Nemojte da plačete, gospodine Vlaoviću, skoro da ste me rasplakali kada ste izašli za govornicu. Ja sam, pošto ste to milioniti put ponovili, kao i vaše žute kolege, dobio od države tačno 61 kvadrat; to sam dobio od države, kao i mnogi drugi. To ste rekli hiljadu puta. Gospodine Vlaoviću, gospodin Koštunica je dobio 200 kvadrata u centru Beograda, tačnije 204 kvadrata, izvinite, i to u komunističko vreme. Ali, neću o gospodinu Koštunici, ja ću o vama, neću ni o Đinđiću, ja ću o vama, pošto kažete kao Hristos baci kamen.
Šta ste vi završili, gospodine Vlaoviću? Kakve veze sa naftom imate? Šta radite u upravnom odboru?
Sipate u traktor, pa sada treba da budete u upravnom odboru Naftne industrije. Da li je to vaš posao? Piše u zakonu da mora da bude visoka stručna sprema, a može i kada nije visoka stručna sprema, jer mora Mika da se namiri, pa je slučajno Karić kod vas dolazio. Što nije kod mene došao da mi nešto nudi? Baš vas našao.
Nije meni bila namera da vam nešto posebno kažem, osim što ste me zaista dekoncentrisali zvonjavom telefona. Što se tiče dobacivanja, jedan sam od onih koji najmanje dobacuju i trudim se da čak i svojim prijateljima kažem da to s vremena na vreme ne čine, iako je to normalno da se radi. Rekao sam, dobacujte šta god hoćete i kako god hoćete. Mislim da nisam bio nijednom nepristojan sa govornice.
Što se tiče lopova, ako imate da sam ukrao nešto negde, odmah da idem u zatvor. Ja kažem za te vaše i ponavljam, nisam rekao – ti si, Vlaoviću, ukrao to i to, ali ti si, Hamoviću, ukrao to i to i svi ti koji su vezani za vašu vladu i koji su vezani za vašu vlast, jednako kao i ovi koji su vezani za Borisa Tadića, jesu lopovi i kriminalci i moraju da idu u zatvor. To je suština stvari. Tu je suštinska razlika i ništa posebno.
Da li sam to rekao, Prorokoviću? Nisam. Kada pogrešim spreman sam da kažem izvinite (jednom je Marković bio u pravu kada sam dobio opomenu) i odmah izađem i kažem da je to u redu, ali kada nije u redu onda nije u redu. Ja sam kriv, zamisli, strašno kakav je onaj Vučić zlikovac, on opominje čoveka što mu zvoni telefon, a on čeka poziv zato što mu je neko na intenzivnoj nezi.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Kriv sam što nisam znao da li ima prijatelje na intenzivnoj nezi ili nema. Da li je to bio cilj? Stvarno me je dekoncentrisalo. Znaju moji saradnici, moji prijatelji, ništa me ne izluđuje nego kada zvoni mobilni telefon na nekom sastanku, to znaju svi iz SRS. Ja njima kažem kada zvoni moj telefon slučajno da ga istog trenutka isključe.
Neću da ostane ništa nerazjašnjeno, volim da imam dobre odnose sa mojim komšijom u poslaničkim klupama. Dakle, stojim iza reči koje izgovorim i spreman sam za njih da odgovaram na svakom mestu.
Ono što jeste naš problem, da ne pričam dalje, u upravnim odborima ovakvim ili onakvim, bilo čijim... A uzgred, niko iz SRS nije član nijednog upravnog odbora nijednog javnog preduzeća, niti bilo čega drugog, iako nam je to nudio svojevremeno Vojislav Koštunica. Odbili smo to, nismo hteli u tome da učestvujemo zato što smo znali da to uvek u nekom trenutku, ukoliko se neko iz opozicije toga prihvati, može da bude razlog za korumpiranje i za nešto drugo.
Mogu ovde da vam govorim o primerima. Ne mogu da objašnjavam nekima koji nešto ne mogu da razumeju.
Kada je jedan plus jedan jednako dva on viče tri i mnogo je pametan, ja mu ne mogu ništa. Neki su bežali sa časova matematike u prvom osnovne.
Dakle, moja je ideja sledeća: da mi kontrolišemo kao opozicija ono što vlast radi; vaš je posao da se ljutite kada vas opozicija napada i to nastavite da radite, ali ako imate nešto drugo da mi kažete, ne ono što ste milion puta pomenuli, videli ste jutros, nisam hteo, ali došao sam sa jednim novim papirom. Nešto novo se pojavilo. Ako imate još nešto da mi kažete kažite mi nešto novo, nemojte ono što ste milijardu puta ponovili, valjda da dokazujete kako je to najveća nečast ili ne znam ni ja šta sve.
Jeste, zato što ja nemam 500.000 evra da plaćam na rate za godinu dana, kao što neki koji su pošteni imaju, pa ne daju ni da pitam. Nemam ni 50.000, ni 10.000 nemam, nemam ništa od toga i ponosan sam na to što nisam krao i što nisam sposoban da zaradim pola miliona evra za vile na Dedinju, Senjaku i drugim mestima. U tome se razlikujem od takvih.

Dakle, nemam šta da komentarišem, da kažem bilo šta na ono što je izgovorio gospodin Simonović javljajući se po Poslovniku. Moram da pitam da li ga je roda donela? Kako se to dogodilo tamo, na koji način?

(Velimir Simonović, sa mesta: Objasniću.)

A objasnićete? Nećete da objašnjavate, zato što ja to znam bolje od vas, a nije mi tema i nisam ni hteo da vam kažem, nego samo da objasnim kako to može da izgleda kada to tako hoćete.

Samo da vam kažem nešto, gospodine Vlaoviću. Kažete, završili ste osmogodišnju školu. Nisam ni znao, pojma nisam imao. Mogli ste da završite i četiri razreda osnovne škole. Članovi moje familije su završili četiri razreda osnovne škole, ali ne mislim da je to nešto loše. Pošteno i vredno su radili i zarađivali čitavog života, ali sa četiri razreda ili osam razreda osnovne škole nisu bili u upravnim odborima Naftne industrije Srbije ili bilo čega drugog. To je jedina razlika. Oni su obrađivali zemlju, a u upravne odbore se nisu mešali.

Nemam ništa protiv toga što ste u upravnom odboru i ne sumnjam da biste mogli da radite. Ima samo jedan problem u tome, jedan jedini. Znate koji? Zakon. U zakonu kaže da ne možete, a vi kažete – baš me briga za zakon, kada mi možemo. Ne vi, nego kaže neko ko priča o legalizmu.

Završio sam sa vama, nemam šta posebno da vam kažem. Nemojte da prebacujete ljudima – neko je mogao 100 maraka. Da li sam ja ubacivao nekome 100 maraka u indeks? Da li ima neko? Da li ima neko, možda ima, možda nema. Sigurno da ima, ali ne znam da li ste to na mene mislili. Niste. Nemam šta više da vam kažem.

Gospođo Bošnjak, što se tiče onoga o čemu ste pričali, vi ste u kampanji govorili o kriminalu i korupciji isto kao i ja. U kampanji smo zajednički govorili o kriminalu i korupciji u Skupštini grada. Kada smo bili na duelu, nisam imao nijednu stvar u kojoj sam se od vas razlikovao, ako se sećate. Bili smo na radijskom duelu, a gotovo da se ni u čemu po pitanju rešavanja komunalnih problema i velikih gradskih problema nismo razlikovali, posebno u odnosu na ono što je činila gradska vlast do tada, i gradonačelnik i svi ostali.

Šta se to u međuvremenu promenilo? To što ste postali član gradskog veća, to što ništa od obećanja koja su data u prethodnom periodu nije napravljeno. Da li treba vas da podsećam na obećanja gradske uprave, onih koji su bili kandidati, koji su rekli da će da pokrenu izgradnju metroa, da će za manje od šest meseci da krene izgradnja mosta preko Save, da se istovremeno za tri godine planira izgradnja mosta preko Dunava.

Gde su ti mostovi? Gde su te podzemne železničke stanice? Gde je bilo šta od toga, sem onoga gde mogu da se otmu pare, da se ugrade ili da stave u sopstvene džepove? Znam da vi znate da govorim istinu. Svi znaju da je to istina. Ja vama mogu da kažem, a ja ću da donosim onome kada me budu pitali, ali znate li da tužiocu nije dovoljan dokaz ni to što mu se dostavi kao nalaz budžetske inspekcije koji potpiše Božidar Đelić?

(Predsednik: Vreme.)

Završavam, gospodine predsedniče. Nije dovoljno ni to. Desetine miliona evra, šta me briga, koga to interesuje. Govorite o putnim troškovima poslanika; samo jednom advokatu u Skupštini grada isplatili ste pet puta više nego što su troškovi za 15 poslanika, i plate i putni troškovi i sve ostalo. Samo jednoj advokatskoj kancelariji, zato što je taj dužan i taj obavlja najprljavije poslove za Skupštinu grada i učestvuje u uništavanju interesa građana.

Borba SRS neće biti laka. Vi se ljutite, vi se durite. Vaši napadi će biti sve žešći, u to sam siguran. Ja to vidim, u vreme Miloševićeve sahrane mogli smo da vidimo kako će da izgledaju mediji, mogli smo da vidimo kako ih na isti način kontrolišu nevladine organizacije, DS, DSS i svi drugi.

Da vas pitam da mi kažete, evo vas, gospodine Prorokoviću, pošto ne vidim Aligrudića ovde, pitam vas, vi ste zamenik, kažite mi kako biste se vi osećali da se, recimo, ne daj bože, nešto loše dogodi Vojislavu Koštunici, da tražite minut ćutanja a da mi sedimo u sali? Pitam vas da li mislite da bismo mi mogli to da uradimo?

Da li mislite da bismo posle toga mogli po našim novinama i televizijama da govorimo da je to normalno i lepo, a da su minuti sramote za one koji su, zamislite, ludaci pa ustali na minut ćutanja?

Da li je to ta kampanja? Pitam vas kako biste reagovali da se mi tako ponašamo za Vojislava Koštunicu. Samo vas to pitam i ništa drugo. I da li mislite da bismo mi tako reagovali, a ne bismo, jer nismo tako reagovali ni za onoga o kojem mislimo i mnogo lošije, kao što je bio Zoran Đinđić, zato što to tako...

I tada sam video kakva će hajka i haranga da krene protiv svih onih koji se od vas budu razlikovali. Pripremili smo se za to i pripremaćemo se za to. Jasno mi je sada kako će da izgleda izborna kampanja: svi na jednu stranu i svi protiv SRS.

Samo jedno nemojte da zaboravite. Mi ne potcenjujemo broj birača koji ćete vi svi zajedno da osvojite. Nemojte da potcenjujete da li nešto veći, nadamo se da će biti nešto veći deo Srbije koji će da glasa za slobodu, koji će da glasa protiv kriminala, protiv korupcije i koji će svoje poverenje da da srpskim radikalima. Nemojte da zaboravljate da taj deo Srbije nije mali, već ogroman i, na vašu žalost, na žalost vaših medija, svakoga dana sve veći i veći.

 

Prvo, ne želim da dovodim gospodina Simonovića u tešku situaciju, njega razumem. Nemam nikakav problem, ne želim da ga vređam i ne želim da koristim takve reče kakve on koristi. Valjda ga je uvredilo...
Pa, hteli ste da se obračunavate valjda s Markovićem, što vam je rekao da izvadite ruke iz džepa. Vi ovde samo što ne psujete, samo što nas ne bijete, teško vam je kada vam samo čovek kaže da izvadite ruku iz džepa.
(Velimir Simonović: Ja psujem? A za to ćemo kasnije.)
Nemojte da se ljutite, samo su vas to zamolili poslanici, nemojte da se sekirate.
Želim nešto da vam kažem, govorio sam o načinu na koji je dobio; jeste, ali od koga je dobijen stan – od komunističke države, zato što je bio sudija, zašto to ne kažete, i to 204 kvadrata. Pričate mi o tome i o tome. Jeste, ja znam, ali vam to nikada ne bih rekao da ne tražite to na ovakav način da vam izgovaram, zato što su stotine hiljada ljudi to dobijali i nije to problem. Kada govorite o lažima, spreman sam da razgovaram o lažima.
Pošto smo ustanovili da sam saopštio istinu i da ništa nisam slagao, jer taj stan nije donela roda, nego ga je donelo komunističko društvo koje je delilo narodu stanove, nekom veće, nekom manje, zaslužnim sudijama 200 kvadrata, a drugima manje itd.
Kažem, da niste bili takvi, da niste na tome insistirali, zaista nikad ne bih o tome govorio i ne brinite, nikada vam neću uzvratiti istim rečima, cenjeni profesore, na pamet mi ne pada, po tome ćemo morati da se razlikujemo.
Mene sekira jedna stvar: kako to da kada vam neko nešto kaže, toliko vas zaboli da morate tako da reagujete? Vi samo što nas niste po Terazijama kačili od kada ste došli na vlast.
Nema stvari koju niste izgovorili za nas, naše porodice, nema stvari koju niste smislili na najgori mogući način protiv bilo koga od nas. Ne postoji ta stvar koju niste izgovorili i ne postoji ta stvar koju niste u svojim novinama i preko svojih prljavih televizija objavljivali. To je stvar koju vas ja pitam.
Pa ste pričali o stanu Tomislava Nikolića, pa ste mu oteli onaj stan da bi mogao da kupi manji stan, pa vam i taj sada smeta, od 90 kvadrata. Hoćete da iselite? Hajde iselite. Hoćete li još malo o tome da pričate? Da li imate nešto drugo?
(Velimir Simonović: Imam.)
Nemate.

Imate Vuka Hamovića, gospodine profesore, sa desetinama miliona evra koji su pokradeni od građana Srbije, a koje podržavate i držite na vlasti, njega imate profesore, imate ih koliko hoćete.

Nije Drašković, 700 stanova je podelio, a 700 stanova bilo je ukupno podeljeno preko Skupštine grada, on i njegova porodica oko 120, nemojte, nije 700. U koaliciji ste i lepo vam je, pa kritikujete sistem i ovakav i onakav, pa – dajte molim vas, socijalisti, hajde podržite nas da vladamo još malo. Kada nećete vi socijalisti, hajde onda malo vi žuti nas podržite, hajde malo svi da nas podrže zato što sada treba da hapsite po Srbiji.
Vi ste svi moralne gromade i niko ništa ne sme da vam kaže, pa ćete da izlazite i da govorite da neko laže, samo zato što je rekao istinu, jer je vaš idol povređen na ovakav i onakav način.

Izvinite, postoje i drugi ljudi, postoje i drugi koji hoće da čuju nešto normalno i o sebi i o svojoj porodici, a ne samo da slušaju gluposti.
Kada mi neko kaže – doći ću motkom da vas bijem u Skupštinu, a mi kažemo – pa dobro, dođi, evo čekaćemo te tu i tu, a da vi kažete – pa izvinite, mi pretimo.

To pitanje sam postavio gospodinu Prorokoviću, a postavljam ga i gospodinu Aligrudiću – kako biste se, gospodine Aligrudiću, osećali da uđem u salu... Dobar dan, a za nas je dan odavno počeo radni, dobro došli. Mi imamo za vas jedno pitanje: kako biste se osećali da se, ne daj bože, dogodi nešto Vojislavu Koštunici i da vi tražite minut ćutanja, a da mi sedimo u sali?
Samo na to tražim odgovor. Mi ćemo, naravno, da stojimo za bilo koga, bilo kada, ne daj bože, da se dogodi. Pitam vas kako biste se osećali, i ništa drugo, nijedno drugo pitanje, samo me to interesuje. To nije politička činjenica. Pitam vas za ljudsku činjenicu, ni za šta drugo.
Vi, profesore, možete da vređate koliko hoćete, tim uvredama vređate sebe, jer to od vas niko u ovoj Narodnoj skupštini nije očekivao nikada, ali dobro je da ste i vi pokazali svoje lice. U svakom slučaju, dobro je da smo ustanovili šta je prava istina i koliko u kvadraturi ta istina iznosi. Hvala najlepše.

Dame i gospodo narodni poslanici, nemojte da mi pretite, gospodine Aligrudiću, i ne morate da mi pretite time što ćete da vičete ostalima – sada udarajte kako znate i umete, hoćete da se krljate, hoćete rat ili ovako ili onako. Nemojte to da radite. Imate pravo na repliku, daću vam i ceo dan. Ne plašim vas se, čoveče, ni vas ni cele vlade, ni svega što možete da uradite, svega što možete da napravite.
Možete da radite šta hoćete, vi ćete da vređate ovde, da izgovarate najgore moguće stvari, a on će da govori – lažeš, on će da govori o stanovima. A vi ste svete krave, ljubi vas majka, pa vama niko ne sme ništa da kaže, a vladaćete kako god hoćete i koliko god hoćete, pa sada zamislite, ne smete da nam kažete ništa.
Smemo, sada ćemo jedno po jedno, natenane, ko vlada u Srbiji i na koji način vlada, i ko kako, preko kojih ministarstava koga kupuje, ko su kriminalci, ko su biznismeni i na koji način Srbijom upravljaju, a vi kažite, ako su ti kriminalci radikali ili ako mi držimo te kriminalce, onda ćemo da idemo u zatvor, ja vam dajem tu priliku.
Sada ću ja natenane, pošto vi kažete, sada ćete vi da krljate, sada ćete vi da rasturate, sada rasturajte. Broj jedan kriminalac režima DSS, Vuk Hamović, šta radi i čime se bavi? Ko ga drži? Vidim sada hoće i frekvencije televizijske da dobije. Na koji način radi? Uzgred, rekao sam istinu što se tiče stana Vojislava Koštunice, kao što ste vi lagali za moj stan i stan Tomislava Nikolića.
(Velimir Simonović, sa mesta: Nisam ništa lagao.)

Ja slobodno, ne mislite valjda ...

...još jedino da skoče na mene da me biju, ne znam šta drugo da rade. Jesam uplašen, već mi preti ovaj savetnik za fekalna pitanja Borisa Tadića da će da dođe motkom da me izbacuje, preti mi sada Aligrudić, prete mi odavde, prete mi odande, ja ne znam šta još da uradim. Računam da neće niko da me sklanja sa govornice.

Ne brinem ja, ovo što mi dobacuju me ne sekira uopšte. Rekao sam suštu istinu i, to sam vam rekao, u to ne bih nikada ulazio da niste postali prljavci kao i žuti i počeli da iznosite laži sa ove govornice, a vi se durite, gospodine Aligrudiću, koliko hoćete. Prvo pitajte ko je bio prvi da takve stvari pokrene, a ko onda na tome dobija.
Hoćemo li da idemo dalje da govorimo o kriminalcima, da govorimo o ljudima koji su direktno vezani za režim DSS i za one koji danas upravljaju, koliko li ih je, gospodine Aligrudiću, ovih silnih biznismena, ne znate? Dobro, ne znate, ne znaju ni građani Srbije. Samo, jedan drži banke, jedan drži struju, jedan drži naftu, jedan ne znam ni šta drži, kada sve držite, e, žuti vam uzeše nešto malo oko sporta, tamo gde ima te mafije, to drže žuti, a vi sada gledajte, kako god hoćete. Mi smo u opoziciji, nama ništa nije ostalo, a neće ni vama kada vas budemo pobedili, kada te kriminalce budemo počistili.
(Vukosav Tomašević, sa mesta: Malo sutra.)

Tako da ti kriminalci... Da li malo sutra ili puno sutra, ne znam, ali to će da vam bude na izborima; da li je to sutra, prekosutra ili za pola godine, svejedno je, na izborima će da vam bude.

Ja sam ovo shvatio, videli ste kako naša država danas funkcioniše. Nemam ništa protiv toga, vi ste sa nama ušli u sukob? Nas ste krenuli da napadate, daj neka mi donese krivičnu prijavu, sada ću ja da izađem za govornicu. Evo ja neću da govorim o drugima, ja ću da govorim o sebi, gospodine Aligrudiću.
Protiv mene ima jedno 40 krivičnih prijava, što krivičnih prijava, što optužnica, što tužbi. Znate li koje su? Teško da ću baš svaku da zapamtim. Ja to ne krijem uopšte. Pa dobro, nisam ni ja baš naročito pametan, ne mogu baš svaku da zapamtim. Imam sedam tužbi Caneta Subotića, imam nekoliko Vuka Hamovića.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Je l′ vi znate ko je Vuk Hamović?)

Krasić, čoveče, sada nije reč rekao. Ali, ja nemam ništa protiv. A onda kaže – nije kriv ni zbog toga; je l′ zbog onoga što je Đelić podnosio za bonove što su radnici dobijali, pa ustanovili još u istrazi kako su samo oni dobijali ne znam šta? Nego za šta? Šta ne znate kada ste dobili, znam ja, pa evo to vam kažem. Živanka Radovančeva, nesrećnog, zamalo da osude što su radnici dobijali bonove.
Hoćete da vam kažem kako to izgleda? Evo ovako: podele se bonovi za devet meseci radnicima u iznosu od 1.300.000 u 12 meseci, od toga im podele u naše vreme 300.000 za radnike, a u vreme prelazne vlade gde učestvuje vaš ministar, DOS-ov, socijalistički i SPO-ov podele 900.000, njih ne gone, nas gone.
Pa nismo mi to za nas uzimali, nego radnici. Pa je Krasić delio svom rođenom bratu nešto, a nema čovek rođenog brata. E to su radili, i to je ono čime se vi bavite. Je l′ to ono što ćete da nam pričate, je l′ to ono čime ćete da pretite ovde? Ajde bre, pa povedite te postupke, da vidimo šta ćete da radite. Što ih nema? Na takav i takav način, je li, pa ćete da pretite hapšenjima. Kakve ste demokrate, kada vam kažu nešto politički protivnici, vi ćete da hapsite, je li? Živi smo se preplašili, neću moći noćas da spavam od vas i vaših krivičnih prijava.
Obećavam vam, gospodine Aligrudiću, pošto ste sada pokazali kakvi ste i pokazali ste svoje pravo lice i kao stranka i kao sistem... Kako odmah stiže iz izvršnih organa vlasti, i sudova, tužilaštava; a doneli smo, pa ćemo mi sada vas da plašimo. Niste nas uplašili, ni najmanje.
E, sada ću oštrije i jasnije da vam govorim, jače nego ikada, šta mislim o vašoj vlasti. A za posle podne vam pripremam veliko iznenađenje. Donosim vam ovakav štos, ali ne krivičnih prijava za bonove za radnike, nego krivičnih prijava za bonove za ljude iz vlasti. Onda će to malo da se razlikuje, a onda će ljudi imati prilike šta da slušaju. Vaših krivičnih prijava se ne bojim, nekoliko postupaka mi je pri kraju, uskoro očekujem i presude, mogu da budu i ovakve i onakve, a ne plašim se ni vaših zatvora.
Ali, bogami, čuvajte se pravde, a ne toga da vam šefovi poslaničkih grupa kao Čeda Jovanović, i vi, čitate ovde i pokušavate da uplašite političke protivnike. To je toliko bedno i toliko jadno, a da vas podsetim, tog koji je to isto radio kao i vi danas, juče ste privodili. Siguran sam da se to vama nikada neće desiti, ali sam takođe siguran da će doći jedna istinski demokratska vlast koja neće time da plaši svoje političke protivnike, ali će da hapsi kriminalce, gospodine Aligrudiću, u to budite sigurni.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle dana pretnji predstavnika najviših vlasti u Srbiji jedinim opozicionim predstavnicima u našoj zemlji, dakle, posle dana pritisaka, objašnjenja kako će motkom da rešavaju ponovo stvari, činjenica da se tim argumentima služi dovoljno govori o vlasti, dovoljno govori i o kabinetu predsednika Republike, ali i o Vladi Republike Srbije, koja se, valjda u svojoj nemoći, istim sredstvima služi.
Nemam ništa protiv činjenice da prete motkama, i motke su za ljude, čak i onakve kakve savetnik za fekalna pitanja gospodina Tadića... Sam se tako nazvao, on je čovek rekao, citiram – to je motka umočena u nekakvu biološku supstancu, neprijatnog mirisa ili ne znam kakva već, pa računam da se specijalizovao, jer ja nikad ne bih mogao tako uspešno i lepo da smislim do ovoga danas, gde smo doživeli da ne sme ništa da se kaže o našem političkom protivniku.
Jer, vi smete da izgovorite sve što vam padne na pamet o Aleksandru Vučiću ili o bilo kom drugom srpskom radikalu, što je uobičajeno, što je normalno, što je lepo da po novinama pišete šta vam je volja i kako vam je volja, ali ako vam neko nešto odgovori i pomene vam Vojislava Koštunicu ili bilo koga drugog, tog trenutka kreće "krljanje" i "rasturanje". Ovo je bio citat, poštovani građani i poštovani narodni poslanici.
Onda vi mislite da to "krljanje" ide sa nečim, nego ide sa onim što su pričali već šest, sedam godina, ništa novo, uobičajeno i od "krljanja" ne ostade ništa. Mi smemo da pričamo i mi smo o tome govorili ovde stotinu puta. Mi smo govorili o načinu na koji to funkcioniše.
Gospodine Aligrudiću, do danas sam vas cenio, niste mogli da nađete ni jednu jedinu stvar, iako smo politički protivnici, da sam rekao nešto o vama lično loše ili o nekim drugim ljudima iz vaše stranke.
Gospodine Aligrudiću, tražim od vas, kao što i ja otvoreno izađem i kažem, ja nisam sudija, nisam ni tužilac, ali mislim, na osnovu onoga što posedujem ili imam, da su ti i ti kriminalci i ne plašim se da to izgovorim, a ja vas pitam, gospodine Aligrudiću, pošto ste za "krljanje" i "rasturanje" sve to pročitali, pitam vas da li je Aleksandar Vučić krao pare ili bilo šta drugo, bilo ko od poslanika ili predstavnika SRS?
Ako jeste, izađite i kažite. Ako vi to kažete, neću izlaziti da vam odgovaram. Ako kažete da je to istina, ovog trenutka ću da napustim Narodnu skupštinu i više neću biti poslanik. Vama ostavljam to. Imate priliku to da kažete, ako je to istina, samo da kažete šta je u pitanju, da li smo krali glasove, da li smo krali pare, da li smo krali bilo šta?
Ja vama jasno kažem imenom i prezimenom za koga mislim i šta mislim. Čak se trudim da ne odgovaram na najteže uvrede koje dođu od gospodina Simonovića i nekih drugih, zato što razumem gospodina Simonovića, njegovu povređenost itd. Pitam vas da mi to kažete.
Što se mene tiče, nastaviću o kriminalcima da govorim sve najgore. Možda će kriminalci i da se obračunaju sa nama, možda će da rade šta god hoće i kako god hoće, možda će oni najgori kriminalci u Srbiji ponovo da dođu na vlast, uz vašu podršku, na ovaj ili onaj način, svašta je moguće, možda će ponovo da hapse nevine ljude, možda ponovo 13.000 ljudi.
Nisam hteo da vas pitam, da li mislite na one kriminalce, ne za krivične prijave, nego za one koji su bili hapšeni, da su kriminalci? Ne da to nisam rekao i da ne bih rekao, nego mislim da nisu. To otvoreno kažem.
(Predsednik: Molim vas, završite.)
Da mi neko kaže da je Aca Tomić kriminalac, pljunuću ga u lice, smešno mi je to. Vi izlazite ovde i – sada ću da ga uplašim. Neću večeras da spavam zbog toga.
Jedino što mogu da vam kažem, verovatno i ostali radikali, garantujem vam jednu stvar: protiv onih ljudi o kojima smo govorili nastavićemo hajku pravde i hajku istine, zato što je kriminalcima mesto u zatvoru, a ne poštenim ljudima.
Gospodine Aligrudiću, to je naš odgovor na vaše "krljanje" i "rasturanje", kakvo ste nam najavili. Ta borba protiv kriminala mora u Srbiji da bude jača nego ikada. Mi srpski radikali protiv korupcije i kriminala znaćemo i te kako da se izborimo.