstva koja su naplaćena od vanstandardnih usluga, u iznosu preko 28 milijardi u 2008. godini, ne budu prikazana u budžetu Republike Srbije? Na koji način su ta sredstva potrošena? Je l' to otišlo na plate zdravstvenih radnika? Je l' je to otišlo na renoviranje ustanova? Je l' to otišlo na nabavku novih aparata? Dakle, o sudbini tog novca mi moramo da znamo, da bi znali šta je to u stvari potrošnja u zdravstvu.
Pošto se ministar vratio, podsetiću ga opet na onaj datum iz juna 2002. godine kada je on neposredno postao ministar, a odnosi se na zakon o transfuziološkoj delatnosti. Jedno pitanje koje je postavljeno ministru tom prilikom je bilo - postoji jedan akutan problem, nedostaje krv. Da li ste povodom toga nešto uradili?
Ministar odgovara sledeće - problem transfuzije je u našoj sredini važan i zbog toga što smo mi zemlja koja ima najveću potrošnju krvnih derivata kada se poredi sa svim okolnim zemljama.
Dakle, nama treba osmišljena akcija dobrovoljnog davalaštva krvi, treba nam takođe nacionalni program za dužu stazu koji će da eliminiše ovakve neposredne probleme.
Problem sa nedostatkom krvi je uvek povremeno prisutan. Sada je jedna od takvih situacija. To će biti jedan od problema za koji ćemo, pod okriljem institucije Ministarstva, formirati ekspertsku grupu koja će to da analizira sa svih mogućih aspekata i tu ima nagoveštaja o pomoći u rešavanju problema, možda reorganizaciji.
Govorim o 2002. godini. Kada je problem iniciran, kada se znalo, kada se javno tome govorilo, i imamo 2009. godinu, znači, punih sedam godina je trebalo ministru da shvati problem i da stavi zakon o transfuziji na dnevni red. Zar je sedam godina potrebno ministru zdravlja da ovaj problem shvati i da predloži, odnosno uputi zakon Narodnoj skupštini na razmatranje?
Kada smo pojedine zakone razmatrali, između ostalog i zakon o transfuziji, Odbor za zdravlje je negde u junu 2009. godine iznosio svoja mišljenja i zamerke na ovaj zakon o transfuziji. Jedno od pitanja koje je bilo upućeno predstavnicima Ministarstva zdravlja, bilo je, a to stoji u zapisniku Odbora za zdravlje, kada Ministarstvo planira da se ovaj nacrt zakona o transfuziji nađe pred Vladom i kada će biti upućen u skupštinsku proceduru?
Govorimo o junu ove godine. Odgovor predstavnika Ministarstva nismo dobili, a znali smo da je u proceduri. Onda nam formirate dnevni red na tri dana pred sednicu, nikog ne obaveštavajući, tako da ostaje vrlo malo vremena da se poslanici pripreme za jednu valjanu i konstruktivnu raspravu.
Spajanje tačaka dnevnog reda isto tako govori u prilog tome da vi jednostavno ne želite bilo kakvu ozbiljnu diskusiju, nego da se samo kroz ove zakone protrči, da se o ovim zakonima ne raspravlja na jedan valjan način i da se taj posao otalja.
Suština svega toga, takvog načina rada, jeste stvaranje privida. Privida da se nešto radi u Ministarstvu zdravlja, a šta se radi u Ministarstvu zdravlja i u kakvom su odnosu Ministarstvo zdravlja, odnosno ceo sistem, sa pacijentima, dovoljno je pogledati nekoliko naslova.
Evo, ovde imam pri ruci jednu priču koju se nadam da će ministar uspeti da objasni - „Milosavljević krivično goni sekretarku za zdravstvo“. Šta je suština te priče? Sekretar za zdravstvo grada Beograda je u svom nastupu za govornicom Skupštine grada Beograda i u javnoj reči rekla otprilike da je ministar zdravlja generator korupcije u zdravstvu. Kada imate takav odnos između dva čelna čoveka u zdravstvu, onda se pitate šta se radi u tom zdravstvenom sistemu, da li su te priče tačne ili nisu tačne?
Drugi detalj koji se opet odnosi na zakon o transfuziji, i o tome je bilo reči na Odboru za zdravlje Skupštine Republike Srbije, jeste to da su davaoci bez povlastica. Zar je moguće da desetak hiljada ljudi iz raznoraznih udruženja napišu predstavke Odboru za zdravlje, Ministarstvu zdravlja, predsedniku Vlade, predsedniku Republike, ukazujući na važnost poštovanja takvih udruženja, ukazujući na važnost promocije dobrovoljnog davalaštva krvi i tražeći neke sitne benefite za sebe, jer su to ljudi izuzetne humanosti, ministar sve te zahteve odbije.
Treći slučaj koji ću ovde izneti svakako se odnosi na nešto što sam govorio u izuzetom mišljenju. Ovi zakoni, za koje sam rekao da DSS nema ništa protiv njih, sem zakona o javnom zdravlju i tajnom zdravlju, odnosi se na postojanje instituta zaštitnika prava pacijenata. Donošenje ovih zakona, kakav je zakon o transplantaciji organa, zakon o transfuziji, podrazumeva i donošenje jednog zakona koji mora da bude pre donošenja ovih zakona, a to je zakon o zaštiti prava pacijenta.
Šta imamo mi danas u zdravstvenim ustanovama? Imamo zaštitnika prava pacijenata, koji je osoba koja je zaposlena u toj ustanovi, koja prima platu te ustanove. Onda kada pacijent oseti da su mu prava uskraćena, da se ne ispunjavaju svi oni zakonom propisani uslovi iz zakona o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti, ako se požali, on se požali osobi koja je zaposlena u toj ustanovi, a ta osoba ima interes da štiti ustanovu od koje prima platu, a da ne štiti prava pacijenta. Evo jednog valjanog razloga zbog čega je trebalo daleko ranije doneti zakon o zaštiti prava pacijenta.
Da ne govorim o drugim stvarima, o korupciji u zdravstvu i svakako moram ponovo pomenuti jednu tačku dnevnog reda ovog zasedanja Skupštine, a to je čuveni zajam od 10 miliona i 500 hiljada evra za dodatno finansiranje u zdravstvu. Tu se pominju programi. Jedan od tih programa svakako zaslužuje pažnju.
Šta se u tom programu pominje? Borba protiv korupcije. Da li je moguće da mi uzimamo zajam od Međunarodne banke da bi se borili protiv korupcije u zdravstvu? Da li to postoji kod nas? Ministar, koliko mi se čini, negira takvo stanje. Šta piše u ovom programu?
Na kraju, sa par reči ću se vratiti na zakon o javnom zdravlju. Ne znam da li je ministar pročitao završnu stvar u tom zakonu, pa ću da pročitam šta je razlog za hitan postupak donošenja zakona o javnom zdravlju. Molim vas, pažljivo me pratite.
U cilju što hitnijeg stvaranja uslova za obezbeđivanje visokog nivoa zdravstvene zaštite građana, odnosno uspostavljanja jedinstvenog zakonskog okvira za obavljanje obavljanja delatnosti javnog zdravlja. Molim vas, kakva vam je to rečenica? Da li je neko ko je pisao ovaj zakon mogao da vidi – obavljanje obavljanja. Da li postoji drugačija formulacija da se ovako nešto predstavi? I to je razlog za hitan postupak?
Gospodine ministre, ovaj zakon je najbolje povući iz procedure. Ovaj zakon ništa ne obavezuje, nikoga, ni o čemu, sve to imate u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, sve to imate u Zakonu o zdravstvenom osiguranju. Ovaj zakon je potpuno bespotreban.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dovoljno je rečeno u ovoj raspravi o suštini i sudbini ovih zakona, s tim što sam vrlo malo čuo da se u ovom setu zakoni koji se odnose na transfuziologiju, transplantaciju organa i ova druga dva zakona neko izjasnio protiv i da je rekao da ti zakoni nisu potrebni.
Suština primedbi najvećih se odnosila na zakon o javnom zdravlju. U obraćanju poslanicima upotrebili ste nekoliko rečenica koje moram da prokomentarišem. Rekli ste da su se čuli zluradi komentari. To nije tačno. Nikakvi zluradi komentari se ovde nisu mogli čuti.
Dakle, ono što vam je sve rečeno, rečeno u jednoj nameri iskrenoj da se nešto poboljša oko vih zakona i da se jedna zakon koji je potpuno bezvredan, koji je neprimenljiv, koji je deklaracija, koji ništa ne donosi, povuče iz procedure.
Citirali ste izreku našeg pokojnog političara, Zorana Đinđića, i rekli ste, ne sme zdravstvo da stvara klasno raslojavanje društva. Gospodine ministre, šta se dešava sa listama čekanja, sa onim intervencijama koje se odrađuju u državnim ustanovama van radnog vremena?
Šta se dešava ako istovremeno urgentno dođe više porodilja gde je indikacija carski rez. Koja je porodilja u prednosti u hirurškoj sali? Naravno, ona koja je platila dopunski rad.
Prvo, očigledno je plaćanje iz džepa ustanovama koje su na budžetu, to su državne ustanove, može samo da podstakne i da legalizuje diskriminaciju, diskriminaciju pacijenata po imovinskoj osnovi. To je suština tog problema.
Pomenuli ste formiranje nacionalnog saveta. Gospodine ministre, na uporno insistiranje Odbora za zdravlje, tek tada je pokrenuta procedura oko formiranja nacionalnog saveta za zdravlje, do tada vama to nije padalo na pamet da to učinite.
Nekoliko puta, a tu je predsednik Odbora za zdravlje, mi smo tu temu na Odboru za zdravlje otvarali. Tek kada je ta tema postala javna, kada su počeli mediji da pišu i da postavljaju pitanje – zašto se nešto što postoji u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti ne primenjuje? Zašto to telo nije formirano? Tek onda ste vi reagovali i tek onda je došlo u skupštinsku proceduru imenovanje članova nacionalnog saveta za zdravlje.
Četvrta stvar, oko zakona o transfuziji, citirao sam vam šta ste rekli 2002. godine na pitanje novinara B 92. Vi ste se tada izjasnili da je taj zakon preko potreban. Zar toliko vaše angažovanje i tolika briga pa je moralo da prođe sedam godina do donošenja ovog zakona? Govorim o 2002. godini, a ovo je 2009. godina kada se ovaj zakon pojavio u proceduri. To su činjenice na koje, čini mi se, vi nemate odgovor.

Hteo bih repliku gospodinu ministru oko dve stvari. Prvo, oko Stomatološke komore. Gospodine ministre, vi očigledno niste bili u komunikaciji sa Odborom za zdravlje Narodne skupštine Republike Srbije.
Mi smo Ministarstvo zdravlja upozoravali nekoliko puta i ta polemika oko formiranja Stomatološke komore je trajala godinu dana. Tražili smo da se uvede nadzor nad zakonitošću rada Stomatološke komore zbog raznoraznih stvari i na jednom od zadnjih Odbora za zdravlje i porodicu tražili smo da se uvede upravni i finansijski nadzor nad radom Stomatološke komore.
Sam način delegiranja člana nacionalnog saveta za zdravlje ispred Stomatološke komore možete naći u zapisniku sa sednice Skupštine Stomatološke komore, pa ćete videti na koji način se delegiraju u Nacionalni savet i videćete da li taj savet ima uopšte kredibilitet, ako se ljudi na takav način delegiraju – na osnovu telefonskih poziva i predlaganja jednog jedinog člana, bez konsultacija ostalog dela Stomatološke komore.
Što se tiče zaštitnika pacijentovih prava, ne možete me ubediti da onaj čovek koji je zaposlen u toj ustanovi može istovremeno na kvalitetan način da štiti pacijentova prava, jer je on vezan za tu ustanovu, prima platu.
Da bih to potkrepio podsetiću na pisanje novosadskog lista „Dnevnik“, gde zaposleni u toj ustanovi cepaju listove iz knjige žalbi. Možete dobiti taj papir, pa ćete videti kako to funkcioniše.
Zato smo mi predlagali i zato mi insistiramo na donošenju zakona o zaštiti pacijentovih prava.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da postaje praksa u Skupštini da predstavnika predlagača nema u sali kada se raspravlja o amandmanima. Tako je bilo i poslednjeg radnog dana u prošloj nedelji, kada smo imali zakon o udruženjima, kada je gospodin ministar Milan Marković boravio van sale nekoliko sati i na naša insistiranja da se pojavi u sali on se nije pojavljivao. Opet imamo da predstavnik predlagača, gospođa Snežana Malović, nije u sali kada raspravljamo o jednom vrlo bitnom zakonu.
Mislim da je ovaj predlog zakona poslat u skupštinsku proceduru sa jednim jasnim ciljem – da se taj zakon ne primenjuje. Dakle, on je tako napisan da je prosto neprimenljiv u praksi.
Kada se pogleda četvrti deo ovog predloga zakona, odnosno sredstva koja su potrebna za sprovođenje ovog zakona, dolazite do jedne činjenice, odnosno prve rečenice koja glasi: „Za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije.“ To potpuno jasno piše u zakonu.
Kako mislite da se ovaj zakon primenjuje bez dodatnih sredstava u budžetu Republike Srbije? Ko će da nabavi uniforme? Ko će da nabavi oznake, vozila, plovne objekte? Čini mi se da ćete nametnuti lokalnoj samoupravi da nabavi i avione. Dokle idete?
Dakle, kada je jedna vlast nesposobna i neodgovorna ona pribegava jednom sredstvu a to je pravljenje privida da nešto radi, a u suštini ne radi ništa, nego gleda samo kako će da zavuče ruku u džep građana Srbije.
Šta ste uradili sa transfernim sredstvima u budžetu Republike Srbije koja su namenjena lokalnim samoupravama? Prvo, u mnogim lokalnim samoupravama, u pojedinim gradovima imate više zaposlenih u lokalnoj administraciji u tim opštinama, odnosno gradovima i taj broj skoro je jednak broju onih ljudi koji rade u privredi. To je tako zato što ste morali da namirite svoje koalicione partnere.
Tako funkcioniše ona vlada koja je sastavljena od 18 stranaka koje imaju različite političke interese, a jedan zajednički interes, a to je materijalni interes da se što više kadrova pojedinih partija smesti na neke funkcije i da rade neke poslove. To je, u suštini, pravljenje privida.
Dakle, ovaj zakon je apsolutno neprimenljiv. U većini diskusija poslanika je bio predlog koji je potpuno razuman i realan – povucite ovaj zakon. Ovaj zakon ne liči ni na šta. A kada dobijete predlog poslanika da se ova nakarada od zakona malo popravi, onda dobijamo odgovore Vlade koji su prosto smešni. Neću komentarisati razlog odbijanja ovog amandmana. To pokazuje da u vladajućoj koaliciji ne postoji nimalo volje da se jedno ovakvo čudo od zakona popravi bar u jednom malom segmentu, da se jezički uobliči, da bude razumljiv onom ko ga čita. Ali, kako ovaj zakon nije pročitao ni predstavnik predlagača, ne čitaju ga ni nadležni odbori (gde poslanička većina ima većinu), takva je i sudbina ovog zakona – biće potpuno neprimenljiv. Zato još jedanput apelujem da se ovaj zakon povuče iz procedure. Zahvaljujem.

Gospođo potpredsednice, pre nego što počnem obrazlaganje amandmana, zamolio bih vas da obezbedite da predstavnik predlagača bude prisutan u sali, zato što smatram da je amandman vrlo važan.
Vrlo je bitno da ga čuje ministar, ne bi li shvatio važnost i ovaj amandman usvojio. Ali, pošto je to, vidim, nemoguće i pošto je postala praksa da ministri ne slušaju narodne poslanike, pogotovo poslanike opozicije, ništa, nastaviću sa obrazlaganjem ovog amandmana.
Dakle, ovaj 39. član bi trebalo da reguliše jednu oblast koja se tiče vođenja poslovnih knjiga i finansijskog izveštaja. Mi iz Demokratske stranke Srbije smo smatrali da je ovaj član nedovoljan i da treba uvesti novi 3. stav u ovom 39. članu koji glasi: „Primerak godišnjeg obračuna i izveštaja o aktivnostima udruženja obavezno se dostavlja i nadležnoj jedinici poreske uprave na čijoj se teritoriji udruženje nalazi najkasnije do 31. marta naredne godine.“
Zbog čega je to bitno? Navešću dva primera. Dakle, nedavno smo imali delovanje jedne nevladine organizacije koja je finansirana iz budžeta Republike Srbije, novcem koji se prikuplja na osnovu poreza od svih građana. Ta nevladina organizacija se zove „Reakcija“ i bavi se pitanjem potrošača. Ta nevladina organizacija je ušla u jedan prostor optužujući ceo jedan sistem u državi, kakav je zdravstveni sistem, da se bavi krađom ljudskih organa i to u onom trenutku kad smo mi kao država...
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
...počeli da dokazujemo da je bilo krađe organa građana srpske nacionalnosti koji su odvedeni u Albaniju, u tzv. žutu kuću. Kome je ta nevladina organizacija položila račun za novac koji je dobijen iz budžeta Republike Srbije sa pozicije Ministarstva trgovine? To je jedan primer.
Drugi primer, koji je isto tako vrlo svež, jeste način rada u prošlom sazivu Lovačkog saveza Srbije. Onaj ko je pratio te aktivnosti je svedok da je došlo do velikih pronevera u Lovačkom savezu Srbije, da je čak novac pozajmljivan sinu predsednika udruženja, da su kupovani automobili, da su plaćene basnoslovne cene svečanih ručkova i večera.
Koristiću vreme poslaničke grupe u nastavku.
Ono što je važno i što treba znati, transparentnost je odlično sredstvo za onakvo društvo u kakvom se mi u ovom trenutku nalazimo.
Dakle, ako nema transparentnosti i ako nema kontrole trošenja sredstava, što ovim članom nije ni predviđeno, onda dolazimo, kao društvo i kao država, u ovakvu situaciju u kakvoj se danas nalazimo.
Zato je bilo bitno da ministar čuje ovo što sam rekao, da shvati koliko je bitan ovaj amandman i da ovaj amandman prihvati. Ali, osobina ministra, izgleda, nije da sluša narodne poslanike, nego da izazove niz replika i to na one teme koje uopšte nisu deo zakona, niti o tome treba da se raspravlja. Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, pre desetak minuta sam vam postavio jedno pitanje na koje vi niste imali odgovor.
Dužni ste, po Poslovniku, da obezbedite normalne uslove za rad parlamenta. Rekao sam vam da obezbedite prisustvo predstavnika predlagača. Vi to niste uradili. Dakle, mi pričamo, a nema predstavnika predlagača.
Kome mi pričamo i kome obrazlažemo ovaj zakon? Predstavniku predlagača, da usvoji amandmane i da da odgovor na neka pitanja. Vas to očigledno ne interesuje i to pokazuje kakav je odnos vladajuće koalicije prema ovoj skupštini.
No, da se vratim amandmanu. Ovaj amandman na član 49, koji rešava statusne promene, odnosi se na prestanak rada udruženja građana i nevladinih organizacija, s tim što smo mi predvideli da se doda i peti stav – da će udruženja građana po prestanku rada svoju dokumentaciju predati arhivi skupštine opštine na čijoj teritoriji su osnovana.
Dobili smo sledeći odgovor – da je to pitanje detaljno uređeno Zakonom o kulturnim dobrima. Gde je ministar da objasni kakav je ovo odgovor? Da li vi mislite da je kulturno dobro dokumentacija ribolovačkog udruženja, da to predstavlja kulturno dobro i da treba da se čuva u skladu s tim zakonom? Dokumentacija lovačkog udruženja je kulturno dobro? Ako se osnuje neko udruženje građana koje radi protiv interesa ove države, pa bude ukinuto i brisano iz registra, da li je to kulturno dobro koje treba da se čuva u ovoj državi?
Dakle, očigledno je da ministar nije ni pročitao ovaj zakon. (Predsedavajuća: Dva minuta.)
Da je pročitao, ne bismo dobijali ovakve odgovore na amandmane. Dakle, on je samo potpisnik ovog zakona, a bilo bi dobro da je zakon pročitao i dao smislene odgovore na ove amandmane.

 Gospođo predsednice, u periodu kada vi niste bili u sali predsedavajuću gospođu Gordanu Čomić dva puta sam zamolio da nam obezbedi prisustvo predstavnika predlagača zakona, da bismo amandmane obrazlagali na valjan način i da bismo imali neku komunikaciju sa njim. Smatram da su ti amandmani vrlo bitni. Znači, dva puta sam insistirao na prisustvu predstavnika predlagača.
Odgovor nisam dobio. Zato molim vas, jer je očigledno da gospođa Čomić neće da čuje glas narodnih poslanika, da obezbedite prisustvo predstavnika predlagača da bismo mogli valjano da učestvujemo u daljoj diskusiji. Zahvaljujem.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, Vlada je napisala u članu 4. predloga izmena ovog zakona da se u članu 67. postojećeg zakona reči ''1. januara 2009. godine'' zamenjuju rečima ''1. januara 2010. godine''.
Gospodine ministre, da biste razumeli ovaj problem, morate pred sobom imati bar tri dokumenta. Ono što je krov ove kuće i ove države - Ustav, zatim ono što dalje sledi iz toga - Zakon o zdravstvenom osiguranju, i ono što je ključ ovakve odluke, a to je ova debela knjiga, koju smo razmatrali početkom godine - budžet Republike Srbije.
Šta ste vi predvideli, i vi kao kao član Vlade, ovom odlukom? Da jednu grupaciju ljudi protivustavno lišite osnovnih prava. Da im uskratite pravo na zdravstveno osiguranje. Šta će biti s njihovim porodicama? Da li ste vi, gospodine ministre, pročitali član 17. Zakona o zdravstvenom osiguranju - šta su osiguranici? Da li imate odgovor na to pitanje?
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Dimitrijeviću, koje je na raspolaganju vašoj stranci je isteklo. Nemate više vremena. Završena je priča. Hvala vam lepo.) Evo, pokušaću da završim. (Predsedavajući: Ne, nego ćete morati da završite. Zahvalio sam se.)

Gospođo predsednice, gospodine ministre, na član 2. smo podneli amandman da se uvede novi stav, da se saglasnost o uvođenju, upotrebi i prometu genetski modifikovanog organizma pribavi saglasnost i Narodne skupštine Republike Srbije.
U obrazloženju ovog zakona svesni smo činjenice, a to pišu i stručni časopisi, i naučni radnici, i literatura, da još nemamo dovoljno podataka šta sve jedan genetski modifikovan organizam može napraviti u nekom budućem vremenu.
Smatrali smo da je odgovornost ministra poljoprivrede i Ministarstva prevelika u ovom trenutku da preuzmu tu brigu na sebe, odnosno odluku na sebe da preuzmu, te da bi ovako značajnim temama i značajnoj odluci trebalo da postoji saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije.